Поменик светих српских ратника 1912-1918.

1929

Назив књиге: Поменик светих српских ратника 1912-1918.

Аутор: Илија Петровић

Издавач: Ауторско издање Илије Петровића

Година издавања: 2005.

 

Досадашњи заиста плодан историографски рад Илије Петровића може се оделити, додуше доста грубо, у три смера:

а. радови из завичајне историје (о Војводини Српској, Срему, Новом Саду, Змајеву, Степановићеву…);

б. радови који третирају историју српског добровољачког покрета – његов настанак и развој, имена, бројке и судбину добровољаца из српских ослободилачких ратова 1912-1918. године; и

в. радови везани за настанак и постојање Републпке Српске Крајине.

Подаци који говоре о Петровићевом историописању више су него импресивни и нема много историчара у српском народу који се могу похвалити толиким бројем објављених дела. Што је још значајније, он спада у оне историчаре који „своје” теме третирају национално и државнички одговорно, што се у нашој историографској пракси дешавало пзузетно ретко. Наравно, овакав његов приступ обрађиваним темама ни на који начин не утиче на чињенице, али, зато, чињенице му потврђују и оправдавају и тематски избор и резултате научних истраживања. Цену оваквог писања, међутим, зна само онај ко је спреман да се до краја и бескомпромисно бори против догматизованих заблуда о српској прошлости.

И најновије дело Илије Петровића, насловљено као Поменик светих српских ратника, не одступа од његове устаљене динамике и историјске логике. Дајући пуне податке (презиме, очево име и име, годину и место рођења, шири завичај и занимање) за преко 9.600 српских добровољаца из прекоморских земаља који су учествовали у ослободилачким ратовима српских краљевина Србије и Црне Г оре на почетку 20. века (1912-1918), он не само да допуњује и надограђује већ раније објављени списак из властите књиге Верници Отаџбине, Нови Сад 1998, већ у много чему иде и корак даље. Појам српски добровољац третира знатно шире од онога који је уобичајено био везиван за те ратове (што су нарочито неговали „југословенски” историчари задужени да стално доказују наводни хрватски допринос добровољачком покрету) и, што је још важније, помера га много дубље у српску историју. Тиме он начиње и расправу о добровољачком ратовању као једној изузетно важној појави – и традицији! – у дуговекој српској историји. Где су корени ове традиције: у религији, етнологији, култури, психологији, – питање је које није само за историчаре, њиме би требало да се позабаве и многе друге струке. Ово је нарочито важно у данашње време, када се такозвани мондијалисти баве „реформом” војске по задатку добијеном са стране, и кад имамо чудну појаву, до сада незабележену у Срба, да се млади, снажни и здрави људи, уместо да остану верни прадедовској традицији, пре одлучују на такозвано цивилно служење војног рока (без обзира на то колико та и таква институција била за њих лично понижавајућа и срамотна), било због наводног приговора савести, било због личног незадовољства новопрокламованим „реформама” и због пригушеног отпора упорном настојању демократских политичара да српску војску реформишу на штету Србије и српског народа; реформисања, које доводи у питање и опстанак Србије као државе и Срба као историјског народа.

И у овој књизи аутор остаје веран свом језику, користећи неке архаизме и данас већ заборављене изразе: Маџари, Арбанаси, ђенерал, Маћедонци и др. Иако тиме даје патину свом делу, што ће многим читаоцима бити више него симпатично, овај предговарач спада у оне који више воле савремену терминологију. Но, пишчева је привилегија и друкчији избор.

Ипак, оно што у овој несвакидашњој књизи треба сматрати прворазредном вредношћу јесте ауторова констатација да је у српским ослободилачким ратовима 1912-1918. године учествовало приближно 315.000 добровољаца (од тога најмање 97.700 у балканским ратовима) из свих крајева Српства, али и из и других земаља. Ове цифре, до којих је Петровић дошао вишегодишњим истраживањима на разним странама, не само да мењају до сада стварану слику о српском добровољачком покрету и његовој бројности, већ и саму српску војску представљају као озбиљну војну силу која је и својом бројношћу и својим свесрпским саставом била у стању да учини сва она херојска дела која је учинила и по којима је у свести српског народа остала упамћена.

На крају, треба истаћи да ово најновије дело Илије Петровића представља још један значајан допринос осветљавању новије српске повеснице, и то у најбуквалнијем смислу; друкчији приступ добровољачком покрету и нови подаци о њему разбијају шаблоне који су отежавали и, чак, онемогућавали да се до краја сазна истина о нашој прошлости. Због тога, али и због свих имена садржаних у Поменику, ову књигу треба имати у својој библиотеци.

 

Ђорђе М. Србуловић

Нови Сад, јануара 2005.

ИЗВОРСајт аутора, Илије Петровића
Претходни чланакЦерска операција
Следећи чланакБитка на Дрини 1914