Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Операције на фронту српске 2. армије почеле су 5. јула ујутру, нападом 9. плевенске дивизије бугарске 1. армије на правцу Чупрен – Св. Никола – Кална. Сутрадан, 6. јула, у напад је прешла и деснокрилна група 3. армије (13. дивизија и 1. бригада 1. софијске дивизије) из рејона с. Смиловци – Трн, концентрично ка Пироту. Обавештени да су главне снаге српске 2. армије груписане око Пирота, Бугари су главни удар усмерили светониколским правцем, на левом, и власотиначким правцем (Трн – Дашчани кладенац – Свође – Власотинци) на десном крилу 2. армије. Централна група, која је наступила долином р. Нишаве ка Пироту, требало је да фронталним нападом веже за себе главне снаге српске одбране и олакша маневар крилних група.
Бугарски план је, дакле, био добро смишљен и циљао је на најслабију страну српске одбране, јер је 2. армија била претворена у посаду Пиротског утврђеног логора; од укупно 40 батаљона, 3 ескадрона и 182 топа, колико је у свом саставу имала српска 2. армија, за одбрану Пиротског утврђеног логора груписана су 32 батаљона (20 батаљона I позива, 11 батаљона III позива и 1 инжињеријски батаљон) и сва артиљерија сем две позицијске батерије. Због тога су оба армијска крила била слабо заштићена. Власотиначки правац на десном армијском крилу бранио је само 3. пук III позива, са једном позицијском батеријом, а светониколски правац на левом крилу, који води у позадину Пиротског утврђеног логора, 14. пук III позива, са једном позицијском батеријом.
Распоред снага српске 2. армије на дан бугарског напада био је следећи:
– 3. пешадијски пук III позива, са једном “Дебанжовом” батеријом, развијен на фронту од Црнотравске карауле до Ливадице, затворио је правац Дашчани кладенац – Свође – Власотинци – долина Јужне Мораве и одржавао везу са Лужичким одредом;
– Пиротски утврђени логор: Лужнички одред (три батаљона 1. пука III позива, један батаљон I позива и три батерије) на одсеку од р. Мурговице до карауле Царев дел ради спречавања Бугара да долином р. Лужнице продру у нишавску долину; Западни сектор (20. пук I позива и 6. пук III позива, са три ескадрона коњице, три батерије Тимочког артиљеријског пука и градском артиљеријом) је имао задатак да одсудно брани Пиротски утврђени логор од карауле Царев дел до Нишаве; Источни сектор (13. пук I позива и 4. пук III позива са два допунска батаљона I позива и пет батерија) организовао је одбрану Пиротског утврђеног логора на делу између Нишаве и реке Височице;
– 14. пук III позива, са једном позицијском батеријом, на гребену Старе планине од карауле Дебели рит до Голеша, затварао је правац Св. Никола – Кална – долина Трговишког Тимока;
– армијска резерва: 14. и 15. пук I позива (без једног батаљона) и два допунска батаљона, код села Борја јужно од Пирота.
И у погледу фортификацијског уређења, команда 2. армије посветила је главну пажњу Пиротском утврђеном логору, занемарујући армијска крила и бокове. У времену од 26. априла (када је Тимочка дивизија I позива дошла у Пирот) до 5. јула, изграђена је нова одбрамбена линија: Црни врх – с. Војнеговци – с. В. Јовановац – Велико Село – Вучје – Басарски камен, по типу савремене пољске фортификације. Испред ове линије изграђени су предњи положаји истог типа, али слабије јачине. Трупе Лужничког одреда изградиле су на главној линији стрељачке заклоне са настрешницама. Одред на Тумби је, уз помоћ једне инжињеријске чете, доста добро утврдио линију Чука – Тумба, али позади те линије није имао никаквих фортификацијских објеката. Одред на Св. Николи био је најслабије утврђен, јер су положаји 14. пука III позива на гребену Старе планине били плитки, а у њиховој непосредној близини, на бугарској страни, уздизала се густа шума која је омогућавала прикривено извођење трупа до самог јуришног положаја. Али, ни они се нису могли утврдити да се не би повредио интегритет бугарске територије. Положаји по дубини: Граниково – Дренова глава и калнски положаји на левој обали Трговишког Тимока, где се налази раскрсница путева за Пирот, Књажевац и Белу Паланку, нису уопште припремани за одбрану. Ако се има у виду чињеница да је армијска резерва била удаљена од положаја Светониколског одреда око два дана марша, онда се јасно види да је лево армијско крило било занемарено од стране Команданта 2. армије, и по снагама које су га држале и по фортификацијском уређењу земљишта.
О томе зашто је генерал Степановић запоставио оба армијска крила и сву пажњу усредсредио на организацију непосредне одбране Пирота, пружајући на тај начин Бугарима могућност да обилазним маневрима преко Св. Николе и Дашчаног кладенца изманевришу Пиротски утврђени логор, Милутин Лазаревић пише: “Налазећи да му армија није довољно јака да би могла једновремено бранити и Пирот и заобилазне правце преко Дашчаног кладенца и удаљеног Св. Николе, он се (командант 2. армије, прим. С. С.), дакле, сав посветио одбрани Пирота, очекујући да ће се, у случају опасности, Врховна команда постарати за одбрану тих места. Тиме је усвојио тактику која би се, с обзиром на то што је био у питању овај даровити, ванредно способан и, уистину, славан војсковођа, могла протумачити само као неки пркос због неусвајања његових предлога од стране Врховне команде.” И, доиста, када се узму у обзир карактеристике земљишта, постојећа пиротска утврђења, ширина армијског фронта и бројни односи снага, долази се до закључка да су Пиротски утврђени логор могле бранити слабије снаге. У том случају, командант армије је могао имати јаку армијску резерву постављену тако да брзо и ефикасно спречи обилазни маневар противника. Озбиљан пропуст у распореду снага 2. армије настао је, вероватно, због тога што је командант 2. армије рачунао са акцијом Румуна, чије су трупе биле концентрисане на левој обали Дунава. У сваком случају, бугарско командовање је покушало да поменуте слабости у почетном распореду српске 2. армије максимално искористи.