Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Четвртог јула увече, бугарска Врховна команда је издала директиву команданту 1. армије генералу Кутинчеву да сутрадан, 5. јула, изјутра предузме наступање на српску територију и, пошто овлада Књажевцем, један део снага усмери ка Зајечару, а други ка Пироту. У духу те директиве, командант 1. армије је наредио да 5. дунавска дивизија и Самостална бригада наступају општим правцем. Кадибогаз – Књажевац – Зајечар, а 9. плевенска дивизија преко светониколског превоја према Кални ради садејства са 3. армијом у заузимању Пирота.
Девета плевенска дивизија отпочела је, 5. јула изјутра, напад на српски Светониколски одред у две колоне: десном, коју је образовала 1. бригада, преко Писане букве и с. Репушнице ка с. Габровници, а левом (2. бригада) преко превоја Св. Никола према Кални.
Будући да се на одсеку Писана буква – Иванова ливада бранио само један батаљон обвезника последње одбране, десна нападна колона је готово без сметње продрла у с. Репушницу и обухватила лево крило Светониколског одреда. Искористивши шумовит терен, лева нападна колона је неометано избила на јуришно одстојање, одакле је отворила жестоку пушчану и митраљеску ватру. У исто време, бугарска артиљерија је почела да туче ефикасном ватром положаје 14. пука III позива. Српски војници су сачекали бугарске стрељачке стројеве у својим рововима и са блиског одстојања обасули их ватром из старих “Берданки” и ручним бомбама. Позицијска батерија, распоређена по водовима на платоу између карауле Св. Никола и Дебелог рта, тукла је са блиског одстојања бугарску пешадију шрапнелима и картечом.
Међутим, сувише плитак распоред 14. пука III позива и испресецано планинско земљиште које је омогућавало обухватне и обилазне нападе, као и огромна надмоћност непријатеља, нису омогућавали упорну одбрану Светониколског одреда. “3а дивно је чудо” – пише М. Лазаревић – “како су се, под таквим околностима, ове српске трупе слабијег квалитета и наоружања од оних из оперативне војске, могле и смеле, онако усамљене и без изгледа на ма какву помоћ или прихват из позадине, хватати укоштац са читавом дивизијом!”
Надмоћније бугарске трупе су најпре напале деснокрилну чету 1. батаљона на Стојковом шанцу и принудиле је да се ужурбано повуче ка Равном бучју, а затим обухватним нападом присилиле на повлачење 2. батаљон, који је држао гребен између Дебелог рта и превоја Св. Никола, и 4. батаљон са Дебелог рта и Репљанске цркве. Узалуд је командант 14. пука III позива пуковник Јеремија Мариновић очајнички покушавао да противнападом поврати изгубљене положаје. У руке Бугара пали су топови и запреге позицијске батерије која му је била придата, али је послуга успела да извади затвараче из топова, сем код левокрилног вода која је у већини изгинула. Пуковска резерва (3. батаљон) је покушала да задржи бугарске стрељачке стројеве блиском пушчаном ватром и ручним бомбама, а на крају и противнападом, али у томе није успела. Пошто су овладали положајима на десном крилу Светониколског одреда, Бугари су предузели снажан напад на његов 1. батаљон, који је, иако му је деснокрилна чета потиснута са Стојковог шанца у самом почетку напада, држао одсек Голеш – Орлов камен – Хајдучки камен све до 14 часова, када се, нападнут с фронтом и левог бока, повукао према с. Јањи. Према извештају команданта 14. пука III позива, тај пук је у борбама на светониколском превоју, 5. јула 1913. године, изгубио 109 војника и старешина, међу којима и једног команданта батаљона.
После напуштања положаја на гребену Старе планине, 14. пук III позива прикупио се на Дреновој глави, тактички врло значајном положају код с. Балта Бериловца, осим 1. батаљона, који је изгубио везу са пуком и заноћио на Вражјој глави. После заузимања светониколског превоја, бугарска 9. дивизија није предузела гоњење, због неочекиваног снажног отпора на који је наишла и јаке кише која се претворила у град, већ се задржала на планинском гребену до 6. јула ујутру.
Обавештен да је Светониколски одред разбијен на гребену Старе планине и да се повлачи према селу Балта Бериловцу, командант српске 2. армије генерал Степа Степановић хитно је упутио два батаљона (допунске батаљоне 13. и 14. пука I позива), инжињеријску чету и једну пољску батерију као појачање том одреду. У исто време, на угрожено лево армијско крило упутио је и свог начелника штаба пуковника Војислава Живановића, да би на лицу места проучио ситуацију и предузео потребне мере за заустављање бугарског надирања. Истога дана, генерал Степановић је све трупе које су затварале светониколски правац објединио под заједмичким називом “Балтабериловачки одред” и за њиховог команданта поставио пуковника Косту Кнежевића, команданта 14. пука I позива, коме је наредио да по сваку цену задржи бугарске снаге, а ако могне и да поврати изгубљени гранични фронт. Врховна команда је, са своје стране, наредила команданту Моравске дивизијске области да одмах изврши мобилизацију обвезника Последње одбране ради појачавања 14. и 3. пука III позива.
Судећи по мерама које је предузео (упућивање на угрожено армијско крило бројно и квалитетно слабијих – допунских батаљона) за спречавање тог опасног противниковог маневра, генерал Степановић је сматрао да светониколским правцем дејствују бугарске помоћне снаге, а да напад главних снага тек предстоји. То се види и по наређењу које је, 5. јула увече, упутио начелнику армијског штаба у коме се истиче да треба изабрати какав згодан и јак положај на просторији између Калне и Балта Бериловца “за спречавање евентуалног продирања Бугара од Св. Николе”.
Оперативна ситуација развијала се, међутим, супротно очекивању команданта 2. армије. Бугари су, 6. јула ујутру, предузели помоћни напад на фронту од карауле Пресека до испод Кома на Старој планини да би на том делу везали што јаче српске снаге, а у исто време форсирали напад спољних крила преко Св. Николе и Дашчаног кладенца ради хватања у клешта главних снага српске 2. армије у рејону Пирота.
Бугарска 9. дивизија је продужила наступање са превоја Св. Никола, најпре десном колоном ка с. Габровници, а затим и левом према Дреновој глави, на којој су се налазиле главне снаге 14. пука III позива. Десна колона се спустила са Орловог камена и Голеша и, обухватним нападом, принудила 1. батаљон 14. пука III позива да око 14 часова напусти Вражију главу и повуче се на калнске положаје. На ове положаје стигла су, 6. јула пре подне, после другог и заморног марша, два допунска батаљона (без једне чете) са 7. пољском батеријом, и својом ватром задржала десну бугарску колону, која је обишла Балтабериловачки теснац са северне стране и појавила се на десној обали Трговишког Тимока. Лева колона се тек после спустила са превоја Св. Никола ка с. Балта Бериловцу, где се зауставила, дочекана пушчаном ватром 14. пука III позива.
Бугарска 9. дивизија се, дакле, 6 јула, заглавила у тешко проходним планинама, не испољавајући снажнији притисак на главни положај Балтабериловачког одреда. Тиме је команди 2. армије пружена шанса да побољша почетни распоред снага и на време ојача своје угрожено лево крило. Међутим, командант 2. армије је тек после 16 часова, када је добио обавештење о појави једне јаке бугарске колоне код с.Габровнице и када је од заробљеника сазнао да светониколским правцем напада цела 9. плевенска дивизија, правилно схватио ситуацију и предузео опсежне мере за спречавање бугарског обилазног маневра. Он је, наредио 14. пуку I позива да, са 3. пољском батеријом, похита у помоћ Балтабериловачком одреду; затражио је од Врховне команде да му стави на располагање две брдске батерије ради предузимања напада на бугарску колону код Балта Бериловца; обавестио је команданта Балтабериловачког одреда о појачањима која су му упућена и поново га упозорио “да Дренову главу ни у ком случају не сме оставити без сигурне одбране”; предузео мере за утврђивање положаја по дубини у рејону Црљански камен, Базовик, Бабина глава и Граниково.
Пошто су у то време бугарске снаге предузеле енергичан напад и на десно армијско крило правцем Дашчани кладенац – Свође и демонстративан напад на Пиротски утврђени логор, 2. армија је запала у озбиљну кризу. Зато јој је Врховна команда, 6. јула, упутила у помоћ један пук Шумадијске дивизије II позива, са једном пољском батеријом, ради појачавања одбране на левом армијском крилу, коме је претила највећа опасност.
Међутим, пре но што су приспела поменута појачања, Бугари су, 7. јула ујутру, напали 14. пук III позива на Дреновој глави и принудила га да се, око 8 часова, повуче на греду Јаловика. Када је борба на Дреновој глави била у пуном јеку, почели су да стижу батаљони 14. пука I позива, који су, после заморног марша, одмах увођени у борбу за одбрану положаја на Дреновој глави, али било је већ касно. Први приспели батаљон, упућен преко северног дела греде Јаловика ка Балта Бериловцу, извршио је енергичан напад у десни бок бугарских трупа које су нападале Дренову главу, али је, изложен концентричној ватри бугарске артиљерије и обухватном нападу пешадије, био присиљен да се повуче на греду Јаловика. Други батаљон, који је преко с. Стањанаца хитао ка Дреновој глави, сусрео је разбијене и десетковане трупе 14. пука III позива и заједно са њима повукао се на нову одбрамбену линију Јаловик – Кална.
Тога дана по подне, Бугари су готово троструко надмоћнијим снагама предузели концентричан напад на Калнске положаје и греду Јаловика из рејона с. Габровнице, Балта Бериловца и Дренове главе. Њихове снаге су, уз снажну подршку артиљеријске ватре, прегазиле Тимок код Калне, где се развила огорчена борба која је трајала цео дан. Узастопни напади и противнапади често су се завршавали борбом бајонетима. Тек када су се јаке противникове снаге инфилтрирале кроз непоседнути међупростор трупа I и III позива и обухватиле центар и лево крило Балтабериловачког одреда, и када је увео у борбу и своју резерву, пуковник Костић је од команданта 2. армије затражио одобрење да напусти калнске положаје, истичући при томе: да је батаљон са десног крила Јаловика одбачен у правцу Базовика; да су јединице које су му упућене у помоћ извршиле на Јаловик два јуриша бајонетима, али су одбијене и принуђене да се повуку на калнски положај; да Бугари снажно притискују Балтабериловачки одред са две стране – преко Тимока и са Јаловика, и да је запретила велика опасност да му одступница према Бабиној глави ускоро буде пресечена. Сматрајући да Балтабериловачки одред, доиста, нема довољно снага да се одржи на калнском положају, генерал Степановић му је одобрио да се, под заштитом мрака, повуче на линију Бабина глава – Базовачки врх – Граниково. Повлачење је извршено у потпуном реду, јер јединице нису биле узнемираване од противника. Али су се топови 3. тимочке батерије заглавили у једној јарузи, па их је посада, после неколико узалудних покушаја извлачења, морала напустити; нађени су на истом месту два дана доцније.
Борбе код Калне биле су веома оштре. О томе сведоче и велики обострани губици: Срби су имали 460 војника и старешина избачених из строја, док су бугарски губици, изгледа, били још већи. Када су поново заузеле положај Јаловик – Кална, српске трупе су на њему нашле 211 погинулих бугарских војника.
Продор бугарске 9. дивизије светониколским правцем у долину Трговишког Тимока и снажан притисак бугарских трупа на десно крило 2. армије правцем Дашчани кладенац – Свође – Власотинци, озбиљно су узнемирили српско командовање. Заузимањем калнских положаја, Бугари су створили могућност да, форсираним нападом спољних крила преко Калне и Тумбе, ухвате у клешта главне снаге 2. армије у рејону Пирота, које је тога дана с фронта напала деснокрилна група бугарске 3. армије. Страхујући од тога, командант 2. армије упутио је, 7. јула увече, Врховној команди следећи телеграм:
“Командант одреда на Кални извештава ме сада, да је надмоћношћу Бугара толико притешњен, да има да бира: или одред да пропадне, или да се повуче. Одобрио сам му да се повуче на положај Бабина глава – Орљански камен – Базовачки врх – Граниково. Ово је последњи потез који сам могао да учиним за обезбеђење моје позадине. Ако се и ту попусти, онда ми је пропаст неизбежна.”
У исто време, затражио је појачање од два пешадијска пука I позива, а затим и одобрење за евакуацију Пирота. Импресионирана овим и другим извештајима генерала Степановића, Врховна команда је дошла до закључка да је 2. армија запала у врло озбиљну кризу, јер су Бугари, заузимањем калнских положаја, створили веома повољне услове за развијање напада не само према Пироту већ и ка Белој Паланци, па чак и према Нишу. Због тога је војвода Путник, 8. јула ујутру, упутио генералу Степановићу следећу депешу:
“Држите се допослетка. Послаћу помоћ што пре, али она не може стићи брзо. Ако будете присиљени да напустите Пирот, повлачите се једним делом ка Белој Паланци, а другим на Бабину главу, са задатком да штите Ниш.”
Врховна команда је предузела опсежне мере за указивање помоћи 2. армији: наредила је (још пре пада калнских положаја) да се, од Балтабериловачког одреда и 6. прекобројног пука из Шумадијске дивизије II позива, формира Калнски одред ради сигурнијег затварања светониколског правца и евентуалног преласка у напад; да се 11. пук II позива (три батаљона) и 3. прекобројни пук, са 3. дринском батеријом, одмах железницом упуте у састав 2. армије; да командант 3. армије хитно повуче Дринску и Шумадијску дивизију I позива (прву у Велес, а другу у Куманово), да би их одатле упутила за Ниш. Поред тога, Путник је упозорио министра војске да је Пирот у опасности и да одмах треба уклонити новац из народне банке и упутио депешу председнику владе која гласи: “Хитно је потребно да Румунија што пре ступи у акцију или бар огласи рат Бугарској и тиме укочи бугарски напад дуж наше границе.”
Претерана забринутост српског командовања за исход операција на фронту 2. армије није била оправдана. Сутрадан, 8. јула, када се очекивао врхунац кризе на фронту те армије, није се догодило ништа значајније. Око 13 часова, командант 2. армије обавестио је Врховну команду да трупе Калнског одреда утврђују положај Бабина глава – Граниково и да Бугари против њих ништа не предузимају, да код Пирота нема ничега озбиљнијег и да је код Лужничког одреда и на Тумби мирно. Показало се да је бугарска Врховна команда, предузевши офанзиву према Власини, Пироту, Књажевцу и Зајечару, пренебрегла могућност уласка Румуније у рат. Зато је, чим се појавила опасност од преласка румунске војске преко Дунава, била принуђена да нареди да се започето наступање прекине. Па ипак, том офанзивом Бугари су озбиљно пореметили планове српске Врховне команде и тиме омогућили својој 4. армији да избегне катастрофалан пораз, јер је извлачењем Дринске и Шумадијске дивизије I позива са брегалничког бојишта знатно умањена ударна снага 1. и 3. армије у тренутку када је требало приступити паралелном гоњењу те поражене бугарске армије ка Царевом Селу. Ваља, међутим. истаћи да би наређено рокирање Дринске и Шумадијске дивизије I позива ка Пироту и Нишу (под условом да је извршено) створило услове да се, после одбијања бугарског напада на Пирот, у садејству са румунском војском, пређе у противофанзиву од Пирота и Дашчаног кладенца преко Сливнице ка Софији и тиме убрза победоносни завршетак другог балканског рата. Међутим, због снажног притиска Бугара на лево крило 1. армије, српска Врховна команда је обуставила започето рокирање тих дивизија и скренула их ка Кривој Паланци ради ојачавања угроженог левог крила 1. армије. А без ових појачања, 2. армија је била и сувише слаба за предузимање офанзивне операције већих размера.