Батинић М. Љубомир

179

име: Љубомир
презиме: Батинић
име оца: Милован
место: Азања
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1893.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

БИЛА ГРЕШКА

Тачно стање: зовем се Љубомир Батинић, Милованов, да знате, јер мен пасирало то – име оца Милован – и спасло ми живот; све ћу да ви испричам, то је ствар замашита. Рођен сам 1893. То је с конца било, али узимамо од треће па напред. Ишао сам у школу четири основни разреда. У Азањи. И то сам био одличан ђак: добио сам медаљу и књигу Вука Караџића у четврти разред, за одлични успех. Јесте, био сам ожењен пре војске, и два сам детета имао.

ВИ ЉУДИ, ВИ СТЕ ВОЈНИЦИ

Од почетка септембра месеца 1914. године био сам у војски.
Ми смо регрутовани… Свети Аранђо – 13. јуна по старом календару. И онда смо после ишли као у Курјачину, по потреби, тамо за Рам, за Дунаво: секли кукурузе и копали шанчеве. Дваест дана. Побегоше неки, деца ко деца. И, тамо је био – нисам знао онда, али сад причам – потпуковник Драгољуб Банковић, Кусачанин. Ми нисмо знали ко је и шта је, ал био код њега као писар Милије Батинића син, мој исписник, он је био школован, каже:
“Знаш шта је, Љубо: дваест дана, каже, мора д’издржимо.”
И издржимо то. Из Курјачине дођемо до Осипаонице. У Осипаоници распушти ни тај командант потпуковник и онда каже:
“Ви људи, каже, ви сте војници. Пази добро! У случају – не зна се дан, ал петнаес дана много – позваћете се, каже, у војску, ви сте обавезници.”
Дођемо кући. То је било као што ви реко: одма по Светим Аранђелу. Ондак истина: будемо кући по петнаес дана и позовемо се за војнике. Одавде дирек Пожаревац, регрути.
Много је било позватог: преко сто из Азање, само не смем да ви јамчим колико. Јер то је било… то се отегло чудо божје кад смо пошли после за Мајиловац и Бискупље.
У Пожаревцу се само команди јавимо, па смо отишли за одслужење војног рока у Крагујевац. Пешке. И ту будемо два месеца као регрути. Пушку смо добили у Крагујевцу, првог септембра, и заклети смо као регрути, престави, за краља и све, све то.
Кад смо били ту, ондак наша војска изгинула на Мачковим камену и треба регрути д’иду да попуну.
Ми смо осми пук, кадровски мож да рачунате, јер ту је био и кадровски пук и први позив. Али ми смо попунили кадровце. Дивизија? – да ве слажем… осми пук, први позив… Дунавска дивизија! – да се ја добро опоменем, да не би ја нешто причао, па после ту налази се грешка. Значи, после два месеца, из Крагујевца кренемо за Мачков камен.

НЕПРИЈАТЕЉ НАДБИО

Али шта ћеш: непријатељ надбио. И ми смо стигли до Пецке и Каменице, ноћу. И ондак не знамо ди ћемо. Ту преноћимо. Ујутру добили извештај – тај капетан прве класе Веса Веселиновић који нас је спроводио – ал ми ништа, крећемо се ми, оћемо за напред. Он добио наређење да се враћамо, назад! Па овако како смо ишли полазимо лево, чистином. А иде војска, многа војска том долином – али крајом шуме. Тек само викну официр:
“Која је то јединица?” – што год мож човек викну. “Господине потпуковниче! Ово је, каже, Веса Веселиновић, води регруте.”
“Еј, Весо, Весо, каже, па зар да ји предаш, а још нису на пушку огаравили!? Правац за мном!”
Ми ти онда побежимо – то је био командант осмог пука првог позива.
Одатле ти ми одступамо – правац Ваљево.
Оно бега бежанија… Бега народ… бега артиљерија, бега коњица – ми не мож да одступамо друмом. Ондак наређење, само викне: Две врсте лево, две десно – с друма силази!
То је девесто четрнаеста година, октобра месеца, тачно.
Стигнемо у Ваљево, ту се концентрисали. И ондак се повучемо: бежи за даље. Одступамо, напуштамо Ваљево. У Ваљеву – то сам видео – пуна једна кафана печени оваца. Да л’ је то спремано за непријатеља да га удвору, за кога је то – не знам.

ПРЕТЕГНЕМО ПРЕКО КОЛУБАРЕ

И одатле претегнемо преко Колубаре, преко моста, знаш де је?
Ту је на вашаришту било одела пет камара. И леба. А ми голи, ја тако сам ратовао: гуњ и чакшире, само капу војничку, само смо то добили. А упалише ти пет камара! Све стражар до стражара, Срби. Упалише наши Срби та леба и то одело, и све. Не даду окупатору, знаш, да се користи. Па што нису дали да се обучемо? Било ко и данас, имало је ту препреке.
И кренемо даље у повлачење, па смо замркли у једној шумици. Ту смо преноћили. Кад ујутру – наређење: Покрет! Крећемо се ми у покрет, и ја наиђо на једнога комшију из фамилије, он исто Батинић:
“Здраво, Милане,” кажем.
“Здраво!” – он је трговац био у Смедереву. “У бре, каже, твој Нина заробљен” – стриц ми.
“Добро, реко, шта сад могу.”
“Теби су, каже, овде били Крста и Стеван, стричевићи рођени.”
“Шта то вреди, реко, кад ја нисам знао.”
Одатле ти ја и још један ни из фамилије побежимо и стигнемо једног ми стрица у путу.
“Љубо”, каже, “јеси ли гладан?”
“Па”, реко, “гладни смо.”
“Ево леба”, каже, “еве шљива, еве ракије.”
Дадоше ни ту мало, закрмимо се па кренемо. Идемо ми тако путом. Одједаред – крећемо низбрдо. А он каже:
“Ви идите лево, а ми ћемо ту и ту” – знао ди ће да поседнемо положај. Е, ми сврнемо лево, положај се звао Вукоша, код Мионице. Ту на тим положају, ту се укопамо ми увече.
И шта ће да буде – треба објавница да се постави. Мој десетар доби наређење: он даје објавницу. То је на петнаест метара испред, ископано до колена, д’извинете, рупа. И ти стојиш. А Маџари там пред нама. Наређење је дато: Кад будеш премео непријатеља да наступа – тако се зове то у рату – д’опалиш пушку и да бегаш у ров, на своје место. А ја нисам умео да замислим да ће то да с’отвори борба, па да ме убију људи; него…

ОТВОРИ СЕ ХАОС

Био сам прва смена увече и последња ујутру – на објавници. Кад ја – забељаје зора – кад ја погледа: иду Маџари! Јаој, гураду Маџари узбрдо, ал полако, упртили ранчеве од коже, телеће зване. А ја потего из пушке. И видо сам да паде човек, видо сам, да л’ је ‘погино, да л’ је рањен – не знам… онако сам потего насумце, ди да га нишаним! И дођо ја у ров и испали обе прве вишеклије. Ал Маџар сила велика па наступа, а нас мало. Тек превикаше официри: “Бацај бомбе!” У који ма ја овако дотера бомбу пред мене и трећу вишеклију да напуним пушку… како ја напуни пушку, оно потеже пуста граната, паде и мен рани она, и ја падо. Па викну једнога брата из фамилије:
“Еј, Жико, ајд изведи ме, мен ранише.”
А тек командир – ја нисам видо ди је, командир иза нас нема ни пет корака, човек:
“Бежи, каже, како знаш. Ако си ти рањен, зар он да погине?!”

ИЗВЕДЕ МЕ РАЊЕНОГ

Отвори се хаос! Почеше наши да бацају бомбе, али Маџар наступа.
А ја овам, како ћу, ја милео мало редом до једнога дрвета у забрану. Големо дрво. И ја тако навалио сам се како сам рањен у ногу и тако лежим. А отуд иду из чете носиоци рањеника. А ја позва по имену:
“Еј, Личе, оди, изведите ме.”
А они – утекоше негде! А један Кусачанин, Живота Миленковић – знам му и брата његовога – он иде отуд и каже:
“Еј, јеси рањен?”
“Јесам.”
“Ћеш да т’изведем?”
“Ако оћеш ти, реко, ја оћу.”
Дође човек, поведе ме он, ал мен вређају канице овде и, престави, торба што носим. Он човек узе пушку моју и његову. А ја имао два леба, увече смо примили изостатак, па реко:
“Јеси гладан, бре, Живота?”
“Јесам” каже.
“Ево леба, на, јеј. Баци, реко, моју торбу, а пушку понеси.”
“Ма немој.”
“Ма баци, дете јој њено, није скупља од мене.”
Кад ја код боланте, куку мене, оно војска, војска, наши регрути – чини ти се све побијени. Рањени. Пуна кућа поломљени људи на носилима! А доктор, неки, стаде на басамак, каже:
“Браћо војници! Бежте! Правац знате ди треба- сад ће окупатор, само што није стигао!”
Прште, прште она народ, растури се. А једна чета војника ту још стоји, нема наређење да бега. А из куће кукају они рањеници:
“Браћо, каже, побијте нас! Немо да нас остављате да нас Маџари мрцвару.”
А тек доктор ће да каже:
“Не бојте се, каже, војници, ја нисам добио наређење нит ја смем вас д’оставим. Ја вас има да предам.”
А тек један, мој сељак одавде, неки од Талијана – Пера, дође код мен. Каже:
“Бре, Љубо, шта чекаш? Бежи!”
“Па, реко, не могу, Перо.”
“Па ди си рањен?”
А ја, д’извинете, износим ту ди сам рањен – у бутину испод слабине. А он ми нађе једно дрво за штаку, па једним – мој Азањац опет, Лека неки- каже:
“Бре, Леко, држи га ти отуд, а ја ћу одуд. Док мало загреје ногу.”
Кад оно истина: мало бежамо тако, ја се загреја.

ТАКОВО, МИЛАНОВАЦ, ЧАЧАК

Кад бејамо за на Таково – ал прво одовуд низбрдо, па у јаругу, па ћемо узбрдо – оно војска, војска, не зна се шта све да видиш: артиљерија, коњица, пешадија. Бегамо за Таково, правац Милановац. Хе, оћеш: увати мрак, ди ћемо сад? Ајд, сврнемо, питамо једнога сељака, сврнемо код тог чиче те ни човек пусти те ноћимо, и ујутру каже:
“Ајде, људи, бежите.”
Кад изиђомо ту на Таковско брдо – оно на друму војска, војска, скркало се ма не знаш колико. Не, не! Није повлачење! Поседају положај: артиљерија… па војник до војника. Не мож коњи д’извлачу узбрдо топове. Оно се нижу људи упрегнути у једеце – не знам да л то познајете; везана вренгија, конопци, па се ту нанизало можда сто људи да вучу један топ… Кад ми погледамо боље – стоји један мајор: у леву руку држи револвер, у десну сабљу, и све тера те вучу ту артиљерију.
Пођомо мало, јао – краљ Александра и Никола Пашић, преседник. У колима. Иду кола одом, онако. Пита:
“Рањеници, јунаци?“ – а ми идемо крајом овако. Реко:
“Рањеници.”
“Срећне ране!” каже.
“Фала да си жив!” Краљ, отворио прозорче од лимузине, дабоме.
Одатле ти ми уватимо правац Милановац. Из Милановца опет да се бега – за Чачак.
На Чачку, гор, ватра с’отворила, па око не мож д’ отвориш.
Пођемо на станицу. И ту последњи воз – бега! Побегоше сви, ја остадо, не могу да с’упнем, у ногу сам рањен. А један из Милошевца, он неће да ме остави човек, остаде са мном. Па ноћу некако наиђе шеф, шта ли је, те ме препну на даске, у неки теретњак, па до Сталаћа. Ту се ми скидосмо. Е, сад они регулишу ко је за ди. Ајд ја д’идем – за Паланку!

БЕЖИ У АЗАЊУ

Одвезоше ме до Паланке. Оћеш! У Паланки бега болница, спрема се за покрет. Ајд одавде из Паланке прати ме неки Чеда Илић:
“Бежи кући, каже, у Азању!”
Ди је била, питате, болница у Паланки? Касарне, касарне и штале – ту сам ја био. Ништа, одатле ја дођем кући, А-а, нема, разболео се ја, не завија се петнаес дана рана. Одатле ме крену за Лесковац.
У Лесковцу будем петнаес дана. Ако си ти дошо да ме превијеш – то доктор. Он превија, ал превија ка и сваки: околне, оне оданде. И ми ту лежали код Ветернице, кафана била нека па ту лежимо на слами, на патосу и гледамо у Ветерницу. Ту будем петнаес дана. Дође један Селевчанин, имао сина са мном, па рањен и он био. Па код онога што превија, доктора, узме исправе те се врнемо ми пошто се болница наша врнула за Паланку. Те се врнем и ја за Паланку у болницу. То је било – чим су наши истерали непријатеља из државе.

ПРИЧАО МИ ДВОРСКИ ПОТКИВАЧ

Сад добро памтите на чему смо.
Прво да ве известим шта ми причао неки Спасоје из Топонице, поткивач код краља Петра маторог – како су наши истерали непријатеља из државе.
На Такову, кад су оно топове вукли… престави, краљ матори био у Швајцарској на аперацији а краљ Александар био командант Прве армије, његов син. И шта ће да буде, они Краљу матором нису причали да народ почео да напушта отаџбину, и где је напушћено и шта… Кад се он, Краљ матори, по срећи, опоравио, аперација већ завршена била и прошло не знам колико дана – они му кажу.
Он одма потегне па у Београд. Београд још није био окупиран – тако ми прича тај Спасоје поткивач. Кад он, каже, дође ту, а белац му коњ био, и он питао само: “Је л’ исправно?” “Исправно!” “Да се спрема!”
Спрему му белца коња. Ништа, каже, с никим не говори старац. Попеше га на коња двојица, он, каже, оболео. Ајде правац Топола, правац Опленац.
Кад смо, каже, увишли у цркву, два сата клечао пред Карађорђевим гробом. Краљ Петар матори. Док је он то клечао пред гробом, и служба божја вршена. Тако два сата. И он, каже, само ђипи! И узјаши белца. Сам! Кад појаши, каже, белца, он правац Таково. Коси, каже, белац напред, а ми за њим, ма знаш како.
Кад стигомо, каже, а један поднаредник коњички, он обрамчио карабин. Војска се скркала, бега. А Краљ, каже, само узе она карабин. Нит каже дај, нит нај, ништа, само узе она карабин, па каже:
“Браћо војници! Ко има вољу – за мном! А ко нема вољу – срећан му пут. Слободно.”
Ко сме, каже, да бега?! Кретоше народ за њим. Идомо, идомо, идомо – Маџари се видли там. Ађутант неки, ви знате да мора неки то да предложи, каже:
“Ваше величанство! Доста више, одомо непријатељу у руке.”
Ништа, каже, он не говори него иде. Па како идомо, наиђомо на један ров. А он, каже, уђе па рече:
“Пазите, каже, добро! Ди мој метак удари, ту да бијете. Ту да бијете!” – потеже, каже, из карабина. Маџари поље притисли, па се црни. А овако батерија топова стоји, и нишанџија поднаредник код топа стоји. А он притрча па га, каже, само гурну руком овако, па прегледа топ је л’исправан, па само што рече, каже:
“Пази! Ди моја граната падне, ту да бијете, ту да бијете!” – трипут каже. Потеже из топа, а ми видимо: Маџари, каже, само одлећу увис. Растури, каже, она граната. А он презорти, каже, наређење:
“Брза паљба, иста мета, исто остојање! Коси лево, коси десно!” – артиљерији…
И напред, и напред, и наши истерају Швабе и Маџаре 1914. године. – Тако ми испричао тај Спасоје поткивач…

РАНА ПОДИВЉАЛА

Ондак, шта ће са мном да буде – врну ме у Паланку у болницу.
И, у Паланки сам лежао туне, не знам колико дана, ал добро: пет дана, па ме превију. Ево да ви покажем ди сам рањен: месо осечено, кост није.
И ондак, они ме превију: прво ми рану узе доктор па огоре. Она подивљала, за петнаес дана није превијана па прерасло преко ране месо. Гори доктор то дивље месо – оно није болело, али кад дође до здравог меса, ја јаокну. Четворица ме држали. Једни, д’извинете, за ноге, једни за плећке. Превише ме и поведоше. Двојица ме воду. Како ме довели до пола болнице – паднем у незнање. Довати ме ватра и добијем тифус.
Кад ја.. . шта ће да буде… како ме метули, а ја сањам у ватри:
Као гледам право у подне, у сунце. А ја се створи у врабац, у тицу. Па на прозор овако, оћу д’излетим напоље. Ја оћу д’излетим, оно цело стакло – не могу. А ја овако лево па на стаклена врата, оћу кроз прозор … Стоји човек: бич велики на рамену, брада велика… ал он каже: “Скачи!” – а ја ћутим, прпошим се, оћу д’изиђем. И други пут каже: “Скачи! Па зар, каже, оћеш да т’ошинем?”
Кад се ја трго – два доктора: један држи за руку, а један руку на чело, ту. Каже:
“Пегавац тифус, заразно одељење, соба број деветнаес.”
Оћеш, магарац! Одатле се не излази живо. А ја, ето, од ране добио ватру и они у пегавац ме бацише.
Ту сам био деветнаес дана и деветнаес ноћи – толико сам провео како ме доктор прво завио – ето не мрднуо се одавде. Нит јео, нит пио, нит знао за мен, нит па шта. Трипут се соба празнила, причали болничари.

И ЈА ТО ПРЕТЕРАМ

И ја то претерам. По срећи, имао сам брата једнога, шнајдера у Паланки, ал шта вреди: они нису давали у заразно одељење да се дође. Никако! А он преко болничара некако распитивао…
Е, доктор Васић, он био приправник код неког старог доктора, девесто четрнаесте био млад лекар, није још добио за доктора. Кад, он иде уз једнога пуковника. А Васић био са мојим тим комшијом Велом, Мије Батинића сином, Вела професор па били заједно у школама. И он видо листу: Батинић… Каже:
“Госин докторе, да пустимо овога на боловање?”
А ја тако лежим. А главни доктор каже:
“Деде, јуначе, да видим каки си” – да се ја као придигнем. А ја не могу ништа, ја како лежим – ја лежим. А он се окрете у Васића:
“Видиш, каже, да готов човек. Ди ћемо га.”
Ништа, продужише они визиту, прођоше собу, изиђоше напоље. А тај се Васић врте, па ме увати за плећке: “Па кажи нешто, мрдни нечим! Ја те багим… идем ти на руку.”
“Па не могу, човече, не могу! Немам живце…”
А он нареди болничарима:
“Пази! Хоћу да га дижете сваки два сата!”
И болничари, ајд, мало мен дизаше ту с кревета овам-онам… Они сами износу помрле, уносу рањене, нема кад да ти сента и те ствари.
Кад су прошли други пет дана, они прођоше обојица. Кад дођоше до мен, а тај стари доктор гледа мен овако у очи:
“Деде, јуначе, каже, да видим каки си?” – а ја само мало маши руке.
“Добар си, добар си!” – иако није видо да л’ се ја дижем је л’не дижем. Написа он педесет дана боловање. Кући! А пет динара плаћа болница дневно кад се пустиш на боловање.
И ништа ти ја, добијем то, дођем кући.

КАЖЕ СПИСАК ДА САМ ЈА ПОГИНУО

Од куће девет пута сам ишао на супревизију! Однели смо документа први пут, па сам оставио – супревизија. Не мож да добијеш реда, ради се пријатељство, као и сваки пут. Презову по стотину људи, а оно ресто – иди кући па дођи у тај и тај дан, на преглед. А ја шта ћу на преглед кад нисам излечен – ране! Кад, девети пут, а био преседник прекога суда у Младеновцу неки Жарко Мајсторовић, генерал. Коси Жарко па нема! Само немаш објаву? Одма, зна се: стрелиште! Нема исправак. Кад ја, девети пут отишли смо там. Отпусти се цео народ, а нас четрес остали.
“Шта оћете ви?” – пита.
“Па… ми оћемо за у команду.”
Добијемо ми новчану храну, ја добијем дваес динара и мало саламе и, престави, леба. И отидем у јединицу. Моја јединица била у Трњану преко Мораве.
То је девесто петнаеста, у мају месецу, не знам ког датума, по литији нашом азањском. И отидем у јединицу.
Кад – јединица неће да ме прими! Каже списак да сам ја погинуо. Али пошто сам ја жив, ондак неће да ме приму. А поручник, неки градлија, био командир те чете ди ја треба д’идем па каже команданту пука:
“Ма то из моје чете војник.”
“Добро, каже, прими га.”
И он ме прими и прати ме на своје место у трећу чету. Тамо је био командир неки Божидар Цвејић – и даље све осми пук.

ТАКО ТРЕБА, ВОЈНА СТРУКА

И будемо ту, па не знам баш колико смо били, врши се дивизијски преглед па ћемо д’идемо дол, правимо пут у Мајиловцу за Бискупље, за Градиште – за топове. А Петар Бојовић, ђенерал, врши дивизијски преглед. Ђенерал… обичан човек, посув, био је као и сваки сељак, као сваки официр: виђен човек био – брци, еполете, виђен, нема ту шта. Прегледа он. У две врсте стали смо, тако треба, војна струка. Иде напред он, прегледа живу силу и оружану спрему. Редом, редом, дође до мен. А оно – кошуља ми сва залужена овде, од ране. А он:
“Шта је, јуначе, шта је то?”
“Господине ђенералу, рањен сам, реко, тад и тад.”
А он само с’овако окрете у командира, каже:
“На рапорт!”
У-у, зло његово, командир узе да се тресе.
“Шта?! Смеш да држиш рањенога човека!”
А он није крив, командир, крив сам ја. Ал ди ћу? Па овладала ваш и тифус у Пожаревцу, па не смеш д’идеш ни у болницу. Ја би избегао, не волим ја д’идем да копам ровове.

ЕЈ СЛЕПЧЕ ЈЕДАН

Ништа, покрет. Увече покрет.
Уватимо ми пут за Мајиловац, за Бискупље, и за Рам, за Градиште. Копамо друмове и којешта. Дође наређење: наше премели да ће Бугари да нас нападну, маневришу поред Тимока там, до Дунава, до Прахова дол и до Неготина.
Одатле ни одма одредише распоред: одвајају два батаљона од нашег пука д’идемо – упомоћ Шумадијској дивизији на Тимоку. Они ме одвоју овам, а ја претрчим там. Кад неки Лаза Талијан, поднаредник:
“Еј бре, тамо неким, слепче један, па каже, тамо се не беру, каже, крушке, у тим прекобројним пуку, него, каже, стој ту на месту.”
А ја ништа, останем там.
Кренемо одатле, ти два батаљона, дођемо до Пожаревца пешке, од Пожаревца возом до Неготина. Ту сиђемо па у Прахово пешке.
Прахово ти је на самим ушћу ди Тимок иде у Дунаво.
Ту смо били месец дана, скидали брашно. Из Русије наши купили, па довезено, па ту смо ми и робијаши зајно скидали. Ти робијаши су били оковани људи, нису бежали, нису. Био из Селевца неки Панта, оковани у ланчеве људи око ногу. Ту скидамо и разговарамо се тако, познајемо се.
И одатле добијемо наређење и растуру ни поред Тимока. Мој вод био на Чокањару, станици до Зајечара, прва станица. А чета ни била у Табаковцима. Ту ти будемо ми до Крстовдана девесто петнаесте, септембар месец, јесте.

ЈАО БРАТЕ ЛАЗО

О, оће Бугари да нападну. Држи нама командант пука – ми га после прозвали командант пука, а има само ти два наши батаљона – држи нама говор. Тек оно – налете авион. Немачки, у извиђање, за у Бугарску. А ови стари ратници од девесто дванаесте године узеше да лупају капе о земљу и, д’извинете да псују:
“Еј, сад ће братко Бугарин на нас!”
Ама није постојало ама ни три минута, тек на Манџино корито звано, там код Зајечара, опалише три топа. И командир распушти нас: На своја места! И, ми војници на своја места, распоредимо се.
Оћеш! Официри… официрска посла: они пијанчу у Бруснику, свезено вино из целога села ту у једно место. Кад ми јављали там како непријатељ прелази преко Тимока, они:
“Нека, нека, што више да заробимо.”
Кад, сутрадан наређење: да се истера непријатељ из земље! Почемо ми да наступамо. Бугарин се искрцао цео пук, а ми немамо – два батаљона само… Не може. Склонимо се ми, повукомо се.
Кад беше увече, наређење: Двоврсним стројом! Мора да се истера окупатор, непријатељ. Ништа, пођомо ми двоврсним стројом, свака десетина избацила пред себ једнога војника напред. Помрчина, киша пада како бог воли. Моја десетина избаци мен. А ја знам, нисам луд д’идем там – треба д’идем петнаес метара напред да не би цела јединица настрадала – него идем само колико да ме убоду ножевима у леђа. Тако, тако… тек оно Бугари, овако на десним крилу. Превика наш један: “Јао, брате Лазо!” – редов, а брат му поднаредник. “Јао, брате Лазо!” Они нагазили. Бугари ћутели па нагазили баш на њи. Они г’увату, свучу му шињер и убоду га на шес места. И почеше да бију плотуном.
Ту ти се ми разбегомо. Побежимо одатле. И овамо наиђоше у сељачким оделу – нека последња одбрана: шубаре на глави, стари људи. И све стојећи наступају, а командир: Нишани! Пали! – оно пусти меци оволики, оне берданке пушке. И ућуткаше Бугаре.

САД СВЕ ПОВЛАЧЕЊЕ

Сутрадан повучемо се ми и та последња одбрана за Зајечар.
Од Зајечара у Књажевац. Од Књажевца оступање … Мен су ту остали опанци на тим Рогљевима, и каиши, бос сам ишао на Крф. Ми смо имали четну обућу, али раздато, нема ништа. Од тога Рогљева одвезе не комора нека до положаја – до Зајечара. После там добијемо неке важе – сече се од сирове коже па завијаш ногу, коље се говедо и одма се сече, даје војницима који тражу.
И ништа, одатле ми кренемо… сад ће све повлачење да буде. Одатле – то врло добро знам, од Зајечара – Књажевац. Од Књажевца после смо окренули – како ћу да ви кажем – више десно него лево за у државу, редом, па смо бежали… ди – нисам могао да запамтим. Ал кад смо већ дошли, оћемо преко Мораве за Алексинац, а коњица трчи, јури да прелазимо преко Мораве – оће да растурају мост. И таман се ја договарам с једним, даје ми дваес дуката човек д’останемо, он је био трговац из Пожаревца, али нисам примио, тек наиђе коњица и разјури ни, те ми преко моста. Ма нисмо отишли ни педесет метара овам у Алексинац, они дигоше мост, растурише га! Наши.

И НИСАМ ПОГИНУО

Из Алексинца окренемо сад даље: Прокупље, па Куршумлија… овам десно, за Косово. Па из Куршумлије ватамо гор Јастребац, па преко Јастрепца. Ту наиђемо на један џак гриза, накупимо се, па наиђемо на бараке ди је било робље маџарско – ту радило, па у баракама боравили. Ми заробили њи, па они секли и ту метрили дрва за нашу државу. Последња нека барака, ту уватимо место – два из чете војника и ја сврто код њи.
Вајкамо се гладни. Реко, ја имам то и то. Каже: дај, они имаду лој, а ја брашно. Скувамо качамак. И ту, оће они – мен тражу – да наплату. А ја немам паре. Ја једну кашику тако, па другу, па пету. Кад ја пету кашику, па утеко овако на врата, кад оно – неки поручник Бабунски са једним водом коњице стиже од почетка барака гор. Не знам шта је? Они почеше д’истерују из ти барака војнике и везују. А ја овако десно побего, и један потеже из карабина за мном. Ал ја падо у јаругу дол. И нисам погинуо.
Кад сам ја обишо тако однаоколо па изиђем на видик – они повезали оне све што су затекли у баракама и – три плотуна само кркнуше.
И стиже ни тај Бабунски у путу. Пита ни: Из које сте јединице, овога-онога. Ми причамо.
“Платићете ми, каже, овам.”
Дао Бог Господ он није нас дирао и ми смо тако оступили.

А ЗАБЕЉАЈЕ ЗОРА

Па после не знам ди смо заноћили, па смо ударили на Косово. Прошли смо ноћу поред Љум-куле што се зове, ди је Лазаров споменик и Муратов. И ту се ми блокирамо, и пушке у копе. А војска оступа и главни штаб. Краљ матори још није био стигао. Стражар дваес корака од оружја.
Ујутру, а забељаје зора, само превикаше официри: Правац за мном! Правац за мном! – уземо оружје. Престави: пук, дивизија, чете, редом – ајд преко Ситнице! Е, ал не мож сви на ћуприју да добијемо реда. Гази! Ја сам газио више колена. испод колена, она није дубља. Пређемо там. После … ватамо одма узбрдо. Митровица остаје овако десно, Приштина дол лево. И ми кроз шумицу идемо. Тако смо ишли, ишли …

ПЛАКАО САМ, НЕ ПРЕКРСТИО СЕ

И ја будем у патроли. Ја и још десетину нас. Лево једни, десно… на неки правац што се звао Жљеб. Потревимо стазу одма ту до тог Жљеба те сиђомо. Како ја скочи с брда одозго, оно има око два метра високо, видим: отац води сина… па га остави! – дечачић, десет-дванаес година. Ту га остави, бега! А ја се мислим не знам шта је. Војска, војска, скркала се на та Жљеб, не мож да се прође. Опште бежање! А сељак оде! А ја неком Милораду, Мића смо га звали:
“Еј бре, Мићо, погле, онај човек остави дете.”
“Који, који?”
А ја узе да му причам. А он са пушком отрча, па врте му оца те одведе дете… Али кад се тај с дететом већ био раздвојио, он га је и после оставио…
Сви ту, кроз та Жљеб, ко мож да прође, а лево и десно не мож – снег велики, одсек велики…
Прво смо ударили на Рожањ, па Андријевица. Успут сам виђао: људи поред ватре остали; задремали гладни, уморни… неки се запалио од главе, неки озад и тако помрло… Па како смо после одступали, наиђемо на један манастир. Ту је било: и војске, и народа, и јалови кобила. И ту смо, прво, добили мал проје, у тим манастиру, било унапред скупљено. Она се укварила, па никле гљиве кроз њу, али добро је, закрмили смо се… На ногама имам оне крпе, оне обојце од важе, од сирове коже. Идемо кроз Црну Гору, према Скадру. Тражили би ми леба, али нисмо смели нигде да с’одаљујемо из строја, јер наређење је тако било… Ајд за Подгорицу.
У Подгорици будемо пет дана. Шта да добијемо за ти пет дана – добимо зејтина по кашику и у порцију по мал кукуруза. То скувамо и појемо. Нема шта више. Одем, у Подгорици, на пијац црногорски: жене изишле ко и код нас, донеле – проју продају, нема шта друго! Плакао сам, не прекрстио се, плакао сам. Идем редом, а она тамо неким:
“Па јебо вас краљ Петар, па ми добивамо крух од вас. Па како ћемо ми дати вама?”
Али сажали се па одломи – залог! Док сам ја изишао кроз пијац, има за кило проје. О, Господе Боже! Ајд за Скадар.

ДОБИВАЛИ СМО ПОГЛАСИЦЕ

Прођемо Скадар па у Тузе црногорску. Ту смо били недељу дана. И тражу се пекари да месу проје. А ја ајд код десетара, те десетар одреди мен. Те сам месио недељу дана. Меси се пројица, сече и мери на теразије. Али мал док носим, мал док делим, оно мал отпадне – трошице, и кад се то све усреди – толико клубе оне проје скупиш, ка песница.
У Тузли то било. Одатле смо ишли, ишли, ишли . ..
У Албанији на једно место као да се кува нешто мало за јело. Таман ни делиду оно па ће д’одступамо, а оно препуцаше Арнаути. Ми побегнемо одатле…
Дваес и пет дана ја нисам јео леба. Дваес и пет дана! Није само ја, него сви војници из моје јединице. Једно – гладни, друго – пуни ваши, треће – тифус овладао па коси. А официри каки су били? Да ви кажем право стање, нећу да кријем: више су били добри него рђави. Добивали смо понеке погласице: Ди идете за нама? Ми идемо за коматом, а ди ви идете?
Од Тузле смо ишли правац за Сан Ђован. Пази сад, то ја не познајем тачно. И, у Сан Ђован треба да се укрцамо у лађу. Оћеш! Немац стиго, бије, не да на море! А нема леба. Срето једнога, носи овако, прости ме, рибице сараге, венчић.
“Ди си, бре, нашао?”
“Иди, бре, каже, пуна варош, н’ умем да ти кажем.”
Кад ја там – оно истина: кагод код нас опанчари што било па обућа виси. За марјаш, колико ли, даде ми низаљку. Узмем ти ја то па кроз комору, ту сарике два џака празни, и дођем у јединицу. Те завијем оздол и као чизме направим на те моје ноге. И то ми трајало више од петнаес дана, док стигнемо после на Крф, те ми чисте ноге, здраве, и дана-данас нема да ме болу.
Одатле кренемо за Љеш, да се у Драч навеземо.
У Драчу смо били недељу дана. У равници некој… ту је много браће наше остало. И очева! Равница нека и ведро. Увече легнемо – ведро. Децембар траје, девесто петнаесте године. Кад буде увече – ведро. Кад се ноћу тргнемо – откуд киша дошла, лине вода под нас у шаторе. Пуно воде! Дижи се, ложи ватре, мучи се, оно неко лесково пруће сирово па не гори… Ту будемо недељу дана. Наши се жалише, те побегнемо у Шијак, гор навише.
И ту у Шијаку будемо десетину дана…

ИДЕМ ЗА ЛЕБА

Нема леба. А неки поднаредник, бог да га прости, Милован из Лучице преко Мораве. Па он био јединац у мајке, те имао банку ушивену у канице. Извади банку:
“Батинић! Иди тражи леба ди знаш и како знаш!”
И ја узнем ону банку па ујутру оћу д’изиђем из логора – не мож, има стража однаоколо. А комора иде, има шаша у њивама, па артиљерци и коморџије иду за шашу. Ја се предружим с њима – за у Тирану. Сад, ја мерио нисам, нити знам: то је, каже, шесет километара далеко – које там, које овам.
Узнем ти ја ону банку, па терај, па ајде, па ајде. А удвојна стража има на свакој ћуприји – Арнаути и одовуд и одунуд ћуприје. Спроводу нас, да не сме да фали Србин који друмом иде. Гурај ја, гурај. Ама јесам мртав, ама све кас… без пушке. Дођо до Тиране близо. Кад ја – иду две женске отуд мен, праве Српкиње. Што? Ама борим се ја с памећу: Српкиње!
“Добро јутро!”
“Бог ти добро дао … Откуд ти, Србине?”
“Откуд, реко, ви?”
“Па ми смо, каже, одавде. Из Тиране.”
“Па ди је?”
“Па ете је” – и узеше да ме питају шта је и како је. “Па ди идеш?”
“Идем, реко, тражим да купим леба”
Немо да се вараш нигде да сврћеш, само главним друмом. Па кад изађеш: један пут иде лево, један десно. Ту има, каже, српска пекара. Ако, каже, сврнеш у арнаутску – не! – оће да те убију.”
Прођо као кроз неко вашариште, па у тим вашариш- ту говеда, бог зна, има из целе наше Србије. И један дечак љуља, на брестовим грању направио љуљашку и пева:
“Сени муњо, да нађем уларе, да повежем Швабе и Маџаре.”
Ништа, ја, како сам појурио, изиђо ја – там у пољу нема ништа више. Кад се ја врто, па тако сматрам – и спази како ми они казали: српска пекара. Ја на врата потегао за оно звоно, тек отвори пекар врата:
“Шта је, бре?”
“Леба” реко.
Он ме увати за рукав па ме увуче там. И они печу и меру на теразије. Малочас ја постоја. Они ме питају, људи, како је и шта је.
“За колико ћеш?”
Дадо банку. Кад ја дадо банку, он ми даде два и по леба и једну векну! Благо мени! Метну ја она лебац у торбу, изиђо, па одма ону векну по мал сам јео и – назад се враћам у јединицу, да нађем оног друга из Лучице.И тако стигнем до лерејске станице.
Кад сам био у лерејској станици, не смем сад д’идем, још дан, него чекам ноћ. Ту наиђе нека железничка чета, и ту ти ја с њима замркнем и разменим: дам њима леба, они даду мен пексимита и – четири банке паре!
Кад за увече, полегали војници, помрчина, ватра… наложио та поднаредник, сирома, ватру па нако по ватри шара и гледа. А ја га овако за рамена. Он погледа:
“У, каже, Батинић! Ја сам се, каже, забринуо, решавам се како ћу да дам ујутру изговор кад те нема.”
Ту ја седо, узо да му причам, извадим онај пексимит. Он лонац у ватру, она пексимит скува. Извадим оне четири банке што ми дали. А он узе банку, а оне три:
“То теби, каже, ти си се мучио.”

МИ СУВИ ЉУДИ

Будемо туне петнаес дана. Одатле иде пут овако за Драч. Дирек види се Драч. И пусти асфалт! Шта је там асфалт израђен, може бит пре милион година. (И у Солуну).
Кад једно вече, а заранци. Дође командант пука и официри, и један лекар звани Ђермановић. Он капетан прве класе. А сув је, сув је, да га очачкаш – нема кило меса. Командант пука је онај исти од почетка. Само командант батаљона ми био други, онај имао везе с краљом, био комитлија мајор, е, он је само избего напред.
“Скупите се, ајд пук у строј!” – стадомо ми у строј, а он: “Изиђи ти, и ти, и ти…” па стани там – за дваес метара, да не чују шта ће он да прича. Тако изабра из пука четрес, тај лекар. Како изиђоше там па стадоше у строј, он ће:
“Преберте се, војници!“ – а ми се пребрамо. Ја нисам био у они четрес. Каже: “Немо да замерите овом нашом браћи. Ови капљу крви немаду.”
А ми међу нама мрнџамо: како немаду, виђено – пуни људи, здрави, виду се. Ништа. Ми, каже, суви људи имамо сад задатак: Валона, осам дана и осам ноћи, без престанка, нема одмора, у маршуту!
“А ова наша браћа, каже, они капљу крви немаду. Пунији су, али то је њима сама вода. И њи морамо, каже, како ми знамо и можемо да извеземо.”
Одатле кренемо после одма увече, осам дана и осам ноћи, за Валону. Усиљени марш, само кад који војник падне, онда може да се добије два-три минута, а највише пет, и одма покрет.
И стигнемо до неке Каваје – варошица. Ја сам се зачудио: откуд сад у Паланку, дете му! Питома варош, нема радња ди не виси уређено јагње. За кога је то било – не знам. Сад, да л’ је та Каваја грчка или је албанска – не знам. То да те известим не знам. Па чија је Валона тога је и она. Изиђемо мал там иза Каваје и зауставише ни: Ајде ко има паре д’иде у варош да купи да једе. Добро, идосмо там, куписмо по мал леба, који је шта имао. Одатле стигнемо до Валоне.
У Валони био сам на Бадњи дан, све ми се чини. Оно цветало, цветало, кромпир и боб, и звани мак. Сиђемо у Валону, ту будемо три дана.
Прихватили ни савезници много добро. Французи, Енглези… Прву ми кору Талијани пружили, мојом јединици ди сам ја био.

ПРОБАЊЕ ЛАЂЕ

И ништа: да се иде на Крф.
Одабраше нас мало здравије, а утрпаше и неке смртвале заробљенике, укупно нас четрес, те бацише ни у лађу, д’испробају лађу да неће да ни потопи непријатељ.
Кад се ми навезомо, па у строју – ми и Маџари заробљеници, па наш један војник узе да повраћа, а Маџар претрча па узе да купи оно па једе. Глад! Заробљеници, с нашима оступали заједно.
Ја нисам тешко поднео лађу, ал имало другова који су тешко подносили и повраћали. (Био је неки Живота Кељаћ, наш Азањац, он је, сирома, био дваес и четири сата у води, у мору – удавила му се лађа. Одржо се на бали сена или на даски, нама је то, касније предавано.)
Ништа, изиђомо на Крф, нас око четрес. Тек после, наше јединице почеше да се извозу на Крф. Знам, Свети Јован био, јануар, почетак; време лепо, све како треба.
Е, ништа. Ту ни предаје командант пука, ту објашњује ни ди смо и како смо.
Преко ноћи паде снег. Није до колена, ал тако. Узеше Грци да причају: чули за снег, старији причали. Снег, каже, никад није пао. А ето, каже, Срби дођоше и донеше снег. Ту сам био, пази сад: од јануара све до пред Млади Ђурђевдан, 23. априла – то је три месеца. По старом календару, ја све по старом.
Па почеше занимања! Нећ да верујете каки су официри били према нама: коленима бре исправљају војницима леђа – трећи позив, људи грбави. Српски официри и каплари! Док они, савезници, то нису видели. Кад су они то видели, наређење – одма писмено, чита се свуд: Пет метара, не сме ближе да ти дође десетар до теб, нити сме да ти псује мајку, оца… А били су прво опрти, а после смо тако проживели.
Ту ми све завршимо занимање на Крфу. Ма све: од јединачног до армијског. И ондак ћемо д’излазимо на Солун.

ТРАЖИ СЕ НАЈПОШТЕНИЈИ

Једно вече, командир таман распусти чету, а трчи отуд војник из пука, донесе цедуљу и даде му. Шта ће, он:
“Збор, чета” – командир се звао Милан Грујичић. Он је био у другом позиву. После тамо се прејитио за командира. А био је нервозан човек, никад он није тео да каже: Збор чета! – него само вако руком и дежурни виче: чета у строј, у строј! А он:
“Официри напред!” – по чину је био капетан прве класе. Његови другови, Михаило Живковић – пуковник, а он капетан прве класе. Нервозан био човек. Кад он викну, изиђоше водници напред. Каже:
“Подофицири и сви десетари!” – поизлазише. Каже: “Ја знам сваког војника у чети, а ви мора да знате: водник – какав му је војник у воду, а десетар какав му је војник у десетини.”
А они узеше да мрнџаду овам-онам. А само сам ја од кадроваца био у мојом десетини. А он ће њима:
“Од сто поштени – најпоштенијега да ми нађете. Пазите добро шта радите!”
Ал то је био фол неки, после смо се ми разумели. Јави ме десетар. Каже:
“Камо га, нек изиђе!”
А ја сад знам: морам д’изиђем да га ословим исправно, не мож д’изиђеш само. Изиђо ја. Реко:
“Изволите, господине капетане! Ја сам, реко, тај и тај, срез јасенички, окрут смедеревски.”
“На место вољно!” – ја стадо. Каже: “Је л’знаш како се спрема за покрет?”
“Знам.”
“Како?”
“Ранац па, реко, у ранцу две бомбе, триста метака, па порција, кашика, шињел, шаторско крило . .”
“Е тако да ми се овог момента спремиш и да преноћиш код другова у шатору.”
Одемо там, раширимо шатор. Ја плачем, бре, целу ноћ, раздвајам се од другова. А нисам плакао од куће кад сам полазио!
Ништа, ујутру сабајле, пре времена, он се нађе на кругу. И опет:
“Дај чету у строј” – поизлазимо ми. Е, опет каже: “Да ми нађете од сто поштени једнога најпоштенијега” – а они тога Спасоја из Топонице, дворскога поткивача. Он је од кадра био дворски поткивач док није пропала наша држава. Кад изиђе, он; “Е, је л’ знаш?” – каже:
“Спрема се за покрет тако и тако,” каже. “Добро. Е дођите, каже, да ви дам дозволе да се састанете кога свога имате, и идете за Солун” – нас двојица. А нећемо само ми, сабрамо се из пука око стотину: које из коморе, које редом – за сто војника. Из чете нас двојица.

ГРМИ ВОЈНА БАНДА, ПОЛАЗИМО

Ништа, добимо ми дозволе. Ја немам никога свога, знам, само имало из села одавде Азањаца. Ајд д’идем код њи, ајд. Идемо ми овако, а иду отуд гомилице војника и официра. Дођомо преближно једно другим, а неки Илија Митровић, то је чувени човек био из Азање, био преседник толико; наредник био:
“Хо-хо, здраво, Љупче!”
“Здраво.”
“Ди ћеш? Ди идеш?” – ја узо да причам: ту и ту. “Хо-хо-хо, не бој се, не бој се… ово су, каже, поручник Ђокић, па Сима Ненадовић…” – њи пет официра.
Е добро. Сутрадан сабајле наређење за покрет. Кренемо се ми за наш центар, на Крфу. А наређење је: Не смеш да се машиш за ништа! Тамо ће народ да баца: марамчице, паре, леба – све шта ко милује.
Дођомо у наш центар. Народа, народа… Три-четири војне банде: грчка, српска, француска, енглеска. То земља грми, не прима те земља. Музика! Баца народ, баца народ, баца паре, баца се леба, баца крпе којекаке – не сме нико за ништа да се маши.

УЗЕ ЛАЂА ДА КУКА

Седомо ти ми у лађу. Колико год смо очима видли, народ тако маше једнако рукама и стоји.
Зађомо ми дебело у воду. Нит видиш народ, нит видиш шта: само сунце, месец и звезде. Како видиш ноћу, тако и дању. А добимо оне пампуре, чим смо се навезли, укрцали, везаше ни на леђа по два пампура.
Ништа, путовамо први дан, други, трећи, четврти. У-у, четврти дан тако изјутра, узе лађа да кука! А онај осматрач – тако причају, ја мерио нисам нит знао, видим високо – четрес метара, каже, гор је висок. Па колико му кожно одело толико облачи ону капаклију. Све кожа, па гор иде. Тек, узе лађа да кука! Зауставише је, ленгере пустише, осматрач узе да кука… Оно наше крстарице, по срећи, што пратиле лађу, ту се десиле близо и увату – онда се звао сумарен, немачки, као подморница, који буши лађу те топи. Е, па то је оглашено, и наши увату сумарена, и ту три Немца били. Саслушавали ји, шта је и како је, шта знам ја шта је држава радила са ти три Немца… То је био млади Ђурђевдан. Ама деветнаестога смо се навезли, а на сам млади Ђурђевдан, дваес трећег, у Солуну извезли се. Кад смо изишли из лађе, ми смо сели у две врсте и прекрстили се, и Богу захвалили. И пили ко је шта миловао и мого. Да више жива нога на море – не! Може у море, а на море – не!

ИЗ ЛОГОРА У ЛЕРИН

Кад смо стигли у Солун, одма се улогоримо. Ништа нисмо радили, пази добро: април, мај, јуни, јули. Ту савезници, контролишу…
И, био неки Живко Марковић, па спроводио комунизам, и неки Жика Радовановић… Они су се сложили, нису давали Петру за право, борили се за комунизам. Кад, једном приликом, вежу тог Живка официри на Солунском фронту за бандеру. А контрола мало-мало па је наилазила: француска, енглеска и наша. Ишао наш један мајор, он је старији човек био, и два-три Француза, не знам тачно, није у мојом чети било, јесте у осмом пуку, али други позив.
“Но, шта то?” – још мајор није ни испричао, а један Француз федремез па исече ту узицу. И пусти човека.
Август кад је био, онда почеле наше јединице да се извозу које су биле на Крфу. И ондак одатле почнемо да копамо путове кроз Грчку, тамо, далеко од Солуна, за нашу артиљерију. То је девесто шеснаеста година. И ондак, копамо ми пут правац Лерин, за топове. Таман смо били ручали, наша чета, а ордонанс трчи из пука, донесе цедуљу командиру. Командир само викну:
“Збор, чета! Збор! Деде, каже, смотра, да видимо шта ко има од оружане слреме.”
Брже ми отворимо ранчеве: сваки има по две бомбе, по триста метака, а екстра вишеклије.
Добро, ајде у пук. Ајде правац Лерин, непријатељ отуд наступа, јавили, како су сазнали не знам. Отуд Лерина гура непријатељ. Гурај ми ноћу, ајд, ајд, ајд. Оно врућина, врућина… Паде неки Тома из Гаћинаца, другопозивац. Како паде, сирома, удари му пена на уста. Док помоћ стиже, болничари, он умре.

ОНИ БИЈУ МИ БЕГАМО

Стигнемо там негде, у неко поље, воде нигде нема, кукуруз мали, нема ди, нит можеш да се сакријеш. Ја се завуко у она кукуруз, па рукама овако перје од кукуруза у уста да разблажим мал душу. Ту заћутамо. Поче сутоњ. Паде команда: Напред! Кретомо ми опет напред, па овако лево, сврнумо с друма и разговарамо, командир држи говор. Ма нисмо врднули са оног места дваес-тријес метара, случајно, реко Бог, таман смо ми врднули, а оно граната! Ноћ, како потреви ама баш оно место? Да нисмо мрднули, ни један не би мрднуо. Паде граната, а он полако:
“У стрелце! Закопаји се!”
Ту ти ми у стрелце. Ди да се закопаш, сува земља, тврдо…
Хо-о, сабајле ујутру – бежи натраг. Оступај. Велика сила иде, а ми топова мало; немамо још, нису наши довезли, а отуд надиру Бугари. Баш бугарски сектор био. Ми бегамо. Таман смо на путу овако, а лево велика заграда има. Ја се маши овако лево за ограду па реко командиру:
“Госин капетане, нас ће непријатељ да повата живе.”
“Ћути! Ћути! Каки непријатељ!”
Док је гледао лево па погледа десно – командир побего, побего, нема га! Бежи сви! Цела чета. Оно Бугари за нама! Пусте гранате – граната гранату стиже. Ту је предвиђено (причао ми после један капетан што лежао са мном рањен, он уватио тачан рачун: по сто четрнаес граната бачено на једнога нашега војника. То је било неописано. А ту сам видо и бостана што у животу више нећу видет. Таман ја, сирома, мислим д’узберем, оно граната! Ја прескочим из бостана тамо, па у канал ди је некад текла вода. А бедем за два метра висок. И командир ту, бежао па стао, купи војнике у гомилу. Али видимо лево од нас – бугарска коњица. Командир на двоглед гледа – и сваки десетар имао двоглед – и прича; видимо и ми голим оком, близо:
“Пази шта ради бугарска коњица са нашом браћом! Она сече, само севају сабље” – они опколили, Бугари.
Остао је и наш један: Димитрије Мијатовић. Ко зна, и он можда је исечен.
Одатле кренемо ми, бежање. Бежи, бежи, бежи. Ми бегамо, они бију, ми бегамо, они бију. Док дођомо у брданце, све ми се чини Острво се звало. Варошица, па шумица у брду. Ево, неће да ми верујете: седам борбени реди бугарски, иде колона. Наши пушту тешке митраљезе па покосу као косом, ред. Они одма развијају колоне. Е, смрче се. Бегамо ми, разбегомо се сви. А једном Илији Митровићу, Богу био здрав, њега удари куршум некако са стране, ту, кроз зубе, али остао жив, само зубе поизбивало и тако био рањен.
Сутрадан, свану се, а ја се шћућурио с једним, ноћу, уз једну врзину крај друма. Иде човек отуд, кука: јоој, а воду га двојица.
“Ти, реко, бата-Ико?” – тако смо га звали.
“Ја, бре, Љупче.”
“Јеси рањен?”
“Јоој, убише ме пси, убише ме.”

МА КАКИ НЕПРИЈАТЕЉ

Свану се. Бегамо ми правац откуд смо дошли – за Солун.А командант пука и командант батаљона – они иду зајно. И како који војник бега, командант пука га ту купи уза себ, присваја.
Е, дођомо, ту лево има један сокак, испаде један поднаредник артиљеријски. Каже:
“Господине потпуковниче!” – команданту пука. “Молим за ту чету пешадије да ми заштити, каже, батерију. Ево је батерија, сад ће непријатељ, каже, да ми је узме!” А он се обрте овако неком капетану Количанину:
“Господине Количанин, заштити батерију!”
Ајд ми за њим, он напред, изиђомо на косу. А ја чујем – Бугари иду оздол узбрдо, велика маса, а ми одовуд, па реко:
“Госин капетане, реко, нас ће непријатељ, реко, да повата живе.”
“Напред! Напред! Каки непријатељ!” – а њему криво што га одреди командант пука. А ја одма узо д’изостајем. Па нисмо ишли још можбит педесет метара, ми на брдо, и капетан командује “мирно” да свира трубач. Предаја! Трубач био Миладин Марисављевић из Кусатка.
Ја ти побегнем, они сви остану – заробу ји Бугари. Како ћу сад? Да бегам дол чистином не смем. А ја кроз јаругу па бежи низбрдо. Па опет изиђо пред команданта пука и батаљона, оно опет се скупило мал војника. А ја да с’удобрим:
“Господине потпуковниче, реко, предаде се капетан Количанин.”
А он:
“Ћут! Ћут! Каки предо! Каки предо!” – јер они били већ за то. “Заробљен! Заробљен!”
У-у, војник кад се преда – каже предао се, а официр није, него се каже заробљен.

КРАЉ И ТА СВИТА

Ништа, ја зађем лево, ту језеро има велико. Код језера, под једном смокви, три дана и три ноћи сам био. Пусте змије и шкорпије – шкорпија кад ује, каже, нема лека. Они ни предавали. Шкорпија дође кагод корњача, само је мала. Три дана и три ноћи: нема леба, нема уз леба, нема нигде ники. У-у, змије колик оћеш.
Ништа, д’идем да тражим народ.
Ајд, ајд, ајд па окрето низбрдо. Како ја низбрдо, а отуд друм иде. Погледа ја, близо дођо, а шумица: У-у, Никола Пашић, преседник владе, и краљ Александар, прима положај – то је звано Горничево и Чеганска коса. Не, смем д’идем там код њи. И један вод коњице, жандомерије, преко друма стоји. И та свита. А ја бежи натраг. Ди д’идем да м’убију!? Шта су они решавали – то бог зна. А велики је вис – што не постоји! Ондак ја лево, лево, ајд, ајд, па баш у чету, наведе ме бог: моја чета, трећа чета, одакле смо били нас двојица издвојени.
Па срећа божја! И испричам им шта је било. А каплар, десетар ми, и командир и сви ту богзна како, и даде ми два леба – изостатак.
И ту се ми задржимо двадесет дана, то је звано Горничево, а Чеганска коса, тако се зове.

ЗЕМЉА СЕ ПАЛИ

Наша артиљерија се довози, па се довози, долазу и они на положај, артиљерија. Ми смо били скоро без артиљерије. Љубу сироти наши артиљерци оне топове, јао, ради. И ту шес реди топова поставише. Савезнички, али наши – све је то купљено и плаћено. Кад то поставише – фронт. И једнога дана наређење: да затворимо што више уши – ватом, крпама, ко чим има. Добро, ми то урадимо. Поче артиљерија! Дунавска дивизија, не знам Дринска, не знам Моравска: три дана и три ноћи грми – земља се пали. Тек, ми трећи дан погледамо: наш осматрач артиљерије пред нама – ја нисам ни знао то – овако маје: Иста мета, исто остојање! Коси лево, коси десно! Тек наши официри превикаше: “Напред, браћо! Напред, јунаци!”
… који су ударили, ја видо нисам, причају: у једном блиндажи бугарском била батерија бугарски топова: четири топа, дваест и пет Бугара – све то наши позаваривали – они топови, оне цеви њине, па како заварен, оно сплодирало назад и све поцркали, поиспадале очи, мозак, каже – све мртво.

НАСТУПАМО ТРИ ДАНА

И кренемо ми одатле. Наступамо. Брђани наши узеше топове брже на леђа, нема кад да товару на коње, него брже на леђа, носе с места на место, опали, после крене… Наступамо. Три дана и три ноћи нема непријатеља. Убили га наши, па чудо. Е ајд до некога Стајковога гроба и Кајмакчалана. Кајмакчалан овако десно, а Стајков гроб лево. Ми, осми пук смо ударили преко Стајковога гроба, а седми пук – Данило Белимарковић, потпуковник, са седмим пуком на Кајмакчалан.
Ту смо били… четврти дан. Па смо се нако растурили, војска је, слобода је – нема непријатеља. Тек – оно једна граната с непријатељске стране, потеже. Уби њи шес, а не знам, неколико беше рањени. Ту ти се ми растуримо, па одатле после кренемо – као и свако у рату: онда осигурање напред, патрола и којешта, и дођемо до реке Црне. Е, сад прелазимо преко Црнице, командант пука предаје ни то тако. А неки Ђура Ђуришић, командир, капетан прве класе, Црногорац био – то су борци неописани, не жалу живот – а он узе да ни прича:
“Деде, јунаци, оћу сваки да ми подигне брце!” – а ја шта да подигнем, млад сам човек био. “А шта ти чекаш?” – који нема брце. “Оћу да се очистиш! Идемо јуначки прегазити Црницу.”
Добро, ајд. Кретомо редом. Ајд преко леса четири и четири. И ја, био сам деснокрилни, па ми се учини там на крају да ћу лево д’упаднем у Црницу. Па само коракну овако десно, па у Црну реку упадо. Него она није дубока, она брза, нема до колена. Те ме извукоше људи.

У ПАТРОЛИ И МИ И ОНИ

И ајд у патролу, ајд.
Одма некако мој каплар доби наређење: са десет војника у патролу. Одомо у патролу. Редом, идомо, идомо, преко камењара, што се зове Камене чуке. Преко ти Камени чука ишли смо докле ни наређење. Кад там – има вртлог као год овде међу кућа; камен са сви страна, а откуд су наишли Бугари поред Црнице реке – поље. И ту, у том вртлогу Бугари се сконцентрисали, чудо. А ја кажем десетару, вођи патроле:
“Поднаредниче, нас десет по три бомбе – то су тријес бомба. Да бацимо, дете му, па макар…”
“Ма, каже, не смемо. Немој, немој, немамо наређење.”
Врнемо се овамо у чету. У чети известимо командира шта је и како је. Ајд, опет истим трагом. Сад истим трагом ми идемо одовуд, а патрола њина иде отуд. То ми онда паде на ум па реко:
“Капларе, ете ји, реко, Бугари.”
“Ма каки Бугари, наши.”
А они чуше па кажу: “Наши, наши.“
А ја узо д’изостајем. Не, нису то наши! Они дођоше до нас, ми до њи. Нит смо ми њи дирали, нит они нас. Они се вртоше на њину страну, ми на нашу. И известимо.

РАЊЕН НА КОТИ 12-12

Месец дана смо ту после били.
Они се утврдили у те камење, а и ми се утврдили. Па после месец дана одатле кренемо, па терај, па терај.
Е, наш седми пук био овам, на коти дванаес-дванаес, идући Битољу. Па настрадао, а ми смо били десно. Ондак они дај – сменише нас из осмог пука да одемо седмом пуку у помоћ. И док идемо на положај там, командант пука ни задржаје, мало прича ово-оно, не иде му се, борба се води там, чува свој народ – сваки чува: десетар десетину… И док ми тако, паде један куршум на неког Драгослава из Орајевице, па га удари у шлем, па кроз раме, па на пету изишао. И остао жив! Одма одатле побежимо као у заклон, у неки сам камењар.
Ту будемо, преноћимо, сутрадан се прегледа оружје. И тад потреви једна граната и десет убије намртво, и шест рањени. И ту будем ја рањен. У ту исту леву ногу, одатле дотле – више колена, на тринаест места и ту на четрнаесто место до самог стопала. И ја паднем потрбушке, као контузован, а један ми буразер из фамилије – он погине. И тад команда пука изгине – пала, пустиња, тако испод нас па ударила, па се врне, па убије у пуковном штабу све; око осам што су били. И одатле, они ме као рањеника са фронта понели – изнео ме човек пешачки. Па после на једну мазгу нас обојица, болничар и ја.
Које село је то било, не знам, само зграда велика, недорађена. У том згради смо били – можда има триста и више рањеника, бог зна колико, велика зграда. Наши лекари, све наши. И ондак, шта ће да буде; који су лакше они мећу десно, а који теже рањени – лево, ту ја припаднем. Море био сам више од три месеца у болници. И та нога, еве, не прекрстио се крстом, та нога трипут одређивана да се одсече: први пут довде, само стопало, други пут – више чукља, трећи пут довде, јест, више колена. Али остала. Па јесам се излечио, јесам.

ОПЕТ У БОРБУ

Кад сам се излечио, одма дођем на фронт, поново у јединицу,опет у борбу.
И после борба из дана у дан. Нема свлакање, нема облакање. Прва линија смо били према непријатељу… Прва линија смо били довек! Зато што је наша влада – паметно су, брате, радили људи: да нисмо примили фронт, па оружје примили колико закон доноси, ми би били колонија нечија, баш ми један мајор казо, дал француска, дал енглеска колонија – то не знам да те известим… Свакодневно у борби са непријатељем, то је шеснаеста година, стално – с корачи на корач…
… Уз борбу, уз борбу… то је била кота… Крстасти ровови, па кота 12-12, то ди сам рањен, ту после будем и заробљен, одма по повратку из болнице, с пролећи девесто седамнаесте.

МИРИШЕ МИ ТАМЈАН

То је било затишје, и ми смо тако били на једним истуреним положају, и све ми се чини да смо могли д’избегнемо заробљавање, после смо то видли, ал додијало ни било, претрнули, огуглали. И ми паднемо у ропство, Бугари ни заробу.
И ја будем у ропству пет месеци. У Пловдиву. Спроводу ни они тако – наши били близо Прилипа дошли са фронтом: Бабуна, Добро поље и Бугари омекшали били – а Бугарин један срете ни па ће оном што спроводи нас:
“Тепајте то, каже, шта терате овам!”
“На положај па тепај, каже, братко мој!”
У Пловдиву, то био ни први рад: да сејемо пилав месец дана. А после пилава, косили смо ливаде, све до Крстовдан. То је девесто седамнаеста… Па кад је било пред Крстовдан… знам кад је који празник, Бугари ни дали да празнујемо православне празнике – и мен нешто дође на сан, тамо кад сам био у те ливаде.
Дању. Одмарамо се, купили сено. И ја лежим у пласту сена, тако, на десну страну. Тек, на један ма удари ми мирис од тамјана, па од ракије, па од пилава. Ђипи ја овако, диго се. А седи ми један друг, неки Тоза, тако под другим пластом сена. И он гледо: ја једаред тако ђипи, други пут тако, трећи пут. А он ће:
“Љупче, шта ђипкаш ти?”
Реко така и така ствар: мирише ми тамјан и ракија и…
“Пази, каже, добро: Тоза је ту најтањи ако твоји не делу данас на гробљу за твоју душу.”

У ТАМНИЦУ ОКОВАН

И шта ће да буде, истог дана, пред Крстовдан, одма увече: Маџари терали неку потрагу и нађу мен у Бугарском, у ропству. И одма мен затвору у тамницу у Пловдиву. У ону ди су њини за стрељање затварали, за вешање. Руке везане, око ногу тешко гвожђе. Стражар пред врата и дању и ноћу, чува. Будем ту недељу дана. И шта ће да буде: тражили Маџари да се дотерам ја ту, у Паланку. Они ти мен потерају спроводно – из Пловдива у Софију. У Софији ми опет на ноге ударише тешке окове, и ту будем недељу дана. Из Софије ајд за Београд. Руке ми везане, возом идемо све.
Кад дођомо у Београд и мен дотерају, јаве Миклушу, тим команданту у Азањи, а он ондак преко гувернера тражи да се ја обесим, овде у Паланки.
И, везаног тако мен код гувернера уведоше. Гувернер, што је као краљ над народом:
“Терајте то што пре д’обесите!” – гувернер каже. И понови: “Што пре д’обесите!”
Ајд опет у тамницу.
Везаше они мен руке да се не мрднем, около ногу исто тако: тешко гвожђе одатле па дотле – од колена до чукља, ту код чукља две алке, овде код колена две нитне. Оковаше, ма нема… и бацише тако на кревет. Ништа, ја тако лежим. Ма нисам лежао ни пет минути, отварају се врата. Шта је сад, дете му? Уђоше они двојица што кову, опет, али маџарски официр с њима. Стражар там стоји. Један носи наковањ, а други чекић и онај секач. А ја се мислим: шта мож друго – ево, не дочекао славу – сад, реко, разма да копају ми главу! Дођоше они, уватише за ноге, исекоше оне нитне и оно гвожђе. А официр ће:
“Но, Србин! Ми ово немамо. Ми имамо казне свакојаке: и вешање и све што треба, али, каже, да се окива човек – то немамо. Руке вежемо и… Ово је”, каже, “српско.”

У ПАЛАНКУ НА ВЕШАЊЕ

И изведоше ме. Кад ја изиђо, оно дугачак ходник, а тако широк: седам стражара напоредо стоју, нож на пушке и пушке на готовс. А мен овако поставише до дувара спрам њи. И један изиђе од ти шест у строју, а поднаредник позади стоји. Маџар њин, Босанац, ал прави Турчин. И он узе да прича:
“Но, каже, Србине, не смеш се, каже, повући, идеш за Симидријску околину. Ако се повучеш случајно корак, бићеш убијен.”
“Ди ћу, реко, да се вучем, ваша држава на све стране, ди ћу.”
Приђе други. Како ми руке везане, извади ланац па веза још, па стаде овако, увати пушку за ременице, забаци, и увати она ланац. Е он ме води, а један тера, ајд за смедеревску околину – за Паланку.
И дођемо у Паланку. Терају ме у жандомерију. И ондак видим и вешала, била вешала угођена у сред вароши. Кад у жандомерију, немачку-аустријску, кажу: “Није то за нас, то је за бећир-команду.”
Ајд у бећир-команду, ја везан. И ту неки Леско, био у Азањи, а брат му у Паланки. Високи људи до тавана. Па како ми руке везане, онај ме доведе да рапортира, а тај Лесков брат скочи па вако чизмом да мен удари, дотера чизму ту, ал не удари ме. Једаред, па други пут, па трећи пут. Како трећи пут кидиса, ја клону овако да паднем, а онај ме предржа што ме води, и седо на столицу.
И, сад, увече иследник да ми прочита дела, сутра да ме обесу.

ЧИЈА ЈЕ ПОБЕДА?

Узе иследник да ми чита, Словенац био, па ће рећ: “Пази, Љубо, шта ти се буде читало.”
А ондак ја пазим. Два стражара с пушкама на готовс, и ножеви на пушке, тако ми иза леђа. А он мен чита редом како су та дела почињена, па ту, па ту – редом. Ја ништа не говорим нити знам, изгубио сам дух човечји. Кад рече:
“.. участник и ти, и ти дела Љуба Панте Батинића” – одједаред, верујте ми, свеснији сам него сад. Дође ми, Бог ми даде ум и разум, реко:
“Молим, господине!”
“Да чујем?” каже.
“Ја нисам Љуба Панте Батинића, реко, ја сам Љубомир Милована Батинића.”
“Како, како? Љуба Милана Батинића?”
“Не! Љубомир Милована Батинића.”
“Па како: Љубомир Милете Батинића.”
“Ма није, реко: Љубомир Милована Батинића.”
“А чији је тај Милован?”
“Живанов” реко.
“А чији је Живан?”
“Николин.”
“А чији је Никола?”
“Иванов.”
“А чији је Иван?”
“Е, реко, њега је мати донела. Преудала се у Батиниће и донела га у пет година, даље не знам како је и шта је.”
“А добро, одакле ти мајка?”
“Из Селевца.”
“Кога има?”
“Четири брата: Матеја, Огњен, Сава и Милосав.”
“Добро” – а два стражара позади с пушкама, он командова стражарима: “К нози пушке, нож у ножне!” – па се окрену к мен: “Е деде, каже, сад да ми се позовеш на три човека из твоје општине азањске.”
Ја се одједаред тренира и не умем да се позовем.
“У, бре Љубо, каже, па толико народа има у Азањи.” Па тек паде ми на ум:
“Милан, реко Батинић ..”
“Не може, каже. Нека ти је капи-комшија, само немој презиме исто да буде.”
“Добро, реко: Драгомир Шулејић, Милан Матејић, Милован Матејић…”
Е добро. Отпусти он стражаре, тај официр, остасмо сами ја и он. Одма ти ту он мен пита:
“Чија је победа?”
“Ма шта ви мен питате кад ваша, реко, победа целог света.”
“Е, каже, драги мој Љубо: краља Петра маторога победа.”
А ја растим до тавана, ал не смем да кажем.
“Краља Петра, каже, победа, а ја сам Петров војник. Ја сам официр немачки, каже, и аустријски, али ја сам Словенац по крви.”
То је одма по Крстовдану било, седамнаесте године. Па, месец дана сам провео по затворима коједи. И ништа: позови се каже, и ја се позовем.

ДОШЛИ МИ НА ПОЗНАСТВО

Сутрадан недеља освањаје, он позвао ми брата, позвао… тријес душа било дошло! На познанство. Е, дођоше Мијатовићи па доказаше да ја нисам то тај Љуба, дође и неки деда Марко Јеремић, па и он доказа да ја нисам то тај Љуба. Па кад пође, официр каже:
“Добро, дедо, каже, готово” – а стар човек, није писмен него прстом забележи. Кад пође, он се окрете, каже:
“Господине, ја те молим да га пустиш један дан кући. Еве тријес нас стојимо у кауцију. Остајемо.”
“Не може, каже, дедо, нису дела рашчишћена.”
Деда пође корак па опет замоли.
“Ма не може, каже, дедо!”
А он пође па клекну код врати, па да љуби патос. А официр притрча, па га увати овако за леву руку, тај Словенац:
“Дедо, дедо, каже, за вашу чес, а на моју одговорнос – четири дана га пушћам.” Па се окрете у мен: “Добро, изиђи” – даде ми састанак.
Дошла ми сестра, брат, донели дете… Изиђем ја на састанак мал. Ух, мен се стужи – ајд д’идем у апсу. Отиднем у апсу… а пошто он дозволио да ће да ме пусти.
И сутрадан, у понедељак – оћеш! – оно се тревило неко убиство у Предворици, цела свита отишла и отишао и он, официр. Те останем за уторник. Е, у уторник брат дође да ме води кући. Даде ми официр објаву и саопшти овако:
“Сваки дан комавданту у Азањи на потпис! И немој да долазиш док ја не пратим из среза коња и чезе и мојега жандара.”

БИЛА ГРЕШКА

Код куће дознам што Маџари тели мен д’обесу: била грешка. Пази сад: овде био, у Азањи, неки Љуба Пантин Батинић, мој имењак. Па чинио зулум и којешта, освете. И ондак Маџари терали потрагу и нашли мен у Бугарији, у ропству. Подударило се име и презиме, е ал, по срећи, њин је закон тачан – није име оцу исто: ја Милованов, а он Пантин.
И дознам још, код куће, како је моја фамилија била чула да сам ја погинуо. И шта ће – моја сестра, баш пред Крстовдан, узме у кадионицу тамјана, узме званога пилава у тепсију и врућу ракију те тамјаном то прекади. И подели на гробљу, намени за моју душу, да једној баби ту, прва кућа до наше. Сад, да ми то причала жена, ја би казо: фолирала, жена је жена, него сестра и брат ми причали.
И шта ће да буде – будем код куће та четири дана… терај, терај – месец дана. Ту, у Азањи, идем комаданту на потпис. И ја се разболим. Кад сам био у Пловдиву у затвору, беше земљотрес јак, па ми се разиђе крв на кичми и тако добијем болес, те сад отидем једним немачким лекару у Младеновац. Он ми даде три месеца боловање. Гувернер ми да, и он, три месеца боловање.
И наши стигну са Солуна, управо.
А ја пођем у село, наша војска пролази, пазим, питам за моју јединицу. Кад – срете мен Љуба Пантин! Кад ме загрљи, па узе да ме љуби, оће, реко, да ме удави. Каже:
“Имењаче, знам све: тако и тако” прича ми. Ма дај, мислим, да с’ископам, нек иде бестрага.
И ја сачекам другове и одма ступим у јединицу, и био сам после како и сва браћа: војник и редом.

ЈОШ ДА ВИДИМ НАШУ ДРЖАВУ

Демобилишем се дваесте године, за покладе будем овде. Демобилишем се из Суботице, врнемо се, били смо у Баји. Тамо провели зиму као војници.
Добро, и шта још… Е, замислите: и сад имам парче од гранате ту у коски више чукља стоји. Вадили и Енглези, али нису могли да изваду. Па кажу, преко толмака: неће га, каже, сметати до дубоке старости. Истина, еве, не прекрстио се крстом, та нога што трипут одређивана да се одсече – остала, и ете, никад ме није заболела. А ова ме заболи, ова што здрава. Иако је на петнаес места рањена. Збиља, кост није убијена, само месо сечено, оперисано.
Нисам тео да се тискам ни за пензију, ни за валиду, ни за ову вожњу аутобусом.
Кад је било прво за валиду, ја са братом већам, и отидем у село. И ја питам оног чиновника да то добијем. А он рачуна, рачуна, каже: “Треба ти пет и по банке.” То је било девесто дваесте године, читави пешес копачки надница. Сирома смо били и ја и брат – бедници на земљи. Ондак ја разговарам са братим, а он ће да каже:
“Како оћеш, каже, Љубомире, али и ту валиду, и то даје сиротиња, мука, уз порез. И то је горка пара.”
И ја то тако занемарим и нисам …
Е, солунске ми медаље жао, то ми упропастили кад сам женио Властимира, најмлађег сина.
И жао ме што нисам ишао кад ми унук био там иза Љубљане у војски, што нисам ишао да видим зашта смо се ми борили и колика је ова наша држава. Само то.