Солунци говоре

1374

Назив књиге: Солунци говоре

Аутор: Антоније Ђурић

Издавач: НИРО “Књижевне новине” Београд

Година издавања: 1987.

 

Историја им је доделила часну улогу: да својом беспримерном храброшћу, ратничком смрћу, патњом и самообнављањем, жудњом за слободом и својим оружјем одбране част отаџбине и да потомцима, синовима и унуцима, остану непресушни извор љубави и оданости према родној груди.

У том отаџбинском рату погинула је свака друга мушка глава Србије.

Њихове кости нису у блиставим маузолејима и раскошним гробницама. Сахрањени су тамо где их је задесила смрт: на Церу, Дрини, Гучеву, Руднику, Соколцу, Добром Пољу, Ветернику, Кајмакчалану…

Они су срушили два царства.

У музејима су њихове фотографије, заставе, ратни трофеји: изломљен челични бајонет, комад искривљене пушчане цеви, избушен шлем, исцепана цокула, остатак нагорелог шињела, изрешетана торбица и чутура, непрочитано мајчино писмо…

После сјајних победа на Церу и Колубари, ратни вихор их је бацио на врлетне стазе албанских гудура, којима су се кретали голи и боси, изнемогли од глади, промрзли од студи, Грејала их је само љубав према отаџбини.

А отаџбина, знао је сваки српски војник, то није комад земље убоге и голе, то су његове житородне њиве и зелене ливаде, то су виногради које су очеви и дедови његови засадили а руке његове неговале; отаџбина – то су његове луке и забрани, обале његових река, то су свежа јутра и благиш заласци сунца у чије се часове чује песма тежачка…

На леденим стазама, шибани ветровима, провлачећи се између заседа и потера, грејала их је нада да ће се вратити на своје огњиште, да је то једино право и једина правда. У речи отаџбина саглсане су све жеље и све мисли, сва надања и стрепње, све радости и бриге…           Отаџбина – то су његова жена – мученица и деца његова, део његове душе и тела, крв његова, ране незацељене, то је мајка – удовица, стара бака чуварица огњишта сваке вечери сузама натопљеног, то су гробља његових прадедова, празници његови, његове клетве и молитве, то је његов копоран и његов опанак… У самртном часу, разнесен бомбом и искидан бајонетом, бранећи родну груду и отимајући је од непријатеља, српски војник је знао да су отаџбина – његови вајати, његови млекари и шуме његове, то је муњом опаљен грм, то су његове трубе и комишања, кикот девојачки преко плота, гнездо у крошњи дрвета пред кућом, то су његови крајпуташи, душа испуњена лепотом, његова нада и вера да правда побећује и да ће свакој сили доћи крај.

Отаџбина је и суза његова проливена на Везировом мосту, гледајући како изнемогли војници у реку бацају своје топове, и оно тихо јецање на острву Видо, комадић хлеба који је отац чувао у торби за сина, последња лиска дувана коју је син чувао за оца трећепозивца, то је онај громки позив на јуриш…

Малаксао, сломљен болом за мртвим оцем, братом, комшијом и пријатељем, није губио веру и наду. И само после неколико месеци, кад је непријатељ објавио свету да нема више српских војника, да се на завејаним стазама вуку само само бедни остаци, огласиће се оружје њихово и речи  њихове. Свет ће се усталасати. Непријатељ ће задрхтати …

На Солунском фронту, у рововима и јуришима, српски војници нису више били сами. С њима су били француски војници. У то време, српски војници су носили француски шлем, гађали из француске пушке, нишанили из француског топа, јели француски хлеб, пили француско вино, пушили француски дуван…

Неизмерна је њихова љубав према Француској. Најдубље и најпотресније је то осећање љубави према Француској исказао песник Владислав Петковић Дис. Делећи судбину свог народа, у нормандијском граду Пˈтит Далу, где су биле колоније српских избеглица, гледајући како француски добротвори организују концерт у корист српске сирочади, песник је, окружен неколицином француских књижевника, рекао: „Кад се будемо вратили на наша огњишта и наше мајке затекнемо још у животу, оне ће нас дочекати и питати: „Како сте се осећали у Француској?”. Ми ћемо им одговорити: „Било нам је добро!” Ако су наше жене и наше сестре још у животу, оне ће нас загрлити и питати: „Како сте се осећали у Француској?”. Ми ћемо им одговорити: „Било нам је добро!”. Ако су наша деца, која су сазнала за највећа искушења овог света, још у животу, она ће нас загрлити такође, али њихова уста неће умети да нам поставе то питање; она ће нас само просто запитати: „Где је та Француска?”. Уместо одговора, ми ћемо ставити руку на срце и рећи ћемо им: „Ево, Француска је овде” и наша деца ће нас разумети”.

Очеви и дедови су ту љубав према Француској пренели на своје синове и унуке.

Дошли су, на своју изричиту жељу, и у прве борбене редове, добровољци из Војводине, Хрватске, Босне, Словеније, Лике… Они су носили аустроугарску униформу, а у души неодољиву чежњу за слободом и уједињењем са својом браћом. Пристизали су добровољци из Русије, Америке… Њихову судбину делиће енглеске болничарке, француски лекари, добротвори из Швајцарске, Енглеске, Русије… Сви су се они претворили у једно срце, једну душу, једну чежњу: што пре у поробљену српску отаџбину.

Кад је куцнуо судбоносни час, кад су командири исукали сабље и повикали: „За мном, јунаци!” – полетели су као да имају крила. Са окрвављених планинских врхова видели су своју отаџбину.

Седокоси ратници, српски и француски, добровољци и добротвори, све малобројнији, у свечаним приликама говоре о себи и својим друговима. А ово је ретка свечаност: шест деценија од пробоја Солунског фронта, од оног праскозорја 15. септембра 1918. године, кад се све претворило у ватру, бомбу, крв… Више није било силе која би их зауставила у победоносном јуришу према отаџбини и слободи, спаљеним домовима и уцвељеним мајкама.

А кад су умукли топови, кад је војна завршена, сељак се вратио њиви, учитељ ђацима, војник касарни, свештеник цркви, сви са понеком раном на телу или у души, али свесни сазнања да су извршили своју људску и војничку дужност.

Ова књига представља само мали део аутентичне историје ондашњих догађаја, коју нису писали историчари, већ они који су је стварали – учесници догађаја.

Реч аутора, 15. септембра 1978. (Антоније Ђурић)

Претходни чланакЦрна књига – Патње Срба из Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918.год.
Следећи чланакЖене-солунци говоре