Кримски рат и нови покушај реформи

2537

Сукоб интереса Русије и западних сила на Балкану. Кримски рат

Кнез Александар Карађорђевић (11. октобар 1806. – 3. мај 1885), кнез Србије од 14. септембра 1842. до 13. децембра 1858. Слика Уроша Кнежевића.
Кнез Александар Карађорђевић (11. октобар 1806. – 3. мај 1885), кнез Србије од 14. септембра 1842. до 13. децембра 1858. Слика Уроша Кнежевића.

Русија је настојала да преко унутрашњег уређења у три дунавске вазалне кнежевине осигура свој утицај. Она је успела против Енглеске, те је Порта установила у Србији Савет са доживотним члановима (1838). Због тог ограничења своје власти оставио је кнез Милош Србију (1839), а и његов други наследник Михаило уклонио се из Србије (1842) због сукоба и са Уставобранитељима. Иза њега је изабран Александар Карађорђевић, који се ослањао на Турску и Аустрију у спољашњој, а на Уставобранитеље у унутрашњој политици. Под њим су ударене основице модерног државног уређења Србије. Почела се омладина и Србије као и других балканских држава школовати на Западу и уносити либералне идеје и западну оријентацију.

Тада је (1844) Илија Гарашанин, “начертавао” програм за спољашњу политику Србије: постепено ослобођавање и уједињавање Јужних Словена око Србије противно империјалистичким тежњама Аустрије и Русије. Стварно он поставља национално начело као основицу за српску политику према Турској и према Аустрији.

Кад је дошла револуционарна 1848-1849. година помаже Србија српски покрет у Угарској против Мађара.

Либералне покрете у две румунске кнежевине, које је изазвала бурна 1848. година, делом и под утицајем пољских револуционара, угуши Порта на потицај Русије. Уговором у Балта Лиману 1. маја 1849. споразумеше се Русија и Турска да држе трупе у румуниским кнежевинама, док смире и проведу реакционарну ревизију устава.

Порта је срећно решила питање мађарских и пољских избеглица, које је било довело до спора с Русијом и Аустријом и до демонстрације енглеске флоте у Дарданелима против Русије.

Аграрни терети хришћана који су с пуно нада помагали Омер-пашину акцију, нису ублажени. Омер-паша им затражи и оружје да предаду. Југоисточна Херцеговина (Зупци и Грахово) не хтедоше предати оружје. Грахово се, чак, прикључи Црној Гори, у којој је после смрти последњег владике – владара Петра II (1830-1851) дошао на престо први кнез Данило (1851-1860). Омер-паша навали на побуњене крајеве и на Црну Гору и притесни јако кнеза Данила.

У његовој је војсци било емиграната револуционара из 1848–1849. године, те Аустрија посла грофа Лајнингена с ултиматумом у Цариград, да тражи обуставу непријатељства и статус-кво. Порта задовољи те захтеве Аустрије (почетком 1853).

Почетак мађарске револуције 15. марта 1848, која је трајала до 4. октобра 1849.
Почетак мађарске револуције 15. марта 1848, која је трајала до 4. октобра 1849.

То је добро дошло Русији, која је већ дуже времена приправљала акцију да натера Порту да јој призна протекторат над хришћанима у Турској и да на тај начин стекне и над Турском протекторат, кад су јој силе онемогућиле ункјар-искелески. Цар Никола I настојао је узалуд и приликом посете у Лондону 1844. и преко енглескаг амбасадора у Петрограду Симера 1853. да приволи Енглеску да се споразуме с Русијом за случај пропасти Турске. Том је приликом увео Никола I и у дипломатски језик за Турску израз “болесни човек”. Енглеска није хтела ни да претпостави тај случај. Ипак је оба пута руски министар иностраних дела једнострано истицао у закључном меморандуму да је постигнута сагласност у погледима и оба пута је истицао да је потпуно сигуран у Аустрију и да може говорити и у њезино име. То је мишљење могла Русија сматрати оправданим 1844. због мнихово-храдиштанског споразума, а 1853. због помоћи у мађарској буни у 1849. години. Резиме руских погледа је да Русија не може дозволити да се у Цариграду утврди једна хришћанска сила, која би била довољно јака да је контролира и узнемирује и да се Русија одриче тежње за Цариградом. Даље је наглашавано као да су се Енглеска и Русија сагласиле да неће ни с којом другом силом склапати споразум за случај распада Турског Царства без претходног међусобног споразума.

Енглеска је влада мислила као и Симер “да је владар који инсистира с толиком упорношћу на скорој пропасти једне суседне државе, већ начисто у својој души да је дошао час не да се чека њезина пропаст, него да се изазове”.

Повод за акцију на Истоку нашла је Русија у питању о поседу св. места у Палестини. То је питање наследио и француски цар Наполеон III и продубио га да би успехом у том популарном питању француских традиција на Истоку подигао углед свог младог режима у земљи и у иностранству.

Од 1850-1853. водио се дипломатски спор о поседу православних и католичких свештеника у св. местима, у којем је Порта попуштала сад француским-сад руским захтевима. Најпосле посла цар Никола свога ађутанта Меншикова непосредно после аустријске Лајнингенове мисије с ултиматумом, који је у основи тражио да Порта призна Русији протекторат над православним хришћанима у Турској и да га гарантује једним уговором с Русијом (у мају 1853).

Француска и Енглеска устадоше против тих захтева, а Аустрија и Пруска не хтедоше пристати уз Русију.

Поморска битка код Синопа, 30. новембар 1853. Уље на платну Ивана Ајвазовског.
Поморска битка код Синопа, 30. новембар 1853. Уље на платну Ивана Ајвазовског.

Будући да је Порта одбила руске захтеве, окупираше Руси Молдавску и Влашку. Пошто не успе посредовање великих сила објави Порта Русији рат (окт. 1853). Руси уништише турску црноморску флоту. На то велике силе закључише на конференцији у Бечу 5. дец. 1853. да рат не може променити територијални посед зараћених држава. Русија одби тај захтев. На то објавише Енглеска и Француска Русији рат (априла 1854).

И једна и друга страна настојала је задобити Аустрију, али безуспешно. Обистинила се реч аустријског министра Шварценберга да ће Аустрија задивити свет својом незахвалношћу. Тада се појавила код неких руских генерала она мисао да пут у Цариград води или с Бечом или против Беча.

Под аустријским притиском евакуиса Русија Влашку и Молдавску, а уђоше аустријске и турске чете. Наполеон III је стављао у изглед Аустрији да добије те кнежевине, али се Аустрија није смела због њих завадити и с Русијом и с Турском.

Опсада Севастопоља, 17. октобар 1854. – 9. септембар 1855. Слика Франца Роубауда из 1904.
Опсада Севастопоља, 17. октобар 1854. – 9. септембар 1855. Слика Франца Роубауда из 1904.

Енглеска, Француска, Аустрија и Пруска сагласиле су се у програму од четири тачке који би требао да буде циљ рата: 1. укидање руског протектората у три дунавске кнежевине и стављање тих кнежевина под европску гарантију; 2. осигурање слободе дунавске пловидбе; 3. граничење руске моћи на Црном мору, које се због ратних успеха савезника променило у потпуно разоружање Русије на том мору; 4. укидање посебних протектората над хришћанима Турске и стављање хришћанских привилегија у Турској под заштиту европских сила некршећи суверена султанова права.

Место Аустрије помогла је војнички западне силе аустријска противница краљевина Сардинија (1855).

Савезници су водили рат против Русије на Криму (кримски рат). После једногодишње опсаде паде најважнија поморска тврђава Севастопољ (септ. 1855), у којем су Руси потопили своју флоту. Иза тога натера Аустрија претњом Русију да прими програм од четири тачке као основицу за мир.

Потписивање париског мира, 30. марта 1856. Слика Едварда Дубуфеа.
Потписивање париског мира, 30. марта 1856. Слика Едварда Дубуфеа.

Рат је ликвидиран на Париском конгресу, уговором од 30. марта 1856. Тим је миром примљена Турска као равноправан члан у “концерт европских сила”, гарантована јој је независнаст и интегритет, на Црном мору је забрањена руска и турска ратна флота и тврђаве. Пловидба Дунавом интернационализована је као и на другим рекама које протичу кроз више држава. Једна европска комисија требала се бринути за ушће Дунава, а комисија прибрежних држава за пловидбу на осталом току. Аутономија Влашке, Молдавске и Србије дошла је под гарантију сигнатарних сила.

Париски конгрес је значио уништење сваког привилегисаног руског утицаја у Источном питању и формално изједначење свих сила.

 

Хатихумајун од 1856. и нови покушај реформи

Да би избегао расправу о реформама на конгресу, султан је издао хатихумајун 18. фебруара 1856. и конгрес је примио на знање његово саопштење о том и нагласио да из тога не произлази никакво право за силе да се мешају у унутрашње ствари Турске.

Хатихурнајуном (царским писмом) од 18. фебруара 1856. настављена је и проширена реформна акција. За туркофилске силе могла је она значити прилагођавање Турске европском државном и друштвеном систему, а за протутурске снажење хришћана и поправљање изгледа за њихов ослободилачки покрет.

Овим хатихумајуном потврђене су гарантије из хатишерифа од Гилхане за слободу личности, имања и части свима поданицима без разлике сталежа и вере. Исто тако су потврђене старе привилегије немуслиманских вероисповеди а управа њихових имања стављена је у дужност скупштина, изабраних између свештенства и мирјана. Забрањено је свако понижавајуће разликовање или назив (“раја”) за коју било веру или народност. Призната је слобода вере и отворене су државне службе и школе припадницима свих народности. Спорове између припадника разних вера требали су судити мешовити судови, јавно и примајући сведочење без обзира на веру сведока, казнени законик и поступак требао се употпунити и затворити и казне хуманије реформирати, мучење укинути, хришћани подвргнути војној обавези као и муслимани. Допуштена је замена (беделија) или откуп војне службе. Реформом се требао омогућити вернији избор немуслиманских представника и слобода гласа у провинцијским и општинским већима (меџлишима). Странцима је допуштено поседовање непокретности у Турској. Истицано је да су порези једнаки за све и да ће се издавање пореза под закуп што скорије заменити директним прикупљањем. Јавним службеницима забрањено је свако учествовање у закупљивању. Закон о састављању годишњег државног буџета имао је да се строго респектује. Порта је требала позвати поглавице и по једног делегата сваке вероисповести да суделују и слободно гласају у већању Врховног управног савета о свима општим питањима. Закони против корупције морали су се применити једнако према сваком.

Одређено је да ће се основати банке и сличне установе за реформу новчаног и финансијског система, да ће се изграђивати путеви и канали и уклонити све сметње трговини и пољопривреди употребом европског капитала, знања и вештине.

Седиште Империјалне отоманске банке у Инстанбулу, основане у оквиру реформи 1856.
Седиште Империјалне отоманске банке у Инстанбулу, основане у оквиру реформи 1856.

Порта је, особито под утицајем туркофилске Енглеске, изводила неке реформе, али многе су остајале само мртво слово на папиру. Год. 1854. забрањена је трговина робљем, наређено је да се оснују криминални судови, који нису били везани за шеријат и на којима су вредела и сведочења хришћана. Порта укину харач, који су плаћали хришћани, али протегну на њих војну дужност, коју опет претвори у откупнину, јер су муслимани били против тога да раја добије оружје. Тако је једноставно нешто харача дошло име бедели-аскери. Год. 1854. поче Турска да склапа прве државне зајмове, издаде нови папирни новац и бонове. Од тада упада Турска све више у државне дугове и финансијску овисност од иностранства.

Фуад-паша добави једног аустријског финансијског чиновника и изради с њим програм о реформи финансија (1857). Од страних стручњака и домаћих чиновника образован је финансијски савет (1860), који састави приближан буџет. Године 1863. основа једна француско-енглеска група Царску отоманску банку. Већ 1850. издан је трговачки, а 1858. казнени законик, по француском узору и закон о поседу земље. Овде је задржано начело да је сва земља државна (мирије) осим куће и окиленице у градовима (мулк). Спахијама је Порта одредила доживотну ренту као одштету за десетину коју је сад држава сама побирала. Аге и бегови су већ пре повисили насилно кметовска давања са деветине на трећину. Поводом буна и тужба кметова у Босни, у којима је постављено босанско аграрно питање, дође до сеферске наредбе у 1859. години (од 14. сефера 1276) којом су уређени кметовски односи према том новом стању. Незадовољство с аграрним уређењем било је један од главних узрока бунама сељака у Босни, којима је покретано Источно питање. Турска није могла решити аграрно питање сеферским законом. Буна у источној Херцеговини под Вукаловићем трајала је и даље (1852-1862). Поразом на Грахову (1858) изгубили су Турци ово спорно подручје, при чем су црногорског кнеза Данила дипломатски помогле Русија и Француска. Многи су догађаји показивали и унутрашњу и спољашњу слабост Турске: уморство конзула у Џеди (1858), покољ Маронита у Сирији (1860), рат с Црном Гором (1862) поводом херцеговачког устанка, успех Молдавске и Влашке да се дипломатском помоћу Француске сједине под домаћим кнезом Кузом (1859), свргнуће Кузе и прокламовање Карла Хоенцолерна за кнеза (1866), турско бомбардовање београдске вароши (1862) и предаја градова Србији (1867), тешко савладани устанак на Криту (1866-1869), признање права примогенитуре Мехмед-Алијиној династији у наслеђивању Египта (1866) и делење титуле “кедив” (1867). У унутрашњости су, дакле, остајали и даље узроци нереда, а вазалне земље све су се више еманциповале.

ИЗВОРИсточно питање
Претходни чланакПроблеми Турске у Босни и Египту
Следећи чланакНационалистички програми