име: Лујо
презиме: Ловрић
име оца:
место: Сушак
општина: Ријека
година рођења: 1894
година смрти: 1986
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, сајт www.vucinic.me (Небојша Вучинић), “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
НЕ ЉУТИ СЕ, РАТНИЧЕ
… У тој журби, изједначујући се са осталим пролазницима на улици, осетио сам јак удар нечијег рамена о моје раме и груди. То што се догодило у трену, збунило ме је, готово ошамутило… Чинило ми се да тај непознати неће да се склони. У мени се јави неки понос: нећу ни ја да попустим, па ма шта се догодило! Али, осећам да и непознати има исти циљ: да не попусти, наваљивао је, дакле, на моје раме…
… Нехотице га ухватим за руку и повичем: човече, зашто се гурате?! Мој противник прихвати моју руку и повишеним гласом одговори: ,,А зашто се ви гурате?…”
… Нисам могао да схватим тог човека, па кажем: забога какво гурање?! Зар не видите да сам слепи официр… Изгубио сам очи на фронту…
… Тада човек тихо уздахну и још тише рече: ,,Мој Боже…” Рука му се спусти до краја моје руке. Наши се дланови нађоше. Осетио сам стисак руке. Чуо сам речи: „Врло ми је жао, друже и пријатељу… Није моја кривица. Моја судбина је равна вашој… И ја сам слепи официр…“.
… Ја сам Лујо, поручник, командир Четврте чете Трећег батаљона, другог пука Добровољачке дивизије… Рањен сам на Добруџи…
… А ја сам Владо, из истог пука, из Прве чете, Другог батаљона… Рањен сам на Добруџи у ноћи измећу 4. и 5. септембра 1916. године…
… Рањени смо, дакле, у истој бици, у оном силовитом јуришу хладним оружјем… Тада је погинуо и командант пука Милорад Матић…
… Јесте, али погинуо је и командант бугарског пука Иванов… Али, сад је то епизода, јер рат још траје…
… Растали смо се као пријатељи. Никад се више нисмо срели. Овом сусрету и разговору у Одеси, у Пушкиновој улици, присуствовао је још један Владо, мој друг, који ме је водио испод руке, док му је друга висила на повезу. Били смо добри другови још у батаљону, а тада је са мном у Одеси делио судбину инвалида… Рат је беснео свом жестином, али је за нас био завршен…
… Како сам се обрео у Русији? Био сам на руском фронту у Галицији. Ја, поручник Лујо Ловрић, аустроугарски поданик, искористио сам прву прилику и предао се Русима. Са мном је било неколико војника. То је било 1915. године. Следеће, у Одеси, био сам међу добровољцима, од којих ће се формирати Југословенска дивизија, спремна да се у љутим бојевима бори за слободу словенских народа… Тако је и било…
… У тој дивизији био је, да тако кажем, цвет интелектуалне омладине: Срби, Хрвати, Словенци, Македонци, Црногорци, углавном студенти, или свршени средњошколци који су били захваћени револуционарним духом југословенства…
… Млади, полетни, одважни, једва смо чекали да се нађемо на фронту. Обука је кратко трајала, па смо се убрзо нашли на Добруџи. Битка из дана у дан, све страшнија, све већи покољ на обема странама…
… А та зора између 4. и 5. септембра… Ах… То је било страшно. Након повлачења румунских снага, Бугари су ојачали, и успели су, ноћ раније, да нас потисну… Кидисала су на нас два и по пука Бугара. Наш пук је био мали, имао је само три батаљона… Али, морали смо да их задржимо и повратимо положаје…
… Успели смо, уз тешке губитке да повратимо положај… Командовао сам јуриш и нашао се испред своје чете. Настао је пакао, лом, јауци. Пуцњи су били ретки, видео се само бајонет… Ту сам тешко рањен у главу… То је било моје последње ратовање. Ослепео сам од тешке ране…
… Био сам, дабоме, у току свих догађаја, радовао се свим победама над силама осовине, у мислима учествовао у оном победоносном јуришу кроз обруч Солунског фронта. Био сам у прилици да чујем шта су други људи мислили о том рату, о тој праведној борби српског народа и драгоценој помоћи југословенских добровољаца. Свет је био задивљен продором наших јединица на фронт. Јер, зна се то, за само 45 дана војници су под борбама превалили око 600 километара и стигли до Београда…
… Ја сам се у земљу вратио 1919. године и то из Лондона. Тамо сам завршио специјалну школу за слепе британске официре. Постао сам наставник за слепе. У новој држави латио сам се посла око збрињавања ратних војних инвалида…
Лујо Ловрић има данас 84 године, живи у Цриквеници, Шеталиште Владимира Назора 59. Носилац је Карађорђеве звезде са мачевима и низа других, високих одликовања: руског Ордена Св. Ђорђа, Св. Михаила Витеза – највишег румунског одликовања за храброст, руског Ордена Свете Ане, чехословачког Ордена Белог лава са мачевима…
Пре рата је био уредник „Добровољачког гласника”. Објавио је два романа и више приповедака.
Текст Небојше Вучинића, преузет са сајта (линк):
ИДЕАЛИ ЈЕДНОГ ВИТЕЗА
Лујо Витез Ловрић умро је мирно, на Сушаку, 26. новембра 1986, у 92. години. Умро је, веле шкрти биографски подаци, и срећан, јер је доживео остварење идеје југословенства, за коју се свим срцем борио. Био је слеп 70 година, од септембра 1916, када је, као борац Прве српске добровољачке дивизије, у Добруџи, крај села Кокарџе, у бици против Бугара, изгубио оба ока. Ипак, видео је и радио и више и боље од многих који имају и очи и софистицирану технику упомоћ.
У августу 1916, дивизија састављена од припадника југословенских народа, пребеглих из аустроугарске војске или ослобођених заробљеника, упућена је на фронт у Добруџу, да помогне новом савезнику, Румунији. Тако jе и аустроугарски поручник Ловрић, родом из Бакра крај Ријеке, доспео у њу: када се у Галицији, првом приликом предао Русима.
У пуку у коме је био (Хрват) Ловрић били су и Имбро Пунка, Хрват из околине Винковаца, Мита Гајдобрански, Србин из Баната, Чех Прохаска… У септембру, дивизија је имала прву и најкрвавију битку, код Кокарџе. Ловрићев пук претрпео је најжешћи удар. У овој бици погинула су оба команданта пукова: српски, Милорад Матић и бугарски, Иванов. Чех Прохаска изгубио је једно око. Командир Четврте чете Трећег батаљона Другог добровољачког пука Добровољачке дивизије, поручник (потом капетан) Лујо Ловрић – оба.
Слепи Лујо Ловрић постао је Витез. Али, поред тог и стотинак других највећих одликовања, тамне наочари биле су му „најдражи и највећи орден„, како је то једном рекао. А поред одличја витеза Карађорђеве звезде с мачевима, носилац је руског Ордена Св. Ђорђа, највишег румунског одликовања за храброст Св. Михаила Витеза, руског Ордена Свете Ане, чехословачког Ордена Белог лава са мачевима…
Орден Светог Ђорђа у болници у Одеси му је уручила велика кнегиња Јелена Петровна Романов, кћерка краља Петра Првог и црногорске принцезе Зорке и жена великог кнеза Ивана Константиновича Романова. Никада Лујо Ловрић није заборавио овај сусрет, јер је кнегиња Јелена Петровна плакала.
„Височанство, ја сам свјестан своје жртве, и то је ситница од онога што је наш цјелокупни народ дао и што ће дати до коначног ослобођења и уједињења…”, рекао је тада Лујо кнегињи.
А у писму мајци, у ком јој је рекао за своје ране, написао је: „Мајко! Немој да плачу очи твоје за очи моје кад не плачем ја. Немој да се бојиш за будућност моју кад се не бојим ја. Јер, знај, будућност је моја у будућности уједињеног народа нашег. У његовој срећи, биће и моја срећа…”
Када су лекари санирали оне најгоре озледе, Лујо се преселио у дом Алексеја и Софије Филиповне. Појавио се у новој, елегантној униформи српског официра. Сачекала га је Софијина кћерка, седамнаестогодишња Паља. Лујо јој је пољубио руку отпевао романсу „Уберите љубичице“ од Смирнова. Тако је та песма постала знак њихових сусрета све док није отишао у Лондон, у школу за слепе официре.
„Љубав се јавља између нас од првог дана нашег познанства“ – писао је Лујо у свом роману “Сузна јесен”. “Њене су косе биле увојито плаве и мекане као свила. Вољела је музику и књигу. Када сам мислио да ћу бити најсрећнији, морао сам напустити дом Софије Филиповне, Паљу, Одесу и Русију”…
Осим овог, Лујо је написао и роман “Кроз снегове и магле”, као и више песама и приповедака… Можда је његова најпознатија песма „Балада о Витезу„, за коју је музику написао Жарко Петровић. Сам Петровић сетио се речи које му је Ловрић упутио на првом сусрету:
“Мило ми је. Ја сам написао роман ‘Сузна јесен’. Значи, браћа смо по души. Ви сте Србин, а ја Хрват. Ето, браћа, браћа смо и по крви. Упамтите то!”
Једно поглавље књиге “Солунци говоре” је управо прича о Луји Ловрићу.
После рата био је веома активан, као предавач у школи за слепе. Помагао је у збрињавању ратних војних инвалида, био је уредник “Добровољачког гласника”, председник Удружења слепих Ријека и председник Савеза ратних добровољаца 1912-1918 Краљевине Југославије.
Дочекао је дубоку старост. Срећом, не и распад земље за коју је дао очи.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Лујо је Хрват из Цриквенице. Он је легенда добровољачког покрета. Више од седам деценија гледали су наши народи Лују на разним свечаностима окићеног са двадесет и девет одличја, међу којима су били сви најзначајнији ордени савезника – сила Антанте. Носио је Карађорђеву звезду са мачевима, Орден „Светог Ђорђа“, Златни орден „Свете Ане са мачевима“, чехословачки Орден Белог лава, француску Легију части, румунски Орден „Светог Михаила витеза“ и многа друга одличја као и значајни орден који је Лујо с поносом носио, којим га је одликовао маршал Тито.
Није могао Лујо да схвати и да прихвати да ратује против своје словенске браће, па је, када му се прва прилика указала, побегао код Руса и у Одеси се пријавио у Прву српску добровољачку дивизију. Са том дивизијом пошао је у бој на Добруџу. Био је командир четврте чете трећег батаљона другог пука Прве српске добровољачке дивизије. Храбро предводећи своју чету Лујо је у боју на Добруџи изгубио оба ока. Његов командант корпуса у наредби број 141, поред осталог, је рекао… „Истина да је ужас, али када знам да сам очи моје дао за идеале домовине, лакше ми је: па и моја мати, када чује да сам изгубио очи у Добруџи, а не код Београда или Загреба, тешиће се још и тиме, што сам се борио, као Словен, за наше заједничке идеале, а када се они остваре онда ће без сумње њену сузу заменити благи осмех и матерински понос.
ЈУНАЦИ!
Нека се приклони наша ослободилачка застава пред овом самопрегорљивом славом одликованога југословенскога витеза.
Жртва потпоручника Ловрића уродиће плодом који је он с Вама заједно својом крвљу заливао – и витез „Светог Ђорђа“ ући ће с нама заједно у слободну и уједињену Југославију, за коју смо се борили.
Командант, ђенерал, Мих. Живковић“
У наредби број 146 Живковић је, поред осталог, рекао:
…“За ову осведочену храброст на бојном пољу, његово краљевско височанство престолонаследник Александар, Указом својим пов. Ф.А.О. бр. 5679 од 11. фебруара ове године произвео је потпоручника – добровољца г. Луја Ловрића у чин резервног пешадијског поручника.
ЈУНАЦИ,
Ова жртва, коју принесе наш друг Ловрић на олтар слободе и нашег уједињења, још једном показује целом свету, да смо готови све жртвовати за слободу словенства. Ово је још један протест против тиранске династије Хабсбурговаца, која је увек подметала наше југословенске груди оним бајонетима и зрнима, који беху наперени против њене круне, оним бајонетима руским, француским и италијанским, који се и сада боре против те исте тиранске круне а за слободу народа.
Очи јуначког нам Ловрића не осећају више сунчеве зраке али на помолу је ново сунце – сунце слободе Југославији, чије ће зраке осетити његово срце.
Командант, ђенерал, Мих. Живковић, својеручно”
Ловрић је иако тежак рањеник желео да и даље доприноси својој земљи. У земљу се вратио тек 1919. године и то из Лондона, где је завршио специјалну школу за слепе британске официре. Постао је наставник за слепе. У југословенској држави латио се посла око збрињавања ратних војних инвалида.
Лујо Ловрић је био дугогодишњи председник Удружења ратних добровољаца 1912—1918. године.
Учествовао је у свим радовима и у свим свечаностима код нас и у иностранству. Једино није могао да схвати, а то ће тешко ко и сада схватити, због чега је после другог светског рата рад Удружења добровољаца једно време био забрањен. Иако је Лујо први пут без своје кривице био постиђен, он је својим наредним радом показао да добровољци никада нису били против свога народа, а он је то и написао и потписао и упутио југословенској влади. О Лују Ловрићу могао би се написати роман и снимити најбољи филм. Он није само на Добруџи показао ко је, он је то показивао целог свог живота. Да га усташе не би злостављале 1941. године је побегао у Београд и ту дочекао ослобођење своје земље.
Пре две године у Ријеци је умро и сахрањен вишеструки витез Лујо Ловрић, Хрват из Цриквенице и велики Југословен.
Вест о смрти Луја Ловрића болно је одјекнула не само код његових малобројних живих другова са Добруџе него и код свих оних позоришних гледалаца који су посматрали представу „Солунци поручују“, када је Лујо окићен са својих 29 одликовања седео у првоме реду. Њега су познавали и жалили многобројни телевизијски гледаоци који су га последњих година у више наврата гледали и слушали са телевизијских екрана. Био је изузетно културна и образована личност.
Љубазношћу потпуковника Прелевића био сам у прилици да пре осталих посетилаца видим одличја Лује Ловрића још пре припреме за поставку у витрине Војног музеја. За њих је лично Прелевић отпутовао у Ријеку да их прими од Лујине супруге, јер их је Лујо за живота завештао Војном музеју.
Познато је и надасве дирљиво Лујово писмо својој мајци, да не тугује што је очи изгубио. То ће писмо свакако бити објављено у нашем другом тому „Добровољци 1912—1918. године“.
Често су новинари питали Лују које му је одличје најдраже. Он је без размишљања одговарао да му је најдраже одличје његове црне наочаре које га подсећају да је за слободу и јединство Југославије дао оно најдраже – своје очи.