Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Дунавска дивизија I (без 8. пешадијског пука), супротно армијској заповести, отпочела је напад у две колоне. И пошто је десно турско крило било јако ослабљено, она је својим нападом неочекивано постигла изванредан ефекат. Наиме, претходница десне колоне, наступајући правцем далбеговачки мост – Трн, позади Коњичког пука, прешла је Црну реку и Шемницу без отпора, али уз велике тешкоће због мочварног и поплављеног земљишта. Тек из одбрамбеног чвора у рејону Трна, један батаљон 52. пука је отворио снажну ватру, одбацио Коњички пук и присилио претходницу да се заустави око 600 м североисточно од села. У циљу подршке нападу, око 9,30 часова преко Црне реке су пребачене 7. и 8. батерија 3. дивизиона. Оне су, снажном ватром на Трн и шумарак западно од њега, вршиле припрему напада пешадије, која је наступала под жестоком ватром непријатеља, газећи дубоку воду. Премешта- јући се ближе пешадији, топови су прелазили такве мочваре да су им понегде једва вирили точкови. На њих су убрзо отвориле ватру две турске батерије с ватрених положаја северно од Битоља. На ову ватру одговорила је 9. батерија с леве обале Црне реке, бомбардујући истовремено и Битољ, али с мало успеха. Снажно нападнут концентричном ватром пешадије и артиљерије, батаљон 52. турског пука је био присиљен да напусти одбрану Трна, у који је, око 11 часова, ушао први ешелон (1. и 3. батаљон) 9. пешадијског пука, док су 2. и 4. батаљон са 3. дивизионом остали на левој обали Шемнице. Батаљон 52. пука у нереду се повукао у утврђени чвор одбране у рејону Карамана, који је убрзо био поседнут јаким снагама жандармерије, које је, по наређењу Зеки-паше, командант Битоља био прикупио у граду и лично повео на угрожени бок, зауставивши панично повлачење деморалисаних војника.
Забринут за десни бок армије због продора десне колоне Дунавске дивизије I на правцу Карамана, командант Вардарске армије је цео први дан битке провео на осматрачници 5. корпуса, без потпуних обавештења о исходу противудара свог левог крила. Увидевши да је десни бок веома ослабљен упућивањем 13. низамске дивизије на лево крило, ради појачања 6. корпуса, и да су због тога српске снаге тамо брзо продрле, упркос великим поплављеним површинама, и угрожавале сам град, Зеки-паша је, не располажући у том тренутку никаквим резервама, одмах интервенисао целокупном жандармеријом која се налазила у Битољу, а затим, прецењујући могућности ових српских снага, донео одлуку да на десни бок врати део снага упућених на лево крило, у рејон Превалца. Зато је прво наредио команданту 7. корпуса да упути два батаљона за појачање снага 5. корпуса на десном боку, а затим је наредио команданту 5. корпуса да лично поведе два-три батаљона и по сваку цену обезбеди изложени десни бок. Међутим, Кара Саид-паша је поступио још нецелисходније, јер је, супротно армијском наређењу, све своје снаге, тј. 13. дивизију (без једног батаљона који је био на положају, у саставу 6. корпуса), 5. стрељачки пук и две пољске батерије, до пада мрака вратио на простор источно од Битоља, камо су била пристигла и два батаљона 7. корпуса, и то када се десна колона Дунавске дивизије I већ била зауставила. У одбрамбени чвор у рејону Логоварда упутио је, у сумрак, 1. батаљон 38. пука и две чете Комбинованог батаљона, а у правцу Карамана два батаљона 39. пука и једну батерију топова. Тако 13. низамска дивизија, мотајући се са десног на лево крило, и обратно, није узела учешћа у борбама првог дана битке.
Претходница леве колоне (ојачани 7. пеш. пук) Дунавске дивизије I при изласку из Добромира, око 10,30 часова, дочекана је ватром турске артиљерије, што је успорило њено наступање ка Новацима. Ова колона је, да би избегла губитке, променила правац кретања, скренувши из Агларца источније. Батерије 1. дивизиона (сем једне), које су биле добиле задатак да неутралишу дејство1 турске артиљерије и омогуће 2. дивизиону премештање на ватрене положаје ближе фронту напада, нису успеле да правовремено заузму положаје у рејону Добромира, због подводног и излоканог пута. Када је први ешелон леве колоне ушао у Новаке, он је, због јаке турске артиљеријске ватре, почео да се развија у мање групице. Настављајући наступање заузео је положаје на левој обали Црне реке, лево и десно од каменог моста и насипа дуж пута који од Новака води ка Логовардима. Због снажне запречне ватре турске артиљерије, посебно је било драматично премештање батерија 2. дивизиона у рејон Новака, где су ватрене положаје заузела и два дугачка топа Друге градске артиљеријске групе (2. градска батерија), придата овој дивизији, који су, када је око 12 часова дошло до снажног контрабатирања против једне турске артиљеријске групе, на ватреним положајима западно и северно од Логоварда, дејствовали веома ефикасно, преневши затим ватру на батерију јужно од Карамана. Шеста батерија Друге групе градске артиљерије, која је претходне ноћи била пришла положајима између Добромира и Новака ради подршке нападу обеју колона, такође је, с јужне ивице Добромира, успешно тукла турску пешадију која се, пред фронтом напада леве колоне, налазила на самој десној обали Црне реке у рејону Логоварда, а око 15 часова неутралисала је и турску батерију на западној ивици Оризара.
Међутим, сви покушаји леве колоне да форсира Црну реку остали су безуспешни. Три турска батаљона, која су посела и утврдила источну ивицу Логоварда, с предњим по- ложајем у рововима на око 500 м источно од села, уз снажну артиљеријску подршку, успешно су одолевали нападима. Од сваког покушаја форсирања реке морало се одустати, јер су турска артиљерија и митраљези снажном и прецизном ватром онемогућавали сваки покрет српских снага, наносећи им осетне губитке.
После пада мрака пионири, придати овој колони, поправили су оштећени мост, оспособивши га за прелазак пешадије у редовима по три и четири војника. И поред тога, ни у току ноћи између 17. и 10. новембра нису успели покушаји да се река форсира, јер је непријатељ поражавајућом пешадијском и митраљеском ватром, с прецизно измереним даљинама, тукао насип и мост, у ствари уски пролаз кроз водено пространство, на коме се могао развити веома мали број војника.
Коњичка дивизија није била ојачана артиљеријским и пешадијским снагама да би могла, према задатку, да дејствује у правцу турског десног бока и позадине. Због тога је командант дивизије упутио 4. коњички пук у правцу Кеналија да пресече пут Кенали – Лерин, док је главнина дивизије, на просторији између Биљаника и Добромира, очекивала исход његове борбе око прелаза код Брода.
Четврти коњички пук, с четом македонских добровољаца, прешао је преко оправљеног моста код Брода на десну обалу Црне реке, али је источно од села Бача био нападнут од једне чете пешадије (250 људи) и два брдска топа. У току борбе ова чета је била ојачана новим пешадијским и коњичким снагама из одреда Шевкет-бег, који је, по наређењу команданта Западне војске, био претходне ноћи тамо упућен са задатком „уништити комите (македонске добровољце – примедба Б. Р.) на друму Кенали – Лерин”. Коњички пук је водио борбу до пада мрака, када се повукао на преноћиште у село Скочивир, док је чета македонских добровољаца обезбеђивала прелаз код Брода. Главнина дивизије је преноћила код села Биљаника, где је очекивала исход борбе на облаковском масиву, као и у рејону Брода. Први батаљон 9. пешадијског пука је враћен у састав своје Дунавске дивизије I.
Тимочкој дивизији II (14. пеш. пук II и 8. пеш. пук I) било је наређено да штити Прву групу градске артиљерије и буде армијска резерва. Међутим, због непрецизне стилизације заповести, командант дивизије није правилно схватио задатак, па је за заштиту артиљерије, уместо 1 – 2 чете, распоредио оба своја расположива пука, одређена да служе као армијска резерва. Тако је 14. пешадијски пук, око 10 часова, сменивши 4. пешадијски пук I, заузео положаје у рејону Зекерја Петилапа, источно од друма Прилеп – Битољ, са два батаљона испред градске артиљерије, док је 8. пешадијски пук I извршио смену батаљона 4. пешадијског пука I који је штитио артиљерију западно од тог друма, а остала два батаљона, у улози резерве, распоредио позади виса западно од Петилапског Хана.
Око 8 часова овој дивизији је стављен на располагање Моравски артиљеријски пук I, који је био придат Дринској дивизији I, али га она није могла употребити због тешко проходног терена. Нешто после 13 часова четири батерије тога пука, по брисаном и реперисаном простору, изашле су на око 200 м испред Прве групе градске артиљерије, која је штитила њихово премештање. По наређењу начелника Штаба армије генерала Бојовића, Моравски дивизион и Прва група градске артиљерије, која је дотада дејствовала против турске артиљерије у рејону Крклина, отпочели су, како је већ истакнуто, да туку турске утврђене положаје и пољску батерију код Кукуречана, пред фронтом Дринске дивизије I, па је убрзо дошло до снажног контрабатирања, које је трајало све до мрака. Тиме је српска артиљерија у рејону Петилапског Хана привукла ватру турске артиљерије на себе и тако допринела да се отклони криза код Дринске дивизије I и олакша њено наступање.
У духу армијског наређења, око 22 часа је Дринској дивизији I, на њено тражење, упућен 8. пешадијски пук I, пошто је 15. пешадијски пук II, преко Прилепа, стигао у Тополчане, па се, по потреби, могао привући у састав Тимочке дивизије II. Четрнаести пешадијски пук и артиљерија су заноћили на истим положајима, али им је наређено да у току ноћи израде ватрене положаје што ближе Шемници, које би артиљерија заузела у зору, у циљу ефикасније подршке нападу пешадије следећег дана битке. Штаб дивизије заноћио је у Беранцима.
У ноћи између 17. и 18. новембра вршене су обостране припреме за продужење битке следећег дана, упркос томе што је Врховна команда, у извештају председнику владе 17. новембра, око 12 часова, била изразила уверење да ће Битољ још тога дана пасти.
Међутим, командант 1. армије није издао нову заповест за сутрашњи дан, иако је борбена ситуација то захтевала, па је напад 18. новембра настављен у Духу армијске заповести за претходни дан.
Суочен с тешком ситуацијом на фронту, командант турске Вардарске армије, у току ноћи је организовао саветовање са органима своје команде у циљу процене ситуације и доношења одлуке за сутрашњи дан. У његовом штабу је владала велика нервоза, а мишљења су била подвојена: једни су сматрали да треба продужити противудар на левом крилу и одбрану на осталом делу фронта, док су други предлагали да се прекине борба вођена у неповољним околностима и избегну окружење и тежи губици, тј. да армија одступи, правовремено у ноћи између 17. и 18. новембра.
Зеки-паша је схватио тешку ситуацију своје армије, коју је угрожавало и приближавање грчке војске, па је оценио да би једино успех у наставку противудара с левог крила могао да доведе до преокрета и успешног окончања битке. У складу с тако процењеном ситуацијом, он је у ноћи између 17. и 18. новембра издао заповест којом је регулисао дејства армије другог дана битке. Она гласи:
“1. – Данас је на фронту 5. корпус зауставио непријатеља који је у јачини једне дивизије нападао са линије Новаци – Трн – Могила – Драгожани. Резултат јуриша који су данас заједнички извели 6. и 7. корпус је да су се непријатељске снаге у јачини једне дивизије (које су јуче напредовале између друма Битољ – Прибилци и пута Гопеш – Кажани, и на правцу Облаково – кота 1150) повукле на линију Облаково – Лера и брежуљке западно од ње. Гесенски одред је стигао у Ђават.
2. – Армија ће се старати да на десном крилу и на фронту заустави и одбије непријатеља, а запоседајући левим крилом Ресенски пут, нападаће из Кажана на линију Лера – Гопеш.
3. – Самостална коњичка бригада продужиће са извиђањима у правцу Лерин – Баница.
4. – Пети корпус задржаће непријатеља на линији утврђења и помагаће 7. корпусу да обезбеђује десно крило армије против непријатеља који напредује из Новака – Трна, и да се супротставља непријатељу који напада у правцу Драгожана и левог крила армије. Са јаком резервом држаће под обезбеђењем пут Битољ – Лерин. Два батаљона из 5. корпуса ноћу ће бити послати у Снегово да би појачала 7. корпус.
Седми корпус стараће се да са фронта задржи непријатеља који напредује друмом Битољ – Прибилци; десно крило биће ослонац 5. корпусу, а лево крило 6. корпусу.
Шести корпус држаће у рукама брежуљке Црновир – 1150 – Рамна а левим крилом ће нападати из Кажана на линију Лера – Гопеш да би за корпус држао отвореним ресенски пут.
5. – Штаб армије је на брежуљку јужно од Горњег Оризара.
Командант Вардарске армије Зеки”
Нервозу у команди Вардареке армије повећала је и заповест команданта Западне војске, издата у Лерину исте ноћи, која гласи:
„1. – Телеграм који је сада примљен из министарства потврђује да су Грци, након пада Солуна, кренули на Битољ са 35.000 војника.
2. – Наређено је да се 17. дивизија, насупрот непријателљу који ће доћи са југа, сконцентрише код Чалиџилара и Елевише и да се добије неколико дана у времену; иако ће овом непријатељу бити потребно неколико дана да без превозних средстава може нашкодити Битољу (артиљеријом), на вашој је екселенцији да донесе суд о ситуацији, према количини и стању непријатеља и његове артиљерије.
3. – Чим не буде више неопходно потребно постојање Намик-беговог одреда који је дошао у Ђават, треба га хитно вратити у Стругу.
4. – Битољска редифска дивизија, која се налазила под командом команданта 17. низамске дивизије, надгледа правац Водене. 17. дивизија скупља се на линији Чалиџилар – Елевиша, а одељење генерал-мајора Мехмед-паша налази се у пределу Населич-Гребен.
Штаб дивизије је у Киселој Води (Екши Су). Ако се буде указала потреба за штићењем ове дивизије, пожељно би било да снаге које ће се повући јужно од Битоља буду прилично снажне, и да се оне повлаче у правцу Костур – Горица, како би се по потреби могле сјединити са другим јединицама. Пошто од тренутка приспећа ове заповести 17. дивизија потпада под Вашу команду, на вама је да средите командне послове за будуће операције. Пут Лерин – Костур може се користити само за сточну вучу. Пут Соровић – Костур погодан је и за кретање великих пољских топова.
5. – Штаб Западне војске сутра ће кренути из Лерина у правцу Горице.
Командант Западне војске Али Риза”