Увод у Источно питање

1563

У науци још нема пуне сагласности о опсегу Источног питања (питања Ближега истока). Има најшире схватање, које све борбе за власт на европском југоистоку и предњоазијском западу, у целој историји или бар од средњега века даље, обухватају тим именом, и има их који то питање ограничавају на дипломатску борбу Русије и европских великих сила о османлијску баштину после Кучук-Каинарџиског мира од 1774. године.

Први полазе са становишта историјске географије, водећи рачуна првенствено о државно-политичкој организацији Ближега истока у историји, а други са становишта новије дипломатске историје.

При овом другом гледишту историографија се поводила за схватањем дипломатије великих сила и за случајношћу да је у европски дипломатски језик уведен тај израз доцкан: на конгресу Св. Алијансе у Верони 1822. поводом Грчког устанка. Али, тај се израз може да прати далеко од тог времена у прошлост чак до лепантске битке, прве велике победе удружених хришћанских сила над Турском (1571).

Историчари који су се бавили целим овим питањем и гледали на његову суштину и садржај, схватили су га у ширем опсегу. Они су видели да је то питање постојало с истим значењем, и ако не увек под тим именом, и далеко у прошлости.

Већина схватила га је као питање политичке историје Балканског Полуострва и Леванта у вези са османлиском власти у тим областима.

Станоје Станојевић (Нови Сад, 12/24. август 1874 – Беч, 30. јул 1937), први српски енциклопедиста
Станоје Станојевић (Нови Сад, 12/24. август 1874 – Беч, 30. јул 1937), први српски енциклопедиста

Ст. Станојевић узима у временском погледу шире, а у просторном уже значење Источног питања, протежући га на цело историјско време и ограничујући га на Балканско полуострво. У расправи „Пред српско-турски рат 1912. године” посвећује му он подужу главу под насловом „Источно питање”. Он му даје овај опсег: „Источно (балканско) питање старо је колико и историја Балканског полуострва. Оно је постојало још у старом веку, није скидано са дневног реда кроз цео средњи век, а задавало је једну од највећих и најозбиљнијих брига државницима свих држава и народа у модерно доба”.

Станојевић је нагласио тесну везу између Српског и Источног питања, сматрајући прво као битни део овог другог и истичући да се „историја српског народа скоро поклапа са историјом источног питања”.

Писац једне велике историје османлиског царства, Цинкајзен, схватио га је пре неких седамдесет година у посебној расправи као проблем, који се преко четири века врти око постанка, опстанка и будућности силне отоманске царевине, која се као неки коб увукла међу европске државе. Res orientales, како се спочетка називала турска стар, постале су одмах питање од општег европског интереса. Цинкајзен почиње „детињство” Источног питања с појавом Османлија на најисточнијим обалама Европе па до 1503. и излаже друга два студија до 1573. односно 1774. завршавајући га са последњим, четвртим, студијом после Кучук-Каинарџиског мира, као са модерним развојем његовим.

Писац раширеног, до недавно јединог синтетичног дела о овом питању, (8. изд. 1921), Француз Дрио, дефинише га као проблем напредовања суседних народа на штету муслиманских народа, дајући му, тако, верски карактер, али увиђајући да је оно у садашњости било узело поглавито економски карактер, јер су сви европски народи осетили потребу да имају једно место на великом трговачком друму истока. По Дриоу је Источно питање настало с повлачењем ислама у Европи и Азији с једне и друге стране Босфора и Дарданела. Писац предговора из 1898. за Дриоово дело Моно наглашава нарочито да је Дрио схватио то питање у најширем смислу: као историју односа ислама с хришћанским светом. Он је заиста наложио не само европско-османлиске односе него и све односе где су европске државе долазиле у додир с исламом било у Предњој Азији (с Арапима, Турцима, Перзијанцима) или целој северној Африци, обухватајући тако и арапске земље и Индију па чак и руску експанзију на Крајњем Истоку.

Писац првог енглеског прегледа (I изд. 1917. II. 1918) Мариотфело вустерског колеџа и члан парламента за град Оксфорд, прихвата кратку дефиницију др Милера, да се Источно питање може дефинисати као проблем о испуњавању вакуума, који настаје постепеним ишчезавањем турске царевине у Европи. За боље објашњење додаје он главне моменте које је он обрадио у свом делу као саставне делове тога питања: улогу Османлија у европској историји од њихова првог прелаза преко Хелеспонта у половини 14. века, положај појединих балканских држава које су као Грчка, Србија, Бугарска и Румунија постепено излазиле на површину, како су се повлачили отомански валови, или, као Црна Гора, никад нису биле стварно ни преплављене, или су као Босна, Херцеговина, Ердељ и Буковица биле анектиране од хабсбурговаца, даље питање Црног мора и мореуза и као главни проблем посед Цариграда, положај Русије у Европи и њезину природну тежњу према Средоземном мору и везе са султановим поданицима исте вере а особито исте словенске народности, положај Хабсбуршке Царевине и њезину бригу за излазом на Егејско море и њезине односе с јужнијим Словенима у Далмацији, Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори као и с Румунима у Ердељу и Буковини и најзад држање европских сила уопште и Енглеске напосе према свима или некима од гореспоменутих питања.

Овим објашњењем Мариот је проширио дефиницију др Милера и, сасвим оправдано, обухватио и период напредовања и продирања османлијске силе у Европи поред период пропадања и узмицања те силе.

У немачком делу К. фон Сакса (I. изд. 1908, II 1913), изложена је историја пропадања турске моћи с освртом и на доба напре