Српска влада тада је одлучила да целу ствар подвргне својој контроли и да се избегне свака импровизација. Мада је забранила јавно окупљање добровољаца по Србији и њихово пребацивање у Босну (без надзора), на Дрину је послат ђенерал Ранко Алимпић, са јавним задатком да чува мир на граници, а стварно да прикупља добровољце и „претура их у Босну”. Кад су крајем пролећа 1876. године сазрели услови да и Србија уђе у рат против Турске, тамо се већ налазио руски генерал Черњајев; веровало се, не без знања руског цара. Обећавајући велику помоћ руске јавности, овај словенофилски првак позивао је Србе да без одлагања крену у борбу за „свету словенску идеју”.
Средином маја, од добровољаца из Босне, Херцеговине, Војводине Српске, Црне Горе, Бугарске и Маћедоније у Шапцу је основан Добровољачки корпус. Убрзо, током јуна, у Крушевцу се обрело око 350, а на Дрини приближно 2.350 добровољаца, углавном из Босне. У Кладову било је прикупљено око 5.000, а у Зајечару 1.000 добровољаца из Бугарске.
И поред таквог одзива, кад је последњег јунског дана објављена ратна прокламација, Црна Гора и Србија остале су усамљене; Румуни и Грци, њихови ранији савезници а у том тренутку равнодушни посматрачи српских невоља, „пречули” су позив да се прикључе ратним дејствима српске војске. Борбено расположење није се осетило ни у Маћедонији и Правој Србији (на Косову и Метохији), тако да је из тих крајева стигло тек по неколико стотина добровољаца. Мање групе добровољаца и даље су пристизале из Војводине Српске, Херцеговине, Босне, Бугарске и из других крајева, нешто гарибалдинаца из Италије, а дошла је и једна чета Срба из Аустрије, која је одмах распоређена у један бугарски батаљон. Од добровољаца из Војводине Српске формиран је на Моравском фронту један батаљон од 2.500 војника, а из Русије је стигло око 2.500 добровољаца, од чега око 700 официра; њихово војничко знање знатно је помогло у организовању ратних активности српске војске.
Током ратних операција, при ослобађању појединих места, нарочито већих, српској војсци прикључивали су се устаници, који се такође сматрају добровољцима. Тако, на пример, у надирању српске војске према Лесковцу учествовало је и свих 6.000 устаника. Црногорској војсци придружило се доста Срба из суседних српских крајева (десет до дванаест устаничких батаљона), највише Херцеговаца.
У саставу српске војске борио се и црногорски батаљон познат као Летећи црногорски кор, под командом војводе Маша Врбице. Наиме, кад су извршене припреме за рат, Машо Врбица је дошао у Србију да од црногорских исељеника (којих је, видели смо, било приближно 2.400) формира црногорско-херцеговачки летећи кор. Већ 24. августа он јавља на Цетиње да је кор формиран. Дотле, он је већ упутио проглас Црногорцима да се укључе у кор и да ратују „као што су и до сада војевали ваши стари; ви тај начин ратовања знате. По томе знајте, на што вас зовем”.
Број добровољаца у кору није прелазио 600, због тога што су исељени Црногорци већ били укључени у друге јединице, неки су радили у војној индустрији, а многи нису имали оружја.
Да је овај кор био елитна јединица у српској војсци видимо и из писма које је генерал Черњајев упутио Машу Врбици: „Признавајући одличну храброст и јунаштво вашег црногорског кора, ја не могу да пропустим, а да вас не замолим, да изјавите свима вашим Црногорцима моју најтоплију захвалност за њихово јунаштво”.
Током рата погинула је трећина овога кора; он је распуштен 23. октобра, на дан кад је потписано примирје (187, 569-570).
Што се тиче храбрости приспелих добровољаца, довољно је поменути да, кад је турска војска, октобра исте године, предузела одлучујући напад на српске положаје код Ђуниса (између Алексинца и Крушевца) и кад се малодушна српска посада народне војске дала у бекство, на утврђеним положајима остали су само Руси; у тим окршајима, од њих око 1.000 погинуло је равно две трећине. Тако ослабљени, и преостали Руси морали су се повући (134, 369-394).
Четничка акција. Српским ослободилачким ратовима 1912-1918. године претходио је један подужи период четовања у Маћедонији. Према тумачењу Јована Вујошевића, четници су се појавили током друге половине 19. века, „као добровољци против турске власти, организовани у чете различите јачине, потом у одреде, под командом четовођа или војвода. У тим јединицама владала је чврста дисциплина, а били су наоружани за блиску борбу. Већа четничка активност испољена је непосредно после српско-турског рата 1877-78. После закључења примирја са Турском 1878, а пре Берлинског конгреса, Србија је од македонских добровољаца организовала више четничких чета и уз помоћ сељаштва подигла устанак у кривопаланачком и кумановском крају, који је угушен” (7, књига 3 Ст-в, 269).
Петнаестак година касније, Бугари су започели сопствену четничку акцију (комитску, звану тада комитетску) у Маћедонији, увлачећи се при томе у чисто српске крајеве. У годинама блиским тим збивањима, о деловању бугарских комита и зачецима, нарастању и успесима српског четничког покрета исцрпно је писао Миомир Миленовић, новинар и уредник београдске Политике, а ми овде преносимо један део његовог текста:
„Српски живаљ, руковођен тежњом за ослобођењем од турског господарства и грчких владика, почео их је (бугарске комитске чете) примати као своју једнокрвну браћу, која долазе са геслом »Слобода Македонији«. Са тим геслом… успели су да, не бирајући средства, развију своју организацију на северу чак до Врање и до Косова, а на југозападу чак до албанске границе. Када су се осетили довољно јаки, онда су огласили рат до истребљења не само Турцима, него, и то много јаче, и Србима у тим областима, проглашавајући за издајника македонске слободе свакога, који није у бугарској комитетској организацији. Бугарска је успела, шта више, да Србија, у интересу балканске словенске солидарности, посматра мирно па чак и помаже тај њен рад. Србија се задовољавала, да српску народну свест и српски дух у тим крајевима подржава само преко школа, којих је из дана у дан било све мање. После несрећног Илинданског устанка, 1903, маса бугарских четника и војвода, не могући да се пребаци у Бугарску, потражила је уточиште у Србији, мада је било добро познато, да је тај устанак био спремљен по плану из Софије и за рачун Софије, и да су баш од руке тих људи, који су потражили уточишта у Србији, пале главе многих српских учитеља, свештеника и других угледних Срба у Старој Србији и Македонији…