Стратегиска припрема Церске битке

1616

Рађање идеје за Церску битку

Битка је заједничко дело стратегије и тактике. Стратегија припрема битку, доноси одлуку за њу, даје идеју њеног маневра (одређује правац главног удара и правце помоћних акција), групише снаге за извођење битке и руководи њоме; тактика је изводи.

Елементи стратегиске припреме почетне битке назиру се, нормално, у почетном операциском плану. Уколико војсковођа раније сагледа намере непријатеља, утолико ће његова стратегиска припрема почетне битке бити јаче изражена почетним операциским планом.

Церска битка је почетна битка Аустроугарско- српског рата. Међутим, српска Врховна команда није предвиђала ту битку много раније, јер се у њеном операциском плану налазе елементи стратегиске припреме битке у Шумадији, ближе Сави и Дунаву, или даље од тих река, према развоју ситуације. Једино је у заједничком операциском плану Српске и Црногорске војске била изражена идеја офанзиве према Срему или Босни, али је она била више резултат претпоставке да ће се Балканска војска држати дефанзиве, бранећи прелазе преко Саве и Дрине.

Са преласком Балканске војске у офанзиву почиње обострано извођење Церске операције. Српска Врховна команда почиње се постепено прилагођавати новој ситуацији, назирући све јасније праве намере непријатеља. Истина, она се прилагођава ситуацији доста споро, јер се постепено ослобађала своје претпоставке о опасности са северног фронта, али ипак прогресивно, према степену упознавања стварне ситуације. И када је, најзад, у току ноћи 14/15 августа Врховној команди постало сасвим јасно да опасност не прети са северног фронта, већ да непријатељска главна снага продире долином Јадра ка Ваљеву, а помоћна од Шапца, тада је приступила стратегиској припреми Церске битке.

 

Одлука српске Врховне команде за битку, идеја маневра и груписање снага

У току ноћи 14/15 августа у Штаб Врховне команде стизали су извештаји са разних фронтова, од којих су најважнији били ови извештаји команданта III армије:

„1) Борба на линији Лозница – Г. Добрић почела је данас 14 августа око подне и трајала више од пет часова без прекида…

2) Око 23 часа 14 августа командант Дринске дивизије I позива известио је, да је једва успео да се одржи до ноћи и да је наредио да се трупе под заклоном мрака извуку и повуку на положаје у висини Јаребица…

3) Делови ове армије који су се повукли од Лознице, задржали су се на положају: Попов Парлог (к 450) – Богићевића Кулина – Пушкаревац – Мајдан – Гробље (к 439). За снагу којом се располаже положај је јако развучен и веома покривен.

4) На Лешницу је непријатељ напао са запада и севера од Прњавора, и Лешнички одред се повукао код с. Јошеве, а на Церу је остао само Јадарски четнички одред.

5) Један непријатељски војник Чех, који се предао, вели да се она колона која је отишла преко Видојевице састоји из 11, 70, 3, 90, 1 и 102 пука”.


Процена ситуације и одлука

С обзиром на ситуацију уопште, а посебно на фронту III армије, српска Врховна команда закључује:

– да је главна снага Аустроугарске војске на северозападном фронту и да јој је главни операциски правац Лозница – Ваљево, са базирањем на мостове на р. Дрини, а помоћни операциски правац Шабац – Ваљево, са базирањем на мост на р. Сави код Шапца;

– да на северном фронту од Шапца до Оршаве Аустроугарска војска демонстрира, свакако услед одласка знатнијих снага са тог фронта у Галицију против Руске војске и

– да је помоћна снага Аустроугарске војске на југозападном фронту. Њена неактивност објашњава се или слабошћу или што још није готова за офанзивне операције.

На основи ове процене ситуације, Врховна команда доноси одлуку у ноћи 14/15 августа да главну снагу Српске војске концентрише према главној непријатељској снази у циљу тучења отсудне битке.


Идеја маневра Церске битке

Са трупама III армије упорно задржавати непријатеља који надире долином Јадра, а са двема дивизијама II армије напасти га у леви бок преко Текерииша, обезбеђујући се Шумадиском дивизијом I позива од Шапца.

План груписања за битку

III армија остаје на своме фронту, задржавајући непријатеља који надире заплавом Јадра;

II армија да изведе енергичан маршманевар у следећем:

а) Шумадиска дивизија I позива напада Шабац са циљем да га заузме, а у случају да то не буде у могућности, ограничава се на упорну одбрану у циљу паралисања дејства аустроугарске снаге од Шапца на бок и позадину главне снаге II армије;

б) Коњичка дивизија, која је већ предузела покрет од Уба ка с. Ориду (југоисточно од Шапца), мења правац на запад и дејствује у Мачви у циљу расветљавања ситуације, обезбеђујући унутрашње бокове главне снаге II армије и Шумадиске дивизије I позива, а затим садејствује главној снази II армије нападом на бох и позадину главних снага Балканске војске;

в) Комбинована и Моравска дивизија I позива, које су већ предузеле покрет са фронта с. Вањани—Уб ка реци Добрави, образују маневарску групу, мењају правац и крећу форсираним маршем ка с. Текеришу, дејствујући енергично у леви бок главне непријатељске снаге, која надире заплавом Јадра;

I армија: покрети њене главне снаге, и то: Моравске дивизије II позива ка Убу и Тимочких дивизија I и II позива из Аранђеловца ка Ваљеву, који су већ предузети по ранијем наређењу, остају у важности. Главна снага ове армије образује, на фронту Уб – Ваљево, стратегиску резерву, а Обреновачки одред и Дунавска дивизија I позива, у саставу армије, задржавају дотадашњу улогу: упорну одбрану додељених им отсека на северном фронту;

Ужичка војска и Браничевски одред задржавају своје дотадашње улоге: Ужичка војска притискује и прикива непријатеља за југозападни фронт, док се не извојује победа над главном непријатељском снагом у долини Јадра, а Браничевски одред упорно брани додељени му отсек северног фронта.

У духу предњег плана Врховна команда је издала 15 августа у 3.15 под Обр. 1306 следећа наређења:

1) команданту III армије – Ваљево: да са својим трупама упорно задржава непријатеља који надире долином Јадра, хватајући везу са II армијом у правцу Текериш – с. Коцељева;

2) команданту II армије – Уб:

а) да одмах упути Коњичку дивизију правцем с. Коцељева – с. В. Бошњак, да што пре избије на линију Шабац – Лешница са задатком да расветли ситуацију у Мачви, да дејствује у бок и позадину непријатеља и обезбеђује бок II армије;

б) да са две дивизије одмах крене форсирано правцем Коцељева – Текериш и са те стране нападне у леви бок непријатеља, који продире долином Јадра;

в) да Шумадиска дивизија I позива заузме Шабац, али ако би имала јачу снагу према себи, да се утврди и упорно брани правац ка Коцељеву и обезбеђује бок и позадину II армије;

г) да одмах ухвати везу са III армијом у правцу с. Осечина – с. Завлака.

Брза и смела одлука војводе Путника да бије битку далеко испред Ваљева и његова кристално јасна идеја маневра за битку истичу његове сјајне особине правог војсковође: да правилно оцени и брзо искористи прави тренутак када непријатељу треба преотети иницијативу и наметнути му своју вољу. После тродневног и постепеног прилагођавања стварној стратегиској ситуацији, дошао је тренутак Војводине неустрашиве одлуке да бије одлучну битку класичног, маневарског типа, у којој се тактичко дејство у бок комбинује са стратегиским маневром дејства по унутрашњим правцима између двеју непријатељских група: V аустроугарске армије, која продире са Дрине, и делова II аустроугарске армије код Шапца. Само овај стратегиски гест довољан је да му сачува славу војсковође.

Смелост одлуке војводе Путника да бије битку у простору обухваћеном са две непријатељске групе још више се истиче кад се узме у обзир да је зона маневровања по унутрашњим правцима између гребена Цера и Шапца врло узана – свега око 25 км. Енергично продирање непријатељеке групе од Шапца правцем ка Текеришу, Осечини и Каменици, с једне, и десног крила V армије (ојачана 42 домобранска дивизија) преко Крупња и Пецке, с друге стране, у времену кад се III и II српска армија ангажују у бици против непријатељске групе у долини Јадра, могла је довести обе ове српске армије у тактичко стезање у висини Завлаке или Осечине. Што до тога није дошло, главни је узрок томе што II аустроугарска армија у Срему није имала задатак отсудног продирања у Србију, већ демонстративну улогу те се њена демонстративна акција код Шапца могла неутралисати Шумадиском дивизијом I позива, уз садејство Коњичке дивизије.

Да је при тако смелој одлуци и класичној идеји маневра Церске битке успело још и да се изврши благовремено прикупљање довољних снага за битку, Церска битка била би крунисана потпуним успехом – V армија била би уништена. Тиме би се Поћореку одузела могућност да понови офанзиву у Србију, а до Колубарске битке не би ни дошло.

Да снаге нису биле благовремено и довољно прикупљене за битку види се из овога: да би се дејствовало у леви бок непријатеља у долини Јадра, куда је продирао 13 корпус V армије, требало је претходно разбити њен 8 корпус, који је са својом 21 дивизијом продирао гребеном планине Цера и, северније, Поцерином, а са 9 дивизијом долином р. Лешнице и гребеном планине Иверка. За ту двојаку улогу – најпре разбијање 8 корпуса, а потом дејство у леви бок 13 корпуса – II српска армија, јачине свега две пешадиске дивизије, које су образовале маневарско-ударну групу, није имала довољно снаге. Ударну групу требало је ојачати бар још једном дивизијом I армије, а остале две њене дивизије примаћи линији Коцељева (једна дивизија) – Ваљево (једна дивизија) ради образовања стратегиске резерве. Таквим прикупљањем снага битка би била добијена без већих криза, кроз које је она, као што ће се видети, неминовно морала проћи, јер су главни терет битке носиле на себи свега 5 српских пешадиских и 1 коњичка дивизија (три пешадиске и једна коњичка дивизија II армије и две пешадиске дивизије III aрмије) против 8 1/2 аустроугарских дивизија (3 1/2 дивизије II армије и 5 дивизија V армије). Увлачење у битку Моравске дивизије II позива и Тимочке I позива из састава I армије извршено је тек при крају и по завршетку битке (Моравске II позива 18 августа, Тимочке I позива 20 августа), а ангажовање Тимочке дивизије II позива, из састава I српске армије, извршено је по завршетку Церске битке, и то код Шапца.

Узрок овом неблаговременом прикупљању снага је двојак:

1) Поновљени утицај „опасности са северног фронта”, јер је главна група I српске армије (Тимочке дивизије I и II позива) у покрету ка Ваљеву, због јаког бомбардовања Обреновца и Београда у току 15 августа, била задржана у току ноћи 15/16 августа код Лазаревца. Тиме је главна група I армије уочи Церске битке била удаљена три дана марша од битачне просторије, те је једва стигла да једном својом дивизијом (Тимочка I позива) узме учешће тек по завршетку битке.

2) Неизвесност која је владала у погледу 8 корпуса. Као што се током Церске битке установило, долином р. Јадра продирала је свега једна дивизија (36 пешадиска дивизија 13 корпуса), а северно од долине Јадра, правцима гребеном Иверка, долином р. Лешнице, гребеном Цера и преко с. Петковице – с. Липолиста – с. Цуљковића продирао је 8 корпус од две дивизије (9 и 21 дивизија). Намеће се питање: зашто је наређењем Врховне команде Обр. 1306 од 15 августа у 3.15 часова наређено дејство II армије само против левог бока непријатеља који продире долином Јадра (36 дивизија), док се дејство против непријатељске снаге северно од долине Јадра (8 корпус) не помиње као да 8 корпус није ни постојао у непосредној близини и испред маневарско-ударне групе II армије? Ово би се могло објаснити тиме што је Врховна команда у времену издавања наређења Обр. 1306 била још у неизвесности у погледу дејства 8 корпуса. Кривицу за тако слабо обавештавање споси у првом реду командант Лешничког одреда, који не само што је дао слаб отпор 8 корпусу у борбама код Лешнице и на Видојивици већ није слао ни поуздане извештаје о јачини и дејству непријатеља испред свога фронта. Поред тога и овде се испољава штетност предубеђења Врховне команде о јачем непријатељском груписању у Срему, а слабијем у Босни. Због тога Коњичка дивизија није благовремено упућена у Мачву, а коњица III армије упућена је ка Шапцу уместо на доњу Дрину. И тако се десило да цео један непријатељски корпус, по прелазу Дрине код Самуровића Аде, врши покрете ка Лешници, Видојевици и Церу такорећи под велом тајности, немајући пред собом јаче српске снаге нити коњичке јединице, које би могле, поред давања отпора, слати поуздане извештаје о његовом дејству и тиме благовромено оријентисати III армију и Врховну команду о стварној ситуацији у Мачви.

Да је Врховна команда заиста била у неизвесности у погледу дејства 8 корпуса у Мачви у времену издавања наређења Обр. 1306 сведочи први став из овог наређења, издатог командату II српске армије, који гласи:

„Упутити одмах коњичку дивизију у правцу Коцељево – В. Бошњак, да што пре избије на линију Шабац – Лешница са задатком: да расветли ситуацију у Мачви.

И док је наређењем Врховне команде Обр. 1306 било предвиђено дејство II српске армије у леви бок непријатеља у долини Јадра (36 дивизија 13 корпуса), а није било предвиђено дејство против 8 корпуса (9 и 31 дивизије), дотле се стварно догодило оно што није било наређено: II српска армија, уместо дејства против левог бока непријатеља у долини Јадра, заложила се у току целе битке својом Церском групом (Комбинована и Моравска дивизија I позива), уз садејство Коњичке дивизије, у фронталном судару са 8 корпусом. Против левог бока 36 дивизије у долини Јадра предузела је дејство тек после палог решења битке, 20 августа, када је већ било касно, јер се 13 корпус већ био извукао из долине Јадра.

Према томе, уместо дејства против левог бока непријатеља у долини Јадра, како је било замишљено идејом маневра Церске битке, уствари се одиграо фронтални сукоб са левим крилом V армије (разбијање 8 корпуса), чиме је битка била одлучена у српску корист.

Како се разбијање левог крила V армије одиграло у зони Цера, то ова битка и са стратегиско-тактичког гледишта с пуним правом носи популаран назив „Церска битка” који јој је дат још одмах по њеном завршетку.