име: Владимир
презиме: Милановић
име оца:
место: Мраморац
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1897.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ЦРНИ БАРЈАЦИ
Зовем се Владимир Милановић, рођен сам 1897. године у Мраморцу, имам завршена четири разреда основне школе.
Мене су у војску позвали у лето деветсто петнаесте године, моје годиште се рачунало са трећепозивцима као последња одбрана. Из Мраморца дођемо у Паланку, а одатле нас упуте у Рачу. Ту добисмо распоред где ће ко на учење као регрути да будемо. Ја сам отишао у двадесети пук, у Топчидер.
На учењу у Топчидеру будемо само двадесет дана, али ништа не добисмо ни од оружја, ни од одела; на нама оно од куће: гуњ, чакшире и опанци. Ми смо са коморџијама; све је било отишло, остала само комора, трећи позив и ми дечаци – регрути из Радовања, Мраморца и неких наших околних села.
Рат се водио увелико и већ је почело одступање.
ПРОВИЈАНТ КОЛОНА
И наша јединица крене у повлачење. Примио сам кола и волове у Топчидеру, ми смо провијант-колона, возимо брашно и друге намирнице за војску. Али већ од Гроцке измешасмо се са избеглицама: неке из Београда, неке отуд од Мачве. Хватамо правац на Паланку и Плану… Тако све до Трстеника повлачење, само што застанемо те наранимо стоку и мало се одморимо.
У Трстенику расформираше нашу колону, дадоше нама регрутима и коморџијама -трећепозивцима неке старе пушке са седам метака; ко је шта нашао од хране и од одела снабдео се колико је могло. Ми узесмо и један шатор. Идемо даље као пешаци. Киша не престаје, слизи за врат цео дан.
Дођемо у Крушевац. Само што смо стигли, оно срушише ћуприју на Морави; наши пионири срушили да непријатељ не би прешао.
Даље је било тешко. Хране брзо нестаде, снег је већ био нападао, а мораш напред и дању и ноћу – нема застајања и одвајања, водник опасник одма’ пресуди: двадесет пет батина. Ноћу нам је било најтеже, идеш, идеш, а ноћ одужила па никад да се сване, да белог бога угледаш. Спавали смо под ведрим небом, само се тражила заветрина. Јели смо шта намашимо: и корење од купуса што смо налазили у баштама, онако мрзло.
Најтеже је било кроз Албанију. Све нас напало. Ништа ниси могао да носиш. Тешко се и душа носила.
ВАТРА: СВЕ И СВА
Људи наложе ватру, али толико нас има да не можеш да дођеш до ње, можеш да је видиш само како светлука. Стари војници поред ватре, ми млађи не можемо ни да приђемо. А ватра нам је била све и сва.
У Бицанима, у Албанији, наложимо сад ми регрути ватру. Полежемо око ватре, покријемо се шатором. Ујутру кад се пробудисмо, нешто тешко нас притисло, али топло нам и суво све. Оно снег пао са шаке, ми нисмо ни осетили. Устанемо и продужимо, суво нам одело, сува обућа.
Успут, догађало се, нуде нам Арнаути да продају кромпире за пушку, за муницију. Донесу пуну батару кромпира. А ми се погурамо, батару преврнемо и узимај у торбу, ко те пита за трампу и плаћање!
Код Валоне укрцају нас у француску лађу и пребаце на Корзику а одатле у Бизерту. Ту смо остали девет месеци, добили нову спрему и завршили обуку. И одма’, међу првима, идемо за Солун, на положај.
Од Бизерте до Солуна пловила лађа недељу дана. Пратили нас француски сумарени. Било је тешко путовање… То је крај 1916. године.
У Солуну није прошло ни петнаест дана, па смо одмах изишли на положај. Првих месеци припадам двадесетом пуку. После изгинула војска, те смо прешли у четрнаести пук Тимочке дивизије.
СА ТИМОЧАНИМА
Држимо фронт према Бугарима, на Кожух-планини. Брдо и камен. Наоружани смо и снабдевени добро.
Добили смо нове пушке, храна одлична, имали смо довољно цигарета. Са официрима смо живели другарски. Тимочани су људи храбри, весели и у јуришу велики јунаци – нарочито су за Бугаре сила. Нису их бреновали, јер њима су Бугари убијали породице, палили и пљачкали, те су били најеђени, нема ди даље.
Муниције имало колико хоћеш, на њину једну наши избаце десет граната.
За те две године на положају јуришали смо на ровове и одбијали њине јурише – бугарске – плотуном и на бајонет, ни броја се не зна.
Осамнаесте године, средином септембра, кренули смо у пробој.
Шест дана смо наступали и три пута застајали да истерамо непријатеља који се био уровио. Бугари су се ретко предавали пре пробоја, а сада ето их отуд као овце, једва стижеш спроводнике за њих да навашаш.
На Чавче брдо кад смо били, чујемо да Бугарска капитулирала.
Радовали смо се, моји Тимочани су хтели да прођу кроз Бугарску, да им врате мило за драго, али наша команда одреди нам други правац. Прва армија наставила је борбу са Швабама, а ми смо окренули према Бајиној Башти. Одатле гурамо у Дубровник. Наша три вода ту остану. Тек после девет месеци, у лето деветсто деветнаесте демобилишем се и дођем кући у Мраморац.
ЦРНИ БАРЈАЦИ
Нисам рањен, нисам ни одликован, само ми куршум шињел десетак пута прошишао и избушио га па можеш сирће да цедиш у њему.
Кад сам први пут дошао у село на одсуство, видим по капијама црне барјаке, и мајке у црним марамама. То ми је било теже и од Албаније и од фронта.