За част отаџбине

Још под заштитом мрака, Аустријанци су покушали да се са неколико шлепова пуних војника приближе пристаништу, али су били одбијени ватром и бомбама комита, финанса и жандарма.

Рекла им је да она за њих није Софија, већ њихов друг, саборац Софроније. Хтела је, упркос лепоти и младости, да буде - мушко.

Доктор Рајс описује први сусрет са генералом Михаилом Живковићем, коме је поверена одбрана Београда и кога су назвали „гвоздени генерал”.

Топовски хици непријатеља враћали су помисао на стварност, јер су готово сви становници у ентузијазму помишљали да је све свршено и да су заувек ослобођени.

Више се са земље нико није дигао. Борба је била одлучена: мађарски пук је покошен. Губици непријатеља били су страховити: 314 мртвих, док је рањених око Аде било знатно више.

А и ми, кад угледасмо ово страшило од шлепа не усудисмо се ни метка да испалимо. Ваша артиљерија туче у главу и у леђа. Сад је за нас рат готов.

А грех је што и он напусти мајку: то ми је трећи син на фронту, ко зна где су... И муж је на фронту још од првог дана рата...

Није било дана а да кроз редове не проструји вест да је овај или онај ђак из тог и тог батаљона јуначки погинуо или да је показао невиђену храброст и присебност.

Деца су загледала топове и њихове дугачке цеви, радујући се што је најзад стигла таква батерија, која ће, како су говорили „показати Швабама, како се брани Београд”.

Од најпростијег војника па до војног заповедника нико се не стиди да каже да је Србија земља сељака и да је зато горда.