Јунаштво и племенитост
На једном положају српски војници жестоко потисли Бугаре. Крећући се у скоковима брзо су освајали простор. У једној кући, међутим, заостала четири бугарска војника – напили се и нису приметили да се њихова главнина повукла. Кад су их српски војници опколили, Бугари неће да се предају. Започе пушкарање.
Узалуд их српски војници позивају на предају. Бугари само сипају олово.
Уто, српски војник се неопажено привуче још двадесетак метара, нанишани и тешко рани бугарског војника. Остали, кад увидеше опасност, побацаше пушке и предадоше се.
Али, гле чуда!Онај српски војник, који беше ранио Бугарина, притрча, извади из своје торбе први завој и поче да му превија рану. Затим се прекрсти и помоли Богу:
– Боже, молим ти се, да му буде на здравље. Не дај да га понесем на души …
Затим, као правдајући се пред својим друговима, рече:
– Ето, до малочас смо били непријатељи. Он је хтео да нас побије, али ја сам га ранио … Сада, без оружја, он више није противник, он је човек.
Где главе не лете – нема боја
Црногорци се близу Мојковца туку стојећи. Обарају Швабе као снопове. Али тек што стиже на бојиште, један млади ратник би рањен у ногу. Болничари га брзо извукоше и отпремише у болницу.
– Где си рањен? – пита галекар. – У којој бици?
– Рањен сам у ногу, а да боја нисам ни видио! – уздахну Црногорац.
– Како то? – чуди се лекар.
– Ето, Швабе пуцају издалека. Зрно ме погоди у ногу и падох.
– Па, и то је битка – рече лекар.
– Ма, не, чоче, каква битка! Где главе не лете, нема битке.
Француз брани Београд
Ко се све није отимао о Београд, и ко га све није бранио!
Они који су хтели да продру са Истока на Запад, и они који су жудели да отворе пут са Запада на Исток, гледали су на овај бели и лепи град на обалама двеју река као на највећу препреку да постигну циљ.
И једни и други изливали су свој гнев на овај поносити град.
Београд је један од оних градова у Европи о који су се највише отималн разни освајачи; на његовим обалама се борило и крварило још пре Христа: тукли су се Келти и Римљани, а потом и Авари; Византијци са Србима, Мађари са Србима, Турци са Мађарима, Турци са Аустријанцима, Срби са Турцима.
Рушен је топовским ђуладима и нестајао у пожару.
Колико се само аустроугарских и немачких граната сручило на Београд и његове становнике!
Готово у свакој кући угасио се но један живот. Свака стопа земље овог херојског града заливена је крвљу оних јунака који су бранили његову част.
Београд је увек жестоко брањен, али вероватно никад као у октобру оне сурове 1915. године.
У Београд се могло ући само преко мртвих бранилаца. То није била заповест, то је био завет оних који су га бранили срцем, пушком, топом и – инатом!
„Београд се не предаје, заузмиге га!”- одговорио је пуковник Душан Туфегџић нападачима који су тражили предају српске престонице.
Немачком маршалу Аугусту фон Макензену Београд је те, 1915. године, био потребан по сваку цену да поврати морал тученој аустроугарској војсци, да убрза мучки напад Бугара на Србију и отвори пут за Цариград.
Београд су бранили његови грађани: голобради младићи, војници, њихове мајке, сестре; сви који су могли да носе пушку, носила и завоје за рањенике.
Бранећи Београд, пао је и Драгутии Мрас, један од најизразитијих литерарних талената из круга ,,Млада Босна.”
Пала су и два Црногорца, два Душана Боновића.
Пало је и неколико Македонаца, чија нам имена, на жалост нису позната.
Бранећи српску престоницу, пао је и један Бугарин, који се добровољно пријавио у српску војску.
У одбрани Београда било је Албанаца, Чеха, Италијана, Пољака.
Београд је од Немаца бранио Игњат Кирхнер, Немац, који тада није умео добро ни да говори српски, али је умео да витешки брани српску престоницу.
У костурници бранилаца Београда на Новом гробљу леже кости младог Аустријанца Јохана Гринвалда, који је у Београд дошао из Горње Аустрије да га брани од неправедног напада својих сународника.
У одбрани Београда пролио је крв и мађарски поданик Михаел Шварц. Остао је доживотни инвалид.
Београд су бранили Руси, Французи, Енглези, који су у најтежим часовима за Београд, у почетку 1915. године, са својим батеријама стигли преко Солуна на Топчидер да помогну браниоцима.
Француз Мишел Куртије и Турчин Шефхет Халиловић пали су на бранику Београда; први последњег дана јула 1914. године испод куле Небојше, други у октобру 1915. године на Ади Циганлији.
Како су се Мишел и Шефхет обрели у српској војсци, и како су жртвовали живот за част Београда?
Нико, донедавно, није знао како се овај храбри Француз обрео у српској војсци. Тог податка нема ни у књигама које говоре о одбрани Београда. Те околности не знају ни живи браниоци, иако га памте: поручник Мишел Куртије! Звали су га Михаило, а под тим именом се води и у званичним актима српске Врховне команде.
Трагања су била узалудна.
Изгледало је, према једној причи, да је Куртије, пошто је у Француској завршио Војну академију, дошао у Србију још у време избијања српско-турског рата 1912. године. Дошао је да помогне у овој борби, не слутећи да ће заувек остати у Србији и да ће пасти бранећи српску престоницу још па почетку првог светског рата. С њим је тада, наводно, пошао и његов отац.
Драгачевац Будимир Давидовић памти Куртијеа од прног дана рата 1914. године. Његово сведочење свело се на ово:
– Не знам кад је Куртије дошао у Србију, али знам да је тада, кад смо се срели, слабо говорио српски. Видело се одмах да је странац. Једие вечери, док смо седели па Бановом брду, рекао нам је: „Дошао сам да се борим за Србију са истим оним жаром с којим се ваш краљ Петар „поручник Кара” – како су га звали Французи – борио за Француску у рату с Прусима …
Зна се, међутим, поуздано да је одмах по објави рата и првог напада на Београд, Куртије јуначки погинуо. Оно што је говорио – нису биле празне речи.
Куртије је био жртва у рату с Аустријанцима и први странац који је одликован Карађорђевом звездом с мачевима. Истовремено, унапређен је у чин капетана II класе.
Куртије је диван пример оданости једног Француза према Београду, спремног да га брани до последњег дана. А Куртије је бранио Београд до последње капи крви.
Како се овај млади Француз држао у одбрани Београда и како је своје младе кости узидао у његове темеље, види се из званичног акта који је његов командант, мајор Рекалић, упутио команданту VIII пешадијског пука I позива:
„Према наређењу команданта пука и молби оца пок. капетана Михаила Куртијеа, част ми је дати ове податке о његовом држању у првим данима одбране Београда.
На дан објаве рата, кад је прочитан званичан извештај да нам је рат од стране Аусгро-Угарске објављен, поручник Куртије је са узбуђењем изговорио ове речи: „Сад имам двоструко да се бијем: за част Србије и за славу Француске!”
Ове речи одјекнуле су у срцима његових војника.
Официр пун части, који је увек примером предњачио својим друговима, свестан високог осећања дужности и љубави према отацбини, пуп самопоуздања, енергичан, поручник Куртије је, 30. јула 1914. године, имао са својом четом (3. чета, 4. батаљона Вардарског пука) да осигура и брани одсек од савског пристаништа до Јалије на Дунаву, укључујући и Доњи град. Он је распоред тако извршио, постављајући тако рећи, сваког стрелца на своје место.
Последњег дана јула 1914. године, око један сат по подне, непријатељ је почео јаком ватром да бомбардује Стари град, Мали и Велики Калемегдан и део вароши око Калемегдана.
Истог дана по подне, око два сата, пловио је један непријатељски пароброд под заставом Црвеног крста од Вишњице ка дунавском пристаништу. Иза њега пловио је један монитор у близини наше обале, а иза монитора пловиле су још две лађе, вукући по два шлепа са стране.
Кад су лађе допловиле до дунавског пристаништа, покушале су да се што више приближе, на шта је један вод капетана Куртијеа, са одељењем жандарма, које је такође посело Јалију, отворио брзу паљбу.
Једновремено је и топ, пласиран у Доњем граду, отворио ватру на монитор.
Непријатељске лађе успеле су да се повуку из ватре, штићене артиљеријском и митраљеском ватром са монитора и батерија са бежанијских положаја. Истовремено су још два монитора из правца Земуна отворила ватру на Доњи град.
Око шест часова по подне опет су се појавила два монитора према Јалији. Топ из Доњег града отворио је ватру на мониторе, а стрелци капетана Куртијеа брзу паљбу. На то је са монитора одговорено митраљезима, а са Бежанијске косе дејствовале су на Доњи град две непријатељске батерије избацивши 56 зрна.
Једпо од ових зрна погодило је капетана Куртијеа, који је био у стрељачком строју, недалеко од куле Небојше, командујући својим војницима паљбу.
За овако храбро држање пред непријатељем, онда поручник Куртије похваљен је у наредби команданта градске посаде и команданта Дунавске дивизије.
Врховни командат, престолонаследник Александар, унапредио је поручника Михаила Куртијеа у чин капетана II класе и одликовао га орденом Карађорђеве звезде с мачевима IV реда …“
Овај акт потписао је мајор Јов. Рекалић, 6. августа 1915. год.
Ето, тако је, према званичном извештају, бранећи Београд, погинуо млади Француз Михаило Куртије.
Прича о храбром Куртијеу остала би на овом званичном акту и непотпуним и непровереним сведочењима, да се, у међувремену, крајем августа 1984. године, аутору ове књиге нису јавили његови блиски рођаци: Споменка и Драган Ђорђевић.
Захваљујући њима у прилици смо да употпунимо причу о младом Куртијеу, јер његови рођаци располажу аутентичним документима и многобројним фотографијама.
Ево првог податка: Михаило Куртије је рођен у Београду. Ту је завршио Војну академију и као српски официр учествовао у рату против Турака 1912. и против Бугара следеће године. У чину поручника дочекао је први светски рат.
Стари ратник Будимир Давидовић, који је сведочио о Михаилу Куртијеу, свакако се пребацио, јер се то односи на Михаиловог оца Жозефа Куртијеа, који је у Србију дошао 1876. године и као српски добровољац учествовао у српско – турском рату.
Истина је да је Жозеф Куртије, као поручник француске војске, која је 1870. године била у рату с Прусима, упознао младог поручника Петра Карађорђевића, доцније краља Петра I, који је тада био добровољац у француској војсци. Били су блиски пријатељи.
Ни француска нација ни Жозеф Куртије нису заборавили улогу ,,поручника Пјера Кара”, како су звали Петра Карађорђевића, па је Куртије похитао у Србију чим је избио српско-турски рат.
Толико је Куртије заволео српски народ, да је заувек остао у Београду. Радио је као инспектор на изградњи железничке пруге Београд – Ниш.
У Београду се оженио Немицом Жозефином. Из тог брака су син Мишел – Михаило Куртије, рођен 1891. године и кћери Берта м Марта.
Неизмерна жеља старог Куртијеа била је да његов син заврши Војну академију у Београду и остане у српској војсци. То је била и Михаилова жеља.
Кад је завршила школовање, Берта се удала за судског поручиика (касније пуковника) Ђорђа Т. Ђорђевића. Како је прешла у православну веру, добила је ново име: Братислава. И Марта је удајом за инжењера Косту Ј. Ђорђевића прешла у православну веру и крштена као Милица.
Пошто је био тешко рањен у одбрани Београда, поручник Куртије је пребачен у Војну болницу у Нишу, где је подлегао ранама. За живота је унапређен у чин капетана и одликован Карађорђевом звездом с мачевима. О томе сведочи и једно пмсмо које му је лично упутио врховни командант српске војске и престолонаследник Александар Карађорђевић.
По свршетку рата, његове кости су пренесене у Београд и сахрањене у породичну гробницу на Новом гробљу – парцела 89.
Пошто су немачке и аустроугарске трупе освојиле Београд 1915. године, Жозеф Куртије је интерниран у Болдогасоњ. Одатле је касннје депортован у Француску. У Београд се вратио са српским избеглицама које су биле у Француској и остао у њему до смрти.
Стари Куртије је умро у Београду 1934. године, а Жозефина 1943.
Родитељска љубав
Битка у највећем јеку. Кроз стрељачки строј лагано се провлачи сељак са торбом шареницом о рамену.
Усред ратне вреве, на њега као да нико и не обраћа пажњу. Пузећи лагано, сељак се привлачи првим редовима и узгред загледа сваког војника.
Наједном застаде и шапну:
– Горчо, сине, предахни мало. Дај овамо пушку, да те одменим …
– Оцо, откуд ти? – изненади се војник.
– Мирно, синко, не подижи се, лези – шапуће отац. – Дај пушку, а ти се одмори мало, узми преобуку, и поједи нешто што ти је мајка спремила …
И кад се син латио торбе, отац је чврсто стегао пушку и испаљивао хице на непријатеља.
Куршуми и шрапнели зујали су са свих страна. Потраја то само десетак минута, па отац поново шапну сину:
– Горчо, настави ти, а ја одох кући. Само храбро, синко, не осрамоти нас …
Син се маши очеве руке да је пољуби, али му отац подметну чело и брзо се удаљи.
Син остаде у првој борбеној линији, а отац се обрете у првом завојишту и тихим гласом замоли:
– Господине, да ми превијеш десну руку, рањен сам…
– Како тебе ранише, стари? – чуди се лекар.
– Па, одмењивао сам сина и, ето, погоди ме баш у десну руку – мирно одговори старац.