Tri sile pritisle Srbijicu

1156

Naziv knjige: Tri sile pritisle Srbijicu

Autor: Dragutin Paunić i Milija Đorđević

Izdavač: Narodna knjiga Beograd

Godina izdavanja: 1988.

Na prvi pogled, ova knjiga bila bi samo još jedno u nizu svedočanstava o velikom ratovanju i velikoj izgibiji (kako se ovde veli) srpske vojske i naroda 1912-1918. godine, posebno o “Albanskoj Golgoti”. Uistinu, pak, pred nama je sasvim neobičan i upravo jedinstven poduhvat, o kojem se odmah može kazati nešto što se retko, a još ređe s punim opravdanjem, daje reći: u pitanju je podvig i događaj.

Retko se ko sećao da zabeleži razgovore sa tim našim “solunskim” ratnicima. Pa i u tom slučaju, raniji autori, Milan Šantić pre rata i Antonije Đurić u najnovije vreme, išli su za predstavljanjem velikih junaka i uglednih ličnosti, čija su kazivanja neizbežno dobijala oreol izuzetnosti i heroike. Običan vojnik, seljak, privukao je pažnju tek u nedavnim, uglavnom magnetofonskim, zapisima Dragoša Simovića, Lale Jevtović, Vladete R. Košutića i drugih, ponajviše u časopisu “Raskovniku”, ali i drugde – od nekadašnjeg “Sveta” do “Književne reči”, što je sve bilo vrlo dobro, ali i ostalo sasvim nedovoljno.

Ovde, Dragutin Paunić i Milija Đorđević postavili su sebi jedan, reklo bi se, dosta skroman zadatak, koji će se pak pokazati od neslućenih vrlina i prednosti. Oni nisu tražili ni birali već su naprosto uzeli i porazgovarali (mora se dodati: vrlo iskusno i vešto, znalački!) sa svima preživelim ratnicima svoga kraja, Donje Jasenice, što će izneti njih 28 na broju, čije su ispovesti ovde verno skinute s magnetofonske trake. Izbor je, dakle bila učinila sudbina, i oni su se tome samo usrdno (ali i mudro!) priklonili. Tako su u njihovoj knjizi na okupu svi preživeli starci: ceo jedan kraj i celo jedno stanje, i još mnogo, mnogo više!

Postupivši tako čisto i čestito, oni su to istovremeno učinili i veoma stručno i naučno, dajući nam, prvi put, u malome sliku nečeg vrlo velikog.

Na taj način, osobenost ove knjige nije samo u neobičnosti onog što se iznosi, u doživljaju strahovitog ratnog vihora, propasti i uskrsnuća, nego još više, u krajnjoj običnosti njenih kazivača: sve su to, sem dva-tri izuzetka (koji gotovo ničim ne odudaraju od drugih), prosti “redovi” i seljaci (najveći čin, i to stečeni, jeste narednik), bez priznanja i odlikovanja (samo jedan je bio dobio Karađođevu zvezdu pa je, plah, izgubio), A ipak to je čudo, i to dvostruko: skoro svi oni su pravi borci i junaci, i skoro svi istinski, rođeni pripovedači! Dajući nam samo zbir i prosek, priređivači ove knjige otkrivaju i potvrđuju zadivljujuću činjenicu: da je taj zbir i prosek u svakom slučaju bio vrlo visok!

Iz uvoda za knjigu (Dragiša Vitošević)