Vitezi slobode

1474

Naziv knjige: Vitezi slobode

Autor: Milan Šantić

Izdavač: Državne štamparije Kraljevine Jugoslavije

Godina izdavanja: 1938.

 

(iz Uvoda)

Bila je dužnost da se sačuvaju od zaborava imena i teške žrtve i stradanja onih naših junaka, koji su u prošlim ratovima dali sve za slobodu svoje otadžbine i svoga ognjišta.

Pisac u ovoj knjizi nije birao doživljaje tih junaka ni po kakvom naročitom merilu, jer je svaki njihov podvig podjednako velik, podjednako zanimljiv. On je išao od sela do sela, pronalazio te bivše ratnike i beležio njihove doživljaje iz najtežih okršaja, beležio ih onako kako su to oni pričali. Želeo je samo da ova prva knjiga bude posvećena baš onom malom čoveku, seljaku, koji je najviše stradao, koji sada skoro zaboravljen živi u svom dalekom selu, na teškom poslu, koji o svome junaštvu priča bez razmetanja, ne tražeći nikakvu nagradu ni zahvalnost. Iz ratova je on izišao sa teškim ranama koje i sada tište i često nalazio svoje ognjište opustošeno, imanje, njegovo najveće dobro, razgrađeno, a porodicu utrvenu. I stegnuo je on svoje okrvavljeno srce i bez roptanja se dao na nov posao, na nove podvige, na obnovu svoga doma, uveren da su sve te žrtve bile potrebne njegovoj zemlji, njenoj i njegovoj slobodi.

I taj naš junak, u ratu neustrašiv, danas je najveći čuvar mira i sa mržnjom govori o ratu kao nemani koja satire napaćeno čovečanstvo. Ali, ako bi se neko usudio da ponovo zakorači na njegovo rodno tle, opet bi se u njegovom srcu rasplamtela stara vatra branioca otadžbine, pravde i slobode.

Najzad, ova knjiga nije rađena po ratnim relacijama, a piscu nije ni na um padalo da ulazi u oblast strategije i u ocenu ratne veštine. To je dužnost vojnih stručnjaka.

Svaki pojedini slučaj u ovoj knjizi, to je po jedan mali roman, zabeležen onako kako je on uistini preživljen. Zato bismo se ogrešili ako bismo činili ma kakve zamerke pričanjima ovih ljudi. Jer svaki je od njih na svoj način doživeo i preživeo izvesni događaj. Bilo je slučajeva gde su ljudi na istom položaju, u istom ratnom okršaju, u istoj situaciji, preživeli iste opasnosti, ali su ih videli i osetili potpuno različito. To je, uostalom, i sasvim prirodno.

U delu “Vitezi slobode” zabeležen je samo izvestan broj interesantnih ratnih podviga iz najvećih borbi, jer je bilo nemoguće samo u jednoj knjizi opisati sva stradanja sviju onih koji su dobili najveće ratno odlikovanje – Karađorđevu zvezdu.

 

PORUKA VOJVODE G. PETRA BOJOVIĆA

Četvrt veka već je proteklo od dana kada je srpska vojska započela izgrađivati svoju ratnu epopeju. Vekovni san ostvaren je opštim pregnućem srpskog naroda uz samopožrtvovanje sviju učesnika u ovom velikom narodnom delu. Generacije, koje su kroz mučne ali pune slave časove rata stvorile narodno ujedinjenje, polako se gube, izumiru. Nastupaju nova pokoljenja, koja će moći jedino, po pričanju preživelih svedoka i učesnika, stvoriti sliku herojstva celokupnog srpskog naroda, ali sliku bledu i nepotpunu, jer je još dva i više puta toliko heroja izidalo svojim kostima, rasejanim po bezbrojnim bojnim poljima, veličanstven ali nemi hram slave i viteštva.

Tek kada se veliki rat posmatra sa ove vremenske daljine može se pravilno oceniti koliko je veliki naš vojnik. Našto zamisli najgenijalnijih sgrategijskih planova i taktičkih poteza, ako su izvršioci – starešine i vojnici – malodušni i nepožrtvovani.

Koliko pak primera ima gde je požrtvovanost pojedinaca podigla moral čitavih jedinica i osigurala uspeh skoro već kompromitovane borbe. Svetli primeri srpske istorije za oslobođenje od Turaka: besmrtnog Tanaska Rajića, Stevana Sinđelića i bezbroj drugih heroja, služili su vazda za ugled srpskome vojniku, te je on u minulim ratovima izvodio čuda od junaštva, prevazilazeći u tome i legendarne junake svetske istorije. Ta herojstva su toliko još upadljivija, jer je ratno oružje postalo daleko usavršenije i ubistvenije.

Teško je bilo u takmičenju za vreme ratova, između vojnika, podoficira i oficira ko će biti bolji, hrabriji i požrtvovaniji, izabrati najbolje, najhrabrije i najpožrtvovanije. Kralj i komandanti, trudeći se da odlikuju najistaknutije među njima, odali su istovremeno i najveće priznanje i samim jedinicama, a i celoj srpskoj armiji Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Podvizi ovih najhrabrijih među hrabrima ostali su do sada za javnost većinom malo poznati. Vreme, koje nečujno ali trajno i nepovartno odmiče, odnelo bi sobom u večni zaborav te sjajne podvige, koji treba da napajaju duh omladine i da služe za pouku naraštajima. Zato nam je ova dragocena knjiga došla u pravi čas.

Gospodin Milan Šantić nije žalio truda da prikupi, sredi i spase od zaborava jedan deo između znanih herojskih podviga od kojih su mnogi legendarni. Ovaj veliki trud je za svaku pohvalu i on će uroditi očekivanim plodom, jer će mladi naraštaji iz ove knjige crpsti primere kako treba služiti Kralja i Otadžbinu.

Moja ruka napisala je mnoga naređenja. Neka dopiše još i ovaj savet: Vi, mlade starešine, kadgod govorite svojim vojnicima o moralu i vojničkim vrlinama, pročitajte im uvek po neku glavu iz ovoga sjajnog dela. Jače nego išta uveriće vojnika kako treba voleti svoju zemlju i kako se treba žrtvovati za Kralja i Otadžbinu.

Oktobra 1938 god.

Vojvoda Petar Bojović

Beograd

 

Jedan narod može da bude ponosan kad odaje počast svojim junacima. Zato treba srdačno čestitati beogradskim novinarima koji su posvetili ovu lepu knjigu vitezima Karađorđeve zvezde.

„Vitezi slobode”, naslov sjajno izabran da označi, u sebi samom, nauk koji treba izvući iz ovog životvornog dela. Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih vojničkih odlikovanja u svetu? To su seljaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomljivi; to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva.

Ali došao je rat. I, evo, kako su se namah, okupljeni oko svoga Kralja i svoje zastave za slobodu zemlje, ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam ja gord što sam ih vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine.

Mladim naraštajima treba pokazati tu prostotu, ja bih čak rekao tu prirodnost u heroizmu. U tim ljudima, njima tako bliskim, koji su njihovi očevi ili prijatelji, koje gledaju u svojoj kući ili ih susreću na seoskim saborima i na koje ih samo jedna izbledela vrpca u dane velikih svečanosti potseća da su bili junaci, mladi ljudi današnjice treba da vide ne samo uzore nego i sliku onoga zašto su, – nema sumnje, – sposobni i oni sami.

Rat je od tih mirnih i povučenih ljudi iznenada stvorio junake i vođe, ali i oni koji dolaze treba da se naviknu da mu gledaju u lice. Rat je svirep i užasan, to je sigurno, ali nije li on ponekad potreban? “On je manje tegoban od ropstva”, napisao je jedan filozof, koji je bio takođe vojnik. Nijedan Srbin godine 1914 nije mislio drugojače. I iz te jednodušne volje rođena je Jugoslavija, krštena u krvi junaka.

Rat, danas, postavio bi isto pitanje: sloboda ili smrt. Oni koji će imati da nose oružje u jednom novom sukobu razumeće, u predanju o sjajnim podvizima svojih starijih, zahvalnost i čast koje duguju ovim junacima; oni će u tome crpsti i volju da im budu ravni i sigurnost da će pobediti.

Oktobra 1938 god.

Maršal Franše d’Epere

Pariz