Реформни покушај Селима III

2821

Стање Турске после јашког мира карактерише неколика неповољна момента. У унутрашњости борба између реформне и конзервативне струје, самовољна влада паша и јаничара у појединим покрајинама Царства и покрети хришћанских поданика. У спољашњим односима: јача агресивност Русије, уништење Пољске која је донекле служила као бедем између Русије и Турске, поколебано традиционално пријатељство Француске и напад ове на Египат.

Несрећни ратови показали су увиђавнијим Турцима да организација и опрема њихове војске далеко заостаје за војскама хришћанских европских држава. Они су увидели да су у великом назатку према другим државама по уређењу своје дипломатске службе. Реформа и једне и друге гране државног живота натурала се сама од себе, ако се хтело зауставити тако опасно назадовање Царевине.

Али, сав турски државни живот био је испреплетен вером. То је отежавало сваку реформу, тим више што је вера пресудан чинилац код источних народа, а по својој суштини те­шка је приступна реформама. За старо уредење везани су били, мање-више, сви Турци разним интересима. У њему су они уживали привилегисан положај и искоришћавали немуслиманско становништво. А реформе су морале оштетити њихо­ве привилегије.

Реформна акција морала је најпре ударити на носиоце старог војног уређења: јаничаре. Тим је наишла на јаку брану старог државног уређења. Требало је око три и по деценије (1792-1826), да се та запрека савлада.

Међутим је са француском револуцијом (1789) прострујао нов дух национализма Европом. Настаје ера националног начела (1789-1918). То је начело однело победу и над савременије организованим државама, па му је морала подлећи и Турска, која никад није могла да истински проведе реформу на основама модерних европских држава, на грађанској равноправности, на укидању феудалног система и савременој новчаној привреди.

Пријем код султана Селима III (24. децембар 1761. – 28. јул 1808.)
Пријем код султана Селима III (24. децембар 1761. – 28. јул 1808.)

Турска је реформа долазила озго, од султана, и била је страна и одвратна целом народном бићу. Потицао ју је и помагао нови ред ефендија, турске интелигенције, која се развила у 18. веку. Ефендије су почеле замењивати Грке фанариоте у дипломатској служби Турске. Ушавши у дипломат­ске послове увидели су све кобне последице турске заосталости и несавремености. Али, тај ред људи, још је био мало­бројан и слаб. Премда се служио државном влашћу за своје реформаторске циљеве, ипак је, тешко савлађивао отпор народа, којега су водиле конзервативне софте, улеме, хоџе и јаничари.

Струја просвећеног апсолутизма, која карактерише владе многих држава европског копна у другој половини 18. века нашла је, донекле, свог представника и у Турској у Селиму III (1789-1807), султану који је стекао европског образовања, учио успешно математику и физику и хтео да личним неуморним енергичним радом преко ноћи преобрази Турску. Али, требаће година и гбдина да се доведе у ред управа, која је пропадала више од једног века, писао је одмах у првој години његове владе Диц, пруски ванредни посланик код Порте.

Први реформни рад Селима III био је управљен на финансијско ојачање државе и на реформу војске. Од тога је он очекивао турску победу над непријатељима у рату, који је наследио. Он издаде строге наредбе против раскоши. Прерушен сам је обилазио и надзирао да ли се извршују. Западни инжењери и војни стручњаци утврдише му престоницу, саградише флоту и почеше образовати војску по западном узору. За покриће тих потреба ударани су нови намети на народ и изазивали су у њему незадовољство.

Официри јаничара, 18. век
Официри јаничара, 18. век

Главно обележје турске војске и њезина уређења при крају 18. века била је дезорганизованост. Још су старе војничке врлине и број војске омогућавале Турској да се до­ста успешно брани и од напада двеју великих сила, као у рату од 1787-1792, од Русије и Аустрије. Али, због дезорганизованости није могла Парта да искористи потпуно људски материјал и финансијске изворе земље.

Редовна турска војска састојала се од пешадије јаничара и коњаника спахија. Али, највећи део ове војске одавао се грађанском занимању, и окупљао се на Портин позив у случају потребе: у рату, у унутрашњим борбама против побуњених паша и др.

У пописима је било преко 100.000 по некима чак и 300-400 хиљада јаничара, плаћених око 50.000. Неки, већином страже, имали су само стан и храну. Али, међу њима је могло бити једва 40.000 ратника. Много је било почасних јаничара, међу њима и султан. У таквом је попису фигурирао чак и један француски конзул као јаничар! Јаничари су сачињавали посаду престонице и пограничних тврђава. У пограничне тврђаве слали су јаничари често најгоре неваљалце као своје заменике (јамаке). Већина их је избегавала ратну дужност, па се или није позиву одазивала или је из чете бежала и пљачкала. У пограничним крајевима били су самовољни, тероризирали су и Портине власти и народ и турске спахије. Ту су били узрок сталном незадовољству и нередима. У престоници били су савезници назадним елементима, особито улемама у свакој борби против савремених реформи.

Феудални господари – спахије живели су по унутрашњости. Било их је у пописима преко сто хиљада, али се у војску тешко могла скупити и једна петина.

Поред њих су се почеле у Србији да натурају јаничарске аге као власници земаља (читлук-сахибије) и да од хришћанских сељака траже да поред десетине спахијама плаћају и њима деветину од прихода са земље.

Све недостатке војске осетио је добро Селим III у рату против Аустрије и Русије, који је наследио. Он се окружи присташама реформе и издаде напредне уредбе о управи, војсци и финансијама, назване низамиџедид, тј. ново уредење (1793). За потребе нове војске установио је он специјалну касу са специјалним приходима (цариградске царине, закупнина за дуван, нови порези на вино, ракију, воће, овце, козе итд.).

Али, стварање чета, које би се увежбале по европском узору је врло споро. Најпре се покушало са стотињак руских и аустријских дезертера, јер Турци нису хтели да се подвргну овој неверничкој вештини, коју су назвали ђаур-талими (по изговору наших муслимана ђаур-талум – невернички егзерцир).

Кад се распростро глас да се Руси спремају да помоћу флоте заузму резервоаре цариградског водовода и да тако присиле град на предају, употреби ту прилику реформни првак Челеби-ефендија да опреми и образује једну чету за заштиту те важне тачке код Цариграда. Јањичари су одбили да у њој служе, па су за то употребљене бостанџије из сараја. Њих сместише у касарни поморских трупа (левенда) и па њој позваше левенд-аскар. Ту подиже Селим III још друге велике касарне, вежбалишта и фабрику пушака и вежбаше нову војску на европски начин. Те се чете показаше добро у рату против Наполеона у Сирији, док се јаничари показаше непоуздани и без икакве вредности. Оне су 1802. растерале и разбојничке чете из Балкана и Родопе, даглије (брђане) или крџалије (по пределу Крџали у Родопским планинама), од које напасти нису могли да ослободе Румелију и Бугарску јаничари и спахије.

Попуњавање редова ових чета онемогућавала је агитација јаничара и улема. Боље је ишло скупљање у Малој Азији за логор на азијској страни Босфора.

Селим је с европским стручњачима поправио и уредио ратну морнарицу, артиљерију и друге родове оружја и подигао фабрике за муницију, реорганизовао војне и инжењерске школе.

Реформа отоманске војске
Реформа отоманске војске

Порта се обраћала представницима пријатељских влада да је помогну саветима у реформном раду. Пруски посланик фон Кнобелсдорф упућивао ју је 1802. да је опасно посве рушити старо и зидати ново и предлагао је реформе у постојећем војном и финансијском систему. Протуреформна странка налазила је ослонца у Русији, која је, као некад у Пољској, помагала све елементе, који су одржавали старо стање слабости и растројености Турске.

Пошто је издржавање плаћених добровољаца сувише теретило државну касу, наредио је султан Селим III једним хатишерифом 1805, да се у низами-џедид регрутују обавезно младићи од 20-25 година. Хатишериф је изазвао већ при проглашењу у провинцији немире. Због тога опасног отпора одложи султан извођење те намере до погоднијег момента. Тај је моменат наскоро дошао, кад у идућој години дође до сукоба с Русијом, који доведе до руско-турског рата. Већ пре рата, половином 1806. године, упути султан малоазијске извежбане трупе у Рушчук. Јаничари су схватили то кретање као султанову намеру да скрши њихов отпор, те се опреше пролазу тих трупа кроз Румелију и нанеше им знатне губитке. И у Цариграду узеше протести јаничара и улема и немири подјарених маса опасне форме. Селим III, да би умирио опасну раздраженост духова, поврати низам-џедид у Малу Азију, отпусти реформне министре и именова јаничарског агу за великог везира (у септембру 1806). То је значило победу протуреформне странке.

Народ је био незадовољан због кулука при утврђивању Цариграда и Дарданела, којим је руководио француски амбасадор Себастијани за заштиту од енглеских и руских навала. Побуна изби међу посадом босфорских батерија: јамацима. Они се улогорише на Атмејдану, обичном сабиралишту побуњеника у Цариграду, и побише главне вође реформе.

Узалуд је Селим III, немајући никакве војне силе на расположењу, хтео умирити побуњенике попуштањем, те је посве укинуо низам-џедид и нове порезе. Побуњеници одлуче да по пресуди муфтијиној свргну султана. Они ставише муфтији, по обичају питање: да ли падишах, који се својим понашањем и наредбама огрешио о верска начела посвећена кураном, заслужује да остане на престолу? Муфтија издаде фетву, кајом изјави да не заслужује. Побуњеници сад свргну Селима III и затворе га у иста одељења сараја из којих изведоше новога султана родака му Мустафу IV (31. маја 1807), сина Селимова претходника Абдул-Хамида. У затвору нађе Селим доцнијег султана Махмута и одгоји га у својим идејама те га је доцније осве­тио. Низам-џедид би укинут и распуштен.

Тако уништи старотурска странка помоћу најпокваренијих војника-јамака реформно дело султана Селима III и то баш у време кад је Турска требала спремну војску за започети рат с Русима и Србима и за одржање државног јединства против патрикуларистичних паша.

Султан Махмут II (20. јул 1785. - 1. јул 1839.) у новој реформисаној униформи из 1826.
Султан Махмут II (20. јул 1785. – 1. јул 1839.) у новој реформисаној униформи из 1826.

Ни војничка побуна дунавске војске рушчучког Мустафа-барјактара против владе јамака, којима вођу Кабакџиоглуа убише, и улазак те војске без отпора у Цариград не спасоше Селима и његово реформно дело. У последњем часу даде султан Мустафа убити Селима, којега је хтео Мустафа-барјактар вратити на престо. Тако сад победнички побуњеник свргну и затвори Мустафу, а подигну за султана рођака Селимова Махмута II (1808-1839). Селим би сахрањен уз општу жалост победника, а његове убице и истакнутији противници смакнути: Махмут је и сам био приврженик рефорама. Он их покуша одмах у почетку провести, али опрезније него његов претходник. Он сазва једно велико веће од најугледнијих државних достојанственика из целе држ.аве. Позивајући се на канун султана Сулејмана, предложи он неке поправке у уређењу јаничарске војске нарочито да се нежењени јаничари концентришу у касарне, да се само њима издаје плаћа, да се вежбају у војним пословима и у употреби савршенијег оружја, и маневара по угледу на страну војску и на њезина искуства. Веће нотабла прихвати ту реформу, која је од јаничара требала да створи редовну војску под именом “регуларних сејмена”. Али, јаничари, улеме и светина цариградска, цариград­ска чаршија, подиже против Мустафе-барјактара буну у Цариграду. Међутим изби и пожар и Мустафа-барјактар изгори сакривен у својој палачи. Побуњеници почеше акламирати пред сарајем свргнутог Мустафу за султана. То донесе Мустафи смрт, какву је и он у сличној прилици приправио свом претходнику Селиму III. Смрт омрзнутог барјактара Мустафе и јединог преосталог претендента на султански престо учини крај грађанском рату. Султан Махмут II, као једини законити представник династије, остаде на престолу, примивши наизглед створене промене, а затајивши дубоку мржњу на заклете непријатеље реформи: јаничаре, да је у згодној прилици доцније (1826) искали у крвавом уништењу њихову.

Окосница државне организације: војска и чиновништво нису више били неоспорно у власти централне владе нити је она њима располагала лако и брзо. Порта је слала у поједине провинције као намеснике паше, али стварна моћ у провинцијама била је у рукама олигархије: моћнијих спахија и јаничара. Ови су били управници, судије и војни команданти са частима, које су приграбили као наследне. То су били нека врста вазала, који су били то моћнији, што су били даље од центра власти, а осиљени особито у пограничним провинцијама и због тога што је ту чешће морала Порта апеловати на њихове војничке услуге. Особито се било осилило анадолско феудално племство. Паше у тим провинцијама били су осуђени да буду пасивни. Енергичнији и славољубивији искоришћавали су те прилике да се ставе на чело тих феудалних сила и да узурпирају мање-више независан положај према Порти. Намесници појединих, особито периферијских провинција, владали су готово самостално. Природно, они су тежили да постану и наследни. Самосталност њихова положаја ојачавала је финансијска децентрализација. Паше појединих покрајина управљали су готово самостално финансијама покрајине: они су купили приходе, покривали издатке администрације и своје властите и вишак слали у Цариград, или су порези давани у закуп појединим силницима. Често су се поједини кондотиери – вође добровољаца, крџалија, даглија тако осилили, да нису слушали ни паше, а да су отимали и права спахија. Порта их се обично ослобођавала уморством. Они су искористили одмах и протуреформни покрет да се ојачају и истицали су обично да нису против целине Царства и да су покорни султану, али су оружјем бранили свој полунезависан положај. Они су иступали као бранитељи вере и старог освештаног уређења, које је некад донело моћ и сјај Турској, против нових неверничких реформи. Утолико је била Порти тежа борба против њих, јер се морала да служи њиховим сумишљеницима, који су се устручавали да се боре против истоверника, особито кад ови још бране старе, добре обичаје. Тако се сукоб обично завршавао да су бунтовни великаши силом одбијали сваку стварну примену Портине власти, а формалним изјавама покорности и новчаним даровима цариградским могућницима постизавали измирење с Портом. Често се Порта служила једним великашем провинције да сруши другога. Али и победник је одмах тежио за независним положајем као што је пре тежио побеђени. Чести ратови на буне хришћана онемогућавали су Порти да присилним мерама до краја одржи своју власт неокрњено.

Једном речи: са застарелим војним, финансијским, привредним, социјалним и политичким уређењем Порта се није могла одупрети сепаратистичким тежњама провинција, освајачким тежњама европских сила и ослободилачком покрету хришћанских поданика, а носилац државе – Турци нису били сазрели за реформу. Турска је морала пропадати и распадати се.

ИЗВОРИсточно питање
Претходни чланакОд кучук-каинарџијског мира до јашког мира (1774-1792.)
Следећи чланакЕгипатско питање, одметници на Дунаву и у Албанији