Кад су војске пролазиле

1092

Назив књиге: Кад су војске пролазиле

Аутор: Драгутин Паунић

Издавач: Народна књига Београд

Година издавања: 1988.

 

O ратовима на Балкану у другој деценији овог века написане су код нас и у свету многе књиге, од научних студија, које објашњавају њихове историјске и социјално-политичке узроке, до књижевноуметничких дела у којима је антропологија рата постала тема о страдању народа и појединаца. После турског и балканског рата„ које је Србија водила да би одбранила своја историјска права на независност, почео је први светски рат, упамћен по броју изгинулих и осакаћених, по дуготрајним људским недаћама и свирепим умирањима. Узимајући га као тему, песници, приповедачи, романсијери и драмски писци настојали су да уметничким визијама својих творевина објасне његово трауматично дејство на човека и човечанство, и представе расцепе и пукотине које је проузроковао у психо-емоционалној структури људског бића. Ваљда зато што је свету предочио могућност свеопште катастрофе, наговештавајући објективну извесност његовог самозатирања у апсурдним околностима историје, велики рат (како је најчешће називан до почетка другог светског рата 1939. године) имаће дубок одјек и у инспирацији сликара. Као што је познато, експресионизам у подручју немачког ликовног израза биће директни производ његових побеснелих година. Филмска уметност, која ће се нагло развијати у време по његовом окончању, створиће многа истински вредна дела о апокалипси војишта и битака, о паклу који се био отворио на земљи, претећи људском роду неким моћним, сверазорним злом.

Било је сасвим природно да о рату највише проговори књижевност, и она је то учинила. Писци српске књижевне уметности, како они најдаровитији, чија дела спадају у трајне вредности наше културе, тако и они данас заборављени, оставиће многа потресна уметничка сведочанства о ратним страхотама на тлу Србије, без којих је незамислива свеукупност наших историјских и судбинских сазнања, нашег разумевања живота. Међутим, још у самом току ратова постојала је једна особена врста књижевности, којој је време рата било једина стварност и тема, онај неизбрисиви знак присуства у памћењу народа, књижевност по свему ратна: и настанком, и темама, и хоризонтом искуства. Указујући на ову врсту књижевности о балканским и првом светском рату, ми не помишљамо на писце окупљене око крфског Забавника, који је, од јануара 1917. до октобра 1918. године, на Крфу уређивао Бранко Лазаревић, и у којем сарађују многи наши увелико познати уметници, као и неки почетници чији се таленат тек оглашава. Мислимо у овој прилици на оно стваралаштво у време поменутих ратова, које би се тек строго условно, тек по свом жанровском одређењу могло назвати књижевним, и то у својим најсветлијим тренуцима. Оно по својој суштини припада дневничкој и мемоарској литератури, чији се творци труде да потомству пренесу своја лична искуства, да свом нациоалном колективу оставе своја сазнања живота, ради народног спасења од неке будуће муке и патње. Мислимо, дакле, на дневничке и мемоарске белешке које су нам оставили учесници у овим ратовима, у првом реду сељаци, али и људи неких других социјалних и културних профила; понеки учитељ, трговац, официр, чиновник. Зачуђујућа је појава што је број сељака који је описивао своје ратне доживљаје неупоредиво већи од оних који су за то били школом боље припремљени. По много чему судећи, ови дневници су један од последњих пропламсаја епског духа нашег народа, ако можемо казати: писани одјек његове усмене уметничке традиције, па је сасвим разумљиво што се тај епски глас јавио у резонанцији патријархалног животног искуства. Сељаци су писали своје дневнике по несвесним захтевима духовности своје наслеђене културе.

Више него некада, данас знамо да је у време од 1912. до 1918. године настао приличан број дневника које су водили сељаци ратници, који су у свакој подеснијој прилици уносили у своје блокове, још чешће јевтине ђачке свеске, оно што су видели и доживели, да би своје ратне године отргли од заборава. Неоптерећени тегобама цивилизацијског развоја, они су, у најдословнијем смислу речи, са својих пашњака и сеоских сокака, са њива и из воћњака, из мира својих празника и патријархалних навика свакодневице закорачили у само “око олује” светског рата и запутили се у оне крајеве света о којима су слушали само у најређим тренуцима свог живота, или, много чешће, никад нису ни чули њихова имена. Сада су се нашли на ратиштима широм Балкана, али и даље, у туђим земљама, од Грчке и северне Африке, до европских, свуда зараћених земаља – ти сељаци који су сада постали ратници, били реконвалесценти и заробљеници, гинући и умирући далеко од своје завичајне топографије. На оне са осећајнијом душом, сложенијим унутрашњим животом и динамичнијим даром опажања и мишљења то је оставило дубље трагове и покренуло их да бележе догађаје у којима су учествовали. Тако се рађала својеврсна ратна књижевносг у време ових ратова, која је, с обзиром на временски изазов и непосредне побуде, проговорила о рату на начин који је повремено био и искренији и упечатљивији од неких уметничких транспозиција ових збивања. Сељаци су писали онако како су говорили, па зато њихова сведочанства имају у себи ону непреврелу аутентичност доживљаја, која је највернији сведок живота. По свом уметничком карактеру (наравно, тамо где је тај карактер наглашеније развијен, где је настао независно од намере записивача, рођен из самог његовог бића, из исконски снажног уметничког нагона) дневници и мемоарске белешке сељака ратника налазе се, отприлике, између искуства усмене и писане књижевности, како по свом односу према теми, тако и по начину њеног заснивања. Њихова виђења рата имају у себи једноставност и драж живе, непосредно изговорене речи, једну синтаксу која се мелодује у звучној маси говора, у ритмичком складу колоквијалне лексике, али се развија и дограђује и као структура писаног израза, без обзира на степен блискости тог израза тзв. академској писмености.

Да је имала среће да буде сачувана у много већем броју својих творевина, ратна књижевност Срба сељака, поред тога што је данас извор драгоцених антрополошких и историјских сазнања о човеку нашег поднебља у оно време, имала би, уверени смо, још шире основе за успостављање још снажнијег уметничког доживљаја ратних збивања, без обзира на то што уметничка провокација није била ни накрај памети њеним творцима. Јер они су подсвесно желели да пишу своју и свога народа “историју” у којој су учествовали. Међутим, утисак о њеној уметничкој природи није могуће стећи у потпунијем облику, јер је, како знамо, највећи број ових творевина пропао, колико у удесима живота својих сачинитеља, толико, и још више, у нашој пословичној равнодушности и неопростивом немару према истинским вредностима из народног живота. Било је, дакле, много више сељачких дневника из ових ратова, нарочито из великог рата, али они су за нас, за нашу историју и културу бесповратно изгубљени. Трагајући за остацима остатака ових дневника и мемоарских бележака по Доњој Јасеници, стекли смо уверење да су и они имали своју судбину, и да су често нестајали у околностима заиста невероватног нехата.

 

(из Увода, Драгутин Паунић)

Претходни чланакСрбијицо душо горка
Следећи чланакЦрна књига – Патње Срба из Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918.год.