име: Петар
презиме: Мартиновић
име оца:
место: Цетиње
општина: Цетиње
година рођења: 1881.
година смрти: 1940.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Петар Мартиновић је био командант Првог пука Југословенске бригаде у Југословенској дивизији на Солунском фронту, а ађутант му је био наш познати академик проф. др Радивој Кашанин, садашњи и свакако последњи председник Удружења добровољаца 1912-1918. године, носилац “Белог орла са мачевима”. Он нас је овластио да све оно што је написао или рекао о добровољцима можемо објавити.
Свакако, нико живи данас не може боље сведочити о витезу Петру Мартиновићу, него његов ађутант.
Ево шта је, између осталог, академик Радивој Кашанин 1984. године рекао Мишку Калезићу:
“… Било је то 1918. године. На фронт смо отишли негде у пролеће. Били смо у комплетном саставу најјача дивизија. Петар Мартиновић нам је командовао све док нас нису повукли у резерву. Е, чим су нас повукли у резерву било ми је јасно да ћемо ми бити пробојна трупа. И збиља, када је почела офанзива наша два добровољачка пука дејствовала су заједно са још две црначке дивизије. Црни су започели борбу, отворили ратиште, а онда смо ми ступили на сцену. Артиљеријска ватра је била страшна. Црнци су потиснули Бугаре и пустили нас. Напредовали смо, преко Штипа, све до Царског села, без задржавања. То је можда трајало једну недељу или нешто више дана. И још док смо ишли ка Царевом селу срео сам једног официра који ми је рекао да је Бугарска капитулирала. Бугари су, значи, капитулирали. Колико је то трајало?… Од 15. до 25. септембра. Дакле, свега 10 дана, до капитулације.
Српска добровољачка војска није баш увек и у свему до краја послушна, знала је да самовољно промени ни маршруту, дебело ризикујући сопствену кожу.
– Са тог места кренули смо, преко Велеса, за Скопље. У Скопљу је већ био краљ Александар. Испред његових очију смо промарширали. У Скопљу смо остали једно време, све док нам нису рекли: напред! Кренули смо преко Качаничког кланца, правац – Ђаковица. Тада нам је речено да идемо преко Суве реке право у Ђаковицу. Међутим, војници нису хтели, хоће у Призрен да виде царски Призрен! Тако смо ми рескирали дан и ноћ марша, па нисмо отишли од Истока према Западу, него смо кренули заобилазним путем, преко Призрена у Ђаковицу. Кажем: хоће Срби да виде царски Призрен, па то ти је! Коначно, ево нас у Ђаковици.
У Ђаковици су затекли све у реду: – Арнаути су ћутали, живели смо у миру. Нисмо, заиста имали с њима никаквих потешкоћа. Но, да тако до краја не буде постарали су се Талијани. Наиме, прешли су из Скадра са намером да у Плаву и Гусињу побуне Арнауте против нас. Опет, једна друга група је прешла код Призрена. И ми смо морали да из Ђаковице пошаљемо чету или батаљон да их умире. Они су их тако појурили да су се одмах вратили. Е, у том враћању дочекају их Арнаути и опљачкају… Мало, мало кад ето ти вође те арнаутске дружине код мене, на два коња. На једном он јаше, то је талијански, а другог води. На њему талијански карабин. Дошао је да ми се представи, да ми покаже како су разбили Талијане, шта ли. И знам да су у поводу тога Срби нацравили песму. Лоле, су они били, морају да певају. Само да се присетим како је било…
Како су они певалн, боже? Аха: “Зло је прошта Талијанац, не да напред Србијанац, а назад Албанац“.
У Мартиновићевој Црној Гори тих дана дешавала су се нека превирања. Кашанину ни та збивања нису промакла. Ваљда и због тога што је то био наговештај скорог растанка са пуковником Првог добровољачког Пешадијског пука Петром Мартиновићем.
ОПРОШТАЈ С КОМАНДАНТОМ
Једнога дана дође наређење да српска добровољачка војска поново крене у правцу Скопља. Приближавао се час када је требало да отпочне демобилизација ратника, војника, солунаца.
– И успут, док смо ишли према Скопљу из Призрена стиже вест да је пуковник Петар Мартиновић разрешен дужности команданта пука и да се има вратити на Цетиње, за помоћника команданта дивизије, или тако нешто – присећа се Кашанин.
– И тако он дође с нама до Скопља, преда пук новом команданту и мене, наравно. И он оде на Цетиње. После је с Цетиња прешао у Осијек.
Једном или два пута смо се срели. Убно се, сиромах! Имао је рак, био је ожењен Рускињом.
Кашанин осећа потребу да још нешто каже о своме команданту: Петру Мартиновићу.
– Могу да вам кажем и ово: исправнијег, искренијег, поштенијег, храбријег, васпитанијег и културнијег човека ретко сам када и видео и срео од Петра Мартиновића. Ето, какав је он био! То је био збиља, да се изразим мало старински – господин! Отприлике онакав како се некада замишљало старо племство. Такав је то човек био. Умео је да разговара и са војницима и са официрима. Ми смо, док смо били на фронту, имали земуцицу до земуцице. Често смо дежурали заједно. Бугари су били на свега стотинак метара од нас. Дежурали смо до једанаест сати, скоро до поноћи. И што смо се ми напричали, какве све разговоре смо водили, то је нешто невероватно. Кажем вам: нико ми није остао у таквој успомени као Петар Мартиновић.
Ађутант Радивоје Кашанин се присећа и својих ранијих команданата:
– Мени је и мој командант Стојан Поповић остао у врло доброј усномени. Био је јунак, командант, поштен… не може бити бољн. Али се осећа некако као војничина, када говорите с њим осећа се да је школован официр. Али Мартиновић је умео да се смеје да се гора ори!
Рећи ћу вам и још нешто: увек је ишао с карабином! Ја га питам: “Што идете с карабином?!” А он ми каже: ,,Да не паднем у ропство”! Убио бих се, знате! Сећам се нашег пута кроз Италију и тога како смо препречили пут и избили на Бари. И онда ту, како пруга иде на југ, кренемо преко Црне Горе. Преко Црне Горе Петра Мартиновића. Да сте само видели како се и колико узбудио, узнемирио, стално је понављао: “Ево моје Црне Горе, ево моје Црне Горе!..”
Тако је године 1984. говорио Радивоје Кашанин. Истине и историје ради.