Египатско питање, одметници на Дунаву и у Албанији

1452

Постављање египатског питања. Француске аспирације

Мамалучки коњаник. Слика Карла Вернета
Мамалучки коњаник. Слика Карла Вернета

За време руско-турског рата од 1768-1774. прекинули су мамелучки бегови у Египту готово сваку везу с Цариградом и (њих двадесет и тројица) владали земљом самостално. Под њиховом самовољном владом почела је опадати египатска трговина. Француска покуша да искористи свој утицај за трговачке циљеве те од поглавице бегова Мурадбега доби уговором од 9. јануара 1785. право да француски трговци буду у Египту изједначени са турским под условом да плаћају уговорену доста ниску царину. Порта не признаде тај уговор ни самосталан положај Египта него посла капудана (адмирала) Хасана с флотом и војском да успостави пређашњу и политичку и финансијску зависност Египта од Порте (1786). Капудан Хасан победи додуше и сузби на југ мамелучке бегове и успостави султанову власт у Египту, али се брзо увери да се тешко може трајно држати против њих. Примицао се рат Турске с Русијом, његови су се плаћеници разбегли, а јаничари су се тешко могли употребити против себи сличних домаћих самовољних муслиманских силника, те капудан Хасан препусти беговима владу за извесни новчани поклон и уз обећање да ће плаћати уобичајени данак Порти, и удаљи се. Бегови остадоше и даље свемоћни господари у земљи допуштајући формалну власт Порте у особи једног паше без икакве моћи и у нередовитом, произвољном плаћању данка. Овако ослабљење централне власти олакша Француској да привремено завлада Египтом.

Уздрманост централне власти у граничним провинцијама Турске настојала је искористити француска Република, да у њима прошири свој утицај и да тако, за случај распада Турске, осигура за се нарочито приморска подручја као своју интересну сферу. И иначе, тај утицај или посед ојачавао би положај Француске на Средоземном мору против Енглеске и Русије и ширио би сферу француске трговине. Иначе је и револуционарна Француска настојала да има пријатељство Порте против Енглеске и Русије, а и Порта се није устручавала пријатељских веза с њом.

Русија је другом деобом Пољске допрла и са севера на Дњестру (у Камењецу) на границу Турске. Пољаци су били спремни пружити сваком руку против Русије, потицали су Порту на рат и осећали солидарност интереса с Француском. Порта се чувала да због Пољске изазове Русију, те се није обазирала на понуде пољских емисара 1794. год. да прими под врховну власт неке пољске покрајине. Порта је сусретљивошћу ублажила запете односе с Русијом и постала уопште мирнија, кад је по смрти агресивне царице Катарине (нов. 1796) дошао на престо цар Павле I. Француска је настојала и даље свим силама да подигне оружану силу Турске и да ангажује Турску против Русије, а за успостављење Пољске. И Бонапарта се носио мишљу 1794. да дође у Цариград, да реорганизује турску артиљерију. Али, и они официри који су дошли у Цариград због реформовања волске, вратили су се не оправивши ништа.

Рига од Фере (1757. – 24. јун 1798), грчки писац и револуционар
Рига од Фере (1757. – 24. јун 1798), грчки писац и револуционар

Кад је Бонапарта уништио Млетачку Републику, одступио је Аустрији у кампоформијском миру (17. окт. 1797) за Ломбардију млетачку област, Истру, Далмацију и Боку. Црногорци заузеше том приликом Будву и Паштровиће. Од млетачког подручја припоји Бонапарта Француској Јонска острва и на копну Превезу и још три епирска приморска града.

Французи ступише у пријатељске везе с Али-пашом Јанинским и с Пасван-оглом. и развише агитацију међу Грцима. То приближење француске тробојнице изазвало је врење међу грчким патриотама особито меду немирним Маинцима.

Грци управише наде у Француску, а и у одметника Пасван-огла. Јаку агитацију развише грчки трговци из трговачких колонија у великим европским градовима. У том се одликоваху особито бечки Грци.

Песник Рига од Фере ступио је у везу с Бонапартом. Аустрија га је предала београдском паши и он га је смакнуо (1798).

Ова опасност да ће се у Турској утврдити француски утицај место руског, јако је изазвала Русију. Та је опасност још појачана даљним француским продирањем у области Средоземног мора поглавито навалом на Египат. То је довело једно време до преокрета у руској политици на Истоку и до савеза Русије и Турске.

Битка за пирамиде, 21. јул 1798.
Битка за пирамиде, 21. јул 1798.

Пошто се Турска није могла успешно искористити против Енглеске, прихватио је Директориј Бонапартин план да освоји Египат и да одатле доведе у опасност енглеске трговинске везе с Истоком и енглеску власт у Индији (1798). Порта је послала и флоту и војску против видинског одметника Пасван-огла. У то отплови Бонапарта с француском флотом из Тулона (19. маја 1798), неопажено од енглеских лађа, освоји успут Малту, посед витешког реда Јовановаца под протекторатом руског цара, искрца се у Египту, победи војску мамелучких бегова и завлада Египтом. И Бонапарта и француска влада изјављивали су да хоће да казне султану непокорне бегове.

Русија и Енглеска учинише притисак на Турску да објави рат. Русија је претила да ће посести дунавске кнежевине, а енглески адмирал Нелсон уништи француску флоту код Абукира (1. авг. 1798).

Тако је Бонапарти била одсечена веза с Француском. Русија се одазвала Портиној молби и послала јој је флоту у помоћ. Тад сеПорта лакше одлучила на објаву рата (4. септ. 1798).

Поморска битка у Абукриском заливу, 1-3. август 1798. Уље на платну Николаса Покока из 1808.
Поморска битка у Абукриском заливу, 1-3. август 1798. Уље на платну Николаса Покока из 1808.

Удружена руска и турска флота и турска војска навалише на Јонска острва и већ 1798. отеше од Француза Занте, Кефаленију, Санта-Мауру и Чериго, а 2. марта 1799. Крф. Градове на копну освоји Али-паша Јанински. Турска склопи с Русијом и формалан савез 3. јануара 1799, а одмах затим и с Енглеском 5. јануара 1799. У уговору с Русијом гарантовале су Порта и руска влада једна другој територијални посед и у овом рату слободан приступ ратним бродовима у сва приштаништа (дакле и у мореузе). Али ови савези нису могли помоћи Турској да спречи Бонапартино продирање у Сирију. Тек несавладив отпор тврђаве Акона и куга у војсци примораше Бонапарту на повратак у Египат. Ту он победи код Абукира нове турске чете (јула 1799). Затим се врати у Француску оставивши у Египту генерала Клебера са 20.000 војника. Ова се војска добро држала против турских навала. Најпосле морадоше Французи, одсечени од домовине, да пристану на частан отпуст и да евакуирају Египат (у октобру 1801), пошто је била безизгледна борба против удружених Турака и Енглеза.

Међутим је Порта, не поуздавајући се много у пријатељство Енглеза, који су држали своје индијске трупе у Египту, настојала преко Пруске да склопи мир с Француском. Аустрија је била склопила мир с Француском у Линевилу (9. фебр. 1801). Бонапарта збиља склопи прелиминарни мир с Портом (9. октобра 1801), у којем се одрече Египта и Јонских острва. Русија и Турска учинише од ових острва Републику Седам Уједињених Острва под Портином сизереношћу и с руским јемством за њихов интегритет и устав. Данак Републике утврђен је једном заувек на 75.000 пијастера годишње. Негдашња млетачка места на копну Превеза, Парга, Воница и Бутринто уступљена су Турској. У њима је као и у дунавским кнежевинама дата хришћанима слобода вере и забрањено је насељавање Турака. Тако је, дакле, Русија пристала да те хришћанске области дођу под турску власт и да се ти, дотада слободни хришћани, изричито назову у уговору рајом. Али, зато је Русија као гарантна сила добила могућност да се заузима за хришћане у тим областима и тако да ојачава свој утицај у унутрашњим приликама Турске. Привилегије Јонских острва као и Архипелага и Влашке и Молдавске служиле су наскоро као идеал Србима у почетку устанка.

Већ у новембру 1801. дође у Цариград нови француски представник пуковник Себастијани преко Беча и Рушчука, видевши на путу да “буна и анархија раздире не само Босну и Србију него готово целу Царевину”. Себастијани испослова ратификацију мира. Он је наскоро именован ванредним послаником Француске за цели Левант, оплови под видом трговачке мисије обале Триполиса, Египта и Сирије информишући се о војним приликама тих земаља (у јесен 1802. г.).

У амјенском миру између Француске и Енглеске (од 27. марта 1802), загарантован је интегритет Турске. На то потписа Порта и дефинитиван мир с Француском 25. јуна 1802. по Галиб-ефендији и у њему прихвати све што је о Турској уговорено у амјенском миру. Идуће године евакуираше енглеске трупе Египат.

Мехмед Али Паша (4. март 1769. – 2. август 1849.), албански комадант у Отоманској армији, касније самопроглашени владар Египта и Судана.
Мехмед Али Паша (4. март 1769. – 2. август 1849.), албански комадант у Отоманској армији, касније самопроглашени владар Египта и Судана.

Мамелучки бегови осилише се опет. Потајно их је помагао против Порте заповедник арбанаског одреда турске војске Мехмед-Алија. Мехмед-Алија је пре тога био богат трговац дуваном у Кавали па је у додиру са странцима, особито Французима, развио смисао за културу. Мехмед-Алија је искористио народно нерасположење против власти бегова те их помоћу својих Арбанаса протера. Кад су нереди и пљачке портиних чета дозлогрдиле земљи, прогласи народ Мехмед-Алију за гувернера и улеме му испословаше потврду у Цариграду (1806); Француска га је помогла и почела га називати вице-краљем. Тим су ударене основице за аутономију Египта.

Одметници на Дунаву, у Албанији и другим пограничним земљама

Муслиманске крџалије или даглије остајали су после рата у четама и пљачкали целе крајеве и градове. Њима су се послужили јаничари и други противници рефорама султана Селима III те они издадоше чак један проглас 1796, у којем се изјаснише против султанових реформних саветника и против нових тешких данака. Најчувенији одметник од Порте, један најамнички командант из последње војне, Пасван-оглу послужио се њима те је основао своју самосталну власт у Видину (1794). Кад се пронела Бонапартина слава, желео је и он да буде други Бонапарта, али, ипак, није се хтео одвојити од своје базе у Видину нити покушати да освоји власт у Цариграду, како је доцније урадио везир из Рушчука Мустафа-барјактар. Одмах прве године одбио је Пасван-оглу навале султанове војске на Видин (1795). У том су му помогле симпатије, које су за њега имали сви конзервативни Турци па и султанова војска. Пасван-оглу и одметници изјављивали су да су верни султану и да се боре против његових рђавих саветника, који намећу народу тешке данке.

Замак Баба Вида у Видину, важно упориште Отомана у Бугарској и Пасван Оглуа.
Замак Баба Вида у Видину, важно упориште Отомана у Бугарској и Пасван Оглуа.

Поред свега тога провалиле су његове чете 1797. у околне крајеве до Ниша, Рушчука и Силистрије, у београдски пашалук, у којем су заузели Смедерево и чак београдску вараш. Београдски везир Хаџи Мустафа-паша истерао их је из пашалука помоћу оружаних Срба. Тада Порта подиже на њега чете из Мале Азије, јер се на цариградске јаничаре није могла ослонити. Пасван-оглу успешно се одбранио у опседнутом Видину против велике султанове војске (1798) и добио је од Порте признање за пашу у видинском пашалуку и дозволу за повратак јаничара у београдски пашалук. Бонапартина навала на Египат баш те године отежавала је Порти борбу на овој страни. Пасван-оглу је ступио у везе с Бонапартом и слао му је посланика Недељка Поповића 1801. да би добио фармално признање своје власти.

Кад је Француска склопила мир с Турском 1802, Пашван-оглу је изгубио наде на помоћ с те стране. Порта је пустила да се прилике развијају саме собом и трпела је Пасван-оглу у Видину до његове смрти 1807. г. Наследио га је Мула-паша. Овај је морао да се преда (око. 1. маја 1813) Порти и умро је наскоро у Скутарима код Цариграда.

Тако је престала одметничка власт у Видину и Порта је тад могла да и с те стране оперира против одметничке Србије. Мало по мало скршена је самовоља свих ајана око Дунава и успостављена неорганичена моћ Порте у том тако важном пограничном подручју.

У удаљеној и тешко проходној, сиромашној провинцији Албанији, где је Портина власт од давнине била лабава, осилиле су се тамошње паше, пореклом већином из домаћих племена, и постали готово наследни. Син је обично знао с добрим поклонима у Цариграду да добије пашалук свога оца. Тако се осилила на северу породица Бушат у другој половини 18. века.

Махмут-паша је ступио чак у додир с Јосифом II 1786. пред аустријско-турски рат. Преговори су дотицали и питање о независности Албаније. Али, он је знао да стекне захвалност Порте одбивши тај бескористан савез.

Али Пашину главу презентују султану Махмуту II
Али Пашину главу презентују султану Махмуту II

На југу Албаније осилио се у исто време безобзирношћу и окрутнашћу зет делвинског паше Алија из села Тепелени. Помоћу новца добио је тесалски пашалук. Мало по мало, лукавством, преваром, силом и окрутношћу ујединио је Али паша до 1812. год. са својим синовима у својој власти Епир и Тесалију са седиштем у Јанини, отимајући силом пашалуке, убијајучи Портине паше и удобровољавајући Порту новчаним поклонима и војничком помоћи против Пасваноглу-а и против Руса, а чинио је услуге Порти и својим притиском на Грке. Тако је он образовао једну напола независну албанско-грчку државу. Он је ступао у везе и са Енглезима и Французима и гледао их искористити у своје циљеве, удружујући се сад с једнима сад с другима. Њихова борба око Јонских острва давала је нарочиту важност пријатељству и савезништву тако подузетног суседа на копну. Тек 1820. посла султан против њега војску. Бринуо се за културно материјално подизање земље и једнако је угњетавао и хришћане и муслимане. Својом насилном владом није могао задобити љубав својих поданика. Он покуша да нађе ослонћа и код Руса, Црногораца и Грка, који су приправљали устанак. Покуша задобити и султана одавши му грчке припреме. Али, султан остаде при одлуци. Али-паша се опирао дуго у Јанини. Најзад га измами паша на веру и уби, како је и он многе противнике убио (фебр. 1822).

И у другим пограничним провинцијама Турске јављали су се сепаратистички покрети у другој половини 18. века и свуда су почели домаћи великаши да присвајају намесничку власт доживотно. У Арабији су се осилили Вахабити. У Сирији, Палестини и Ђурђијанској владали су поједини могућници, одбијајући и оружаном руком сваку Портину акцију против њих.

ИЗВОРИсточно питање
Претходни чланакРеформни покушај Селима III
Следећи чланакПрви и други устанак Срба