Први и други устанак Срба

2911

Турска царевина почела се на крајевима одроњавати. Пограничне земље биле су бар с једне стране заштићене од оружане акције централне власти. На тој страни могле су имати веза с иностранством и најпре у вези с њим приучавати се на борбу с Портом, добивати материјалну и моралну помоћ и снабдевати се оружјем, муницијом и храном. Тако се на периферији према млетачкој области према мору најраније почела развијати независност Црне Горе, па Србије, Грчке и Румуније. Ј. Цвијић је истакао главније географско-етнографске моменте, који су утицали на стварање ослободилачког центра у Шумадији и у Грчкој. У Шумадији се настанило државотворно становништво старе Рашке, у њој није било ни Османлија ни потураца, „и читлучки режим био је ређи, мање чврст, а много слободних сељака, осим тога је цела област била равна шумска тврђава, последњих година пред устанком имала је и извесну аутономију, удаљена од Цариграда, имала је с оне стране Саве и Дунава као гранично српско становништво Маџарске”. Грчка је, такођер, била удаљена, морем одвојена од Цариграда, а спојена са западном Европом, још с овом везана и духовно традицијама хришћанства и јелинске културе. Енглеска ју је бранила с мора, а копнени пут поред Егејског мора био је за велике турске војске предуг и претежак.

Реформни султан Селим Трећи, сматрао је јаничаре као главни узрок војне слабости Турске као и главну сметњу њезину реформисању, па их је одлучио укинути и завести савременију војску. У последњем рату показали су се они као врло непоуздана одбрана Београда и тога целога пограничног пашалука. Они су у њему, у последње време, били главни узрок нереда и насиља. Султан је одлучио да у овом пограничном крају уведе ред и сигурност, на што се обавезао и у свиштовском миру, да поврати масе избеглица, да ојача привредну и порезну снагу земље. Због горњих разлика особито због тога што нису у последњем рату одбранили како треба Београд и пашалук од аустријског освајања, забранио је султан јаничарима повратак у београдски пашалук.

Абу Бећир паша примио је у јесен 1791. Београдски пашалук од Аустријанаца, пошто је претходно погубио најозлогласнијег јаничарског вођа Дели Ахмеда, који је још пре последњег рата преговарао с Аустријом да јој преда београдски град. На упражњена јаничарска имања насељаване су муслиманске породице из крајева на Уни, који су припали Аустрији.

Јаничари се нису помирили са изгнанством из Београдског пашалука, због којег су запали у велику материјалну беду не добивши нигде на другој страни никакав одговарајући позив или одштету и успели су да за Бећир пашина наследника Мехмед Пекмеџи паше заузму Београд (1792), али је наскоро Топал Ахмед паша успео да их једним маневром измами из Београда и да га заузме (26. новембра 1792).

План Београда у 18. веку, гравура Матијаса Шеутера
План Београда у 18. веку, гравура Матијаса Шеутера

Порта је ферманима од 1793. и 1794. увела неке реформе у Београдском пашалуку, утврдила целокупну суму пореза и величину других српских давања паши и спахијама, ставила у дужност целој земљи да брани Београд од јаничара, одобрила је подизање цркава, забранила је Турцима да се насељавају по српским местима и да врше отимачине или насиља над Србима или узимају шта бесплатно кад иду по пашалуку. Установљени су обор-кнезови и кнезови које је народ бирао, а паша потврђивао. Они су најпре помагали турским порезницима при скупљању пореза, а од 1796. сакупљање је поверено њима самима. Скупљени порез они су предавали директно паши. Тако је ограничаван додир Турака с народом и развијала се нека врста самоуправе кнежина. Те повластице имале су сличности са повластицама, које су од старине имала Архипелашка острва.

Срби су употребљени као народна војска да помажу султанову војску у борби против навала јаничара на Београдски пашалук. Већ Мехмед Пекмеџи паша позивао је српске кнезове да га помогну с оружаним Србима против јаничара (1792). Том позиву нису се кнезови одазвали. Његов наследник Топал Ахмед паша бавио се такођер том мишљењу о употреби српске народне војске. Ту је мисао остварио хаџи Мустафа паша 1793. и одбио је помоћу Срба поновну навалу јаничара. После тога употребљавао је он Србе као своју личну пратњу, а око шест стотина задржао је у Београду за градску одбрану. И навалу јаничара од 1797-1798, коју је помогао Портин одметник Пасван оглу из Видина одбио је Мустафа паша помоћу српске народне војске. Под његовом мудром управом (1793-1801) умирила се земља.

У овој, макар и уској самоуправи, вежбали су се Срби за самосталну државну управу, а у настављању војничког рада одржавала су пређашње и стварали нове елементе за самосталну народну војску.

Убиство хаџи Мустафа-Паше, београдског везира, 15. децембра 1801.
Убиство хаџи Мустафа-Паше, београдског везира, 15. децембра 1801.

Али, султан није могао остати потпуно веран свом плану против јаничара и устрајно водити унутрашњу борбу против њих. Због Бонапартине навале на турски Египат (1798) дошло је до рата с Француском. Султан је требао војску на тој страни, па је морао попуштати Пасван оглуу и јаничарима. Он је најзад пустио јаничаре и у Београдски пашалук (1800). Они су се с почетка притајили, па су у згодном часу ухватили Мустафа пашу и убили га (крајем децембра 1801). Четири јаничарске поглавице, дахије, разделили су међу собом Београдски пашалук и, покрај немоћног новог Портиног везира ага Хасан паше, негдашњег јаничарског старешине, увели су режим самовоље и насиља.

Јаничари су својом насилном владом изазвали против себе и Србе и спахије. Спахије су дизале против њих тужбе у Цариграду, а покушали су и крвавом буном да униште њихову власт (1802). После те неуспеле буне почели су Мустафа пашини пријатељи да спремају Србе на устанак против дахија. У лепој песми слепог гуслара Вишњића о „Почетку буне на дахије” истиче се да су поводом чудних небеских прилика „хоџе и ваизи” прорекли дахијама из „књига инџијела” да ће пропасти турска власт од устанка раје, јер Турци нису послушали савет цара Мурата који им је дао на самрти на Косову Пољу да не чине зулум раји, да је не оптерећују глобама и порезима, да јој не дирају у цркве ни у поштење, да би им царство било дуговечно. Ако не би послушали султана Мурата, ако би почели чинити зулум раји, султан им је прорекао да ће онда изгубити царство. Та мисао, сачувана и у муслиманској традицији на Косову, среће се у сличном облику и у политичком спису „О начину владања”, босанског муле Хасана Елкјафија под крај 16. века (1596) у одговору улеме шеика на питање докле ће трајати турско господство, да ће им власт бити јака, докле буде праведност постојала.

Сава Поповић Текелија (17.8./28.8. 1761. – 21.9./07.10. 1842.), први Србин доктор права, председник Матице српске, добротовор, племић, филантроп и ктитор.
Сава Поповић Текелија (17.8./28.8. 1761. – 21.9./07.10. 1842.), први Србин доктор права, председник Матице српске, добротовор, племић, филантроп и ктитор.

Срби у Београдском пашалуку, већ навикнути на неку самоуправу и на борбу против јаничара, почеше се спремати за борбу. Револуционарно спремање против турске власти захватило је Србе у свима крајевима, не само у Шумадији него и у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Војводини. И пре и после почетка устанка стварају се планови о слободној српској држави. Пивски архимандрит Арсеније Гаговић (1803) и карловачки митрополит Стеван Стратимировић (1804) настоје да задобију руског цара за план једног „славјано-сербског царства”, Сава Текелија (1805) аустријског цара за план „српског или илирског краљевства”. Непосредно пред устанак изражавао је бачки владика Јован Јовановић у писму петроградском митрополиту од 14. јануара 1804. наду у помоћ православног цара за подјармљене Србе.

Дахије сазнадоше из једног ухваћеног писма о спремању устанка и почеше убијати народне старешине. Та „сеча кнезова” изазва отворену буну против дахија, којој се стави на чело Карађорђе Петровић (1804).

Срби су с почетка проглашавали да се буне против дахија и да су верни султану. Порта се није одмах умешала у борбу, али је гледала с неповерењем. Срби заузеше Рудник и Ваљево, опседоше Шабац, Београд, Смедерево и Пожаревац. Ти градови, изузев Београда, споразумеше се са Србима и протераше насилне Турке. После тога окупи се српска војска под Београдом, у који су се затвориле дахије.

Почетак Првог српског устанка, сабор у Орашцу, 14. фебруара 1804.
Почетак Првог српског устанка, сабор у Орашцу, 14. фебруара 1804.

Вође устанка почели су рано да постављају широк програм за народно ослобођење и да траже помоћ на страни осећајући сами да су преслаби према Турцима и не верујући ни у какву поправку стања без стране гаранције.

Тако су Срби одмах у почетку почели да од тог унутрашњег спора Турске праве дипломатско питање, да своју ствар увлаче у велике међународне комбинације, с којима у вези се могла једино повољно решити.

Аустрији није било у интересу за време великог заплета у Европи поводом Наполеонове политике, да се у њеном суседству мењају прилике, кад она нема на расположењу све своје силе да натури решење, које одговара њеним интересима. Још јој је мање било у интересу да јој се на граници образује једна слободна држава од народа, који станује и у њеном пограничном подручју, јер би та нова хришћанска држава онемогућила аустријско ширење у том правцу, а могла би временом постати привлачна и за аустријско погранично становништво. Аустрија је хтела да се у Србији стање поправи да би се уклонио повод за немире. У том се смислу заузела у Цариграду. Тим је мислила одржати пријатељство Порте, добити утицај на Србе и ипак одржати старо стање у суседним турским областима, јер се, у тадашњим приликама, ту нису могле провести промене аустријску корист. Порта напусти пасивно држање и посла Бећир-пашу с војском да реши спор између Срба и дахија и да стиша немире (у лето 1804). Дахије побегоше из Београда, али их Срби стигоше и побише. Бећир-паша обећа Србима скучену самоуправу, какву су добили 1793. г. те их привремено умири. Али, после дахија осили се у Београду вођа крџалија Гушанац Алија.

Будући да није никако стигла из Цариграда потврда Бећеир-пашиних обећања, а у таквом стању ствари, без стране гарантије, Срби нису били сигурни да се не врате насиља као за време дахија, то одлуче народне старешине да не пуштају из руку оно што су постигли, тј. своју власт у десет од тринаест округа београдскаг пашалука, у којима су истерали Турке. У исто време обрате се Срби у јесен 1804. с једном депутацијом у Петоград, пошто је Аустрија одбила њихову понуду, да буде јамац за споразум измеду Срба и Турака. Депутација је молила министра иностраних дела кнеза А. Чарториског да Русија помогне Србе оружјем, муницијом, војском и новцем и да изради Србији аутономан полажај под руском заштитом, као што су га добила Јонска острва.

У време кад је избио српски устанак водила је Русија још политику пријатељства и заштите Турске, како ју је утврдила савезом од 1799. Она се надала таквом политиком јачати свој утицај у Турској и спречити да се Порта не баци у наручје Француске. Том политиком успела је Русија да регулише свој утицај на управу у дунавским кнежевинама Влашкој и Молдавској. Једним хатишерифом од 1802, неком врстом устава, одредио је султан да се кнежеви Влашке и Молдавске постављају на седам година и да се пре истека тога рока не могу свргнути без пристанка Русије.

И у овом периоду руске протекторске политике према Турској ницали су планови о подели. Тако је гроф Ростопчин излагао писмено цару Павлу да је Порта растројена у свима деловима и да су све њезине мере само лек који лечници дају болеснику без наде, не хтејући га обавестити о опасности. Он је предлагао да се Турска раздели у споразуму с Прусијом, Аустријом и Француском. Русија је требала узети Румунију, Бугарску и Молдавску, Аустрија Босну, Србију и Влашку, Прусија накнаду у Немачкој, Француска Египат. По примеру млетачких острва требала је Грчку са свима архипелашким острвима учинити републиком под заштитом горње четири силе.

Кад је Бонапарта као први конзул почео да говори о изгледима на скору пропаст Турске, поручио је цар Александар да је он противан сваком непријатељском плану против Турске. Цар је очекивао да ће Бонапарта напасти на Турску из јужне Италије, па се спремао да пошаље војску у дунавске кнежевине и флоту у турске воде. У тој ситуацији избио је српски устанак и створио опасност да би се Француска могла на тој страни уплести а дао прилику Русији да протегне свој утицај на још једну област Турске. Русија је повела акцију код Порте да обнове већ тада савезни уговор од 1799, премда му је рок истицао тек 1807. г. Док су још о том вођени преговори, руска је влада лепо примила српске депутате, дала устаницима новчану помоћ и саветовала им да по једној депутацији ставе своје захтеве у Цариграду. Срби су послушали тај савет и послали су депутацију у Цариград. Депутација је предала Порти једну молбу (од 13. маја 1805), у којој се тражила самоуправа и изражавала верност султану. Међутим је Порта осетила сво значење српског устанка и одлучила је да га угуши, бојећи секако успеха аутономних тежња Срба тако и подстрека, који би њихов успех дао другим хришћанима у Турској у то бурно време. Чак и кнезови вазалне Влашке и Молдавске, фанариотски Грк и патриота Ипсиланти и Мурузи одазвали су се споро и неискрено Портиној жељи да делују на Србе да се умире (у пролеће 1805).

На то Порта одлучи да покори Србе силом. За, београдског валију она постави нишког Хафиз-пашу и нареди му да с војском успостави старо стање. Међутим су Срби претекли и заузели и остала три округа београдског пашалука, у којима су се окупљали побегли јаничари (у јулу 1805). Срби дочекаше први војнички напад Порте и код Иванковца, близу Ћуприје разбише Хафиз-пашу (18. авг. 1805. год.). Тако ступише у отворену борбу с Турском, а ова огласи против њих “свети рат” (џихад).

Неколико дана пре тога пораза уклонили су се српски депутати из Цариграда на једном руском броду у Одесу.

Битка на Мишару, 12. – 15. август 1806.
Битка на Мишару, 12. – 15. август 1806.

После победе на Иванковцу Срби су били за неко време сигурни од турских напада. Ипак су, у бризи за даљу будућност, слали даље молбе у Цариград у смислу оне од 13. маја 1805. и тражили су помоћ и посредовање Аустрије и Русије.

Пошто није успело посредовање Русије и Аустрије код Порте, Срби су се спремили за борбу и потукли су босанску војску код Мишара (авг. 1806) и Румелијску код Делиграда.

Тако су Срби поставили своје питање по националном начелу у складу са идејама времена, које је победоносна француска револуција и Царство ширило по Европи, и успели су да се у тој борби одрже својом сопственом снагом до момента, када је крајем 1806.год. међународна ситуација увлачила и Балкан у вртлог великих светских противности и сукоба. Срби са својим великим војним успесима постадоше фактор, с којим се поче рачунати и у великој политици. У вези с тим великим интернационалним сукобима у источном питању добило је српско питање интернационално обележје и тим му је омогућено да се решава изван оквира унутрашњих питања Турске у правцу српске државне самосталности. Државотворне политичке и војничке особине Срба створиле су основне услове да се тако рано почне решавати српско питање, и с њим Источно питање, по начелу народности.

Пошто је оставила Египат и склопила мир с Турском, Француска је настојала да добије што јачи утицај на Порти. Али, Порта је још неко време била неповерљива према француским амбицијама на истоку.

Чувени министар спољашних послова Таљеран предлагао је 1805. године Наполеону да отргне од Аустрије млетачки териториј и Тирол, а као накнаду да јој даде Влашку, Молдавску, Бесарабију и северну Бугарску. Тако би Аустрија чинила на Дунаву запреку против руског продирања на Балкан и могла би служити као упориште против Русије и Пруске. Наполеон није одобрио тај план, уколико се тицао компензације Аустрији на штету Турске. Он је покушао најпре милом, и најпосле силом да придобије Русију за своју основн борбу против Енглеске.

Победа француске војске под Наполеоном, Битка код Аустерлица или Битка три цара, 2. децембар 1805. Уље на платну Франсое Жерара из 1810.
Победа француске војске под Наполеоном, Битка код Аустерлица или Битка три цара, 2. децембар 1805. Уље на платну Франсое Жерара из 1810.

У Пожунском миру (26. дец. 1805) отргну Наполеон Аустрији Млетке, Истру и Далмацију и тако постаде непосредан сусед Турској у Босни и балкански фактор. То је суседство могао искористити за заједничку војничку акцију с Турском против Руса. У фебруару 1806. поседну његов генерал Молитор Далмацију до Неретве. Руси и Црногорци предухитрише га и заузеше Боку Которску. Дубровник допусти генералу Лористону пролаз с војском кроз град. Он поседну тврђаве и тако учини стварно крај Дубровачкој републици (крајем маја 1806). Коначно је укинута република 31. јан. 1808. Из Шенбруна декретирао је Наполеон (у дец. 1805) кратко за бурбонску краљевину у јужној италији. Напуљска је династија престала да влада. Тим је Наполеон дошао и на мору у опасну близину Турске.

Турска сада поче све више нагињати Француској, а против Енглеске и Русије, које су и даље остале у рату с Француском.

Због тог приближења француског територија и сумњивог држања Порте, дође у опасност руска посада на Јонским острвима и све руске амбиције према Турској. Русија поче већ с пролећа 1806. гомилати војску на граници према Турској.

Наполеон је послао новог амбасадора генерала Себастианија у Цариград (9. августа 1806). Његова је задаћа била да привуче после Порту, на страну Француске против Русије и Енглеске, да спречи да Београдски пашалук дође у зависност од Русије као Влашка и Молдавска и да саветује Порти да што пре умири Србе. Наполеон је саветовао Селиму Трећем да не да Србима концесије, које му траже оружјем у руци. Убрзо по свом доласку у Цариград успео је Себастиани да убеди Порту да су кнезови Влашке и Молдавске Ипсиланти и Мурузи руски агенти, те их је Порта збацила (24. августа) и именовала на њихова места Суцу и Калимахија. Порта је, такође, послушала француски савет да мирно реши и ствар Срба, тим пре што је искусила њихову војничку вредност па се на предстојећи сукоб с Русијом хтела осигурати с те стране. Стога она ступи у озбиљне разговоре са српским депутатом Ичком и прихвати српске захтеве. Ту погодбу донео је Ичко у Србију и скупштина ју је примила крајем октобра 1806 (Ичков мир). По најсигурнијим подацима била је у том споразуму утврђена сума годишњег данка и одређено је да га скупља врховни кнез с кнезовима и да га предаје посебном Портином чиновнику. Такав чиновник, Мухасил Хасан-ага, дошао је с Ичком у Србију.

Русија помогнута Енглеском учини енергичан притисак на Порту због повреде руског права по хатишерифу од 1802, што је свргнула кнезове Влашке и Молдавске пре истеклог седмогодишњег рока и без одобрења Русије. Порта успостави поново свргнуте кнезове, али Русија ипак поседну војском Молдавску и Влашку као залог за поштовање њезиних права. Наполеон, који је тада сломио руску савезницу Пруску и стигао до граница Русије, склонио је султана да огласи Русији рат (крајем децембра 1806). У ратном манифесту набројао је султан све турске жалбе против Русије у задњих педесет година, па и помагање српског и црногорског устанка. Међутим, су Срби наставили борбу, заузели опседнуте градове Београд и Шабац (почетком 1807. п. н.) па су тако, имали у рукама готово цели Београдски пашалук. Они одбацише Ичков мир уверени да ће им бити сигурнији положај и осигуранија будућност ако се одазову руском позиву. Они наставише борбу, успоставише везу с руском војском и склопише савез с Русијом (10. јула 1807).

Тако је Наполеон постигао свој циљ и везао део руске снаге на југу. На северу он потуче руску војску, али сада није још помишљао да натера Русију силом да приступи у његов систем против Енглеске. Он покуша да то постигне сада обећањима и сјајним изгледима на остварење традиционалних руских тежња против Турске. Наполеон покуша да се споразуме с царем Александром Првим на штету руске савезнице Пруске и француске савезнице Турске, али стварно само против прве, а само формално против друге. Пруски министар Харденберг надао се да ће моћи свалити несрећу с Пруске на Турску и још добити користи за Пруску. Он је хтео удовољити најјачој жељи Наполеоновој, па је предлагао успостављање пољске државе. За накнаду би требала добити Пруска Саску и хегемонију у северо-немачком Савезу, Аустрија Далмацију, Босну и Србију, Русија Влашку и Молдавску, Бугарску, Румелију, Цариград и мореузе, а Француска Грчку и острва.Али, Наполеон Први није хтео уопште примити Харденберга као пруског представника за преговоре о миру. Да би био сигуран у Немачкој, он је хтео да уништи моћ Пруске. Он склопи с Александром Првим и Фридрихом Виљемом трећим мир у Тилзиту (7. јула 1807). Тим је миром Пруска осакаћена. Од њезиних пољских подручја образована је Варшавска Војводина под саским краљем и слободни град Данциг.

У Тилзиту пође Наполеону Првом за руком да склопи с Александром Првим уговор о миру и тајни уговор о савезу. Уговор о миру имао је тајне и јавне чланке. Јавни су чланци могли потпуно задовољити Турску: Русија се у њима обавезивала да ће евакуирати Влашку и Молдавску, али је усмено Наполеон уверавао Александра Првог да неће тражити стварну евакуацију. У прва два тајна члана обавезивао се Александар Први да ће предати Наполеону Боку Которску, коју су били заузели Руси заједнички с Црногорцима и да ће признати француску власт над Јонским острвима.

По тајном тилантском уговору о дефанзивном и офанзивном савезу требала је Русија посредовати за мир између Енглеске и Француске и огласити Енглеској рат, ако не склопи с Француском мир до 1. новембра 1807. године. Исто тако, ако због насталих промена (револуције) у Цариграду Порта не прими посредовање Француске или ако га прими, а не дође до мира, Француска се требала удружити с Русијом против Порте и оба савезника се споразумети да отргну све провинције турског царства у Европи, осим Цариграда и Румелије, испод турског јарма.

Тако се наизглед Наполеон приклонио схватању, које је имао руски цар о стању Турске, назвавши је „болесником на Босфору”.

Али савез између Француске и Русије није могао бити искрен ни дуготрајан. Сасвим опречне користи очекивала је од њега Француска и Русија. Француска је главну оштрицу савеза окретала против Енглеске, а Русија против Турске. Цар је приступио континенталном блоку и прекинуо је све трговачке везе с Енглеском. За ту велику жртву, којом је оштећена јако руска трговина и изазвано руско племство, а Русија потпала под утицај француске индустрије, надао се Александар Први добити накнаду према Турској. Али, тајна обећања против Турске, не хтејући ништа предузети да се та обећања приближе остварењу. Наполеон је имао и даље у Персији савезника, а у Варшавској војводини зависног владара, које је увек могао употребити против Русије. Он није хтео ни у Турској изгубити помагача против Русије у случају потребе. Наполеон се обавезао као помагач Русије, да би је могао надзирати.

Изводећи тилзитски уговор, у којем су се Руси одрекли својих аспирација на Средоземном мору, евакуираше они Боку Которску и Јонска острва. Крф постаде велико стовариште хране и муниције за евентуалне француске потхвате на Истоку.

Уз француско посредовање отпочети су преговори за склапање мира између Русије и Турске. Русија је већ пре тилзита послала као преговарача Поца ди Борго, а Енглеска поставила новог амбасадора сер А. Пеџета. Поред свих напора ове двојице да је привуку на своју страну, остаде Порта верна француском савезу. Сабастиани ју је натерао да прекине сваке преговоре са те две силе без француског учествовања. Он примора Порту да изјави Русији, да не може допустити да се Русија меша у управу Молдавске и Влашке, нити у веру и трговачке односе хришћанских поданика Турске. Али, кад Француска закључи Тилзитски мир с Русијом, посла Наполеон ађутанта-тенерала Гилминоа да ради на примирју између Русије и Турске у Влашкој. Примирје би заиста и склопљено у Слабозији 24. авг. 1807. године. Њим нису били Срби обухваћени, али на накнадну руску интервенцију Турци су стварно обуставили непријатељства против Срба, али се нису хтели формално на то обавезати, не признајући своје побуњене поданике као зараћену страну.

Руси нису хтели да евакуирају дунавске кнежевине. Канцелар Румјанцов истицао је ванредном новом посланику Саварију, да треба да се њихов савез „национализује”. То се могло постићи припојењем дунавских кнежевина Русији. Наполеон се нерадо упуштао у погађање о том, али најпосле пристаде уз услов, да и он може откинути Шлеску од Пруске. Русија није могла допустити даље слабљење Пруске овог бедема између ње и Наполеона. Због тога охладнеше међу Наполеоном и Александром односи.

Наполеоново “јамаис” (никада), изречено против руских тежња за Цариградом и мореузима (1807), изражавало је традиционалну француску политику на Истоку, а с тим и невероватност трајног француско-руског зближења.

Али, кад енглеска престона беседа у парламенту у јануару 1808. показа велику ратоборност Енглеске, Наполеон увиде да није могућан мир с Енглеском, а да њезино материјално уништење није могуће, ако Русија попусти свом јавном мнењу, које је било противно континенталном затвору. Зато он наново покуша задобити Русију предлозима у свом писму од 2. фебруара 1808. о једном великом походу руске, француске и евентуално аустријске војске преко Цариграда у Азију. Тим би били Енглези истерани из леванта, и угрожени у Индији и тако оборени на земљу. У исто време може Русија помакнути своје границе према Шведској и удаљити је од своје престонице колико хоће. Ово је био један део „великог плана” или сна Наполеоновог, који је ишао за тим да уништи енглеску морнарицу и трговину и с тим и превласт.

Наполеон тим није обећавао Русији никакав конкретан добитак према Турској, а то је баш највише интересовало Александра Првог, нити је говорио о извршењу тилзитских обавеза: о евакуацији Пруске, о притиску на Турску и др. Он је истицао да њихови међусобни интереси морају да се комбинирају и уравнотеже, а да ће се то најбоље постићи на њиховом поновном личном састанку. Али, Наполеон је одгађао тај састанак. Уочи великих неприлика у Шпанији, Наполеон је желео да одржи пријатељство Русије отварајући велике перспективе на Истоку, које је цар Александар сав заокупљен тежњом за Цариградом и мореузима, растумачио као предлог за поделу Турске. Осим тога, тим предлогом и отварањем преговора хтео је Наполеон да завлачи Русију, да сама не форсира поделу Турске, док је он заокупљен на другој страни. У том смислу тумачи и Таљеран тај Наполеонов план.

Наполеон овласти амбасадора Коленкура да води конкретније преговоре с Румјанцовом.

Битка код Баилена, 16. – 19. јул 1808.год, први већи пораз француске армије. Уље на платну Хосе Касадо дел Алисала.
Битка код Баилена, 16. – 19. јул 1808.год, први већи пораз француске армије. Уље на платну Хосе Касадо дел Алисала.

Оба су преговарача лако пристајала да источни део Балканског полуострва: Малдавска, Влашка и Бугарска припадну Русији, Босна, Арбанија и Грчка Француској, а Србија и Македонија до Солуна Аустрији. За Србију је Румјацов упорно тражио самосталност и препуштао ју је Аустрији тек као крајњу евентуалност. Али, нису се могли погодити за мореузе. Наполеон није могао пристати да Русија изађе на отворено Средоземно море, а Русија је хтела погодбу само под тим условом. Каленкур је давао Румјанцову Цариград и Босфор, а тражио за Француску Дарданеле. На питању о галипољском полуострву запели су преговори. Коленкур није имао овлашћења да ишта позитивно обећа. Наполеону је било стало само до тога да преговорима омете Русију од сваке акције против Турске да помоћу њезина пријатељства спречи сваки покрет у средњој Европи, док он не уреди прилике у удаљеној Шпанији, где је поставио за краља свога брата Јосифа. Али, Шпанци отворише герилски рат против француске власти и натераше 20.000 француских војника на капитулацију (22. јула 1808). Наполеон није смео оставити неопрану ту љагу на својој слави о непобедивости. Он одлучи сам поћи у Шпанију, а за то време ангажовати Русију да „одржава мир и ред” у Европи.

Преговори Коленкура и Румјанцова били су завршени, с тим да дефинитивно о појединостима одлуче оба цара на поновном састанку. Наполеон је одгађао састанак. Међутим, он је за већу сигурност хтео да Александра Првог ангажује војнички што јаче на северу, те га је подстакао да отргне Финску од Шведске обећавајући му за то и своју војну помоћ. Кад се Александар Први упустио у тај рат, Наполеон га је настојао што јаче и дуже везати на северу не пружајући стварне помоћи.

Пре свог похода у Шпанију, он пожури да одржи већ давно обећани поновни састанак с царем Александром. Александар је, после неуспелих Коленкурових преговора, одлучио да искористи ову прилику, да се не да завлачити далеким плановима него брзим и ако мањим, али стварним концесијама. Он се састаде с Наполеоном на владарском састанку у Ерфургу (27. септембра 1808), којом се приликом приређене сјајне свечаности и представе пред „партером владара”, где су за Наполеоновим и Александровим леђима седела немачка четири краља и тридесет и четири кнеза.

У конвенцији од 12. октобра пристаде с тешком муком Наполеон да Русија анектира Влашку и Молдавску. Једва је толико успео да се Александар обавезао да ће држати тај члан уговора у тајности и да ће настојати да помоћу преговора добије од Порте те две провинције, да се не би компромитовало пријатељство Француске према Турској и ова отерала у наручје Енглеске. Сем тога загарантоваше интегритет осталог турског подручја дела и Србије. Француска се одриче посредовања између Русије и Турске.

Иза тога оде Наполеон у Шпанију, али, поред свих победа, не могаше покорити нити Енглезе истерати из Португала, кад мораде да јури на Дунав, да се туче с Аустријом. Наполеон уђе у Беч (13. маја 1809), али га у даљем продирању сузби надвојвода Карло. Руски савезник није пружао Наполеону готово никакву стварну помоћ. Ипак, победи Наполеон Аустрију и шенбрунским или бечким миром (14. октобра 1809) отргну од ње, поред осталог, Истру, западну Корушку (око Бељака), Крањску и Хрватску с десне стране Саве до ушћа Уне. Те земље споји Наполеон с Далмацијом у засебну управну целину: Илирске провинције. Тако он обухвати турску Босну с јужне, западне и северозападне стране.

„Живи мост“ – у бици са Персијанцима руски војници телима праве мост за своју артиљерију, Турско-Персијски рат 1804. – 1813.
„Живи мост“ – у бици са Персијанцима руски војници телима праве мост за своју артиљерију, Турско-Персијски рат 1804. – 1813.

Неповољније се завршила мисија генерала Гордана у Перзији. Он је дошао крајем децембра 1807. у Перзију и био је добро примљен. Перзија је радо прихватала везу с Француском против Русије. Она није осећала интереса за борбу против Енглеске. Али, последице тилзитског мира Наполеонова с русијом огорчише шаха против Француске. Он је осетио јаче навале руске војске, појачане оделима са пољског фрота. Гардан мораде ићи из Перзије у фебруару 1809. а шах склопи одмах иза тога уговор о енглеско-перзијском савезу.

Док је трајало руско-турско примирје (1807-1809) владао је мир и на српском ратишту. Порта је нудила извесне повластице Србима да би их умирила, али су се сви покушаји споразума разбијали на питању стране гарантије, коју су Срби тражили за тај евентуални споразум.

Што су више Срби потпадали под руски утицај, то се више Аустрија одвраћала од српског покрета. Одбијале су је и српске тежње за самосталношћу. Кад Русија развргну с њом савез и споразуме се с Наполеоном, онда се и Аустрија поче примицати Енглеској и Турској. Последица промењене руске политике био је и мир у Дарданелима између Енглеске и Турске (5. јануара 1809), склопљен уз настојање Аустрије. Тим миром гарантовала је Енглеска Турској интегритет њезиног дотадашњег територија.

Аустрија забрани извоз оружја и муниције за Србију. У том тешком положају Карађорђе је нудио Аустрији да прошири протекторат над Србијом, а Аустрија је хтела да искористи те неприлике да добије у своје руке Београд (1808), Карађорђе је саопштио ту жељу Аустрије руском представнику Родофиникину и одбио ју је. Године 1809. истекло је примирје између Русије и Турске и Турци су јако притиснули Србију. Тек кад јаче навали руска војска, повукоше се Турци натраг на границе београдског пашалука.

Неуспеси и тежак положај у 1809. години деловали су на Србе, да су се обраћали за помоћ на све стране: Русији, Аустрији и Француској. Карађорђе понуди Аустрији да прими Србију, и доцније јој формално понуди да поседне градове. Метерних је избегавао да се тим завади и с Турском и с Русијом. Наполеон, који је после победе над Аустријом 1809. године ступио с њом у пријатељске везе и оженио се царевом кћери (2. априла 1810) хтео је за своје даљње планове да удаљи што више Аустрију од Русије, те јој је изјављивао да не би био противан да Аустрија заузме Београд и да добије протекторат над кнезом, којега би Порта поставила, јер је одлучно противан ширењу руског утицаја на десну страну Дунава. Порта се није могла склонити да драговољно прими аустријску гарантију за Србију, а Наполеон је у одлучном моменту саветовао да се не прими српска понуда о аустријском протекторату, јер би се тим изазвао преурањен сукоб с Русијом. Тако је најпосле Аустрија одбила српске понуде које су биле стављене више из невоље него из искреног убеђења.

Држање Наполеона Првог према Карађорђеву устанку било је одређено његовом политиком према Турској, Русији и Аустрији. У то време он је настојао одржати свој утицај на Турску, али је, по потреби, чинио и Аустрији и Русији на њезин рачун тајна обећања. Када је Карађорђе послао свог изасланика Раду Вучинића (1809), да потражи од њега помоћ и заштиту Наполеон није обећао ништа одређено, али је задржао Карађорђева изасланика кад је дошао у Париз и издржавао га је (1810-1814).

Поред политичког, Наполеон Први је имао и јак привредни интерес на Балкану, јер је сада француски промет с Истоком (са Смирном) ишао копном преко Балканског полуострва, на линији Солун – Скопље – Приштина – Пљевља – Сарајево – Травник – Костајница и туда је највише преношен памук с Истока и отпремана пошта. Француска и Аустрија основале су конзулате у Травнику. Француска је одржавала тај конзулат 1793-1797. и 1806-1815. За време Наполеона водио је послове конзулата генерални конзул Давид (1807-1814).

Битка за Атос, 19. – 22. јуна 1807. Слика Алексеја Боголубова из 1853.
Битка за Атос, 19. – 22. јуна 1807. Слика Алексеја Боголубова из 1853.

Велика политика сила била је одређена односом према Наполеону Првом. Русија је видела да јој Наполеон неће да помогне у њезиним аспирацијама у Источном питању као што ни она њему није помагала да оконча своју основну борбу с Енглеском. Сад Русија није осећала потребу да и даљом применом континенталног затвора уништава своју спољашњу трговину, а Наполеон је одлучио да је натера на то, да би економским ратом сломио отпор Енглеске. Видело се да ће та противност довести до сукоба између њих. Због тога се Русија пожури да учини притисак на Турску, те постиже с њом Букурешки мир (16/28. маја 1812) управо пред Наполеонову провалу преко границе. Тим је миром добила Русија Бесарабију с прутом и дунавским рукавом Килијом као границом. Потврђене су привилегије Влашке и Молдавске. Уговорена је амнестија за учеснике рата па и за Србе. Чланом 8. регулисан је положај Срба. Порта је добила право да поседне тврђаве у Србији гарнизонима, а Србима је обећала иста права која уживају њезини други поданици на острвима Архипелага и у другим крајевима, остављала им је управу унутрашњих послова земље и обавезала се примати порезе непосредно од њих и издати у ту сврху потребну уредбу у споразуму са српским народом.

Важност Букурешког уговора лежи у том што је Порта признала неку самоуправу Србији у једном међународном уговору и што је тим Русија стекла формално право да се меша у однос Срба према Порти.

Тада је Русија била заузета борбом и изгнањем Француза из Русије (1812), а затим учествовањем у европској коалицији против Наполеона Првог (1813-1815).

Смрт хајдук Вељка Петровића (1780. – 1813.) у бици код Неготина, 28. јул 1813.
Смрт хајдук Вељка Петровића (1780. – 1813.) у бици код Неготина, 28. јул 1813.

Ту заузетост свих европских сила у тешкој борби с Наполеоном искористи Турска и покори Србе (1813), који су међусобно били несложни и нису хтели признати одредбе Букурешког мира, редуциравши најпосле, али узалуд, своје захтеве на два: да се не одузима ситно оружје и да се не враћају у Србију Турци, који су у њој пређе боравили и да у Србију и у тврђаве уђе онолико Турака, колико се утврди споразумно са Србима. Карађорђе и већина народних вођа побегоше у Аустрију. Турци су робили и пљачкали. Али, кад дође глас о поразу Наполенову код Лајпцига настојали су попустљивошћу умирити народ и вратити избеглице на њихова огњишта. На то се народ и заостале старешине предаду. Милош Обреновић би именован обор-кнезом рудничке нахије.

Аустрија је интернирала Карађорђа и избегле старешине подаље од границе, па их је доцније пустила да се по својој жељи иселе у Русију.

Београдски везир Сулејман паша примењивао је релативну благост према Србима, док је успео да велике масе бегунаца поврати из Аустрије. Али је после пустио маха својој мржњи према Србима, који су поред свих материјалних губитака били притиснути тешким наметима и кулуком око оправке градова. Порта се сад бојала аустро-руске навале, а и Срби су рачунали с њом и били су готови да се придруже Аустрији против Турске. Турци учинише велике зулуме истражујући сакривено оружје.

Турске репресалије и наде Срба на скори рат изазваше Хаџи Проданову буну 1814. године. Милош је држао да је незгодно време за буну, те помаже да се угуши, а Хаџи Продан пребегне у Аустрију.

Турци сада заведу још јачи терор. Преостале старешине почеше се обраћати преко емиграната на Русију. У име Срба послан је прота Матија Ненадовић у Беч, где је Бечки конгрес (1814/15) имао да реши о свима променама после пада Наполеона. Он предаде молбу руском и аустријском цару, пруском краљу и енглеском принцу регенту. Цар Фрањо примио га је у аудијенцију и обећао пријатељски се заузети код султана за Србе, али је држао за незгодно да њихову ствар препоручи султану у име конгреса. Он је упутио српску молбу интернунцију Штирмеру у Цариград да настоји код Порте да обустави свирепост у Србији.

Пруски државни канцелар Харденберг саветовао је да буду мирни, обећао је заузети се, али није очекивао каква успеха због лабавих веза с Портом. Енглески им је одговорио ађутант лорда Кастреја, који је одбио свако мешање у унутрашње послове Турске и препоручио им да се обрате аустријском двору. Руски цар се држао с почетка у позадини хотећи најпре да српским молбама и извештајима о турским неделима створи у крилу конгреса расположење за своју акцију, којом би тражио протекторат над православним хришћанима у Турској. У фебруару 1815. упути он члановима конгреса циркуларну ноту, у којој је указивао на турску свирепост у Србији, на потребу да се спрече, и истицао је да хришћанска вера и правни разлози излажу силама да се заузму за хришћане, а првенствено њему као природном заштитнику једноверних и православних Срба.

Тиме је тежио цар Александар да у име Европе добије мандат да штити хришћане у Турској. Енглеска и Аустрија хтеле су, напротив, да конгрес гарантује интегритет Турске. Та два супротна гледишта онемогућила су да се уопште ишта реши о источном питању на конгресу. Повратак Наполеонов са Елбе и изгледи на поновну борбу с њим онемогућили су и сваку енергичнију директну акцију Русије код Порте.

Таковски сабор и почетак Другог српског устанка, 24. април 1815. Слика Паје Јовановића из 1898.
Таковски сабор и почетак Другог српског устанка, 24. април 1815. Слика Паје Јовановића из 1898.

Турски зулуми и опасност па живот народних старешина дадоше повод за други устанак под Милошем Обреновићем (у априлу 1815). Устаници ступише у савез с Портиним одметницима у Адакалу браћом Реџеп-аге, који је погубљен на заповест Портину 1814. год, те су тако били заштићени са североисточне стране. Порта није имала велике посаде у Србији, а војска јој се као обично, споро окупљала, те Милош успе да протера Турке из села и заузме Ваљево, Пожаревац и још нека места и Мачву.

Љубићка битка, 8. маја 1815.
Љубићка битка, 8. маја 1815.

Порта пошаље на њега војску од Босне под Хуршид-пашом, покоритељем Србије из 1813. и од Ниша под Марашли-Али-пашом. Међутим је Наполеон био поново савладан, а Русија је енергично интервенисала у Цариграду и окупљала војску на граници. То је делавало на Порту да потражи миран пут за решење српског питања. Милош је искористио ту ситуацију истичући да се народ не буни против султана него против зулума Сулејман-паше и послао је депутацију у Цариград. Он искористи и суревњивост измеду Хуршид-паше и Марашлије и склопи с овим последњим усмен уговор о примирењу и самоуправи Србије, с турским пашом у Београду и с турским гарнизонима у градовима. Марашлија постаде везир у Београду место Сулејман-паше, а Милош врховни кнез.

Милош се посве наслони на Русију, а ова се енергично заузе за Србе у Цариграду. Милош је настојао да преговорима и уз дипламатску помоћ Русије утврди и прошири аутономију Србије. Руска савезница Аустрија није га помагала али га није могла ни ометати.

Русија је послала посланика Строганова у Цариград (1816) и овај је енергично тражио извршење букурешког уговора о Србији, Влашкој и Молдавској. Због таквог држања Строганова Порта остави Србе на миру и престаде им тражити да предаду оружје. Порта је развлачила преговоре с Русијом и са Србима све до 1820. Те године пошаље он ферман Србима којим им је потврђивала нека права, али Милош одби ферман, како му је и Русија саветовала и посла једну велику депутацију у Цариград с упутствима да склопе погодбу с Портом (1820). Депутација је требала тражити наследно кнежевско право, која имају Архипелашка Острва, Влашка и привилегисане друге области.

Али поводом грчког устанка (1821) Порта интернира српску депутацију и, не прихвативши руски ултиматум, пусти да Строганов прекине дипламатске односе и отпутује с посланством из Цариграда.

ИЗВОРИсточно питање
Претходни чланакЕгипатско питање, одметници на Дунаву и у Албанији
Следећи чланакБорба Грка за ослобођење 1821-1829.