Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Распоред турских снага на алиначким положајима
После повлачења турског 5. корпуса на положаје код Алинаца, који одвајају Прилепско поље од Пелагоније, на изричити захтев команданта турске Западне војске да се противнападом поврати Прилеп, командант Вардарске армије је био присиљен да, супротно својој ранијој заповести о повлачењу 5. корпуса, изда ново, али неодређено, наређење да корпус пређе у противнапад, под условом да је морал војске на висини, што, разуме се, није био случај. Према томе, на снази је остало наређење о одбрани на поменутим положајима, без већег степена упорности, с тим што је била одређена и следећа линија узастопног отпора на десној обали Црне реке.
Алиначки положај је представљао релативно погодну природну одбрамбену линију која је доминирала Прилепским пољем све до Прилепа. То је, у ствари, коса која се код села Писокала одваја од Селечке планине и, преко Веселеца (триг 1312), протеже у правцу северозапада, преко Комарчана (к. 924), Цуцулина (триг. 835), Галамника (к. 769), на Кобел и Омет (к. 717), између којих се, седлом, пробија друм из Прилепа за Битољ. Спуштајући се у Прилепско поље, коса затим иде на Галичанску рудину, одакле се повија, преко Шишковца на Бакарно гумно и Беден (к. 648), где стрмо пада у Црну реку.
Овај се положај – од Веселеца до Галичанске рудине – протеже управно на правац наступања од Прилепа. Бокови су му наслоњени: десни на Селечку планину, леви на Црну реку, које су представљале јаке природне препреке. Испред положаја равничарско земљиште је било чисто и прегледно, што је турским снагама омогућавало осматрање на већу дубину и дубоко поље ватреног дејства. Испред самог фронта положаја тече Штавичка река (Беравица), обухватајући га све до села Чепигова, где се улива у Црну реку. Блатњаве обале и добрим делом мочварно земљиште били су тешко проходни, посебно за артиљерију нападача, која се зато могла кретати само насипом, што је алиначке положаје знатно ојачавало као природну одбрамбену линију. Међутим, и земљиште иза положаја било је делимично мочварно и поплављено; уз то, пресечено током Црне реке, куда се могло одступити ка Битољу само преко мостова код села Тополчана, села Трна и села Новака. Зато услови за евентуално брзо повлачење са ових положаја нису били нарочито повољни.
На алиначке положаје су изводила три правца напада: први је, преко села Галичана и села Веселчана, водио на Чепигово, пружајући могућност обухвата турског левог крила; други је, из Прилепа, друмом преко Кобела, изводио на села Алинци и Тополчане, на фронт турског положаја; трећи је, западним падинама Селечке планине, преко села Лагова и села Рувца, изводио на село Канатларци, према десном боку турског положаја.
Сматрајући да ће главне српске снаге нападати у захвату друма Прилеп – Битољ, командант турског 5. корпуса је одлучио да најјачим снагама поседне центар положаја на насипу, с тим да положаје западно од друма брани 15. дивизија (три пука и 17 топова — укупне јачине 6.500 војника), а положаје источно од друма брани 13. дивизија три пука и 10 топова, тј. 6.303 војника), док је одбрану дела долине југозападио од Галичана поверио Самосталној коњичкој бригади (600 коњаника).
Резерву 5. корпуса у рејону Тополчана требало је да образују: 5. стрељачки пук (2.349 војиика), 26. коњички пук (433 коњаника) и две пољске батерије.
У духу ове одлуке, 6. новембра око 9 часова дивизије су почеле да поседају одређене положаје, а Штаб 5. корпуса је кренуо из Тополчана ка алиначким положајима.
Поред поменутих сиага, у саставу корпуса се налазило жандармеријско одељење јачине 655 војника, док су позадииски делови бројали 1.332 војника. Тако је 5. корпус, припремајући одбрану алиначких положаја, имао укупио 18.172 војника (међу њима 1.033 коњаника) и 27 топова.
Напад турске артиљерије и подилажење српских трупа алиначким положајима
Према директиви Врховне команде од 31. октобра требало је да се Дринска и Моравска дивизија I, после ослобођења Прилепа, зауставе и да сачекају даља наређења. Сходно томе, командант 1. армије је, 4. новембра, одредио да ове дивизије заузму и утврде линију село Сенокос – Прилеп – село Селце а да Коњичка дивизија продужи извиђање ка Битољу и успостави везу с Моравском дивизијом II на кичевском правцу.
Дринска и Моравска дивизија I провеле су ноћ између 5/6. новембра у рејону Пештерице, око шест километара североисточно од Прилепа, а Коњичка дивизија, супротно наређењу команданта армије, у Прилепу, без било каквог додира с турским снагама. Због тога Коњичка дивизија и Моравски дивизијски коњички пук, који се налазио на предстражи, пошто нису продужили извиђање, нису открили присуство турских трупа на алиначким положајима. Ујутру 6. новембра, тек око 6 часова, предстражни делови су приметили у рејону Галичана један вод турске коњице у извиђању, а око 8 часова, командант пука је известио команданта Коњичке дивизије да се, према извештајима патрола, мање турске снаге налазе југозападно од косе Беровце – Рувци.
Коњичка дивизија је била у току ноћи добила наређење команданта 1. армије да „предузме гоњење” турских снага у одступању и извиди њихово груписање у рејону Битоља. Али, не журећи да изврши ово наређење, – највише због одмора 4. коњичког пука који је, како је истакнуто, стигао дивизију тек у Прилепу, – она је остала у граду све до 9 часова и тако пропустила да правовремено открије присуство турских снага на алиначким положајима. Изјутра око 3 часа и Дринска је дивизија добила наређење команданта 1. армије да формира одред састава: један пешадијски пук, пук дивизијске коњице и један дивизион артиљерије и да га упути ка Битољу у извиђање турских снага, усклађујући дејства с Коњичком дивизијом.
Ујутру су Дринска и Моравска дивизија I извршиле покрет из рејона преноћишта у циљу носедања линије Сенокос – Прилеп – Селце, али су пред самим градом морале дуго да стоје у маршевским колонама, све док се, најзад, команданти дивизија нису споразумели: којим редом ће јединице свечано да продефилују кроз варош. Тако је око 8,30 часова почела парада у којој су се једном улицом наизменично кретали пукови (осам пешадијских пукова и пет артиљеријских дивизиона) ових двеју дивизија, скоро на домет ватре турске артиљерије са алиначких положаја.
За то време је Коњичка дивизија, сходно армијском наређењу, и у духу заповести свога команданта да тога дана достигне линију село Ерековци – Канатларци, извршила покрет из кантонмана и прикупила се на јужној периферији Прилепа да би заузела маргшевски поредак. Око 9 часова, проласком извиђачког ескадрона и 2. коњичког пука, као претходнице, кроз полазну тачку, почело је формирање маршевске колоне. У 10 часова отпочела је марш и главнина дивизије, по маршевским ешелонима: 4. коњички пук, 2. коњичка батерија, Дрински коњички пук. Када је Коњичка дивизија отпочела марш друмом за Битољ, још увек су трупе дефиловале главном прилепском улицом, али је први ешелон Дринске дивизије I (6. и 17. пешадијски пук са 1. дивизионом артиљеријског пука), после учешћа у паради, био изашао из вароши и зауставио се да би формирао одред за извиђање ка Битољу а осталим снагама посео одређене положаје. Баш када је из Прилепа излазио 4. пешадијски пук Дринске дивизије I, око 10 часова, једна турска пољека батерија из одбрамбене зоне 13. низамске дивизије отворила је ватру на извиђачки ескадрон Коњичке дивизије, који се приближавао левом крилу турских алиначких положаја. Овај ескадрон се организовано повукао северно од реке Беравице. Тада је командант Коњичке дивизије, главнину дивизије померио источније, према Селцу, да избегне дејство турске артиљерије и, ослобађајући фронт пешадији, оријентише дејство коњице правцем који је падинама Селечке планине изводио према турском десном крилу.
Пошто је осмотрено нагомилавање српских снага у рејону између Прилепа и реке Беравице, једна турска брдска батерија, уз обезбеђење једног пешадијског батаљона, истурена је у подножје гребена, с циљем да се приближи српским снагама на домет артиљерије. Командант Дринске дивизије I тај покрет је погрешно оценио као намеру турских снага да пређу у напад. Зато је одустао од формирања поменутог одреда и одлучио да турски напад одбије с линије лева обала Прилепске реке – Кумберова чесма – Селце, а затим пређе у противнапад уз садејство Моравске и Коњичке дивизије.
Око 11 часова српске јединице су се налазиле у следећем распореду: Коњичка дивизија, груписана нешто источније од друма, налазила се у близини пешадије; Моравски коњички пук се задржао на реци, на појилишту југозападно од града; 6. и 17. пешадијски пук Дринске I били су заузели еволуциони поредак с обе стране друма, а иза њих, у колони, стајао је 1. дивизион Дринског артиљеријског пука I; 4. пешадијски пук и 3. дивизион су се одмарали, али без строгог реда; први ешелон Моравске дивизије I заузимао је предвиђени распоред: 1. пешадијски пук и 3. дивизион југоисточно од села Мажујчишта, а 2. пешадијски пук у рејону Марковог Града; 5. пешадијски пук, маршујући на зачељу другог ешелона Дринске дивизије I, био је главнином већ изашао из вароши, кроз коју су још дефиловали 3. и 16. пешадијски пук са 1. и 2. артиљеријским дивизионом, као други ешелон Моравске дивизије I. Према томе, Коњичка дивизија се била померила нешто источније од Дринске дивизије I, ка Селцу; Дринска дивизија I, без довољно реда, дисциплине и борбене готовости, била се нагомилала јужно од Прилепа, на домет турских топова. Половина јединица Моравске дивизије I налазила се северозападно од Дринске дивизије, док је друга половина остала позади.
Пошто је заузела истакнуте ватрене положаје, турска батерија је око 11 часова отворила ватру на јединице Дринске дивизије I са удаљености од 4 км. Први плотун је погодио у купе сложене пушке 4. пешадијског пука, а затим су уследили нови плотуни и осталих турских батерија са алиначких положаја. Иако је ватра турске артиљерије била веома снажна, губици српских снага су били незнатни, због гађања шрапнелима с велике даљине. Међутим, значајнији је био морални ефекат, јер су се јединице налазиле на отвореном простору, на равници, због чега је дошло до велике пометње. Бојна комора 4. пешадијског пука је у нереду побегла у Прилеп. Паника се убрзо пренела и на остале јединице тога пука. Извиђачки коњички ескадрон се у нереду повукао кроз редове 6. пешадијског пука. Делови 1. артиљеријског дивизиона су појурили назад, преневши панику на 2, батаљон 5. пешадијског пука, који се сасвим дезорганизовао. Пошто су турске снаге откриле своје присуство отварањем јаке артиљеријске ватре с положаја село Беровце – Алиначка чесма – Рувце, у тој доста озбиљној ситуацији командант Дринске дивизије I схватио је да нема времена да се изврше исправке у организацији напада и погодним обилазним покретима изманеврују турски алиначки положаји, већ је наредио да се, у циљу ублажавања губитака, његове нагомилане и изненађене јединице развију и, под ватром турске артиљерије, заузму борбени поредак на отвореном пољу и сачекају развијање Моравске дивизије I.
У првом ешелону ове дивизије налазили су се 6. пук десно а 17. пешадијски пук лево од друма. Из другог ешелона, 5. пук се налазио позади 6. пука, а 4. пешадијски пук позади 17. пука, крећући се у еволуционом поретку.
Командант дивизије је наредио артиљеријском пуку да контрабатирањем онемогући турску артиљерију, па су 1. дивизион, с ватрених положаја десно од друма, и, затим, 3. дивизион, с ватрених положаја лево од друма, са укупно шест батерија, отворили ватру на турску брдску батерију на Кобелу и пољску батерију на седлу између Кобела и Омета, западно од друма. Истовремено је команданту Моравске дивизије I упућен официр за везу, да би га упознао са ситуацијом и с потребом да се његова пешадија развије десно од Дринске дивизије I, на око 1.000 м западно од друма, и да он одмах ангажује своју артиљерију у циљу постизања ватрене надмоћности над турском артиљеријом.
Дејство батерија Дринске дивизије I имало је позитиван утицај на јачање морала трупа и подстакло је 6. и 17. пешадијски пук да пређу у наступање, иако су имали задатак да се развију у борбени поредак и утврде на одређеној линији до прикупљања целе дивизије и доласка Моравске дивизије I. Полазећи у напад, ови пукови су енергично наступали према непријатељским положајима, при чему су официри испољили пуно иницијативе и одважности, водећи своје јединице отвореном равницом, кроз зону јаке артиљеријске ватре. Предњи делови 17. пешадијског пука прешли су реку Беравицу и своје дејство усмерили ка Цуцулину (триг. 885), доминирајућем врху алиначких положаја, док је 6. пешадијски пук дејствовао према Омету, тј. према к. 717, којом се, у ствари, на северозападу, завршавала коса која је представљала алиначке положаје. Због тога је између ових пукова створен велики међупростор.
Када су ова два пука избила близу реке Беравице, командант дивизије их више није могао зауставити, јер је тада претила опасност да на отвореном пољу претрпе веће губитке од артиљеријске и пешадијске ватре. Због тога, и не желећи да спутава иницијативу старешина и утиче на слабљење борбеног духа јединица у нападу, уз то, добивши обавештења да и пукови Моравске дивизије I стижу на бојиште, а батерије Моравског коњичког пука прелазе Прилепску реку у циљу подршке пешадији Дринске дивизије I у нападу, командант дивизије је одлучио да прихвати иницијативу пукова првог ешелона и продужи предузети фронтални напад на турске положаје.
Тако су 6. и 17. пук продужили напад истим правцем, док се други борбени ешелон, по наређењу команданта дивизије, кретао позади: 4. пешадијски пук на левом а 5. пук на десном крилу, с тим што је из њиховог састава био изузет по један батаљон, који су се, у својству дивизијске резерве, кретали позади левог крила дивизије, куда је ишао и пионирски полубатаљон.
Пукови првог ешелона, штићени артиљеријом, наступали су преко откривеног поља у савршеном реду, не реметећи борбени поредак, иако их је турска артиљерија жестоко тукла ватром шрапнела. Борбена осигурања турских јединица, истурена до реке Беравице (или – како се још зове – Штавичке реке), правовремено су се повукла, тако да српске снаге, у наступању до реке Беравице, нису биле изложене пешадијској ватри, па су зато наступале без заустављања.
Пошто су се јединице првог ешелона биле исувише удаљиле, командант артиљеријског пука је, у циљу ефикасније подршке пешадији, променио ватрене положаје артиљерије. Први дивизион је одређен да подржава пешадију у нападу, а 3. дивизион да води борбу против турске артиљерије. Због тога је 17. пешадијски пук, дотад подржаван од 3. артиљеријског дивизиона, успорио наступање и најзад се зауставио на северним падинама к. 769, испред јаких турских положаја, брањених веома снажном пешадијском и артиљеријском ватром. За то време, ефикасно подржаван ватром 1. дивизиона, 6. пешадијски пук је брзо наступао преко отвореног поља ка Омету, упркос томе што је трпео велике губитке. Када је избио у рејон к. 628, морао је сачекати премештање батерије 1. дивизиона, које су пут од три км смело прешле друмом у галопу и заузеле ватрене положаје с обе стране друма. Турска артиљерија, заузета гађањем српске пешадије, није успела да то спречи.
За то време пукови другог ешелона били су у покрету, изложени ватри турске артиљерије. Непосредно пред алиначким положајима, 4. пешадијски пук је попунио међупростор између 6. и 17. пешадијског пука, нашавши се тако у првом борбеном ешелону, у захвату друма.
Док се тако развијала борба на фронту Дринске дивизије I, куда је била концентрисана ватра целокупне турске артиљерије са алиначких положаја, командант Моравске дивизије I, сачекавши да се његове јединице извуку из Прилепа и прикупе на линији Сенокос – Прилеп, одлучио је да његова дивизија одмах ступи у борбу, у продужењу десног крила Дринске дивизије I, да би организовала дејство за обухват турског левог крила. Он је 2. пешадијски пук упутио поред с. Којнара са задатком да у еволуционом поретку наступа правцем Галичани – Веселчане. Трећи пешадијски пук добио је задатак да наступа иза 2. пешадијског пука. Када је, нешто касније, стигао и 1. пешадијски пук, упућен је десно од 2. пука, док је 16. пешадијски пук образовао дивизијску резерву са задатком да се креће на удаљености од 2 км позади пукова првог борбеног ешелона. Моравски коњички пук, који је стигао касније, добио је задатак да штити десни бок дивизије и осматра правце ка Кичеву и Крушеву. Артиљеријском пуку је наређено да што пре заузме погодне ватрене положаје, ојача дејство артиљерије Дринске дивизије I и истовремено подржи наступање пукова Моравске дивизије I.
Развијени пукови Моравске дивизије I наступали су у савршеном реду, хитајући преко расквашених њива да дођу у висину пукова Дринске дивизије I. Тек испред Галичана били су изложени слабој ватри турске пешадије са Галичанске рудине, после чега су прешли из еволуционог у борбени поредак, и даље без застоја наступајући одређеним правцем. Међутим, Моравски артиљеријски пук није успео да пружи ефикасну помоћ ни Дринској дивизији ни пуковима своје дивизије, јер се није могао правовремено пробити. У одсуству командира батерија и команданта дивизиона, који су учествовали у командантском извиђању и тако заостали иза својих јединица, неке су батерије самоиницијативно повели водници, али је, због велике удаљености, дејство ових батерија имало више морални ефекат.
За то време, правцем Селце – с. Чумово, доста неодлучно је дејствовала Коњичка дивизија, чија је главнина остала у рејону Селца, док се напред кретао претходнички 2. коњички пук са задатком да заузме село Волково и косу између села Прилепца и села Чумова. С положаја између Волкова и Прилепца, коњичка батерија је у почетку тукла турску батерију на коси источно од села Алинца, а затим када се српска пешадија приближила турским положајима, пренела ватру на турску батерију на коси јужно од Рувца, подржавајући тиме напад пешадије Дринске дивизије I, али је њена ватра била неефикасна због велике даљине гађања. Претходнички коњички пук се кретао у висини пешадије Дринске дивизије I, док се главнина Коњичке дивизије у дубокој позадини држала пасивно.