Македонско питање

1734

Пошто је Бугарска успела да себи присаједини Источну Румелију помоћу револуције (1885), почела је мислити на то да и македонски део из Санстефанскога уговора добије на сличан начин. Егзархијски свештеници и учитељи развили су били успешну пропаганду. Створен је план да се у Македонији изазивају немири и да се пред Европу тим начином постави Македонско питање, да се помоћу Европе добије аутономија па би се онда поступило по примеру источне Румелије. Акцијом су требали управљати посебни комитети. Крајем 1894. обратили су се неки Македонци из Софије на силе с молбом да се заузму за Бугаре у Македонији. Идуће 1895.године почеше комитети слати чете (комитске чете, комите) на турски териториј.

На конгресу комита у Софији 1894. основана је тзв. Спољна организација са циљем да изазове интервенцију великих сила у Македонији. 1896. године, основали су Бугари у Солуну револуционарну „унутрашњу организацију”, тј. комитску организацију. Душа те организације постао је поручник Сарафон (убијен у Софији 1907). Та је организација постала држава у држави са својим комитским четама. Уцењивала је, ударала намете, судила, палила, убијала противнике, терором натеривала утицајне људе у Македонији у своје редове и уништавала српске културне споменике и установе (књиге, слике, натписе, манастире, школе).

Фирмилијан Дражић (20. август 1852. – 7. децембар 1903), скопски владика од 1902. до 1903.
Фирмилијан Дражић (20. август 1852. – 7. децембар 1903), скопски владика од 1902. до 1903.

Бугарски је егзархат испословао код Порте, упркос отпору цариградске патријаршије, успостављање бугарских епископа у Струмици, Битољу и Дебру (1894-97). После крвавих сукоба с Грцима (1897) добили су Срби за скопску епархију администратора (Фирмилијана Дражића), који је доцније (1902) добио митрополитско достојанство. После тешких борби добили су Срби митрополита и за велешко-дебарску епархију. Српске школе, које су постојале у Македонији давно пре бугарских, одржале су се и умножиле упркос безобзирног насиља од стране Бугара. И Срби и Македонци образовали су своје комитске чете против насиља Турака и Бугара.

На основу успеха своје пропаганде почели су Бугари оспоравати Србима Македонију. Пошто Македонија није административна јединица са тачно одређеним границама, Бугари су протезали њезине границе до Шар-планине, до Дрима, Солунског залива и Месте. Професор Цвијић утврдио је научно да се средина Македоније протеже јужно од Скопља ка средњем и доњем Вардару, да обухвата крајеве око Охрида, Битоља, Водена, Солуна, Дојрана, Струмице, Сереза, и Кавале, граничећи се на западу Преспанским и Охридским језером, а на истоку Струмом, а негде и Местом.

Језичке особине становништва и историјске традиције говориле су за српску тезу. Али, бугарска езархиска црква и бугарске школе рашириле су међу македонским Словенима бугарско име. Али, тим именом нису македонски Словени означавали народност него припадност словенској бугарској цркви у противности према Грчкој. Према том, било је на страни раширено погрешно уверење о народности Македонаца, основано на том називу. Јован Цвијић је предвиђао да ће се Македонци асимилирати са народношћу оне словенске државе, којој припадну (1906).

Русија и Аустрија склопиле су већ 1897. године један споразум о Балкану на основу одржања статус-квоа докле је могуће, а с обавезом да се међусобно споразумеју, ако се не би могао одржати статус-кво. Цариград и мореузи са залеђем до Марице искључени су од њиховог засебног споразумевања као питање од општег европског интереса. У случају поделе Турске искључена је мисао о освајањима ове две као и других сила. Аустрија је тражила, кад већ Русија сматра одржање затварања Дарданела као свој животни интерес, да се исто тако у случају промена на Балкану не дира у њен посед Босне, Херцеговине и Санџака, који јој је потребан да држи растављене Србију и Црну Гору, и да се осигура самосталност Арбаније. Евентуалном поделом Турске између балканских држава није се смела ниједна држава тако повећати да поремети равнотежу на Балкану. Ни Аустрија ни Русија није требало да истичу једна над другом претежан утицај на Балкану него да раде споразумно: Русија је изјављивала да су одредбе о Арбанији и о подели Турске преурањене и да је промена члана 25. Берлинског уговора тј. анексија Босне, Херцеговине и Санџака питање опште европско.

Овај је програм показивао да Аустрија, ослањајући се на тројни савез, наставља активнију политику на Балкану, коју је инаугурисала на Берлинском конгресу. Али, она је морала при обнови савезног уговора да призна својој савезници Италији равноправност у претензијама на Балкану (1887).

Трећа велешка чета Николе Дечева током устанка у Македонији 1903.
Трећа велешка чета Николе Дечева током устанка у Македонији 1903.

1902. и 1903. дошло је у Македонији до општих немира, до борбе комитских чега и до турских репресалија. То је дало повода силама да поведу акцију за форме, гарантоване 23. чланом закључка Берлинског конгреса. Султан Абдул-Хамид хтео је да предупреди акцију сила именовањем Хусеин-Хилми-паше за генералног инспектора за три тзв. македонска вилајета Европске Турске (солунски, битољски и косовски) у децембру 1902. Покушај да се узму и хришћани у жандармерију наишао је на отпор Арбанаса, који нису трпели неарбанске хришћане у жандармерији. Арбанаси су учинили покољ међу Србима у Пећи, Ђаковици и многим другим крајевима Старе Србије и Македоније. Убијали су, палили села и куће, пљачкали, чинили атентате на руске конзуле (1903). Порта је морала да пошаље војску против њих. Реформе су пропале, а немири су се наставили. Турски башибозлуци (нерегуларни добровољци) чинили су слична насиља као и комите.

Међутим Балкански Комитети, који су се образовали у Паризу и Лондону и западна штампа, тражили су ефективну контролу Сила над Македонијом и напуштање начела статус-кво.

То је било и у интенцијама двеју највише заинтересованих Сила Русије и Аустрије.

Цар Никола Други и Фрањо Јосиф први споразумели су се на састанку (у Мирцштегу код Беча) о заједничком реформном предлогу за Македонију (Мирцштески споразум од 2.10.1903). По том предлогу (у 9 тачака) требало је доделити генералном инспектору за три вилејета једног руског и једног Аустроугарског цивилног представника да надгледају реформе. Организацију жандармерије требало је да изведе један страни генерал са официрима страних сила, којима би се доделили рејони. Предложено је да се новом админстративном поделом боље групишу народности, да се домаћи хришћани више уведу у управне и судске установе, а да мешовите комисије заједно с руским и аустријским конзулима воде истрагу по политичким злочинима. Порта је требала да помогне репатрирање емиграната и обнову њихових насеља и да опрости једногодишњи порез попаљеним селима. Порта је требало да настави пропалу реформу и обавеже се на нове потребне поправке. Официре инструкторе за жандармерију дела је Аустроугарска за вилајет косовски, Италија за битољски, Русија за санџак солунски, Енглеска за дримски, Француска за серески. Ипак су били од ове организације изузети санџаци у којима је било Арбанаса (елбасански, дебарски, призренски и западни делови санџака Корице, Охрида и Пећи).

Јован Стојковић (25. децембар 1878. – 20. фебруар 1920), познат као Војвода Бабунски, четнички војвода у Старој Србији почетком 20. века
Јован Стојковић (25. децембар 1878. – 20. фебруар 1920), познат као Војвода Бабунски, четнички војвода у Старој Србији почетком 20. века

Покрет се смирио, али упади комитских чета нису престали. Бугарске, српске и грчке комите водиле су борбу не само против Турака, него и једни против других. Турци су сада чак били прећутно споразумни са борбом грчких чега против бугарских и са сузбијањем егзархата у корист патријаршије. Комите су убијале виђеније присталице противничке стране. Та лична и имовна несигурност утицала је да су се Македонци у масама селили првенствено у Бугарску, где су дошли до утицајних положаја и у Бугарској укоренили претензије на Македонију. Велики број Македонаца селио се и у Америку.

Јак отпор Порте против успостављања европске финансијске контроле комисије савладале су Велике силе заједничком демонстрацијом флоте и окупацијом царинарнице и телеграма у Митилени и Лемносу (крајем 1905).

После две године предложиле су Русија и Аустрија судску реформу. Силе су приморале Порту да продужи мандат њиховим реформским органима на седам година (до јула 1914).

ИЗВОРИсточно питање
Претходни чланакШирење аустријског утицаја на Балкану, немири и буне у Турској 1878-1897.
Следећи чланакЕвроазијске особине и старе цивилизације