Националистички програми

1593

У Европи су се развијали догађаји који су не само својим примером деловали на духове него су имали и директног утицаја на политичке кругове. Проводило се талијанско а приправљало немачко уједињење. На престолу француског Другог Царства седео је Наполеон III, који је за основицу своје врло активне спољње политике узео национално начело.

У програму Наполеона III стајало је на првом месту питање уједињења Италије. Он је 1859. војнички, а после тога дипломатски помогао да се то уједињење проведе.

Наполеон III у бици код Солферина, 29. април – 11. јул 1859. Уље на платну Жан Луис Ернест Мејсонера из 1863.
Наполеон III у бици код Солферина, 29. април – 11. јул 1859. Уље на платну Жан Луис Ернест Мејсонера из 1863.

Наполеон III помагао је сваком приликом и на Балкану примену и јачање националног начела против француских такмаца на Средоземном мору: Аустрије и Русије. Он је своје велике планове завијао у тајанственост. Сигурно се виде његове идеје у мислима његова министра спољних послова Тувнела и дипломате Гобиноа, које су излагали 1861. аустријском посланику Рихарду Метерниху, сину чувеног канцелара, о Источном питању. Наполеонови министри нису ни у незнатнијим питањима давали своје мишљење, пре него би примили упуте од цара, па вероватно није то било ни у овом важном питању њихово лично мишљење. Према предвиђањима тих француских дипломата требала се Турска наскоро распасти на четири дела: 1. Дунавске румунске покрајине с тежњом за пуном самосталношћу; 2: Србија којој би се бациле у наручје Херцеговина, Црна Гора, Бугарска и Босна са тежњом да уједине и српско-словенско становништво Аустрије. Француске дипломате умиривали су Аустрију да се не противи том у интересу свог будућег повећања и осигурања поседа на Јадранском мору; 3. Епир и Тесалија с тенденцијом да се уједине с Грчком; 4: Румелија с Цариградом, која би могла још остати султану.

Талијанско питање испреплетало се с мађарским и Источним питањем, јер је у сва три била заинтересована Аустрија. У почетку талијанско-аустријског рата 1859. покушао је кнез Михаило да заинтересује Наполеона III, управо пред његов полазак војсци у Италију, да овом приликом покрене и Источно питање. Цар је изјавио да је тешко и мађарско, а немогуће Источно питање заплетати с талијанским, јер је томе одлучно противна Енглеска. Иза тога је кнез Михаило преговарао с Кошутом у Лондону о српско-мађарском споразуму против Аустрије, која је најопаснији противник и српске и мађарске самосталности. Кошут се изразио за Дунавску Конфедерацију независних држава Угарске, Хрватске, Србије и румунских дунавских кнежевина као најбољу запреку ширењу и Русије и Аустрије. У случају да наслеђе турске баштине буде слобода народа, Кошут није видео никакву опасност за Угарску ако се јужни Словени уреде у једну државу.

Сусрет Џузепеа Гарибалдија (4. јул 1807. – 2. јун 1882.) и Виктора Емануела II (14. март 1820. – 9. јануар 1878.) на мосту Теаноа 26. октобра 1860. Мурал Пјетра Алдија.
Сусрет Џузепеа Гарибалдија (4. јул 1807. – 2. јун 1882.) и Виктора Емануела II (14. март 1820. – 9. јануар 1878.) на мосту Теаноа 26. октобра 1860. Мурал Пјетра Алдија.

Међутим рат од 1859. завршио се брзо, а да није довео ни до какве акције према Угарској или на Балкану. Али, Италија је имала још да ослободи млетачку област од Аустрије, па је и надаље задржала у својим рачунима против ње савез с револуционарним силама. Још 1860. приправљали су мађарски емигранти земљиште за искрцавање чета у Далмацији и пролаз кроз Хрватску. Акција је настављена и у идуће две године. Покрет је требало да почне на Балкану тако да би се морала уплести и Аустрија. Гарибалди с добровољцима имао је изазвати Аустрију. Кошут је требало да приправи Мађаре да се у том моменту дигну. У том се случају надала Италија лако отргнути млетачку област. Везе са талијанским и мађарским револуционарима и пример Гарибалдијевих успеха имао је утицаја и на други Вукаловићев устанак од 1861. године. Кад је поводом пограничних сукоба дошло до турског ултиматума и објаве рата Црној Гори (почетком пролећа 1862), упутио је Гарибалди проглас народима на Истоку позивајући их да се сложе и ослободе.

Порти и европској дипломатији пошло је за руком да умире покрет Црне Горе и Херцеговине. Службена Италија напустила је такођер планове с мађарском револуцијом. Она је ступила у савез с Пруском и у заједници с њом у рат против Аустрије 1866. План јој је био да што пре и без далекосежних покрета дође до поседа млетачких области. Бизмарк, пак, хтео ју је што јаче ангажовати у рату с Аустријом. После победе над Аустријом требала му је револуција у њој ако би Француска навалила на Пруску. Тим циљевима имала је послужити мађарска револуција, приправљења из Италије. Мађарски револуционар Тир и Бизмарков изасланик Пфул приправљали су у Београду земљиште да Србија помогне акцију Мађара и аустријских јужних Словена против Аустрије. Кнез Михаило и Гарашанин нису се хтели излагати аустријској освети без сигурних гаранција. Међутим пре завршетка преговора рат је завршен. Прилике ни код Јужних Словена ни код Мађара нису биле зреле за такву акцију. Код Мађара је, штавише, превладала Деакова политика споразума с Аустријом. Она је, довела до нагодбе од 1867, којом су Мађари везали своју судбину с Аустријом и њезином политиком на Истоку.

Русија је у кримском рату претрпела пораз своје директне империјалистичке акције на Истоку, коју је оснивала на верској идеји, па је узела тактику да организује и истури напред против Турске балканске Словене, да место хришћанске идеје искористи савремену идеју народности у руском панславенском облику и да преко Јужних Словена поврати на Истоку положај, који је изгубила у кримском рату.

Панславистичка агитација из Русије захватила је не само словенске земље у Турској него и у Аустрији. Етнографски конгрес и изложба у Москви (1867) дали су згодну прилику за ту пропаганду. После пораза Аустрије у рату с Пруском 1866. чиниле су Аустрија и Турска на војводу од Грамона утисак двеју трошних зграда, прислоњених једна уз другу, од којих се не може једна потрести а да и друга не осети потрес.

Победа Прусије против Аутрије у бици за Кониграц, 3. јула 1866. Слика Кристијана Села.
Победа Прусије против Аутрије у бици за Кониграц, 3. јула 1866. Слика Кристијана Села.

Године 1866. победила је Пруска Аустрију и истисла је из Немачке. Против Пруске почеше се приближавати међусобно Аустрија и Француска и отклањати сваки повод који би им могао везати силе на Истоку. Француска потакну поново Порту да проведе неизвршена обећања из хатихумајуна и да обрати пажњу на привредне и финансијске реформе (1867). Она покуша да се споразуме и с Русијом о Балкану на основу националног начела и да се зато Русија држи симпатична према Француској у њезину односу према Пруској. Али, Русија је хтела империјалистичко решење Источног питања, да би се и сама при том директно окористила, и предлагала је да се проведу радикалне реформе у Турској уз гаранцију европских сила.

Баш у време јаког панславистичког покрета (1867) доказивао је велики руски историчар Соловјев, у једном чланку о Источном питању, да се Русија није руководила нити се руководи себичношћу у том питању, јер не може желети проширење својих ионако огромних области, него јој је увек циљ да при распадању Турске помогне да се образују независне хришћанске државе.

У духу савременог националног начела, по угледу на Италију и Немачку, поставио је и кнез Михаило програм решења балканског дела Источног питања по начелу народности. Он је Србији наменио улогу Пијемонта за све Јужне Словене Балкана. Србија је под кнезом Михаилом постала стожер свих балканских припрема за једну заједничку акцију хришћана против Турске. Кнез Михаило је склопио савезе и уговоре са Црном Гором (1866), с бугарским револуционарним комитетима у Букурешту (почетком 1867), с Грчком (1867), с Румунском (1868). Српско-бугарски уговор предвиђао је образовање једног заједничког “Србо-Бугарског Краљевства” или Југословенског Царства, а за владара Михаила Обреновића. Циљ савеза с Грчком било је ослобођење свих хришћана на Балкану и на острвима Архипелага, независно од сваке стране интервенције, а минимум тежња: присаједињење Босне и Херцеговине Србији, Епира и Тесалије Грчкој. Ако би се постигао потпун циљ савеза или у сразмери већој од предвиђеног минимума, задржале су уговарајуће стране право да специјалним уговором одреде границе и продуже своје односе да би трајним савезом осигурале дело њихова заједничког труда. Требала се поштовати воља народа који би учествовали у борби и изјавили жељу да се присаједине једној или другој уговарајућој страни, или да образују одвојене и савезне државе. Устав по којем би биле управљане савезне државе требао је бити расправљен и уређен споразумно између Србија и Грчке и земаља које буду учествовале у конфедерацији. Обе стране требале су радити да велике пријатељске силе признају начело самоодређења хришћана у Турској и опрети се сваком распарчању Европске Турске, у којем би ма који део овог територија прешао под власт неког страног суверена.

Кнез Михаило Обреновић (16. септембар 1823. – 10. јун 1868.)
Кнез Михаило Обреновић (16. септембар 1823. – 10. јун 1868.)

Михаилов план односио се, природно, на решење само балканског дела Источног питања и то по начелу народног самоодређења акцијом самих балканских народа без мешања страних сила. Он се надао да ће Мађари, који су се погодили с Аустријом 1867. спречити неповољну акцију Хабсбуршке Монархије. Угарски министар председник Андражи хтео је Србију отргнути од Русије, везати је за Хабсбуршку Монархију и завадити Србе и Хрвате. То је он намеравао постићи тим што би пристао да Србија добије Босну до Врбаса, а да западни део од те реке заузме Аустро-Угарска. У том смислу радио је аустро-угарски генерални конзул Калај, који је постављен у Београду кратко време пред Михаилову погибију. После смрти Михаилове нудио је Калај Намесништву и савез на тој основи.

Наполеон III, у смислу свог балканског програма на основу начела народности, настојао је сугерирати Аустрији мисао да помогне амбиције Србије за Босном и Херцеговином и да је тако привуче на своју страну и одвоји од Русије.

Порта је одбијала Михаилове предлоге да његову вазалном подручју припоји Босну и Херцеговину, сматрајући те његове тежње као део руских аспирација на Истоку и изјављујући да би у таквом случају волела више дате земље уступи Аустрији.

После рата од 1866. међународна ситуација није била повољна за покретање Источног питања. Аустрија, Француска и Италија преговарале су о савезу против Пруске, па су желеле да мирује Балкан. Енглеска је штитила Турску, Русија је била осамљена на Истоку и желела је најпре решење питања о свом оружању на Црном мору. Балканске државе нису биле спремне за рат. Тако је балканска акција одгођена.

Владимир Јовановић (28. септембар 1833. – 3. март 1922.), српски економиста, политичар, новинар и почасни члан Српске краљевске академије.
Владимир Јовановић (28. септембар 1833. – 3. март 1922.), српски економиста, политичар, новинар и почасни члан Српске краљевске академије.

Упоредо са службеном акцијом српског Пијемонта ишла је акција српских патриота на политичком и књижевном пољу. Слично као у Италији пред уједињење, тако је шездесетих година прошлога века била обузета српска јавност једном мисли: о националном ослобођењу и уједињењу. Успеси комбиноване талијанске државне и патриотске акције електризовали су патриотске кругове у свима српским крајевима. Као што је пред ујдињење Мацинијев савез “Млада Италија” ујединио све талијанске патриоте у расцепканим талијанским земљама у једној тежњи за уједињењем Италије у једну слободну либералну, народну државу, тако је требало да савез “Уједињене омладине српске”, основан 1866. у Новом Саду, уједини Србе из свих крајева у једно националистичко друштво са задатком да буди патриотску свест и самопоуздање у народу, да народ сам узме у своје руке ствар свога ослобођења. Један од оснивача Омладине, Владимир Јовановић, био је од раније у вези с Мацинијем и прихватио је његов програм да се Талијани и Југословени ослободе заједничком сарадњом. Задаћа Србије била је да помогне да се побуне Југословени и Мађари у хабсбуршкој држави а Италија је, поред ратовања с Аустријом, требало да војнички помогне Србију против Турске.

Године 1866. радили су Јовановић и Светозар Милетић, вођ народне странке у Војводини, одлучно за то да Србија зарати против Аустрије у савезу с Италијом и Пруском. Кад кнез Михаило није искористио ту прилику, основали су либерали Омладину, која је радила на том да се сам народ оспособи за акцију ослобођења. Либерали су спајали унутрашњу и спољашњу слободу и тражили да Србија као Пијемонт предњачи у либералном уређењу, у уставности. Због вођства либерала у Омладини дошло је до њезина сукоба с режимом кнеза Михаила. Најзад је укинута у Угарској због својих националних, а у Србији због демократских тежњи (1871).

У српским националним политичким круговима не само у Србији и Турској него и у Војводини као и међу Хрватима био је јак интерес за Источно питање и утврђено је било тачно схватање да судбина нашега народа зависи од његова тачног решења. Срби у турским покрајинама, особито у Босни и Херцеговини, узимали су активног учешћа у револуционарном спремању за његово решавање у српском смислу. Вођ војводанских Срба, напредни и родољубиви Светозар Милетић, схватио је својим далековидним погледом, сву важност тога питања и посветио му је кроз две деценије велик део свог јавног рада. Поред осталог он му је у “Дневнику” од 1863. посветио цели низ чланака. Ту је предлагао решење по начелу народности, стварањем једне балканске конфедерације између српско-бугарске федеративне заједнице, с једне, и Грка и Румуна, с друге стране. Границе Србије требале су да обухвате Драч, Охрид и Битољ до Солунског залива, а на западу Босну. Од Босне је требало дати Аустрији западни део до Врбаса у замену за део Далмације на југоисток од реке Неретве. Бугарска је требала добити остале области источно, а Грчка јужно од Србије заједно с острвима и малоазијском обалом. Цариград с мореузима и њиховом околином могао је постати слободна неутрална држава под заштитом тих хришћанских савезних држава или међународном гарантијом европских сила. Остала Азија и Египат могао је служити великим силама за евентуалну поделу и задовољење њихових интереса. Те, Милетићеве чланке превели су на немачки и издали његови пријатељи у јеку источне кризе 1877, кад се његова тадашња реч није могла чути из будимског затвора, где је чамио од времена српске објаве рата Турској, коју је одушевљено поздравио. Под његовим утицајем унесена је у Бечкеречки програм од 1869. у шестој тачки одредба да треба спречавати сваку политику која би ишла за одржавањем Турске или за освајањем хришћанских земаља Отоманске Царевине, а заступати начело немешања страних сила и помагати ослобођење хришћанских народа.

Србијански либерали водили су много рачуна о том да се инострана јавност задобије за српско гледиште у Источном питању. Један од њихових првака, Владимир Јовановић, отишао је у њиховој мисији после бомбардовања Београда 1862. у Лондон, а по жељи Намесништва 1870. у Париз да брани нашу националну ствар. У Лондону радио је Јовановић договорно с изасланицима кнеза Михаила: кнегињом Јулијом и Филипом Христићем на истом циљу.

Један плод тог политичког интереса и рада Владимира Јовановића јесу његове политичке расправе о Источном питању.

У првој (1863) он је настојао да упозна енглеску публику са односом Срба према Источном питању и да докаже способност српског народа за срдачно уједињење са својом слободном браћом помоћу доказа из историје и политичког живота српског народа (1863). Он је хтео да увери енглеску публику да преобразба огромних отоманских поседа, који леже око енглеских саобраћајних веза с Индијом, у једну моћну независну и слободну хришчанску државу, даје сигурнију основицу за те енглеске везе и шире поље за улагање енглеског капитала и за богатију трговину, него што се може очекивати од области опустошених под турском управом.

Готово пола века доцније (1909), после анексије Босне и Херцеговине, заступао је Владимир Јовановић у једној расправи, преведеној и на енглески језик сличну мисао, да би балкански савез с Цариградом и Солуном као слободним пристаништима и са царинским савезом одговарао интересима Европе и општем напретку цивилизације, да би европски интереси на Истоку и саобраћај на великим друмовима левантске трговине најбоље били обезбеђени неутрализацијом балканских држава и образовањем балканског савеза.

У подужој француској расправи од 1870. о Србима и мисији Срблије на европском Истоку, указује он да су на Србију управљени погледи дванаест милиона хришћана Истока. У духу тадашњег врло јаког утицаја природних наука, он је истицао да мало дубље испитивање природних закона, који владају развићем и преображајем народа, мора довести до уверења да земља, из које је дошао први јуначки поклич за народну слободу и независност у Источној Европи, да ослобођена Србија мора имати као мисију да себе учини средиштем општег покрета, барјактаром либералних и напредних идеја у овом делу Европе. С тим у вези узео је Владимир Јовановић за циљ “да скупи раштркане зраке у сноп, који би могао осветлити генија Срба и њихове тежње”. Тако би се боље оценила морална и политичка вредност српских тежња за стањем које боље одговара нагону Срба, јер садашњост не задовољава тај њихов нагон и њихове тежње.

У смислу тог постављеног циља, доказивао је Владимир Јовановић излагањем српске средњевековне историје да је независност српског народа била повољна за напредовање културе. Даље је изложио пропаст српских држава, и политичку поцепаност Срба после те пропасти. Он је оповргавао погрешне представе о црногорским Србима и истицао њихова културна настојања, њихову потребу за изласком на море и за политичким уједињењем с осталим српским земљама. Приказао је прошлост Срба у Угарској, њихове заслуге за одбрану европске културе, њихову солидарност с Хрватима и аустро-мађарску перфидију према Србима. Затим је изложио историју ослобођења Србије и њезина развоја у XIX веку. Најзад је извукао закључак да историја, географски положај, бројно стање, обичаји и демократске установе Срба одређују Србима главну улогу у уједињењу Сррба, Хрвата и Бугара и да је једина чврста основица за извршење те мисије начело слободе и напретка и да се прави европски интереси слажу с ослобођењем хришћана на Истоку. На крају је апеловао на европску демократску штампу да пропагира начело неинтервенције за народе на Истоку, како је то начело већ посвећено међународним правом.

Светозар Марковић (1846. – 26. фебруар 1875.), српски социјалистички мислилац, политичар и публициста.
Светозар Марковић (1846. – 26. фебруар 1875.), српски социјалистички мислилац, политичар и публициста.

Противно методима и тактици националистичке идеологије, која је слободу и уједињење народа Османлијске Царевине очекивала од државне и дипломатске акције, Светозар Марковић, оснивач српског социјализма, стављао је у свом делу Србија на Истоку (1872) српском народу као задаћу на Истоку: подизање револуције, која би се завршила уништењем свих држава које су тада сметале да се балкански народи сједине као слободни људи и равноправни радници у савез општина, жупанија или држава, како им најзгодније буде. И он је, дакле, хтео балканску федерацију али револуционарним демократским покретом оздо, као што је некад Мацини хтео талијанску, само је Марковић том циљу давао јачи социјални садржај.

Хрватски историчар и јавни радник Фрањо Рачки посветио је Источном питању, између осталог, целу серију чланака у Позору од 1862. године и у њима изложио погледе своје и својих земљака на начин решавања тога питања. Он је резимирао та излагања у три тачке:

1. Да Источно питање куца свом силом на вратима еуропејске дипломације, те да се има што прије ријешити; што се дуље одгађа тим горе по мир и поредак еуропејски.

2. Да се Источно питање ни ријешити ни ушуткати не може ма каковими обновами у Турском Царству, а то већ зато не, јер обнове узајмљене из кршћанских државах не могу примати корјен у држави с мухамеданскими, кршћаншким сасма противними начели. То бјелодано доказује повјест свих реформах покушаних у Турској течајем последњих двајух столећах.

3. Да ће се Источно питање ријешити најповољније за “еуропејско равновјес’је”, пропусти ли се кршћанским народом устројити нове државне организме. А ови народи имаду за тај посао доста душевне и материјалне снаге, лате ли га се “солидарно”. Еуропејске власти нека и на Турско Царство упорабе “начело непосредовања”, а дипломација нека регистрира у међународно право “готово чине”.

То је био рецепт, који је Наполеон III тако повољно употребио за довршење талијанског уједињавања штитећи тим начелом немешања леђа Пијемонта од аустријског поновног нападаја приликом уједињавања јужне и средње Италије. Тај исти начин употребила је Антанта 1912. да осигура балканском савезу плодове његових победа.

Фрањо Рачки (25. новембар 1828. – 13. фебруар 1894.), хрватски политичар и историчар, академик Југословенске академије знаности и умјетности, дописни члан Српске академије наука и уметности. Слика Влаха Буковца.
Фрањо Рачки (25. новембар 1828. – 13. фебруар 1894.), хрватски политичар и историчар, академик Југословенске академије знаности и умјетности, дописни члан Српске академије наука и уметности. Слика Влаха Буковца.

Рачки је истицао да га ни католички ни хрватски осећаји ни његов положај католичког свештеника не могу сметати да у тадашњем рату “кршћанства проти мослеминству” (турско-црногорском рату) не покаже своје саучешће.

“Као Хрват корист народа хрватскога не раздвајам од користи народа србскога, јер сам увјерен, да што је једному користно, другому не може бити на штету.”

“И ми Југословени, који још не изгубисмо вјере у крста и еванђеоска начела и који из повјести добро знамо што су Турци били, а из плача своје прекосовске браће још знамо шта су Турци и дан данашњи – и ми прости недржавници, неучивши високе политике по високих школах, кимали смо главом, чудом се чудећи како европејска кршћанска дипломација и њезини трабанти новинарски повјеровати могу: да се Турско Царство препородити може док му је коран мјесто еванђеља, да Исукрст и Мухамед може сједити за истим столом; да Турчин мослемин може праведан бити свому поданику, који по његову закону није ни човјек; да га може сматрати за себи равна, дочим закон од њега захтијева да га присили на ислам или убије; да Турско Царство може попети се на онај степен на који дигоше се кршћанске државе, пошто оно оснива се на посвема различитих одношајих вјерозаконских, обитељских и грађанских”.

Тако је велики Хрват и Југословен историчар Рачки тачно изразио размимоилажење европских народа и Османлија у основним погледима на свет и човечанство, што је онемогућавало њихов миран живот једних међу другима под османлијском влашћу.

Али, поред широких напредних југословенских схватања Рачкога, убрзо се појављује и уско племско схватање, које је било, пандан унутрашњој ексклузивној политици Старчевићанства. Против модерних природних националних права истиче оно преживела историјска права.

Хрватски политичар и револуционар Евгениј Кватерник издао је две свеске расправе “Источно питање и Хрвати” (1868. св. I. доба персијско-обарско, св. II.. доба сарацено-бугарско), као извадак из опширнијег рукописа “Повиест Хрвата” “да се тако узмогне темељито из те расправе закључити на права, звање хисторично-народње, паче и на неуклоњиву дужност нашега народа утицати у риешавање животнога по њ питања, и негледећ на то, у којем се одношају или свези политичкој он налазио буде у онај одлучни хип, када ће ударити свечани по Европу сат риешивању тому«, св. I. стр. И-II).

Кватерник почиње Источно питање с почецима “засиецања римскога свиета у питање ово”, не убрајајући у њ грчко-перзијске борбе и освајања Александра Македонског, јер се “то заметнутје Источнога питања … не протеже упливом својим даље (од) грчкога свиета”.

Као “исходиште и каноти темељ свој даљњој расправи Источнога питања” поставио је писац развитак доба перзијско-обарског, у односу према Римском Царству “а навластито на колико је та доба и на наш народ на југу, тамо од првих почетаках његових утицала и упливала”. (св. II, стр. 1).

Важност момента, и “смртоносни њеки смјер, који се зачео, са становите стране, у том питању суставно тјерати у истој нашој домовини” дао је повода Кватернику да овим историјско-правним разматрањима положи темељ за будућу политичку расправу, у којој је намеравао обрадити и политичку страну Источног питања погледом на хрватске интересе и доказати бесмисленост југословенства, илирства, панславизма (додаје боље рећи панрусизма) и у новије време чак пансрбизма и право Хрвата да не буду искључени “из боришта онога на којем су они течајем тринаест виековах не само предњачили, но скоро увијек искључивим својим упливом, утицањем или посредовањем и одлучни правац давали”. (св. И. стр.. II—III).

Кватернику је био, дакле, циљ да историјом докаже право и позив Хрвата да они ослободе “крв своју испод турског господства, непродавајућ ју туђини..”. Тим је, уједно, хтео да обрани странку права од приговора да њезина хрватска политика зна само за три жупаније хрватске. То је одговарало сасвим грандоманској политици старчевићанства, које је Хрватима давало улогу да под својим именом уједине све и Србе и Хрвате, противно вољи и Аустрије и Мађара и самих Срба, а средство за то било је папирно “историско право”. “Вриеме пако ослобођењу тому стоји у рукух Провидности”.

Анте Старчевић (23. мај 1823. – 28. фебруар 1896.), хрватски политичар, провинцијални књижевник и публициста, оснивач Хрватске странке права, национал-шовиниста, србофоб и расиста.
Анте Старчевић (23. мај 1823. – 28. фебруар 1896.), хрватски политичар, провинцијални књижевник и публициста, оснивач Хрватске странке права, национал-шовиниста, србофоб и расиста.

Др Анте Старчевић, оснивач по њему назване политичке идеалогије ексклузивног хрватског национализма на основу историјског права и велики противник Срба и српског имена бавио се такођер овим питањем. На питање једног пријатеља из Париза за време велике источне кризе од 1875-1878, он му је у писмима изложио своје погледе о том 1876. Тај састав он је прегледао за штампу 1892, при чем “у ствари није имао ништа променити”. Та расправица нађена је у његовим списима под насловом “Источно питање” и тако је штампана у листу “Хрватско право” и засебно (1899). Старчевићева је мисао била “да се керстјаном Турске најлакше може помоћи, и тиме Источно питање решити, ако Турска увете које она може дати, и изврши ако хоће велике власти. Хатигилхане и хумајума нису извршени не само поради старовичних Тураках који се ослањаше на Енглеску и на Аустрију него јер ни Франћуска ни Русија нису Турску нагониле на испуњење те дужности.” – Тек ако би се Турска показала преслаба, требало ју је жртвовати и на њезино место поставити народе који су за живот: Булгаре и Хорвате.

Својим погледима, особито својом хвалом Турака, властелина у Босни као “хрватског, најстаријег и најчистијег племства сабље у свој Европи” долазио је Старчевић, како сам прича, у противност с фра Јукићем (1857), Босанцем, чије је само тешко страдање од Турака опровргавало све романтичке Старчевићеве илузије.

Међу турским књижевницима и политичарима била је настала, по угледу на друге европске народе, струја “млада турска”, која је тежила за модернизовањем Турске. Младотурци су били шовинистичке националисте. Султан Абдул-Азис (1861-1876) приклонио се после посете париске изложбе 1867. реформној струји, те би издан цели низ нових закона и кодификован грађански законик 1868-1876. (»меџела«). Али, посте смрти реформних вођа Фуад-паше и Али-Паше и после пораза Француске у француско-немачком рату 1870-1871, превлада у Турској старотурска реакција и настадоше борбе против модернизирања Турске и продирања западне културе и западног капитала.

Француски војници у француско-пруском рату 1870-71.
Француски војници у француско-пруском рату 1870-71.

Тим је могло незадовољство хришћана да буде само појачано и да буде пружена прилика Русији да поново постане агресивнија на Истоку. Русија је искористила немачко-француски рат (1870-1871) те је прогласила да је не вежу ограничења Париског уговора у погледу неутрализације Црног мора. Конференција сигнатарних сила Париског уговора обнови у Лондону (13. Марта 1871) остале одредбе Париског уговора с модификацијом да султан може отворити мореузе флоти пријатељских сила кад би то сматрао потребно за извршење одредаба Париског уговора.

У исто време успели су Бугари да добију ферман за самосталну цркву у Турској, свој егзархат (1870). Русија је пристала на те бугарске тежње надајући се да их искористи против Турске, а Порта је опет мислила помоћу Бугара сузбити утицај грчке и српске државе и разбити југословенску солидарнаст. Егзархат је захватио и многе српске епархије као велешку, штипску, пиротску и нишку и окупио је македонске Словене, који су били огорчени на грчки црквени и просветни притисак. Са егзархатом добили су Бугари јаке позиције за своје врло широке националне претензије у Турској и оделили су своју акцију од српске. Заузимањем Порте добили су своје владике у Скопљу и Охриду (1872).

И руска политика на Истоку одвратила се после смрти кнеза Михаила од Србије, у којој су почеле превлађивати унутрашње слободоумније струје и јачати се демократијом. Руски аутократски режим почео је преносити тежиште своје српске политике на Црну Гору, у којој је кнез Никола одржавао сличан режим, а тежиште балканске политике на Бугаре, који су били у ближој сфери руских интереса и могли боље послужити непосредним руским циљевима на Истоку. Та руска политика јасно се истакла у кризи од 1875-1878. године.

ИЗВОРИсточно питање
Претходни чланакКримски рат и нови покушај реформи
Следећи чланакВелика криза на Истоку 1875-1878.