Жене-солунци говоре

553

Назив књиге: Жене-Солунци говоре

Аутор: Антоније Ђурић

Издавач: НИРО “Књижевне новине” Београд

Година издавања: 1987.

 

Од којих ружа, и којих речи, исплести венац славе и захвалности племенитој и одважној, срчаној и мудрој жени српској, која свога оца, свога мужа, брата, јединца сина испрати на бојно поље цвећем и одушевљењем?

Говорила је да је отаџбина преча од живота!

Љубав своју материнску потчинила је љубави према отаџбини. Знала је да само срећна Српкиња, у слободној земљи, може да буде срећна мајка.

Оба је приносила на олтар отаџбине и себе и пород свој.

Чувала је огњиште своје и образ свој као што се највеће светиње чувају.

Обрађивала је њиве и скупљала плодове муке своје: орала, сејала, жела да би нејач своју исхранила, да би ратницима понуде послала, да би имала за славски колач и држави дала харач. Плела је чарапе и шила пртене кошуље да би их послала на далека бојишта.

Рамена своја подметала како би припомогла војницима да на планинске висове изгурају топове, па с неизмерном одважношћу ослушкивала њихову грмљавину.

Попут Косовске Девојке неговала је рањенике своје, али и рањенике непријатељске војске, јер су јој тако налагали јеванђељска душа и материнско срце: помоћи невољним, олакшати им патње.

Гледала како јој децу набијају на бајонет и кућа нестаје у пламену.

Презирала је кукавице.

Одазивала се, без позива, да брани родну груду. Учила како се бомба баца и пушком обара непријатељ рода свог. Ишла на бајонет. Прса у прса.

Њена молитва и њена храброст, њена тужбалица и њена песма, њена туга и њена радост допуна су наших гусала.

Ево потресних примера који ће се вековима преносити с колена на колено.

 

Из Пролога књиге, Антоније Ђурић