Батинић М. Љубомир

763

име: Љубомир
презиме: Батинић
име оца: Милован
место: Азања
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1893.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

БИЛА ГРЕШКА

Тачно стање: зовем се Љубомир Батинић, Милованов, да знате, јер мен пасирало то – име оца Милован – и спасло ми живот; све ћу да ви испричам, то је ствар замашита. Рођен сам 1893. То је с конца било, али узимамо од треће па напред. Ишао сам у школу четири основни разреда. У Азањи. И то сам био одличан ђак: добио сам медаљу и књигу Вука Караџића у четврти разред, за одлични успех. Јесте, био сам ожењен пре војске, и два сам детета имао.

ВИ ЉУДИ, ВИ СТЕ ВОЈНИЦИ

Од почетка септембра месеца 1914. године био сам у војски.
Ми смо регрутовани… Свети Аранђо – 13. јуна по старом календару. И онда смо после ишли као у Курјачину, по потреби, тамо за Рам, за Дунаво: секли кукурузе и копали шанчеве. Дваест дана. Побегоше неки, деца ко деца. И, тамо је био – нисам знао онда, али сад причам – потпуковник Драгољуб Банковић, Кусачанин. Ми нисмо знали ко је и шта је, ал био код њега као писар Милије Батинића син, мој исписник, он је био школован, каже:
“Знаш шта је, Љубо: дваест дана, каже, мора д’издржимо.”
И издржимо то. Из Курјачине дођемо до Осипаонице. У Осипаоници распушти ни тај командант потпуковник и онда каже:
“Ви људи, каже, ви сте војници. Пази добро! У случају – не зна се дан, ал петнаес дана много – позваћете се, каже, у војску, ви сте обавезници.”
Дођемо кући. То је било као што ви реко: одма по Светим Аранђелу. Ондак истина: будемо кући по петнаес дана и позовемо се за војнике. Одавде дирек Пожаревац, регрути.
Много је било позватог: преко сто из Азање, само не смем да ви јамчим колико. Јер то је било… то се отегло чудо божје кад смо пошли после за Мајиловац и Бискупље.
У Пожаревцу се само команди јавимо, па смо отишли за одслужење војног рока у Крагујевац. Пешке. И ту будемо два месеца као регрути. Пушку смо добили у Крагујевцу, првог септембра, и заклети смо као регрути, престави, за краља и све, све то.
Кад смо били ту, ондак наша војска изгинула на Мачковим камену и треба регрути д’иду да попуну.
Ми смо осми пук, кадровски мож да рачунате, јер ту је био и кадровски пук и први позив. Али ми смо попунили кадровце. Дивизија? – да ве слажем… осми пук, први позив… Дунавска дивизија! – да се ја добро опоменем, да не би ја нешто причао, па после ту налази се грешка. Значи, после два месеца, из Крагујевца кренемо за Мачков камен.

НЕПРИЈАТЕЉ НАДБИО

Али шта ћеш: непријатељ надбио. И ми смо стигли до Пецке и Каменице, ноћу. И ондак не знамо ди ћемо. Ту преноћимо. Ујутру добили извештај – тај капетан прве класе Веса Веселиновић који нас је спроводио – ал ми ништа, крећемо се ми, оћемо за напред. Он добио наређење да се враћамо, назад! Па овако како смо ишли полазимо лево, чистином. А иде војска, многа војска том долином – али крајом шуме. Тек само викну официр:
“Која је то јединица?” – што год мож човек викну. “Господине потпуковниче! Ово је, каже, Веса Веселиновић, води регруте.”
“Еј, Весо, Весо, каже, па зар да ји предаш, а још нису на пушку огаравили!? Правац за мном!”
Ми ти онда побежимо – то је био командант осмог пука првог позива.
Одатле ти ми одступамо – правац Ваљево.
Оно бега бежанија… Бега народ… бега артиљерија, бега коњица – ми не мож да одступамо друмом. Ондак наређење, само викне: Две врсте лево, две десно – с друма силази!
То је девесто четрнаеста година, октобра месеца, тачно.
Стигнемо у Ваљево, ту се концентрисали. И ондак се повучемо: бежи за даље. Одступамо, напуштамо Ваљево. У Ваљеву – то сам видео – пуна једна кафана печени оваца. Да л’ је то спремано за непријатеља да га удвору, за кога је то – не знам.

ПРЕТЕГНЕМО ПРЕКО КОЛУБАРЕ

И одатле претегнемо преко Колубаре, преко моста, знаш де је?
Ту је на вашаришту било одела пет камара. И леба. А ми голи, ја тако сам ратовао: гуњ и чакшире, само капу војничку, само смо то добили. А упалише ти пет камара! Све стражар до стражара, Срби. Упалише наши Срби та леба и то одело, и све. Не даду окупатору, знаш, да се користи. Па што нису дали да се обучемо? Било ко и данас, имало је ту препреке.
И кренемо даље у повлачење, па смо замркли у једној шумици. Ту смо преноћили. Кад ујутру – наређење: Покрет! Крећемо се ми у покрет, и ја наиђо на једнога комшију из фамилије, он исто Батинић:
“Здраво, Милане,” кажем.
“Здраво!” – он је трговац био у Смедереву. “У бре, каже, твој Нина заробљен” – стриц ми.
“Добро, реко, шта сад могу.”
“Теби су, каже, овде били Крста и Стеван, стричевићи рођени.”
“Шта то вреди, реко, кад ја нисам знао.”
Одатле ти ја и још један ни из фамилије побежимо и стигнемо једног ми стрица у путу.
“Љубо”, каже, “јеси ли гладан?”
“Па”, реко, “гладни смо.”
“Ево леба”, каже, “еве шљива, еве ракије.”
Дадоше ни ту мало, закрмимо се па кренемо. Идемо ми тако путом. Одједаред – крећемо низбрдо. А он каже:
“Ви идите лево, а ми ћемо т