Генерал-мајор Хефер издао је 19. септембра 1914. један занимљив службени коминике, у ком је енергично одбио све тврдње, као да “трупе у нашој војсци ове или оне народности нису у рату потпуно одговориле дужности… Према тим тенденциозним извртањима, која на много места рачунају са постојећим непознавањем прилика у монархији, мора се изјавити са свом одлучношћу, да и сада, као у првашња времена, једнодушно стоје, такмичећи се у храбрости, сви народи наше часне монархије у борби, која нам је наметнута, као што каже наша војничка заклетва: против сваког непријатеља, ма ко то био”. Те су речи врло карактеристичне за истинољубивост званичних аустријских саопштења, као и за начин, како се она износе. Јер док се тако трубило пред страним светом о једнодушности аустријске војске, правдали су се, на другој страни, сви прогони и насиља у земљи тим, да су своју дужност заборавили не само, обични становници, него и сами војници. И то не само у Босни и Херцеговини, Далмацији и Срему, него и по Галицији и по Чешкој! Из дописа упућених судовима од врховног команданта надвојводе Фридриха и домобранског министра Георгија види се аутентично, како је ствар била много друкчија него се желело показати и како се наивни разлози, кад читав национални покрет своде на акцију код друштва и које личности. Али зашто се одмах није признавала права истина и пред собом и пред светом? Зашто се само у резерватним актима наводило, како су чешки војници демонстрирајући с муком одвођени на фронту; како су, као 1. децембра 1914. у Прагу, бацали пушке или носили чешке заставе са натписом: “Червену прапоре, точ се јен, точ, муслиме до Руска, невиме, проч”, како је 28. пук премештен у Сегедин. (Др. З. В. Тоболка: Праменy соучаснyцх дејин ческyцх И, 43-4, 48). Из дописа оперативне војске Нр. 2916 од 5. фебр. 1915. зна се, да су одели 32. домобранског пука пребегли Русима; у допису Нр. 9274 од 20. априла јавља се, да се прашки 28. пук са 1850 људи предао у Карпатима и да је с тога, царском одлуком, та регимента била брисана из војничке листе. Надвојвода Јосиф Фердинанд јавља наредбом од 15. јуна бр. 4049, све из исте године, да је веома непоуздана чешка момчад у пуковима бр. 21, 36 и у домобранском бр. 8 и 12 и да је с Русима у извесном споразуму (Праменy, II, 176-9). Зашто се све то није одмах рекло? Просто зато, да се свет и даље обмањује, да се не да повода другима и главно, да се не покажу и признају прави поводи и узроци, ради којих је све то настало. Јер то је оно, што би за Аустрију и њен режим било најпоразније; јер то је оно, што је и довело до расула.
Нашим се људима није веровало од првог почетка. После проглашења мобилизације, кад су у великом логору према новом музеју у Сарајеву почели да се окупљају људи из околних села, ја сам 27. јула својим очима гледао, како мрцваре Србе сељаке. Тукли су их под ма каквим изговорима. Пијане барабе из вароши и други војнички елементи, неретко и официри, нагонили су ове, који би долазили, да псују Србе, Србију, краља Петра и све друго из реда, и ако би се који устручавао, а често и без тога, био је ударан оним, шта је коме дошло под руку. Тројица су убијена на месту, два пред логором, а један према дуванској фабрици. Овоме је камен потпуно разбио темењачу и ја сам, дошавши нада њ, видео страховито измешане мозак и крв. Имена им никад не могох дознати.
Код четврте босанске регименте, која је имала свој кадер најпре у Карловцу и Загребу, а касније у Ђуру, били су испрва одељени сви Срби од осталих војника, одузето им оружје и онда као радници послати у Беч, да копају шанчеве. Касније, кад су се због великих губитака имале попунити осетне празнине у аустријској војсци, доведени су натраг и одређени на фронту, али увек тако, да би уз једног православног била два иноверца. Одељивање и то мешање вршило се јавно на вежбалишту, при чем, наравно, нису изостајале погрде на Србе ни од официра, ни од војничких другова. Људи су уопште вређани на све могуће начине. Наређивало се, на пример, изрично, да се најтежим вежбама преко читавог дана, на православни Божић и на друге свеце, запосле православци и да то осете као казну, јер припадају том елементу. У “добровољачкој” школи казнио је на православни Божић поручник Звонимир Прашницки нарочито и све Србе зато, што једном католику нису биле ципеле, које је необучене оставио под креветом, у ставу “мирно”. До 1. марта 1915. српским интелигентима није било дозвољено, да похађају официрске школе, а Србе официре су поразделили по разним мађарским пуковнијама, док су нама доводили Бечлије и Немце. Ови су били унапред препарирани против Срба и с нарочитом су строгошћу поступали против свих, а особито против оних, који би из интернације, затвора или иначе дошли са ознаком г. в., то јест, “политички сумњиви”. Ти су имали поново да поднесу силу мука и понижења сваке врсте.
У седници Царевинског већа од 14. јула 1917. предали су заступници Тусар, Башћински, Стањек и др. Кончи четири истоветна питања поводом једне резерватне наредбе ратног министарства. “По тој се наредби имаде на фронту отпремити она момчад годишта 1870. до 1867. чешке, русинске, румуњске, српске и талијанске народности, која је у залеђу на располагању, а одређена је за стражарску службу”, а има се заменити Немцима и Мађарима. Хтело се, дакле, спасавати свој елеменат систематски, без обзира, како ће се то схватити код осталих племена државе. То је уједно и један доказ равноправности, која је владала у свима врстама аустријске управе.
У осталом, каква се човечност и правда могла тражити од једне војске, чија је Врховна Команда могла да изда овакав проглас: “23.1. 1916. бр. III. А. Ф. К. Заповедник од А. О. К. Нр. 2918 од 13. И. 1916. Многе изјаве заприсегнутих аустроугарских часника и момчади који су се ослободили из српског заробљеништва дају јасну слику о нечовјечном и нехуманом поступку са нашим ратним заробљеницима у Србији. Војници и часници били су најсуровије псовани и безразложно ударани са шакама и кундацима. Код транспорта заробљеника у Албанији била је издана заповјед да се убије сваки часник и момак који даље не би могао и на путу би заостао; вриједности као и рубље и обућа биле су нашим људима одузете, пошиљке за њих са одијелима, ципелама, гуњевима итд. биле су им већим дијелом од српских часника и чиновника затајиване и продане. Брига за њихову опскрбу била је минимална, заробљеници нису често по више дана добивали ништа да једу, налазили су се у најјаднијем положају а многи су умрли од глади. Са болесницима се поступало са немарном суровошћу. 26.000 људи погинуло је од тифуса, од глади. А. О. К. види се према свему овоме принужденом издати наредбу да се са српским заробљеницима који су употребљени за службу у поља има у оквиру постојећих закона поступати с драконском строгошћу не обазирући се при том ни најмање на хуманитет. Људе се мора тјерати на посао најжешћим средствима евентуално тјелесном казном. Ова заповијед има се примјенити на све српске заробљенике”. (Глас Народа, бр. 15, 1919.).