13 децембар

1383

а) Избијање I армије на Саву и Дрину

У току 13 децембра су све трупе 15 и 16 корпуса 6 армије биле на левој обали Саве, у Срему, где су размештене у кантонмане у циљу дужег одмора и попуне, и то: 15 корпус на простору с. Суботиште – с. Голубинци, а 16 корпус на простору с. Товарник – Рума.
Овог су дана до мрака гонећи одред Дринске I и Дунавске II позива избили на десну обалу Саве, а гонећи одред Дунавске I избио је на десну обалу Дрине.
Распоред дивизија I армије на преноћишту 13/14 децембра био је: Дринска I: десна колона код с. Дебрца, средња код Црвене Механе, лева на Мишару, а коњица код Шапца; Дунавска II: гонеће колоне на Шабачком Пољу (а делом у Шапцу), резерва код с. Вукошића, артиљерија код с. В. Врањске, коњица код с. Добрића (поцерског); Дунавска I: коњица код Лознице, дивизиска претстража на отсеку Грнчарско Гробље – Крст, десна побочница код с. Брадића, лева побочница у Крупњу, главнина дивизије у с. Брезјаку.

 

б) Избијање III армије на линију с. В. Моштаница – с. Рушањ

Због касно добијене заповести за повлачење са линије Дубоко – с. Мељак – с. Баћевац – Поглед – Гукавац на новоодређену линију с. Остружница – Витковица – к 234 – Циганске куће (к 257) – Петров Гроб, 13 и 8 корпус били су још у току поседања новог положаја кад је отпочело продирање III армије. Нарочито су трупе 13 корпуса биле у закашњењу и у току јутарњих часова 13 децембра још су се извлачиле са испресецаног земљишта између Саве и р. Марице.
Пошто је велики комплекс шуме испред Цветковог Гроба (шума Липовица) отежавао његову одбрану, то је командант 8 корпуса пренео тежиште одбране на Петров Гроб и на том положају груписао највећи део преосталих снага 9 дивизије, прикупивши и остатке 21 дивизије позади Петровог Гроба, као резерву. Због јачег поседања и владања правцима продирања како Дринске II позива и Комбиноване дивизије, тако и Шумадиске I позива, Петров Гроб је постао главно жариште борби 13 децембра на отсеку 13 и 8 корпуса између Саве и Топчидерске реке.
Својим рано започетим (у 6.30) и енергичним продирањем правцем десна обала Барајевске реке – Средњи Рт – Петров Гроб и правцем с. Баћевац – с. Гунцати – Липовичка Механа – Петров Гроб – с. Рушањ (оба правца за Дринску II позива), као и правцима: с. Мељак – Цветков Гроб – Сремачки Рт, и с. В. Моштаница – Рт (оба правца за Комбиновану дивизију), III армија је изненадила 8 и 13 корпус док се још нису организовали за одбрану на новом положају. Нарочито је 13 корпус био изненађен продирањем леве колоне (6 прекобројни пук) Комбиноване дивизије, док су му се дивизије, у првом реду 36-та још налазиле у повлачењу ка новом положају Витковица – к 234. Користећи повољну ситуацију, командант леве колоне Комбиноване дивизије је својим самоиницијативним радом (још није био добио заповест команданта Комбиноване дивизије) успешно ометао повлачење 36 дивизије, нарочито на правцу преко Звезде и Умијанског Виса, нападајући њене колоне и растројавајући читаве јединице. Добивши у 10.15 заповест команданта дивизије за наступање правцем с. В. Моштаница – Горица – Рт, ова колона је продужила наступање у новоодређеном правцу, избила западно од с. Сремчице и заноћила на обема обалама Сремачког потока.
Користећи се пошумљеним земљиштем између с. Мељака и Цветковог Гроба, 2 прекобројни пук Комбиноване дивизије је, по заузећу с. Мељака од стране 5 прекобројног пука, предузео гоњење ка Цветковом Гробу. Његова је претходница брзим продирањем онемогућила непријатељу (десном крилу 9 дивизије 8 корпуса) да се задржи и брани у раније израђеним рововима на положају Цветков Гроб – Циганске куће (к 257), већ је брзим налетом заузела Цветков Гроб.
Заузимањем Цветковог Гроба и Циганских кућа (к 257) извршено је раздвајање 8 од 13 корпуса.
По заузећу Циганских кућа (к 257), командант 2 прекобројног пука је дозволио свом 3 батаљону да нападне Девојачки Гроб, у циљу олакшања напада Дринске II позива на Петров Гроб. Девојачки Гроб је био заузет уз моћно садејство артиљерије, а тиме је поколебана и одбрана Петровог Гроба. После тога је 2 прекобројни пук заузео у 17 часова с. Сремчицу, где је заноћио.
Пети прекобројни пук Комбиноване дивизије продирао је правцем с. Мељак – Циганске куће (к 257) – Сремачки Рт – Читачка Механа без отпора и у 23.30 избио на непоседнуто Петлово Брдо (к 208). Непријатељ је са Петровог и Девојачког Гроба био отступио долином Топчидерске реке.
Исто тако су и обадве колоне Дринске II позива, у свом надирању ка Петровом Гробу, брзо протерале заштитничке делове 9 дивизије 8 корпуса, и то најпре са положаја код Липовичке Механе и са Средњег Рта, а потом са положаја Карауле. После артиљериске припреме напада, обе колоне су снажним нападом у 15.20 овладале Петровим Гробом, а затим су, наставивши енергично надирање ка с. Рушњу, избиле на Сикиљевац и Орловац, где су заноћиле. Због упорне одбране и сачекивања јуриша, посада Петровог Гроба имала је много мртвих и рањених. Заробљено је око 300 војника са 4 официра и заплењено 2 хаубице 120 мм, 1 митраљез, неколико кара и велики број пушака.
Резултат снажног продирања III армије 13 децембра био је: одбацивање 13 и 8 корпуса, који су били принуђени да се повуку ка београдском мостобрану, и то делом дању (8 корпус), а делом у току ноћи 13/14 децембра (13 корпус).
Прва коњичка бригада која је са четничким одредом кренула правцем с. Мислођин – Врх Бошњак – с. М. Моштаница – Самар, стигла је у 13.20 код с. В. Моштанице, где је заноћила, не показујући велику активност овог дана. Друга коњичка бригада чекала је да јој пешадија Комбиноване дивизије очисти правац надирања, па је потом кренула ка Сремачком Рту, где је заноћила.
Тимочка II позива остала је 13 децембра код Обреновца, са истуреним деловима код с. Скеле и с. Забрежја и побочницама на положају код с. Мислођина.
Тринаести пук II позива са 1 батеријом остао је на Убу.
Моравска II позива заноћила је 13/14 децембра на простору с. В. Црљени – с. Вреоци – с. Шопић.
Брзо, смело и енергично надирање Комбиноване и Дринске дивизије II позива било је за сваку похвалу. Њихове нападне колоне просто су се у томе такмичиле. Супротно томе, Коњичка дивизија није ни овог дана испољила потребну активност, а 13 децембар је био последњи дан када се она могла корисно употребити на београдском правцу, јер је сутрадан, 14 децембра, наишла на организован и затворен фронт десног крила београдског мостобрана.
Пошто је у току повлачења ка новој линији веза између унутрашњих крила 13 и 8 корпуса била лабилна, то су се енергичним дејством Коњичке дивизије на њихове спојеве могли постићи много већи резултати, а свакако већи него што их је постигао 6 прекобројни пук остављен да на том правцу усамљено дејствује.

 

в) Избијање II армије на линију с. Бели Поток – с. Пиносава – с. Рушањ

Због касно добијене заповести Комбиновани корпус није се у току ноћи 12/13 децембра повукао на одређени отсек Авала – Мостине, већ је у току 13 децембра остао на положају Ковиона – Крајкова Бара, и то 7 дивизија и 104 ландштурмска бригада до 10 часова, а 29 дивизија до 13 часова. Пошто су се остаци 21 ландверске дивизије 8 корпуса, који су се 12 децембра налазили пред фронтом Шумадиске I позива и Обреновачког одреда, повукли позади Петровог Гроба, у резерву 9 дивизије на Петровом Гробу, то пред фронтом II армије није 13 децембра било непријатеља. Ту се, због великог отстојања између левог крила 8 корпуса на Петровом Гробу и десног крила Комбинованог корпуса на Ковиони, образовала празнина (на дубини око 11 км) све до 10 часова 13 децембра, тј. све док није почело повлачење 7 дивизије и 104 ландштурмске бригаде са Ковионе преко с. Рипња и крагујевачким друмом ка Београду.
Према томе, ситуација Комбинованог корпуса, а тиме и целе 5 армије, била је врло критична у односу на српску II армију – слободну за дејство у правцу отступнице Комбинованог корпуса.
За наступање и гоњење 13 децембра командант II армије издао је, 13 децембра у 1 час, заповест Обр. 4551, којом је наређено:
– да Шумадиска I што пре доврши дефинитивно заузимање Погледа, а потом да продужи даље гоњење преко с. Барајева – Глумчевог Брда и Ненадовца, тежећи да овлада отсеком Драгановац (к 355) – Шибовити Рт – Радионица (к 335);
– да Обреновачки одред продужи наступање и гоњење правцем Гукавац – Танки Рт (к 316) и задржи се на положају Танки Рт – Трсник до даљег наређења, помажући ватром наступање Шумадиске и Тимочке I;
– да Тимочка 1 још у току ноћи (12/13 децембра) пласира довољно артиљерије на Парцанском Вису (к 418), тако да може дејствовати и на Ковиону и на Сушевицу и Драгановац, а потом да главном снагом продужи наступање косом преко Сушевице и овлада отсеком Љута Страна (к 381) – к 350 – Цевер Брдо; једном колоном да нападне преко Равног Гаја на Ковиону, садејствујући левом крилу трупа Одбране Београда при њеном заузимању.
Наређено је да наступање почне у 8 часова.
Трупе Шумадиске I позива нису знале да су се остаци 21 ландверске дивизије повукли са Погледа и безименог виса западно од Погледа још у току ноћи 12/13 децембра, те су у 6 часова предузеле напад и избиле на празан положај. Ту су се зауставиле и предузеле утврђивање и припреме за даљи покрет. Наступање обеју колона започето је у 8 часова и вршено споро и опрезно, иако се наилазило само на незнатан отопор слабих заштитничких делова 21 дивизије, тако да је десна колона избила у 10.30 на линију Барајевска црква – Циганске куће – к 360, а у 12.30 на Драгановац. Једним батаљоном избила је на Љуту Страну, на коју су ускоро избиле и трупе Тимочке I позива.
Обе колоне избиле су тек око 14 часова на Радионицу. При подилажењу Радионици оне су потпале под артиљериску ватру са Петровог Гроба, али је колонска артиљерија одмах обасула овај положај јаком ватром, садејствујући на тај начин и нападу Дринске II позива на Петров Гроб.
На основу телефонског наређења Врховне команде командант II армије издао је у подне команданту Шумадиске I позива наређење да по заузећу Радионице помогне III армији при овлађивању Караулом и Петровим Гробом, а затим да се пребаци на десну обалу Топчидерске реке у правцу с. Пиносаве и продужи гоњење преко с. Ресника, Раковичке шуме и Мајура на Дедиње, тежећи да противника набаци на Саву. Притом је наредио да се гоњење продужи и у току ноћи и да се не зауставља све док се противник не набаци на Саву.
Трупе Шумадиске I позива садејствовале су нападу Дринске II на Петров Гроб, који је заузет у 15.20, а потом су предузеле гоњење и то: десна колона правцем Радионица – Отавица – с. Пиносава – Бањичко Поље, а лева с. Рушањ – Орловац – с. Ресник – Мајур – Дедиње. Међутим, због тога што су се испред трупа Шумадиске I налазиле трупе Дринске II позива, гоњење није вршено даље од линије Отавица – с. Рушањ, на којој су се обе колоне зауставиле ради преноћишта са претходницама на линији Табориште – Орловац.
Трупе Обреновачког одреда извршиле су кратак покрет и без борбе стигле на одређену линију Танки Рт – Трсник на којој су се зауставиле, очекујући даље наређење.
Пошто је у 4.30 примећено да непријатељска ватра слаби у рововима код Шибовика, то је Тимочка I позива предузела, око 5 часова, напад којим је око 5.30 заузет Шибовик, а између 6 и 6.30 су заузети и ровови на коси између Шибовика и Равног Гаја. Око 7.30 је примећено са Парцанског Виса (к 418) да непријатељски делови отступају са Ковионе крагујевачким друмом, те је на њих отворена артиљериска ватра.
У 8 часова је отпочео покрет обеју колона: десне преко Равног Гаја према непријатељу на Ковиони, а леве од Парцанског Виса (к 418) ка Љутој Страни и Џевер Брду. Тринаести пук I позива и 11 пук III позива остављени су привремено на Парцанском Вису (к 418) док не падне Ковиона, а потом да наступају за левом колоном. Пошто су око 10.45 непријатељски делови са Ковионе почели у маси отступати крагујевачким друмом и преко Џевер Брда, то је десна колона са Равног Гаја упућена у 11 часова да заузме Џевер Брдо и ту сачека даље наређење, док су лева колона и коњица упућене да заузму Љуту Страну и на њој се задрже до даљег наређења. На Парцанском Вису (к 418) су и даље задржани 13 пук I и 11 пук III позива.
На овим положајима (Љута Страна, Џевер Брдо и Парцански Вис) остала је Тимочка I позива чекајући ,,даље наређење” све до 13.45, када је добијено наређење команданта II армије Обр. 4562: да Тимочка I продужи гоњење непријатеља преко с. Рипња, а затим крагујевачким друмом, преко с. Кумодража ка Београду, тежећи да га одбаци од Београда ка Дунаву, стим да гоњење продужи и у току ноћи.
Командант Тимочке I кренуо је тек по овом наређењу дивизију у гоњење, и то: десна колона (20 пук I позива и две батерије) правцем Џевер Брдо – Алуге – Клење – Солинска Бара – с. Зуце – к 340 (јужно од с. Кумодража); лева колона (14 пук I позива и две батерије) правцем с. Рипањ – Мех. Дашчара – с. Кумодраж. Дивизиској резерви (13 пук I позива, 11 пук III позива и два топа) наређено је да се креће за левом колоном.
До мрака је десна колона избила до с. Зуца, лева је подишла Авали, а резерва је стигла у висину фабрике цемента (код ж. ст. Рипањ).
Наступајући ка Мех. Дашчари, претходница леве колоне сустигла је задњу трупу заштитнице 7 дивизије, јачине 1 батаљон и 2 митраљеза, изненадила и заробила митраљеско одељење, а после краће борбе заробила је и већи део батаљона. Убрзо је наишао и 21 јегерски батаљон, који се кретао од с. Пиносаве ка Мех. Дашчари, и том приликом је заробљен командант батаљона са две чете.
Дивизија је заноћила на линији коса југоисточно од Белог Потока (десна колона) – с. Пиносава (лева колона).
Карактеристично је да су и Шумадиска и Тимочка I позива дејствовале у току 13 децембра врло обазриво и споро и да се у раду нису прилагођавале стварној ситуацији на фронту која је била таква да се самоиницијативан, брз и енергичан рад наметао сам по себи, већ су се слепо држале наређења команданта II армије, базираних често на непотпуним или погрешним подацима и претпоставкама. Због тога обе колоне Шумадиске I позива губе време у припремама напада и његовом извођењу на напуштен положај на Погледу, са кога су се остаци 21 ландверске дивизије повукли још у току ноћи 12/13 децембра. Па и кад се сазнало за повлачење непријатеља, колоне се нису бациле у енергично гоњење већ су и даље губиле време у пипавом утврђивању заузетог положаја и спорим припремама за даље наступање, чекајући да отпочну покрет тачно у 8 часова, како им је то заповешћу команданта II армије било наређено. Другим речима, врше се споре и методичне припреме као да је 13 децембра дивизија имала пред собом непријатеља организованог за одбрану на дубокој зони, а не разбијене остатке 21 ландверске дивизије, који су безобзирно отступили и прикупљали се чак позади Петровог Гроба.
Па и пошто су, најзад, у 8 часова, кренуле у наступање, обе колоне Шумадиске I позива су напредовале врло обазриво и споро, иако нису ниалазиле на озбиљан отпор, тако да су тек у 14 часова избиле на Радионицу, употребивши 6 часова да би, такорећи без борбе, прешле 10 км.
Чудновато је да, и поред изричитог наређења команданта II армије да се, по паду Петровог Гроба, пребаци на десну обалу Топчидерске реке у правцу с. Пиносаве и продужи гоњење преко с. Ресника – Раковичке шуме – Мајура на Дедиње и противника набаци на Саву, чак и поред нарочитог наглашавања: „Гоњење продужити и у току ноћи и не заустављати га док се не доврши”, командант Шумадиске I позива мења на своју руку наређење и самовласно обуставља гоњење, задржавајући дивизију на линији Отавица – с. Рушањ.
Исти је случај био и са Тимочком I позива. И њен се командант, слично команданту Шумадиске I позива, држао буквално заповести команданта армије и чекао да дивизију крене у наређено време, тек у 8 часова, уместо да се управљао према стварној ситуацији и предузео покрет одмах после 6.30 (чим се овладало рововима између Шибовика и Равног Гаја). Ово отсуство иницијативе још мање је разумљиво кад се зна да је „око 7.30 часова примећено са Парцанског Виса, да непријатељски делови отступају са Ковионе Крагујевачким друмом.”
Поред врло спорог наступања, колонама је погрешно наређено да чекају „даље наређење”, и то: десној кад заузме Џевер Брдо, а левој пошто избије на Љуту Страну. Значи, опет чекање наређења, иако непријатељ са Ковионе све више измиче крагујевачким друмом наочиглед Тимочке I позива, такорећи „пред носом” о чему говори и овај податак из њене релације: „Око 10 часова примећено је да непријатељ почиње отступање са оба правца, и то са Ковионе крагујевачким друмом; а онај део на правцу: Вис [Парцански] – Љута Срана, преко Драгановца ка Петровом Гробу… Око 10.45 часова непријатељски делови са Ковионе почели су у великом броју да отступају крагујевачким друмом и преко Џевер Брда”. А затим ново чекање од 11 до 13.45 – скоро 3 часа – док није примљено наређење команданта II армије за пребацивање на крагујевачки друм.

 

г) Дејства трупа Одбране Београда

Док су у току ноћи 12/13 децембра у Београду, у штабу 5 армије, издавана наређења за повлачење са линије: Дубоко – с. Мељак – с. Баћевац – Поглед – Шибовик – Равни Гај – Ковиона – Липа – Крајкова Бара на нову линију одбране: с. Остружница – Петров Гроб – Авала – Мостине, дотле се на центру Комбинованог корпуса (Липе – к 304) разбуктавао напад Моравске I позива, уз огорчене противнападе 58 пешадиске бригаде 29 дивизије, која је бранила отсек Липа – Крајкова Бара.
Не добивши на време наређење за повлачење на нову линију одбране (Авала – Мостине), командант Комбинованог корпуса се држао ранијег наређења да на линији Ковиона – Крајкова Бара продужи бој до вечери 13 децембра, па тек ноћу 13/14 децембра да предузме повлачење. На тај начин он је изгубио ноћ 12/13 децембра која би му добродошла за повлачење. Овај корпус је водио бој на линији Ковиона – Крајкова Бара и у времену (13 децембра до 10 часова на Ковиони, а до 13 часова на отсеку Липа – Крајкова Бара) кад су се 13 и 8 корпус – због снажног продирања III армије – налазили пред повлачењем и са отсека с. Остружница – Петров Гроб (око 11 км позади линије Ковионе) ка београдском мостобрану.
Као што се види, 13 децембра је 5 армија водила бој поцепана на два међусобно јако удаљена положаја: 13 и 8 корпус на повученој линији с. Остружница – Петров Гроб, а Комбиновани корпус на истуреној линији Ковиона – Крајкова Бара.
Ноћ 12/13 децембра протекла је на фронту Моравске I позива врло бурно. Оба пука – 1-ви и 16-ти – која су била на врло блиском отстојању од непријатељских ровова (1 пук на к 303 а 16-ти на к 304), наставила су и после неуспелог јуриша од 19 часова борбу ватром. Делови 3 пука I позива, који су 12 децембра јуришем у 19 часова заузели к 305, трпели су врло јаку пешадиску и артиљериску ватру на свом десном боку, нарочито од к 303. У току ноћи је 58 бригада трипут вршила противнапад на к 305, али је увек била одбијена и ова је тачка све до 6.30 остала у српским рукама. Међутим, ни она 2 батаљона 3 пука I позива, која су се налазила на Стражи (к 292) фронтом према Липи, нису остала у току ноћи на миру. И њих је непријатељ напао и већ је био успео да одбаци 2 чете, које су биле истурене напред. Због ових напада, а и због великих губитака од непријатељске ватре, 3 пук I позива, који је био изложен нападу са две стране, преживљавао је тешку кризу. Јер 1 пук I позива који се налазио на 200 м испред к 303 и ћувика западно од ње, није могао да одржава тактичку везу са деснокрилним батаљоном 3 пука I позива на к 305, а са друге стране, 15 пук I позива ( општа резерва) испред с. М. Иванче био је прилично далеко да би могао утицати на догађаје који су се одигравали на отсеку Липа – Стража (к 292).
Да би олакшао ситуацију 3 пешадиског пука, командант Моравске I позива молио је преко команданта Одбране Београда да 15 пук I позива заузме Липу, или да бар изиђе у висину левог крила 3 пука I позива на Стражи (к 292). Када је командант 15 пука I позива на то приметио да ће се тим покретом пук изложити великим губицима, начелник штаба одбране Београда му је одговорио „да се од њега тражи, да свој задатак изврши без обзира на величину жртава и да Липу мора пошто-пото да заузме, па макар на њу изашао са половином снаге.” После овако категоричког наређења, командант 15 пука I позива је привукао по мраку свој пук на неколико стотина метара од непријатељских ровова, због чега је непријатељ обуставио напад са Липе на два батаљона 3 пука I позива на Стражи (к 292). У исто време је командант 15 пука I позива упутио 1 батаљон у појачање батаљонима на Стражи (к 292), као што му је био препоручио начелник штаба Одбране Београда.
И поред тога што је 1 пук I позива понова покушао да нападом на к 303 олакша деловима 3 пука I поз. на к 305, ипак је 58 бригада успела да концентричним нападима у 6.30 одбаци два батаљона 3 пука I позива са к 305 и поврати ову тачку. Сви поновни напади трупа Маравске I позива остали су без успеха, јер су се трупе 58 бригаде очајно браниле тако да 3-ћем, 1-вом и 16-ом пуку I позива није све до подне 13 децембра пошло за руком да их истерају из ровова са кота 305, 303 и 304.
На Липу је у 7 часова изјутра отпочео обострани обухватни напад, и то: два батаљона 3 пука I позива и батаљона 15 пука I позива са Страже (к 292) на леви бок, две чете 15 пука I позива с фронта косом с. М. Иванча – Липа, а батаљон и по истог пука јаругом Малог Бучја на десно крило посаде на Липи. Сем тога, батаљон 7 пука III позива (десно крило леве колоне), који је заноћио на коси Џидовац, упућен је ка Пландишту да садејствује нападу на Липу. Напад су подржавале две батерије са северозападне ивице с. М. Иванче, као и батерија са Рајчег Брда.
Када се батаљон 7 пука III позива примакао Пландишту, лево крило 104 ландштурмске бригаде извршило је противнапад који је био одбијен, уз помоћ делова 15 пука I позива из потока Мало Бучје. После тога је примећено колебање посаде на Липи, одакле је непријатељ почео да повлачи артиљерију. Искористивши ово колебање, трупе, које су наступале потоком Мало Бучје и косом с. М. Иванча – Липа, извршиле су јуриш и у 9.45 заузеле Липу. У исто време је батаљон 7 пука III позива јуришем заузео Пландиште којом је приликом јуначки погинуо његов командант мајор „чика Риста Сандаљ”, који се при јуришу налазио у самом стрељачком строју.
У моменту кад су српске трупе избиле на Липу и Пландиште (око 9.45) примећено је да непријатељ у неуређеним густим масама отступа ка Авали и да његова артиљерија јури галопом друмом. Наређено је да 15 пук I позива одмах предузме енергично гоњење ка Мех. Трешњи. Гоњење је отпочето у 10.30 часова.
По заузећу Липе наређено је у 11.45 да артиљерија Моравске I позива што јаче садејствује у нападу на коте 305, 303 и 304. Појачано артиљериско дејство се одмах осетило – непријатељска пешадија се почела колебати, а појединци су искакали из ровова и тражили спаса у бегству. У 12.40 је предузет општи јуриш и заузете су све те три коте. Оно што се није предало разбегло се у нереду ка с. Врчину.
За време док је извођен јуриш на коте 305, 303 и 304, трупе 29 дивизије на Крајковој Бари (к 296) и Изворићу напустиле су ровове и повукле се делом ка с. Болечу, а делом ка с. Врчину. Још су само на Ћелиској Страни и Мостинама остале трупе генералмајора Шена, али су и оне 13 децембра увече биле принуђене да се повуку.
Командант десне колоне (Моравска I позива) је – противно наређењу команданта Одбране Београда – предузео гоњење само са 2 1/2 батаљона 2 пука I позива и 2 топа правцем Крајкова Бара – Лозовичко Брдо, док је све остале трупе задржао на заузетом положају. Пропустио је да предузме гоњење и преко с. Врчина и даље Врчинском Реком, као што му је било наређено.
У време отпочињања напада на Липу и Пландиште, упућена су и 2 батаљона 7 пука III позива (из састава леве колоне) косом Лисник – Селиште, од којих је један продужио ка Селишту, а други се окренуо ка к 390 на Ковиони. Овај други је садејствовао у 10.45 нападу 18 пука I позива и батаљона 19 кадровског пука на Ковиону, тако да је око 11 часова заузета к 390 на гребену Ковионе, где се предало 1.500 непријатељских војника. Батаљон који је наступао ка Селишту није наишао на отпор, те је продужио ка Мех. Трешњи.
По заузећу Ковионе лева колона је предузела гоњење крагујевачким друмом и пред мрак избила на Клење (к 291), где је заноћила под заштитом 15 пука I позива који је, гонећи од Мех. Трешње друмом ка Авали, образовао претстражу леве колоне на положају Солинска Бара – Степашиновац, истуривши један батаљон на 400 м испред Авале.
Десна побочница (15 пук III позива), уз подршку две батерије, предузела је у 15 часова са Лупоглава напад на положај Мостине – Пандурица – Звонце и до 20 часова избила на њега, натеравши делове одреда генералмајора Шена у бекство.
У 15.30 је добијена директива Врховне команде Обр. 8074 за гоњење ка Београду, по којој је трупама Одбране Београда одређен правац гоњења Крајкова Бара – Изворић – Мостине и даље – смедеревским друмом ка Београду, са зоном ширења десно до Дунава, а лево до линије с. Врчин – Врчинска Река – Стражара. На основу ове директиве командант Одбране Београда издао је у 19.30 заповест за гоњење ка Београду, којом се одређују три гонећа226 одреда, и то правцима: десни Лозовичко Брдо – с. Болеч – Екмек- лук; средњи с. Врчин – Кречане – Долови, леви крагујевачким друмом ка Авали.
Леви гонећи одред (15 пук I позива и једна батерија) имао је задатак да заузме Авалу и преда је десном крилу II армије. На случај да на Авали нема отпора, одред продужава кретање ка Торлаку.
За остале трупе Одбране Београда наређено је да предузму гоњење 14 децембра у 7 часова двема колонама: десном (Моравска I позива) Крајкова Бара – Лозовичко Брдо – с. Болеч и даље Ерином Брду, и левом (досадашње трупе леве колоне) к 297 (на крагујевачком друму) – с. Врчин – Кречане и даље ка Стражари и Доловима.
Десни гонећи одред продужио је наступање у 22 часа са Лозовичког Брда и до зоре 14 децембра стигао на десну обалу р. Болечице, где се спојио са средњим гонећим одредом упућеним преко с. Врчина. Леви гонећи одред продужио је у 1.15 14 децембра наступање друмом ка Мех. Белопоточкој, пошто Авала није била брањена.
Због тешке ситуације код 13 и 8 корпуса, настале брзим продирањем III армије 13 децембра, командант 5 армије наредио је још пре подне 13 децембра да се, за случај принудног повлачења, корпуси повуку на београдски мостобран: Баново Брдо – Торлак – Стражара – Ерино Брдо – Клупе, и поседну га за одбрану у оваквом распореду: 13 корпус на Бановом Брду и линији с. Жарково – Кошутњак; 8 корпус, ојачан 7 дивизијом и остацима 104 ландштурмске бригаде, на линији Мајур – Раковичка шума – Јајиначка коса (к 209) – Торлак – с. Кумодраж (са Разбојиштем) – Стражара, а Комбиновани корпус (58 бригада 29 дивизије и одред генералмајора Шена) на линији с. В. Мокри Луг – Ерино Брдо – Клупе.
Међутим, због сталних неповољних извештаја са Балканског војишта, 13 децембра се и аустроугарска Брховна команда умешала у надлежност команданта Балканске војске, упутивши телеграм, који је стигао Поћореку у Петроварадин у 6.45, ове садржине: „Да би се предупредио потпун пораз на Јужном војишту безусловно се мора избећи неуспех 5 армије.” Спроводећи овај телеграм команданту 5 армије Поћорек је додао да би он одустао од поседања Београда, ако командант 5 армије није потпуно убеђен да може оранити варош и ако је повлачење преко Саве уопште могућно без штете по армију. На то је командант 5 армије одговорио: „Не могу гарантовати ни једно ни друго. Ма како буде гласио задатак који ми се додељује на извршење, учинићу све што могу да га извршим. Писмени извештај шаљем по куриру.”
Писмени извештај команданта 5 армије истицао је исцрпеност армије која је кроз седмодневне борбе и друге невоље спала на 40.000 бораца, указујући притом на бројну надмоћност Срба и недовршено утврђивање београдског мостобрана. Нагласио је да је још само Комбиновани корпус нерастројен, али да и њему треба одмора. Због тога, нити се може гарантовати држање Београда, нити – при неповољним месним приликама – пребацивање преко Саве без губитака.
Због квара аутомобила курир је стигао у Петроварадин тек пред подне 14 децембра. Тако се привремено остало при одлуци да се Београд безусловно брани.
С друге стране, војвода Путник, је према развоју догађаја 13 децембра, рачунао са незадржаним повлачењем 5 армије преко Саве, па да би поштедео и онако опустошену престоницу, наредио је командантима II и армије и Одбране Београда телефоном у 22 часа 13 децембра: да се II армија, по доласку до Београда, заустави на Дедињу, Топчидерском Брду и Бањичком Пољу, стим да 1 пук и 1 батерија Шумадиске I позива уђу у варош, у касарну 7 пука, где ће служити као посада Београда и за одржавање реда, поред Коњичке дивизије; да се III армија заустави на Кошутњаку, код с. Железника и на Петловом Брду, стим да Коњичка дивизија уђе у варош ради успостављаља реда.

ИЗВОРКолубарска битка
Претходни чланак12 децембар
Следећи чланак14 децембар