Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Фортификацијско уређење одбране и прикупљање снага
Још 31. октобра је командант турске Западне војске наредио да се формира комисија за утврђивање битољских положаја, те да одмах отпочне инжињеријско уређење одбране на кружној линији Могила – Петилаб – к. 1200 – село Лисолај – село Кочиште – Трново – село Брусник – манастир Св. Христифор – село Оптичари – Логоварди.
Тиме је Али Риза-паша одступио од првобитног плана: повлачење у албанске планинске пределе и настављање борбе вођењем герилског рата. Одлучивши да Вардарска армија прихвати одсудну битку код Битоља, командант Западне војске је имао у виду кружну одбрану, мада борба у окружењу као најсложенији облик одбрамбених дејстава, захтева велику издржљивост и високу борбену вредност трупа, коју у том тренутку Вардарска армија није поседовала. Изгледа да се турска команда одлучила на одбрану Битоља зато што је очекивала решење рата на тракијском војишту и што је страховала да би се Вардарска армија прераним повлачењем у Албанију распала.
Међутим, за уређење овако широке одбрамбене зоне није било ни довољно времена, ни потребних средстава, тако да су радови споро одмицали. Грађани Битоља су, преко својих представника, покушали да спрече утврђивање, упозоривши да не желе борбу у близини града, али их је командант Западне војске енергично одбио и тиме прекинуо праксу напуштања градова без борбе која се, после Скопља, широко проширила, укључујући и Солун, који су турске трупе напустиле такође на наваљивање грађана.
Међутим, за кружну одбрану нису постојали ни други услови. Турске јединице нису могле да се обезбеде свим материјалним средствима, чак ни у границама норми, пошто су складишта опреме и намирница била полупразна. Посебан проблем је представљала артиљеријска муниција, јер око 8.000 расположивих артиљеријских граната није било ни приближно довољно за вођење упорније кружне одбране.
Осим тога, чврстину одбране није обезбеђивао ни избор најважнијих рејона и месних објеката. Рејон коте 1200 (зап. од Беранца), тј. земљишни објект који је због своје доминантности требало да има важну улогу у организацији одбране, није био у ватреној вези са другим важним објектима у систему одбране и било га је лако окружити и брзо заузети, чиме се разбијало јединство система кружне одбране, тим пре што је повлачење преко надошле Шемнице било веома тешко и опасно. Ровови у близини Могиле такође су имали неповољан положај: налазили су се врло близу надошле реке, уз сталну опасност да се нађу под водом, а падом к. 1200 били би угрожени бочно са доминирајућих висова. На фронту од 10 км између Могиле и Логоварда, који, по заповести, није ушао у систем одбране, било је могуће искористити близину реке и особине мочварног земљишта за инжињеријско обезбеђење и поседање. Непоседање овог дела одбране могло је целу кружну одбрану Битоља изложити опасности. Напротив, у конкретној ситуацији, и с обзиром на снаге и средства, било је нецелисходно утврђивање одбрамбене линије од Логоварда па преко Христифора и села Брусника до Трнова, јер би прелазак на кружну одбрану био веома ризичан, скопчан са опасношћу да Вардарска армија претрпи праву катастрофу. Пошто је у случају јаке угрожености требало мислити и на извлачење трупа, било је потребно да се друм који из Битоља води за Ресан обезбеди тако што би турско лево крило било у рејону села Облакова и села Гопеша.
На основу тако процењене ситуације, по доласку Вардарске армије у Битољ било је одлучено да се напусти рејон северно од реке Шемнице и утврди око 10 км дуга одбрамбена линија село Карамани – село Кукуречани – Кочиште (триг. 1348), да се из рејона Логоварда, ослањањем на мочваре Црне реке, брани мост код села Новака и да јака армијска резерва остане у рејону Оризара. Основна замисао је, даље, садржавала идеју да 17. дивизија и Битољска (редифска) дивизија, с линије Кајалар – Кумане – Чекирге Балкан – Тетово, задржавају грчку војску и тиме Вардарској армији обезбеђују слободу маневра у битољској бици.
Пошто је одступање са алиначких положаја отпочето дању, 5. корпус је наставио повлачење у ноћи између 6. и 7. новембра. Неуспеси у борбама, затим премореност јединица и велико невреме утицали су на повлачење: војска се те ноћи растурила по селима; само су 5. стрељачки и 44. пук 15. дивизије ушли у Битољ компактно.
Сутрадан, 7. новембра, “… Оризарско поље личило је на страшни суд. Међу гомилом ових гладних и бедних људи у снегу и блату није се могла наћи ниједна комплетна чета, чак ниједан вод.” Штабови Вардарске армије и 5. корпуса, радећи заједно, на лицу места су покушавали да поврате ред и организују одбрану.
Када се прикупио, 5. корпус је распоређен на десно армијско крило. Положаји источно од друма Битољ – Прилеп додељени су 13. дивизији, а положаји западно од тог друма 15. дивизији. Команданти дивизија су на командантским извиђањима одредили тежишта одбране, додељујући пуковима и батаљонима, као рејоне одбране, претежно села чијим се држањем обезбеђивала упорност јединица у одбрани. После вишечасовног саопштавања и преношења одлука почели су покрети, издвајања и груписања снага.
Али неповољио стање у редовима 5. корпуса није искоришћено, због застоја српске 1. армије на Црној реци. Сем тога, у Петилапском Хану (шири рејон Беранца) била се зауставила турска Самостална коњичка бригада, спремна да прихвати улогу заштитнице растројених дивизија 5. корпуса.
У Битољу је, због неумешног командовања и сталних неуспеха, смењен командант 15. дивизије Исмаил Хаки-паша. За новог команданта је постављен коњички генерал Мехмед Али-паша. Он лично сакупља растурено људство 43. и 44. пука и, у току ноћи између 6. и 7. новембра, упућује их северно од реке Шемнице ради обезбеђења раскрснице путева у рејону Петилапски Хан – село Беранци, где се налазила и Самостална коњичка бригада.
За то време је турски 6. корпус код Банице одбацио грчку 5. дивизију, која је, у улози помоћних снага Тесалијске армије, дејствовала од Кожана преко Кајалара. У рејону Соровићева дошло је 3. и 4. новембра до нових борби у којима је ова грчка дивизија била разбијена и одбачена скоро до Кожана. Међутим, овај успех није могао бити искоришћен због надирања српске 1. армије према Битољу, куда је турски 6. корпус био хитно враћен, с циљем да појача одбрану Битоља. Према грчким снагама остале су само 17. низамска и Битољска редифска дивизија. Тако је 7. новембра у Битољ дошао и Штаб 6. корпуса са три батаљона 18. дивизије (2. и 3. батаљон 52. пука и 18. стрељачки батаљон), који су одмах упућени у Логоварде ради одбране правца од Новака, док су остале јединице 6. корпуса постепено долазиле у Битољ и прикупљале се у близини касарни. Истога дана у шири рејон Битоља је стигао и 7. корпус, повлачећи се из рејона села Прибилца пред Моравском дивизијом II. Он је распоређен на лево армијско крило, на положаје у рејону село Лисолај – село Кукуречани – Кочиште. Штаб корпуса је био у селу Кукуречанима.
У Битољу су, без реда и дисциплине, лутали многи војници који су били изгубили своје јединице, а у граду се налазио и знатан број допунског људства из Анадолије, чије је сређивање, формирање и упућивање у јединице трајало више дана.
У ноћи између 7. и 8. новембра командант Вардарске армије је својом заповешћу регулисао основно груписање снага и формирање борбеног поретка у складу са одлуком да се армија брани на положајима јужно од реке Шемнице. Самостална коњичка бригада је добила задатак да у улози предњег одреда, у рејону Петилапски Хан – село Беранци – село Црнобок, организује појас обезбеђења у циљу извиђања правца ка Тополчану, с. Бучину и Прибилцу, као и у циљу задржавања српских снага ради добитка у времену. Пети корпус је добио задатак да брани зону: шири рејон села Могиле и села Кукуречана, док је 7. корпус требало да запоседне зону између Кукуречана и Кочишта, имајући јаку корпусну резерву у Крклину, а придодати жандармеријски батаљон у рејону села Гопеша ради осматрања правца село Смиљево – село Бојиште. Шести корпус, у улози армијске резерве, требало је да поседне рејон села Горњег Оризара, истовремено обезбеђујући одбрану на правцу Трнова и Логоварда. Одређено је да командно место Штаба армије буде у рејону села Муслиманско Смирново. Батерије у рејону Лисолаја и села Секирана придате су 7. корпусу, док су батерије које су стигле са 7. корпусом из Кичева придате 5. корпусу. Корпусима прве линије наређено је убрзано инжињеријско уређење положаја, с тим да се у рововима израде и склоништа у циљу заштите живе силе и наоружања. Вило је предвиђено да се Штипски редифски пук и 3. батаљон 7. стрељачког пука придају 7. корпусу, али је касније овај батаљон ушао у састав 6. корпуса, док је 1. батаљон 49. пука остављен у 7. корпусу.
Следећег дана, тј. 7. новембра, Самостална коњичка бригада се повукла у Петилапски Хан, иако се радило само о извиђачкој активности српских снага на том правцу, док се 44. пук 15. дивизије повукао у рејон Кукуречана. Због тога је командант армије наредио команданту 5. корпуса да одреди један заштитни одред, састављен од пешадије и артиљерије, ради подршке Самосталној коњичкој бригади у рејону Српца, па су тамо упућени два батаљона 37. пука 13. дивизије и једна брдска батерија.
Сходно армијској заповести, тога дана је у рејон Оризара стигла 16. дивизија 6. корпуса, док је у Логовардима, у саставу 6. корпуса, остао 3. батаљон 7. стрељачког пука. У рејон нешто северније од Г. Оризара стигла је 18. дивизија, у улози резерве 5. корпуса.
Због брдовитог и планинског земљишта у зони одбране 7. корпуса нису могла целисходно да се употребе артиљеријска оруђа с положеном путањом. Зато је томе корпусу остављена само једна пољска батерија, док су сви остали пољски топови придати 5. корпусу, који се делом бранио на равничарском земљишту. Али је, због целисходне примене оруђа са убацном путањом, 7. корпус био ојачан двема брдским батеријама из 5. корпуса и једном брдском батеријом из 6. корпуса, тако да је располагао, укупно, с четири брдске и једном пољском батеријом (21 оруђем). Артиљерија 5. корпуса је располагала са 13 батерија пољских топова – укупно 45 оруђа, док је 6. корпус имао осам батерија топова (28 оруђа). Касније је, с Комбинованом дивизијом Фехти-бега, у Битољ стигла још једна брдска батерија (6 оруђа), па је Вардарска армија у битољској бици располагала са 100 артиљеријских оруђа. Међутим, пошто дотур муниције одсеченој Вардарској армији није био могућ, и пошто су количине муниције у битољском складишту биле ограничене, турска артиљерија није располагала потребним средствима: једва да је било око 200 граната на сваки топ, без икаквих изгледа за било какво снабдевање муницијом до краја рата. Напротив, пушчане муниције било је довољно: у складишту је било сандука муниције, поред муниције која се налазила у јединицама и коморама. Рачуна се да су турске снаге располагале једним сандуком муниције на сваку пушку, а како су имале и 12 митраљеских чета (по четири у сваком корпусу), могло се претпоставити да би оскудицу у артиљеријским гранатама могле надокнадити ватром пешадијског наоружања.
Следећег дана, 9. новембра, дошло је до наглог топљења снега, и околно земљиште се претворило у непрегледне мочваре. Команда Западне војске је ставила под команду Вардарске армије Комбиновани пук, јачине око 2.000 војника, који се налазио код Христифора, и Самосталну коњичку бригаду у рејону Петилапског Хана.
Јединице 19. дивизије 7. корпуса сместиле су се у селима: Снегову, Драгарину, Драгожану и Секирану, са Штабом дивизије у селу Крклину, где се био сместио и Штаб корпуса. Седми стрељачки пук се разместио у Муслиманском Смирнову. На вест да је у Прибилце стигла једна турска батерија брдских топова, која се повлачила све од Новог Пазара, Зеки-паша је из Битоља у том правцу, у циљу извиђања и прихвата, упутио једно жандармеријско одељење јачине 650 људи, ставивши га под команду 7. корпуса. Педесет други пук 18. дивизије 5. корпуса, упућен у Логоварде, порушио је тога дана мост код Новака и одбацио чету македонских добровољаца ка том селу.
Руковођење одбраном према грчкој војсци, на фронту код Соровића, поверено је генералу Мустафа-паши, коме је на располагању стајала 17. низамска и Битољска редифска дивизија с коњичким одредом од два ескадрона.
Десетог новембра време је било погодно за извођење одбрамбених радова, али је командант 7. корпуса известио команданта Вардарске армије да је на командантском извиђању проценио да српске снаге неће моћи да дејствују на делу фронта село Драгожани – Кочиште због стрмих нагиба, испресецаног рељефа и неприступачности терена. Зато је занемарио инжињеријске радове на овом одсеку, сматрајући да сам карактер овог планинског земљишта отежава и онемогућава борбена дејства српских снага у нападу. Чак ни на поновно инсистирање команданта армије да се и та линија утврди, 7. корпус није предузео неке озбиљније одбрамбене радове.
Једанаестог новембра отпочела је интензивна извиђачка активност српских извиђачких делова и македонских добровољачких чета. Узнемирен тиме и уласком српских јединица у села Будаково и Дедебалци, те покретима Моравске дивизије II, командант армије је тога дана ставио под команду 6. корпуса новоформирани Комбиновани пук код Христифора и брдску батерију која је стигла из Новог Пазара и наредио команданту овог корпуса да формира један здружени одред са задатком да из рејона села Српца, источно од Ђаватског превоја, осматра и обезбеђује правце Српци – село Облаково и село Доленци – село Гопеш, поседајући рејон Облакова довољно јаким снагама и обезбеђујући сталну везу са 7. корпусом и жандармеријским одредом у рејону села Гопеша.
Идеја маневра и задаци јединица
У циљу прикупљања података о вероватним намерама српске 1. армије, турске снаге су развиле живу извиђачку активност. Једна извиђачка патрола из Новака потиснула је 13. новембра српске извиђачке делове и избила у рејон Добрушева, док је извиђачки одред, састава: два пешадијска батаљона, ескадрон коњице и брдска батерија, био упућен из Новака у насилно извиђање у правцу Мегленаца, где се сукобио с јачим снагама српске Коњичке дивизије и био присиљен да се повуче. Једна јача коњичка извидница, дејствујући на правцу Петилап – Трновце, осмотрила је прелаз једног српског пука преко моста на Црној реци код села Пашино Рувце, као и једну дугу колону која се прилепским друмом кретала ка Тополчанима. Прикупљени су били и подаци да српске снаге граде порушени мост у рејону Чепигова, као и да је једна колона на кичевском правцу стигла у рејон села Сопотнице.
Како се види, команда Вардарске армије је правовремено открила покрете јединица 1. армије. На основу свих тих података о српским снагама, командант армије је, у ноћи из- међу 13. и 14. новембра издао заповест у којој је потпуније формулисао идеју маневра у предстојећој бици. Замисао је била: да 5. и 7. корпус бране утврђену одбрамбену линију а да 6. корпус истовремено предузме противнапад с левог крила. Самостална коњичка бригада је требало да настави извиђање противничких снага, али да се, у случају јачег притиска надмоћних српских трупа, повуче преко Црнобока, Црновца и Стрежова у рејон Гопеша и да, настављајући извиђање непријатеља, обезбеђује лево крило и позадину армије.
У складу с тим, 5. корпус је добио задатак да сутрадан све његове јединице буду спремне за покрет ради поседања припремљене линије одбране, с тим да обезбеђују и бране и правце Трново – Вудаково и Логоварди – Новаци, као и да извиђају рејоне око мостова код Брода и Скочивира. Под команду овог корпуса стављен је тзв. Новачки одред из 6. корпуса (пет батаљона пешадије, две пољске батерије и један коњички дивизион), којим је командовао пуковник Хусни-бег. Брдску батерију, придату заштотном одреду који се налазио у Петилапском Хану, требало је рано изјутра упутити у Кукуречане, у састав 7. корпуса. Заштитном одреду је наређено да не прихвати борбу у случају напада надмоћног непријатеља, већ да се повуче на предњи крај главног одбрамбеног положаја.
У духу задатка, 5. корпус је, са своја 24 пешадијска батаљона, јачине 15.813 људи, посео фронт Карамани – Кукуречани. Његова 13. низамска дивизија (5.613 војника) налазила се на десном крилу одбране, са 38. и 39. пуком на фронту Карамани – Могила и 13. стрељачким батаљоном у резерви у Оризару, где се налазио и Штаб дивизије. Први дивизион 13. артиљеријског пука (10 топова) посео је ватрене положаје у рејону Оризара, док су остале батерије тога пука биле на положајима јужно од Крклина. Петнаеста низамска дивизија, јачине 5.382 војника, под командом Мехмед Али-бега, бранила је положаје западно од друма Битољ – Прилеп, имајући 44. и 45. пук и 15. стрељачки батаљон у првој линији, до Кукуречана закључно, и позади 43. пук, с митраљезима у Крклину, где се налазило и командно место команданта дивизије. Пети стрељачки пук (2.210 људи) посео је, по једним батаљоном, Раштане, Кукуречане и Крклино, док се 26. коњички пук (320 коњаника) налазио у Оризарима.
Напред, у појасу обезбеђења, дејствовала је Самостална коњичка бригада (854 коњаника), састава: четири коњичка пука (6, 13, 15. и 16. пук), који су посели положаје на линији Петилапски Хан – Беранци, а још северније, у рејону Српца, у улози заштитног одреда, налазио се 37. пук 13. дивизије, без једног батаљона који је остао у рејону Могиле.
Седмом корпусу је такође наређено да поседне одбрамбену линију и затвори и обезбеди правце Лисолај – Српци, Лопатница – Дрвеник и Црновци — Прибилци.
Зато је овај корпус, са 18 батаљона, јачине 8.482 војника, посео положаје на десној обали реке Шемнице. Његова 19. дивизија (4.511 војника) имала је 57. пук у првој линији, са по једним батаљоном у Лисолају, Секирану и Прновцу, с тим да се касније прикупи у рејону Кочишта, а остала два пука (56. и 58. пук) позади, у рејону села Снегова и Кочишта.
Штипски редифски пук (1.330 људи) био је распоређен западно од Кукуречана (с једним батаљоном у Муслиманском Смирнову), док се 7. стрељачки пук (1.298 војника) налазио у Муслиманском Смирнову, а Штаб дивизије у Крклину. Жандармеријски одреди, од којих је, 12. новембра, формиран жандармеријски пук, извиђали су српске снаге и обезбеђивали трупе 7. корпуса, налазећи се испред предњег краја одбране, у рејонима села Дрвеника, Мургашева и Гопеша.
Шести корпус, око 10.000 људи, у улози армијске резерве, заузео је следећи распоред: 16. дивизија (2.019 војника), састава: 46, 47. и 48. пук и две митраљеске чете, у Битољу, у рејону Црвених касарни; Комбиновани пук (око 300 војника) у Христифору; 6. стрељачки пук, јачине 1.660 војника, у рејону Оризара, где се налазио и Велешки редифски пук (два батаљона), јачине 800 људи; 18. дивизија (2.072 војника), састава: 52. пук, 18 стрељачки батаљон и коњица са девет митраљеских одељења, била је распоређена у рејону Логоварда, где се налазио и 3. батаљон 7. стрељачког пука (око 475 војника). Међутим, 14. новембра овај корпус је добио задатак да своје покрете подеси тако да следећег дана увече, пошто остави своје две пољске батерије у Крклину, буде на просторији Српце – Рамна – Лера – Доленци ради обезбеђења комуникације с Ресном као и ради обезбеђења левог крила армије с праваца Прибилце – Црновци – Облаково, Обедник – Стрежово и Бојиште – Гопеш – Лера. Корпусу је придат и жандармеријски пук који се налазио у Прибилцу и Гопешу.
Тако је коначно овога дана Вардарска армија (око 38.350 људи, односно 82 пешадијска батаљона и 100 артиљеријских оруђа) запосела одбрамбене рејоне по фронту и дубини, у духу замисли команданта армије. А ради обезбеђења десног бока и позадине разрушени су мостови код Брода и Скочивира.
Поступајући према армијској заповести, у току 14. новембра је 6. корпус стигао у село Доленце, док је Штаб 7. корпуса премештен у Снегово. У зони одбране 5. корпуса настављени су радови на утврђивању у групном систему. Тамо где је при копању ровова избијала вода или су радови били поплављени изливањем Црне реке и Шемнице изграђивани су, од бусења и насуте земље, заклони за клечећи став. Посебно су добро, у инжињеријском смислу, били уређени ватрени положаји батерија 13. дивизије. Делови жандармеријског пука су се у рејону Мургашева сукобили с претходничким деловима леве колоне Моравске дивизије II, која се кретала из рејона Прибилаца, и били одбачени ка Белом камењу. Други жандармеријски одред, који се налазио у рејону села Дрвеника, водио је борбу против 1. пешадајског пука Моравске дивизије I и, пошто се повукао на брежуљке јужно од села, продужио је отпор све до око 16 часова, када је, угрожен с југоистока обухватним дејством снага два српска батаљона, одступио у Лопатницу. Жандармеријски делови у рејону Бојишта такође су имали мање борбе против претходничких делова десне колоне Моравске дивизије II и чета македонских добровољаца.
Фехти-бегова Комбинована дивизија стигла је тога дана у Ресан.
Сматрајући да непосредно предстоји напад српске војске и ценећи да је његова армија спремна за борбу, командант Вардарске армије је увече 14. новембра издао допунску заповест у којој је поновио замисао да ће 5. и 7. корпус задржавати а 6. корпус и снаге које ће стићи из Ресна напасти српске снаге с левог крила. Самосталној коњичкој бригади је наређено да се повуче у Лопатницу и да, у садејству с коњицом 7. корпуса, одбије нападе српских снага које су биле већ ушле у Три Хана, као и да извиђа правац Обедник – Смиљево – Војиште и раније одређене правце. Петом корпусу је наређено да се, у духу претходне заповести, остав- љајући један батаљон у Петилапском Хану, пред надмоћним непријатељем повуче на свој главни положај и образује јаку резерву, затварајући и обезбеђујући путеве Логоварди – Новаци и Трново – Трап. Шести корпус је требало да успостави везу с јединицама које су се налазиле у рејону Облакова и поседне одсек Доленци – Рамна – Облаково, с тим да ће му се ставити под команду и јединице које ће, под командом Фехти-бега, стићи из Ресна и распоредити се у Гопешу и селу Метимеру. У Обедник је требало упутити и делове жандармеријског пука са Дрвеника, пошто отуда буду потиснути пешадијски и артиљеријски делови. Седми корпус је требало да поседне раније припремљене положаје и што пре доврши уређење одбрамбених објеката.
Посебним наређењем Зеки-паша је ставио у задатак 6. корпусу: да се његове снаге прикрију, како би могле изненада прећи у противнапад, да се из Српца извуку пољски топови у правцу Облакова, као и да се, према потреби, ангажује и Самостална коњичка бригада.
Како се види, 14. новембра завршене су, у ствари, припреме Вардарске армије за одлучну битку. Наиме, турска команда је, одлучивши се да у рејону Битоља прими одсудну битку, већ од краја октобра улагала све напоре да створи што повољније услове за битку. Поред напора да се фортификацијским уређењем предвиђених положаја осигура чврстина одбране, улагани су напори да се, у току повлачења, одбраном на погодним узастопним положајима осигура што више времена за остварење плана фортификацијског обезбеђења одбране главног положаја армије. А после 7. новембра, када је завршено повлачење главних снага, командант Западне војске и командант Вардарске армије чинили су све да, изналажењем најпогоднијег облика маневра и најцелисходнијом употребом снага, створе услове за успешно остварење циља битке.
Међутим, с обзиром на општи однос снага, посебно у моралном смислу, Вардарска армија, и поред свих напора турске команде, није имала никаквог изгледа на успех.