Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Први дан борбе на Бабуни
Трећег новембра отпочеле су борбе на целом фронту на Бабуни, од Плетвара до села Дреноваца.
У тежњи да јачим снагама обухвати непријатељево лево крило и изманеврује теснац, командант Моравске дивизије I је упутио 3. и 16. пешадијски пук (без једног батаљона), правцем Хан Бабуна – село Степанци – село Присад, као десну главну колону. Крећући се веома стрмим и беспутним падинама Свињске главе, јединице су биле изложене великим напорима. Товарни коњи су падали под теретом, клизајући се низ стеновите падине Бабуне, па се, због претовара и потребе смањивања товара на коњима, колона често заустављала. Избивши на откривене косе, северозападно од мукоских положаја, једна турска брдска батерија је покушала да ватром спречи наступање десне колоне, која није располагала артиљеријом за контрабатирање. Али је пред вече 3. пешадијски пук стигао на планински превој североисточно од к. 1.201, где је посео положаје, утврђујући се и осигуравајући се, у току ноћи, предстражама, са задатком да најупорније брани и безусловно одржи те значајне положаје. Десно, у продужењу, на истој греди и са истим задатком, положаје је посео 16. пешадијски пук.
Први пешадијски пук (без једног батаљона), са 1. батеријом Моравског пољског артиљеријског пука и двема четама пионира, крећући се као лева дивизијска колона у захвату прилепског друма, имао је задатак да изврши фронталан напад на присадску караулу. Он је тога дана успео да заузме неколико доминирајућих висова испред турских положаја на Малом Мукосу, па је заноћио источно од к. 1201. Дивизијска резерва (1. батаљон 1. пешадијског пука и пољски артиљеријски пук), крећући се за левом колоном, зауставила се, ради преноћишта, на око 2 км северно од Хана Авди-паше.
Тога дана командант дивизије је изузео 2. пешадијски пук из састава Коњичке дивизије и упутио га ка Виорили и Крстецу, са задатком да с тог правца дејствује у бок присадског положаја. Наступајући веома стрмим и каменитим путем покривеним снегом, овај пук је успео да овлада Виорилом. где је заробио 17 турских војника. У ствари, због оштре зиме, батаљон турског 38. пука је био остао у селу Крстецу, а положај Белото поседала је само једна чета, која је на Виорилу била истурила један вод. Затим је 2. пешадијски пук, после краће борбе, одбацио ову турску чету, услед чега се и турски батаљон из села Крстеца повукао у село Ореовец. Српске снаге су заузеле Крстец и ту заноћиле, а командант турске 13. дивизије упутио је у Ореовец, као појачање тог правца, свој стрељачки батаљон и два пољска топа.
За то време је 1. батаљон 16. пука, који је раније упућен да ојача 4. коњички пук, на Мукосу водио јаке борбе. Подржаван ватром артиљерије, батаљон 44. турског пука, који се целог дана бранио на доминатним положајима, успео је пред крај дана да овај српски батаљон и чету македонских добровољаца потисне ка к. 1201.
Четврти коњички пук, с једним ескадроном 2. коњичког пука и четом македонских добровољаца, наступајући из села Дреноваца ка Мукосу, потпао је под ватру батерије из одреда Мехмед Али-паше. Затим је један батаљон из састава овог турског одреда предузео напад. Пошто су одбациле јаке извиђачке одреде, српске коњичке јединице сукобиле су се с турском пешадијом која је прешла у напад. Под заштитом жестоке митраљеске и пешадијске ватре, српске снаге су одолевале нападу, све док у борбу није уведен турски жандармеријски батаљон, који је до тог тренутка вршио извиђање у зони између села Барбараса и села Папрадишта. Изложен нападу с фронта и из позадине, 4. коњички пук је био растројен, па се повукао ка селу Габровнику, оставивши на попришту борбе преко 40 коња и шест погинулих војника. Добровољачке чете Војина Поповића повукле су се источније и прикључиле десној нападној колони Моравске дивизије I. Тако су турски делови овладали габровничким пролазом, али је стеновити предео североисточно од Дреноваца и даље остао у рукама српских снага. Турски жандармеријски батаљон се, затим, упутио у рејон Папрадишта, где се осећала активност јаких чета македонских добровољаца. У Вогомилу је посебно био упућен један одред турских жандарма од 200 људи.
Пошто јој је одузет 2. пешадијски пук, Коњичкој дивизији је према Плетвару остао само једап коњички пук и једна чета 2. пешадијског пука. У тако ослабљеном саставу она је тога дана предузела наступање из села Никодина, преко села Ракле, ка Плетвару и око подне избила пред плетварски теснац, на положај, где су се налазили делови њеног предњег одреда (ескадрон 2. коњичког пука и пешадијска чета), док је главнина предњег одреда (2. батаљон 2. пешадијског пука са брдском батеријом) била у покрету ка Козјаку, у духу заповести команданта Коњичке дивизије.
Развијајући се за напад испред плетварског превоја, главне снаге Коњичке дивизије биле су груписане на десном крилу, док је на левом крилу, с јужне стране друма, наступао само један ескадрон. Око 15 часова коњичка батерија је отворила ватру на турске положаје, али је дејство са даљине од 7 до 8 км било без ефекта, као и дејство турске пољске батерије које је уследило. На Плетвару се налазио батаљон 38. пука с једном пољском батеријом. Али је турска команда, сазнавши да неке српске снаге наступају из села Беловодице ка десном крилу 38. пука, ојачала то крило једном четом из 37. пука.
Не упустивши се тога дана у озбиљније борбе, дивизија је заноћила у селу Тројацима, где је у њен састав ушао и Моравски коњички пук. На предстражи, према турским плетварским положајима, остао је 2. коњички пук и чета пешадије.
Остале дивизије 1. армије тога дана нису биле ангажоване у борбама. Само је Дринска дивизија 1, која је била у другом ешелону, извршила нешто већа померања напред. У току ноћи њена два пука су попунила велики међупростор између 2. пешадијског пука и осталих снага Моравске дивизије I, која је била скренула сувише на север. Друга два њена пука стављена су на располагање команданту десне колоне Моравске дивизије I, и она су скренула на крајње десно армијско крило. Из бојазни да би настављањем кретања друмом затворио своју дивизију у 20 км дугачком теснацу и тако је поставио у неповољан положај за увођење у борбу из дубине, командант Дринске дивизије I је одлучио да из Извора продужи марш у две колоне: десном (17. и 6. пешадијски пук) правцем село Степанци – Свињска глава – село Небрегово – Прилеп и левом (4. и 5. пешадијски иук) у захвату друма, позади леве колоне Моравске дивизије I. Међутим, пошто су и колоне ове дивизије биле убрзо заустављене, то је био укочен и покрет колона Дринске дивизије I, чија је десна колона заноћила у рејону села Степанаца, а лева у захвату друма, позади леве колоне Моравске дивизије I.
Хаубичка артиљерија је заноћила код Хана Бабуне.
Команда 1. армије пренела је овога дана Дунавској дивизији I наређење Врховне команде да као посаду у Штипу остави један пешадијски пук а затим, 4. новембра, крене у Криволак, сачека даља наређења и за то време подигне мост на Вардару. Тога дана је у Криволак стигао њен одред (8. пешадијски пук, ојачан дивизионом артиљерије и ескадроном коњице), који је имао задатак да заузме јужни излаз из Демир-капије, где је већ био доспео њен коњички пук.
Тимочка дивизија II и даље је остала у рејону Катланова, а само је, у духу армијског наређења, упутила у Велес 15. пешадијски пук с батеријом топова.
Команда 1. армије, како се види, ни овога дана није испољила непосреднији утицај на деловање својих дивизија, нити је обезбедила садејство и координацију њихових напора у сламању турске одбране на Вабуни. Стога, разуме се, и нису постигнути виднији резултати, иако су команданти дивизија с пуно одговорности учинили оно што су, према својој процени ситуације, нашли за сходно да треба учинити. Али, очигледно, они нису могли сагледати целовиту ситуацију пред фронтом армије и, аналогно томе, најцелисходније усмерити напоре свих снага. Стога је и дошло до тога да је Моравска дивизија I, у тежњи да обухвати турско лево крило, главнином својих снага скренула сувише на север, а да Дринска дивизија I ни овог дана није уведена у борбу, иако је то ситуација захтевала, јер је сасвим изостао притисак јачих снага у центру, као и према десном турском крилу. Коњичка дивизија, која се рокирала према овом турском крилу, без непосредне подршке и садејства пешадије, није ни могла да предузме ништа више од онога што је овога дана предузела. Стога се може претпоставити да до свега тога не би дошло и да би акције биле изведене с више плана и целисходности да је Команда 1. армије непосредније пратила развој догађаја и усмеравала напоре својих јединица.
Покушај противнапада турских снага и ток борби 4. новембра
Налазећи се у Велесу, 40 км далеко од фронта, Штабу 1. армије није била јасна ситуација на фронту, тим пре што је често примао противречне извештаје, који нису омогућавали да се свестраније сагледа објективна ситуација на фронту и донесе одговарајућа одлука. Зато је руковођење нападом на присадске положаје, 4. новембра, поверио команданту Дринске дивизије I генералу Павлу Јуришићу Штурму, с тим да командант Моравске дивизије I пуковник Гојковић, споразумно с командантом Коњичке дивизије, руководи нападом левог армијског крила.
У заповести за напад на присадске положаје командант Дринске дивизије I није имао шта да измени у погледу груписања снага, јер су, тога дана изјутра, све јединице Моравске и Дринске дивизије I биле већ распоређене за извршење напада.
Командовање је организовано тако што је снагама на десном армијском крилу (3. и 16. пешадијски пук Моравске и 6. и 17. пешадијски пук Дринске дивизије I), чији је задатак био да обухвате и обиђу лево турско крило, командовао пуковник Љубивоје Барјактаревић, који је претходног дана био командант десне колоне Моравске дивизије I; армијски центар (1. пешадиј ски пук Моравске и 5. пешадијски пук Дринске дивизије I са две пољске батерије), под командом команданта Дринске дивизије I, имао је задатак да, уз подршку Моравског пољског артиљеријског пука, с фронта нападне присадски положај; левим армијским крилом (2. пешадијски пук са две батерије) требало је да руководи командант Моравске дивизије I. Армијска резерва (4. пешадијски пук) имала је задатак да се креће позади снага армијског центра, Дрински пољски артиљеријски пук имао је задатак да остане на друму позади Моравског артиљеријског пука, док је Дрински коњички пук требало да се, преко села Јасенова и Никодина, пребаци на плетварски правац и уђе у састав Коњичке дивизије.
Међутим, док су се српске трупе припремале за напад, командант турске Вардарске армије, забринут због пада веома значајног крстечког положаја, наредио је, у ноћи 3/4. новембра, 5. корпусу да снажним противнападом разбије српске снаге које су се тамо уклиниле и, по сваку цену, поврати изгубљене положаје, успостављајући нарушени систем тактичке одбране. Сходно томе, командант корпуса је непосредно наредио 44. пуку да с висова источно од присадске карауле нападне српске снаге које из Авди-пашиног чифлука наступају према крстечком превоју, да их одбаци и тако омогући деловима 13. низамске дивизије избијање на Крстец.
Командант 44. пука је предочио да се његов пук налази у додиру с јачим српским снагама, и да би напуштањем рејона к. 1200 непријатељу био отворен пут у наступању ка Прилепу. Међутим, пошто противнапад, који је према новом наређењу требало да предузме пуковска резерва, није с обзиром на њену јачину, пружао изгледе на успех, било је потребно ангажовати цео пук. Зато су у ноћи 3./4. новембра рејон к. 1200 поселе две чете 15. стрељачког батаљона, а Авди-пашину караулу и рејон источно од ње посео је 1. батаљон 45. пука; 44. пук се прикупио на десно крило ради напада на крстечки превој. Приликом смене и повлачења из рејона к. 1200, с јединицама овога пука су се измешале чете стрељачког батаљона и повукле се с њима. Тако је рејон коте остао непоседнут, па су га у зору без борбе поселе српске снаге.
Противнапад турских снага према Крстецу отпочео је око 10 часова из два правца и у почетку се развијао успешно. С југа, од села Ореовца, напад су предузели батаљон 38. пука, батаљон 5. стрељачког пука, митраљеска чета и два пољска топа и потиснули српски предстражни батаљон од села Крстеца ка к. 1475. Око подне су пристигли и учествовали у нападу и 13. стрељачки батаљон, две чете 37. пука и два пољска топа, тако да су с југа у противнападу учествовале снаге јачине око једног пука пешадије и једне пољске батерије.
У овим борбама посебно се истакао деснокрилни 4. батаљон мајора Симе Ценића, који је, иако засипан ватром двеју турских батерија с Неврокопа и Ћава, вештом употребом ручних бомби одбио више јуриша турских снага и, мада по цену тешких губитака, одржао положаје на уском платоу код к. 1475, где није било места за развој других снага. Иако су нападале с крајњом жестином и тежњом да, по сваку цену, поврате крстечки положај, због његовог пресудног значаја у одбрани присадског превоја, турске снаге нису имале успеха захваљујући непоколебљивом борбеном духу војника и старешина 2. пешадијског пука. За време ових борби један батаљон овога пука се налазио на Козјаку, одакле је, с једном брдском батеријом, дејствујући бочном ватром, знатно допринео да се одбију турски напади на крстечки положај.
С висова северно од Крстеца у противнапад је пошао 44. пук, угрозивши позадину 2. пешадијског пука. Али после два часа борби српске снаге су образовале фронт према 44. пуку, а затим су почеле оштре блиске борбе.
Наиме, пошто је 1. пешадијски пук Моравске дивизије I, у циљу избегавања напада на присадску караулу с фронта, како је било наређено, скренуо северније, ка Мукосу, командант Дринске дивизије I је у створени међупростор убацио један батаљон Моравске дивизије I, који је дотле штитио артиљерију код Авди-пашиног Хана, док је лево, уз јаругу речице Студенице, упутио 5. пешадијски пук са задатком да нападне непријатеља на положајима на југоисточном делу Боруле. Овај напад требало је да подржавају две батерије Моравског артиљеријског пука са ватрених положаја у самој клисури, северно од Авди-пашиног Хана.
Касније је 5. пешадијском пуку наређено да прошири фронт напада удесно, до везе са батаљоном Моравске дивизије I, укључујући у нападни фронт и северозападни део Боруле. Под заштитом артиљеријске ватре, пук се развио за борбу с три батаљона у првој линији и једним батаљоном у резерви. Замрзнуте, клизаве и веома стрме стене Боруле јако су успоравале и отежавале кретање, па је темпо напада био веома спор.
Пузећи и верући се по литицама Боруле, борбени поредак 5. пешадијског пука се знатно пореметио, тако да је турски 44. пук око 14 часова, бочном ватром, одбацио неколико његових чета у јаругу Студенице. Али увођењем у борбу пуковске резерве ситуација је измењена и борбени поредак је стабилизован, тако да, када је турски 44. пук, гребеном Боруле, прешао у противнапад, 5. пешадијски пук је успео да га заустави бочном ватром с падина Боруле и да према њему образује фронт, чиме је била отклоњена опасност од угрожавања позадине и левог бока 2. пешадијског пука који је водио тешке борбе против јаких турских снага у рејону села Крстеца. На Борули су се развиле жестоке блиске борбе, у којима је 5. пешадијски пук вршио снажан притисак на лево крило и центар турског 44. пука. У то време је командант 1. батаљона турског 5. стрељачког пука непромишљено повукао своје чете с левог крила нападног фронта на крстечком положају и наредио им прикупљање у Ореовцу, чиме је било откривено и угрожено десно крило 44. пука. Тако су оба крила овог пука остала незаштићена. Стога је командант пука свој фронт нешто повукао и тако се изравњао с јединицама које су се биле већ повукле.
Пошто је, због извођења противнапада гребеном Боруле, 44. пук напустио рејон присадске карауле, те положаје је посео 1. батаљон 45. пука, који је организовао солидан ватрени систем за одбрану теснаца. Суочен с тим, 1. пешадијски пук је скренуо удесно и, уместо да с полазних положаја код Свињске главе напада положаје код присадске карауле и северозападни део Боруле, отишао на Мукос (к. 1200), одакле су се у току ноћи, приликом смене 44. пука, повукле поменуте две чете турског 15. стрељачког батаљона. Када се касније 15. стрељачки батаљон прикупио у близини карауле и покушао да заузме рејон к. 1200, наишао је на снажну ватру делова српског 1. пешадијског пука а затим и 3. пешадијског пука, после чега се у нереду повукао ка југу теснаца.
Због овог скретања 1. пешадијског пука, командант Дринске дивизије I је био присиљен да мења задатак 5. пешадијском пуку и да на правцу присадске карауле убаци 1. батаљон 1. пешадијског пука, који је био заустављен јаком бочном ватром 1. батаљона турског 45. пука. Због тога је 4. пешадијски пук, који се налазио у резерви, добио задатак да нападне овај део турских положаја, наступајући правцем Авди-пашин Хан – караула Присад. Када је напад отпочео, турске снаге су биле делом рокиране ка десном крилу, према 5. пешадијском пуку, тако да је 4. пешадијски пук, уз подршку артиљерије, успео да изврши задатак, присиливши 1. батаљон турског 45. пешадијског пука да напусти положаје и у нереду одступи ка југу теснаца. Авди – пашин теснац и караула прешли су у руке српских снага, чиме је излаз из теснаца био отворен. Турске снаге задржале су положаје у рејону к. 1445 и Стене.
На десном армијском крилу ситуација се такође повољпо развијала. После повлачења 44. пука с положаја на Мукосу ради противнапада, командант десне колоне Моравске дивизије I, обавештен да су ти положаји непоседнути, одлучио је да их поседне. Наступајући правцем Мукос (источне падине к. 1201) – к. 1445, напред се кретао 3. а позади њега 16. пешадијски пук. Око подне претходница ових снага је стигла северно од к. 1445, где су се већ налазили делови 1. пешадијског пука, који су ватром тукли турске јединице у рејону к. 1445. Претходнички батаљони 3. и 1. пешадијског пука отпочели су пушкарање с турским 15. стрељачким батаљоном, не испољивши одлучност да енергичним нападом присиле турске снаге да се повуку из рејона к. 1445, иако су се на том правцу налазила три српска пешадијска пука, односно девет батаљона. У ствари, оволике снаге се овде и нису могле употребити, јер на тако уском простору нису ни могле да се развију за борбу, па су, нужно, остале пасивне, у смакнутим порецима, и то када се на армијском центру, у захвату комуникације, осећала потреба за јачим снагама. Али пошто је око 16 часова ватра потпуно престала, 3. и 16. пешадијски пук су заноћили на истим положајима, с челним батаљоном на предстражи и јаким осигуравајућим деловима на правцу Букова Дола.
Пошто је између турске 15. дивизије и Мехмед Али-пашиног одреда остао непоседнут и небрањен део положаја на Мукосу, десно крило Дринске дивизије I (6. и 17. пешадијски пук), сходно добијеном наређењу, обишло је турско лево крило и, наступајући по тешко пролазном терену успело да протера турске снаге с превоја између Мукоса и Љуте и да се, без озбиљнијег отпора, спусти у рејон села Небрегова, где је и заноћило.
На плетварском правцу овога дана није било значајнијих догађаја. Иако је у састав Коњичке дивизије, поред њене бригаде и Моравског коњичког пука, ушао и Дрински коњички пук, снаге ове дивизије биле су исувише слабе да одбаце непријатеља који је бранио плетварски превој, тако да план напада на те положаје није остварен. Стога је дивизија заноћила на положајима од претходног дана, у рејону села Тројаци, са 2. коњичким пуком на предстражи. Њен 4. коњички пук, који је на Мукосу сменила пешадија Моравске дивизије 1, одмаршовао је преко Теова у Извор, да би ушао у састав своје дивизије.
Пошто је као посаду у Штипу оставила 18. пешадијски пук, Дунавска дивизија I је овога дана кренула за Криволак, где је стигла предвече, приступивши поправци порушеног моста на Вардару. Њен 8. пешадијски пук је стигао до села Курешнице, на улазу у Демир-капију, а коњички пук је заузео Демир-капију, пошто је из Хамам-Чифлука протерао једну турску јединицу јачине око 500 војника и заробио 19 редифа и жандарма.
Штаб 1. армије ни овога дана није руководио борбама на Бабуни, већ је координацију и руковођење борбеним дејствима главних снага армије препустио команданту Дринске дивизије I, док је усмеравање дејстава помоћних снага требало да остваре команданти Моравске I и Коњичке дивизије. Овакво решење је примењено, свакако, због тога што Штаб армије с командног места у Велесу, при постојећој организацији везе, није могао да прати развој догађаја на фронту и да правовремено парира акције непријатеља, односно да усмерава дејства својих јединица у складу са захтевима ситуације на бојишту.
Обједињавање команде над главним снагама армије свакако је дало позитивне резултате. Али је ипак пракса показала да то није било најцелисходније решење. Показало се, наиме, да је недостатак јединствене команде над свим снагама, која би напоре јединица усмерила према јединственој концепцији боја, имала штетне последице. Пре свега, то је условило погрешно почетно груписање снага, које у процесу боја није могло бити исправљено, поред осталог, и зато што се, супротно тактичко-оперативним принципима борбе на високопланинском земљишту, у армијској резерви налазио само један пук. Штавише, командант главних снага армије, да би парирао акцију непријатеља, услед недостатка резерве морао је да ангажује и пешадијски батаљон који се налазио у заштити артиљерије. Стога се и десило да 2. пешадијски пук, који је образовао лево армијско крило, није могао бити ојачан снагама из дубине, па чак ни онда када је према овом пуку, који се био уклинио у непријатељски распоред, непријатељ предузео одлучан противнапад снагама јачине око два пука. А управо то што је овај пук, крајњим напорима, уз ефикасно садејство левокрилног пука главних снага, успео да сломи овај противнапад непријатеља – уствари означило прекретницу у развоју борби на Бабуни. Али када је одбио противнапад, исцрпени 2. пук је био исувише слаб да би могао да експлоатише тај успех. Тада су, наиме, били створени сви услови да се одлучним нападом с правца Крстеца запрети одсецањем турских снага у рејону Присада и да се оне присиле на повлачење. Али та могућност није искоришћена због недостатка снага. Насупрот оваквој ситуацији на левом крилу, у то време, на десном армијском крилу нагомилане трупе на стеновитом планинском земљишту нису имале простора да се развију за напад. Због тога је десна колона Моравске дивизије I, на пример, дејствујући гребеном ограниченог капацитета, успела да развије за напад само један пешадијски батаљон, док су се осталих седам батаљона, по ешелонима, кретали позади њега, лишени могућности да испоље свој утицај на ток догађаја. Све то указује да јединице ни овога дана нису ангажоване према некој унапред разрађеној идеји маневра и према прорачуну који би се заснивао на подацима о непри јатељу, времену и простору. У разматрању ових догађаја интересантно је да командант Вардарске армије, у својим Мемоарима, каже да је за његове трупе овај дан био најуспешнији у току целог балканског рата. Резултати противнапада, међутим, не потврђују такву његову оцену, нити доказују да је он познавао ситуацију. Јер управо одбијањем противнапада 13. дивизије уствари је сломљена одбрана турских снага на Бабуни.