Борба између Османлија и хришћанске Европе на Балканском земљишту 1389-1503.

3079

После косовске битке престаје Србија да буде самосталан фактор у борби против Турака. Тада је отпочела на балканском територију гигантска борба између Турака и хришћанске Европе, коју су представљали Мађари и Немци. Најпре (1396-1526) предводи борбу Угарска као ближа навалној страни и игра с тим своју једну велику историјску улогу. Мађари и Хрвати удружују се с Чесима и Немцима у подунавску државу с хабзбуршком династијом, после 1526. стално. У одбрани од Турака настао је историјско-политички разлог за опстанак једне подунавске државе са заједничком династијом која је била и на немачком престолу и могла, дакле, употребити помоћне изворе Средње Европе, а и због своје интересне везе с католичанством имала је моралне и материјалне помоћи и од остале хришћанске Европе.

Наш је народ био великим делом на разбојишту између хришћанске Европе и исламске Турске. Обе силе настојале су га ставити у своју службу. Снаге није имао да се одупре обема, те је, према приликама, стварао компромисе сад с једном сад с другом страном. Због свог положаја у ратном подручју развијао је наш народ све више своје војничке врлине, те је због њих био увек важан фактор у борби хришћанске Европе и Турске.

Наследник Лазарев кнез, а од 1402. деспот Стефан (1389-1427) био је турски вазал. Турске су посаде ушле у српске тврђаве све до Дунава и српске чете почеше у заједници с турским проваљивати у Угарску. Турци су посели и Скопље и учинили га својим главним упориштем и исходиштем похода у околне крајеве.

Док су Турци продирали с југа, освајали су и хватали позиције Мађари са севера, а Млечани у Јадранском и Јонском приморју, где год би се показала која неотпорнија тачка. Тако су Млечани добили Скадар (1396. до 1479), Драч (1392-1501), Крф (1386). Сигисмунд заузе Мачву и Београд и ступи у преговоре с бугарским царем Шишманом. Бајазит одговори на то поседањем Бугарске без икакве велике битке (1393). У Видину остаде још цар Срацимир, али с турском посадом у граду. Идуће године учини Бајазит Тесалију турском провинцијом и допре до Коринтског залива. Атинско херцештво и јанински деспотат морали су му плаћати данак. Тако је сва Грчка осим Пелопонеза била под његовом влашћу. Затим се окрену Бајазит против влашког војводе Мирче. у тој борби, у бици на Ровинама, погинуо је турски вазал Марко Краљевић (1394) зажелевши пре боја да победе хришћани па макар он први погинуо. После Маркове смрти дошла је Македонија под директну турску власт.

Угарска је осећала све више опасност од Турака, који су већ упадали у њу и пљачкали. Краљ Сигисмунд отпоче живу акцију да приправи рат против Турака.

Битка код Никопоља, 25. септембар 1396.
Битка код Никопоља, 25. септембар 1396.

Он је већ 1392. узалудно покушавао да задобије Млечане за савез против Турака. Млечани су због својих трговачких интереса на истоку, које су заштитили и једним уговором са Бајазитом 1390.год, настојали одржати пријатељске везе са Османлијама, како су их већ редовито одржавали њихови супарници Ђеновљани, који су већ 1387. склопили с Муратом трговачки уговор. Дубровник је осигурао своју трговину од 1365.год. Сигисмундову позиву одазваше се многи француски грофови и барони, па и неки принчеви. Дошло је и чланова енглеског и немачког племства. И Сигисмунд је сам скупио велику војску. Са свом том војском и западним крсташима провали Сигисмунд у Влашку. Турски вазал Влад мораде бежати, а завлада наново Мирча, који се придружи Сигисмунду. Видин би лако покорен. Сигисмунд пође против утврђеног Никопоља и опседну га. Он је тежио да заузме дунавску линију и да тако онемогући турске упаде у Угарску. Али, код Никопоља стиже Бајазит с војском. Ту се разви жестока битка, у којој је Бајазиту помогао са својим помоћним четама српски кнез Стефан (1396). Сигисмунд је био потучен па је побегао Дунавом и вратио се кроз Црно и Средоземно море у Угарску. Бајазит поседну Видин. Његове чете провалише и у Срем и опљачкаше га.

После Бајазитове никопољске победе обузео је цара Манојла нови страх од турске навале, па је слао посланике на европске дворове, а после се и сам дигао на пут у западне државе (1399-1403).

Он посети Млетке, Париз и Лондон и би свуда дочекан са почастима, али не доби стварну помоћ. Бајазит је, међутим, спречавао довоз хране у Цариград и надао се да ће га изгладњењем натерати на предају.

И Бајазит и Млечани настојали су да заузму Пелопонез. Млеци су имали у поседу неке тврђавице и острво Крит. Грци су се противили окупацији католичких Млечана. Турци су војним провалама натерали династе Пелопонеза да признају њихову врховну власт и да плаћају данак.

Провала Татара у Малу Азију ослободи за неко време хришћане од турске опасности.

Као и на Балкану, тако је Бајазит настојао да и у Малој Азији заокругли своју државу, нарочито да јој добије морске обале, на којима су владали самостални емири: Ајдин, Сарукхан, Кермијан и Конија били су најважнији још неосвојени емирати. Бајазит их освоји наскоро после косовске битке и предаде их на управу османлијским принчевима.

Срећа је била за османлијску државу да се етнички и политички била учврстила у Европи, кад се над предњом Азијом излио задњи вал азијских номадских хорди. То је била провала Татара под вођством Турчина хана Тимура (Хромог, због тога назван Тимур-Ленк а од тог код Франака Тамерлан) из Самарканда.

У Арменији су се сукобили његови и Бајазитови интереси и хришћански је запад дуго времена очекивао да његова навала на османлијску државу заустави опасно продирање Бајазитово у Европи. Забринуте због Бајазитова непрестаног продирања према обалама на Балкану и због изградње флоте, обратиле су се талијанске трговачке републике Бајазиту с предлогом да склопи трајан мир. У исто време преговарале су хришћанске државе с Тимуром, који им је навестио своју навалу на Османлије.

Битка код Ангоре, 20. јул 1402.
Битка код Ангоре, 20. јул 1402.

У лето 1402. дође до велике битке код Ангоре између Бајазита и Тимура. Борба се сврши Бајазитовим поразом и заробљењем. Тимуров повратак на исток ослободио је хришћанске државе страха од његове провале у Европу.

Изгледало је да је ангорском битком изведен дубок преокрет у положају османлијске државе. Османлијска је власт уздрмана само на њезину извору у Малој Азији и изгубила је офанзивну снагу. У Европи завлада Сулејман, а у Малој Азији брат му Мехмед. Турска се власт чврсто држала на Балканском полуострву, где је већ насељењем и војном организацијом свих Османлија стекла јаку подлогу. На Балкану су Османлије срушиле већ све знатније противнике. Сулејман је умирио цара Манојла вративши му Солун и јог неке крајеве. Није биле више ниједне јаке балканске силе која би им могла угрозити власт на Балкану. И Угарска и хришћански запад нису јој могли после недавног никопољског пораза још задуго одлучније напасти власт на копну. Многостраним политичким интересима увек заузети краљ Сигисмунд бавио се сада највише приликама у Чешкој. На копну је настао известан застој. Зато су западне поморске силе, првенствено Млеци и Ђенова, настојале да нову ситуацију искористе на мору, где су је оне једино и могле искористити, и да завладају Левантом.

Млеци су већ пре предухитрили Османлије и заузели албанску обалу, најважнији део Мореје, Крит и већину егејских острва. Сад проширише они своју власт у Албанији. Ђенова, помогнута својим сизереном (од 1396. до 1409), француским краљем, развијала је и после пораза у кјођанском рату (1381) живу трговачку акцију на Црном мору, нарочито у цариградском предграђу Пери. Млеци су с планом гледали да се учврсте, где би се год на обалама показало које слабо место, а иначе су и сосманлијским и с татарским господарима у Малој Азији уговорима осигурали трговину. Они су успели да купе Далмацију од Сигисмундова протукраља Владислава Напуљског (1409).

Сигисмунд је проширио своју врховну власт над Србијом и Босном и уступио је вазалу деспоту Стефану доживотно Београд у који деспот пренесе престоницу, и Мачву.

Док је тако Угарска јачала своје позиције на Балкану, водила се и у османлијској држави борба за успостављење јединства. У борби измеду Бајазитових синова учествовале су хришћанске силе и на једној и на другој страни. Најпосле је Мехмед, господар Мале Азије, помоћу деспотових, босанских и угарских трупа завладао и европским делом османлијске државе. Таке су хришћанске силе помогле да се успостави јединство османлијске државе под Мехмедом I (1413-1421).

Кад је постао султан уједињене Турске, повратио је Мехмед I из захвалности за указану помоћ, неке крајеве цару Манојлу и деспоту Стефану. Затим је упокорио бунтовне господаре Караманије и Смирне.

Осигуравши се на истоку, Мехмед I истиснуо је преко сплитског херцега Хрвоја угарски утицај у Босни (1415). Сигисмунд је био заузет Хусовим покретом и хуситским ратовима (1414-1436) па није стигао да одбрани угарске интересе у Босни.

Међутим су Турци дошли на мору у сукоб с Млечанима и ови су им потукли и попалили флоту код Галипоља (1416).

Мурат II (1421-1451) наследио је иза оца уједињену и учвршћену државу па је предузео да у Европи стално утврди дотадашњи посед, који је био уздрман због унутрашњих борби за престо, и да избије Европи сваку помисао да може отерати Турке у Азију.

Мурат одлучи да из Влашке потисне угарски утицај и рашири свој, да би добио сигурност на дунавској граници, коју је узнемиривао Мирча, а после њега његов син Јован Дан II. Он потисну овога и постави за влашког војводу Радула “Празноглаву”. У тим борбама провалише први пут Турци у Молдавску. Резултат ових борби био је да је Влашка, у којој је поново завладао Дан, признала турску врховну власт и обавезала се на плаћање данка.

У Албанији су поједини погранични бегови непрестано помицали границе царства. Турске провале у Босну терале су ту земљу у све тешњу везу с Угарском.

Деспот Стефан је отприлике на годину дана пред смрт уговором у Тати (1426) регулисао везу Србије с Угарском. Тим уговором утврђен је вазални однос Србије према Угарској, признат је Стефанов сестрић Ђурађ за наследника и одређено да после смрти Стефанове Београд и Мачва опет припадну Угарској. Ако би Ђурађ умро без мушког потомства, има да се врати Угарској све што је добио.

Тако су се хришћанске балканске снаге груписале све више на једној страни уз Сигисмунда, који је сматран природним вођом у борби хришћанске Европе против Турака. Између њега и Млетака тешко је могло доћи до споразума за заједничку акцију због млетачког запоседања Далмације. Али, Млеци су на приморској страни једнако водили хришћанску акцију као и Сигисмунд на копненој: ширили су и утврђивали своју власт. Они су једно време завладали и Солуном (1423-1430) откупивши га од притешњених Византинаца. Млечани су тежили да наследе Византију и франачке крсташке државе, а Сигисмунд да добије словенске и румунске државе у унутрашњости.

Твђава Голубац на Дунаву
Твђава Голубац на Дунаву

После смрти Деспота Стефана узе Сигисмунд Београд и Мачву, али Ђурађ Бранковић (1427-1456) подиже престоницу са јаком тврђавом у Смедереву (1430). Важни Голубац на Дунаву предаде се Турцима. Мурат је посео Ниш, Солун (1430) и Врхбосну. Међутим је византијски цар успео да прошири своју власт над целом Морејом.

Сигисмунд је целога свога живота с времена на време истицао крсташку идеју. И Млеци су стварали планове о крсташком рату особито откако су Турци почели да све јаче изграђују морнарицу и већ да нападају не само обале на Мореји него и трговачке бродове, које су пратиле ратне лађе. И Сигисмунд и Млеци ступали су у везу са емиром Караманије (1428. и 1429.), Сигисмунд и са перзијским шахом. Радило се да бар привремено одложе Сигисмунд и Млечани свој спор због Далмације и да поведу споразумно заједнички рат против Турске: Сигисмунд с копна, а Млеци с мора. Али, Мурат победи караманског емира, а Сигисмунд није могао у Чешкој напустити борбу против хусита, те је тако Мурат постао сигуран са обе стране.

Већ 1429. предлагао је византијски цар Сигисмунду по миланском посланику Бенедикту од Форлија да покрену крсташки рат против Турака. Сигисмунд је о том преговарао и с Млецима. За случај тога похода примао је и држао Сигисмунд код себе претенденте на многе балканске земље па и на султански престо.

Али ни велико узбуђење због пада млетачког Солуна у Муратове руке није могло да на западу изазове крсташки покрет.

Папа је крунисао Сигисмунда царском круном (1433). Уз папино посредовање склопљено је и примирје између Сигисмунда и Млетака. Отпочели су и преговори за црквену унију између источне и западне цркве. Бенедикт од Форлија предлагао је Мурату II у име свог господара, миланског војводе, да султан остави Сигисмунду Влашку, Бугарску до Софије, краљевину Босну и Србију. Мурат је одговорио оштро, да у тадашњем моменту такво тражење није нимало паметно. Досада се он није срео са Сигисмундом, а да га није потукао или нагнао у бекство.

Овакво потцењивање турске снаге као ово у војводе миланског није било осамљено на западу. Дворанин бургундскога херцога Филипа Доброг, француски витез Бертрандон де ла Брокиер био је упућен од свога војводе у свету земљу, јер је војвода помишљао такођер на крсташки рат. Бертрандон је свој одлазак морем и повратак копном 1432. и 1433. описао. На повратку је путовао од Цариграда до Једрена заједно са Бенедиктом од Форлија и овај му је испричао споменуту мисију. Бертрандон сасвим у духу старих крсташких идеја, верује да би хришћански владари, који не би мислили ни на славу ни на част него само на бога и веру, могли потући Турке на бојном пољу и одузети им државе, које су заузели. Док би се они појавили на истоку, сви би хришћани склопили с њима савез против Турака. По његову плану о крсташком рату требале би дати Француска, Енглеска и Немачка па 15-20.000 војника, а папа потребни новац. Та би војска лако стигла од Београда до Цариграда. Бертрандон је сметао с ума да су управо толику хришћанску војску, у којој је било одличних западних витезова, потукли Турци код Никопоља готово четрдесет година пре и да је после тога турска сила још нарасла.

Остварењу великог крсташког плана имала је да послужи и црквена унија, која је на концилу у Ферари ушла у одлучну фазу. Цар Јован VIII одлучио је да преговара с папом Евгенијем IV, а не с његовим противницима на базелском концилу. С цариградским патријархом, с кијевским митрополитом, с 30 трачких и анатолских епископа и са заступницима александријског патријарха, јерменске, ђурђијанске и румунске цркве пође цар у свечаном походу у Италију да оконча велико дело уједињења цркава, да би се онда могле ставити насупрот Турцима уједињене силе хришћанства, и не само спасти већ угрожени Цариград него и истерати Турци из Европе (1438). Тек после дугих преговора од годину и по дана проглашена је унија на концилу, који је пренесен у Фиренцу (6. јула 1439), и цар Јован се вратио у Цариград опет праћен великом флотом и великим надама, док су управо за то време Турци довршавали освајање Србије заузећем Ђурђеве престонице Смедерева (18. августа). Употреба великих топова при опсади Смедерева показивала је да Турци знаду ићи укорак за напрецима савремене ратне технике.

Када су после смрти Сигисмундова наследника Албрехта аустријског (1439) настале борбе између странке пољског краља Владислава Јагеловића, који је изабран и за угарског краља, и странке Албрехтова, по очевој смрти рођеног сина Ладислава Посмрчета, хтеде ту забуну искористити Мурат да освоји Београд. Али тада се први пут показа Београд као јак бедем западног хришћанства против турске најезде и одоли дугој турској опсади (1440).

Деспот Ђурађ био је кандидовао за угарски престо свог најмлађег сина Лазара, хтејући га оженити удовицом краља Албрехта, али ова одби шизматика. Србија је била преслаба да предводи борбу против Турака. Млечани су искористили деспотове неприлике па су завладали његовим приморјем и протегнули своју врховну власт над Црнојевићем у Зети (1444).

Турци су подузимали упаде у јужну Угарску, али и угарски погранични командант Јован Хуњади (код Срба опеван под именом Сибињанин Јанко), упадаше дубоко у Турску и прослави се својим победама по целој Европи. Његови су успеси показивали да би се с јачом војском могла повести успешна офанзива против Турака. И многе друге прилике деловале су тако, те је дошло до последњег крсташког рата против Турака, о којем се мислило још од 1429. године. Хуњадијеви успеси натерали су Турке да повуку своје помоћне чете из војске византијског претендента царевића Димитрија испред Цариграда (1443).

Међутим су кардинал Цезарини и деспот Ђурађ успели да склоне Угарску на рат. Акција се ограничи на најнепосредније заинтересоване факторе: угарског и пољског краља Владислава и на деспота Ђурђа. Ова двојица и Јован Хуњади окупише војску од 25.000 Мађара, Пољака и Срба и нешто Румуна. Циљ је био да се ослободи Србија и Бугарска. Ова је војска продрла преко Ниша до Софије, али је Турци у кланцима зауставише. Због зиме и несташице хране повуче се војска у Угарску.

Успешан упад ове мале хришћанске војске дубоко у -турски териториј одјекну повољно по цијелој Европи и Балкану и побуди неограничене наде у успех акције против Турака. Против Турака избише појединачни устанци. Особито се истакну међу албанским господарима као непријатељ Турака син Ивана Кастриоте Ђурађ, који је дотле био талац код Турака те је код њих био прешао на Ислам и био назван Скендер-бег. Он је заузео Кроју и у њој је владао као најугледнији албански господар опет под хришћанским именом.

У грчким земљама отворили су Византинци борбу против Турака.

Нови босански краљ Стефан Томаш (1443-1461), син и наследник Остојин приклони се католичкој цркви, да би код католичких сила нашао што јачег ослона против Турака. Он протера Турке из Сребренице.

Сада и хришћанске западне силе: Млеци, папа, бургундски војвода почеше да озбиљно спремају флоту за наставак светог рата идућег пролећа. Млеци су се надали добити Солун и Галипољ, Јанину, Валону и још нека важна приморска места. Владислав се заклео да ће на пролеће наставити свети рат. Хуманисти су одушевљено поздравили ове изгледе на ослобођење класичног грчког територија испод варварске власти. Задњи поклоници крсташких идеја очекивали су чак и ослобођење Јерусалима. И најхладнији политичари имали су претеране наде. Угарски је сабор закључио да настави рат.

Битка код Варне, 10. новембар 1444. Слика Станислава Хлебовског из 19. века.
Битка код Варне, 10. новембар 1444. Слика Станислава Хлебовског из 19. века.

Једини је деспот Ђурађ непосредно осетио и тачно оценио вредност тог целог покрета и настојао из створене ситуације извући и осигурати што веће користи за Србију и не чинити их овиснима од успеха те будуће нашироко засноване акције иначе несложне Европе. Од султана су се могли утолико пре добити уступци, што је он још био заузет буном у Караманији. Деспот нађе помоћника у Хуњадију, којему обећа дати властелинство Вилагош. Њих двојица сузбише код краља Владислава утицај ратоборног Цезаринија, те краљ склопи с Турцима у Сегедину мир на 10 година (1444). Тим су примирјем враћени Дунав и Сава као граница, Влашка дође под угарску врховну власт, а Ђурађ доби натраг земљу. Деспотсе одмах врати у Србију, где му Турци предадоше заузете тврђаве.

Међутим је западна флота отпловила из Млетака и кардинал Цезарини, који је оспоравао вредност примирју без папине потврде, успе да склони краља да откаже примирје. Деспот Ђурађ остаде веран сегединсктом уговору, јер је предвиђао да ће Турци превладати. У чудној су заблуди били Владислав, Хуњади и Цезарини. Они пођоше са још мање војске него прошле године, наиме са 16.000 коњаника, или с четвртином силе коју су Турци потукли Сигисмунду код Никопоља пре непуно пола века. Владислав пође управо истим путем на Никопољ као и Сигисмунд и то углавном с мађарском војском. Код Никопоља се придружи влашки кнез Влад Дракул са својим помоћним четама. Одатле дође војска у Варну, где је требала доћи и западна флота и вероватно превести војску у Цариград, али се због оскудице хране одоцнела и задржала у Галипољу. Чак ни ту задаћу није могла извршити да бар спречи прелазак турске војске из Мале Азије. Султан Мурат прешао је преко Босфора. С много надмоћнијом анадолском и румелијском војском спахија и јаничара уништи Мурат потпуно хришћанску војску Владисављеву код Варне (10. нов. 1444). Краљ погибе у боју, а и легат Цезарини ишчезну, Хуњади и Дракул спасоше се једини од вођа.

Хуњади је постављен 1446. за регента (губернатора) младолетном Хабсбурговцу, владару у Аустрији и Чешкој после Албрехта, Ладиславу Посмрчету, којега је сад и Угарска изабрала за краља (1445-1457). Као стварни управитељ Угарске, настави Хуњади борбу против Турака. Та је борба постала главни циљ његова живота и основица његове историјске величине као и историјске важности Угарске. Док су на западу јог дуго били у недоумици о свршетку Владисавова похода, припремио је Хуњади нови поход да освоји Никопољ. Сад су стигле папине и бургундске лађе у Црно море и уз Дунав до Никопоља, да после освојења те тврђаве превезу нову угарску војску Дунавом и Црним морем у Цариград. С том је војском требао византијски цар да уништи турску власт на Балкану, а у малоазијској Турској да постави на престо једног турског претендента.

Хришћанска је флота освојила неке дунавске тврђаве, али је Хуњади безуспешно подседао Никопољ. Млеци су склопили мир са султаном (1446). Султан је повратио свој утицај у Грчкој али није успео у Албанији. Скендер-бег се спремао да се придружи Хуњадију, кад поново провали на Балкан. Хуњади је узалуд настојао задобити Млетке, папу и деспота Ђурђа за нови рат. Ипак он провали 1448. с четама Мађара, Пољака, Румуна и немачких најамника, с “чешким” убојним колима Моравом преко Крушевца кроз клисуру (“Јанкову”) према Косову пољу да би се сјединио са Скендер-бегом. У тродневној бици на Косову потуче га султан. При бекству зароби га деспот Ђурађ, тражећи одштету што је пљачкао Србију. Угарски сабор обећа платити одштету.

Мурат II није искористио косовску победу да навали на Угарску. Пре одлучнијих навала на Угарску хтели су султани имати потпуно покорено залеђе. Мурат II освојио је Епир (1449), алл је узалуд опседао Кроју (1450). Та успешна одбрана разнела је Скендер-бегову славу по целој Европи.

Страх хришћанства од Муратова наследника Мехмеда II, доцније прозваног Ел Фатих-Освајач (1451-1481), чинио се с почетка неоправдан. Он обнови примирје с Угарском, пријатељске везе с Дубровником и нормални уговор с Млецима.

Пошто је тако уредио прилике на даљим границама, упокорио и немирног вазала Караманије и дипломатски се припремио, предузе Мехмед II да учини крај Византијском Царству, да освоји Цариград и тим уклони и ту запреку за слободну везу између његова азијског и европског дела државе.

У Цариграду је Јована VIII наследио брат му Константин-XI (1448-1453), по мајчину стрицу Србину назван Драгаш, задњи цар источног Рима.

Узалуд је Константин слао посланства на Запад вапијући за помоћ. Папа и Млеци давали су само празна обећања. И приликом крунисања цара Фридриха III било је много речи особито од стране хуманиста о задаћи царевој да спасе хришћанство и источно жариште античке грчке културе. Алл сва се акција цара Фридриха састојала у том да је писмом тражио од султана да не напада на Цариград. Тек кад је већ опасност била на прагу, одлучише се папа Никола V и Млечани да наоружају и пошаљу флоту у помоћ Цариграду. Папа је склонио и напуљског краља Алфонза да даде помоћ у флоти. Одлучније се заузела Ђенова због своје богате колоније у Пери. Али, непријатељство између Ђенове и Млетака онемогућавало им је заједничку акцију. Ђенова се обратила на француског краља и на фирентинску републику за помоћ. Ђенова је прва и на време послала помоћ, иако само две галере, али им се цар Константин јако обрадовао и њихова команданта Ђустинијана именовао је врховним заповедником војске.

Међутим папа је пре одашиљања помоћи хтео да утврди и стварно проведе унију, којој је у Цариграду било одлучно противно становништво и ниже свештенство, али ју је цар формално признавао. Он посла свог легата кардинала Исидора да поврати присташу уније патријарха Грегорија који је испред противника побегао, и да тражи од цара да јавно једним свечаним актом стварно проведе унију. Цар и његови доглавници, који су још једино очекивали помоћ од папе, пристадоше те кардинал одслужи свечану литургију у цркви Св. Софије, у духу уговора о унији, спомињући и папино име уз патријархово. Ниже свештенство и народ силно су били огорчени и бучно су манифестовали против тога латињења цркве. Тако је папа унео у цариградско становништво у најодсуднијем часу, водећи рачуна само о својим посебним интересима, немир, забуну и растројство, а не надокнадивши тај недостатак на време стварном помоћи. Унија је уништила свако самопоуздање у народу. Фанатизована маса очекивала је казну божију за град због напуштања праве вере. Без икакве стеге цариградска је светина радије јуришала на механе него на непријатеље и напијала је у славу Богородице, ишла је у литијама, тумачила небеске прилике и остављала Богородици и шачици од 5000 војника и око 2000 Латина разних народности и незнатној флоти од 5 византијских и неколико ђеновљанских и млетачких лађа одбрану последње византијске тврђаве православља. Своје нејуначко држање покривало је становништво Цариграда верским огорчењем. Чак се већ отворено почело говорити да је бољи и Турчин него Латин. То је расположење показивало да је негдашња метропола источног хришћанства изгубила и сваку жељу да се брани и сваки осећај солидарности са западним хришћанством, а ово је своју помоћ везало уз услов да му се прима верска превласт. Сама у себи трула престоница државе, која је умрла, очекивала је и сама смртни ударац.

Опсада и пад Цариграда, 6. април – 29. мај 1453.
Опсада и пад Цариграда, 6. април – 29. мај 1453.

Представник азијске силе Мехмед II скупио је пред Цариградом своје азијске и европске јаничарске и спахијске чете и масу другог света жељног пљачке. И хришћански вазали морали су му послати своје контингенте. Деспот Ђурађ му је послао 1500 војника, који се нису истицали у овој својој немилој улози. И турска флота од 300 већих и мањих лађа била је кудикако јача од византијске. Мехмеду је хришћански пребег Урбан, вероватно Мађар, салио један огромно велики топ, из којега је бацао камене кугле на градске зидове и тврђаве. Поред тога се служио као и Византинци балистама за бацање камења. Султан је довео и веште рударе из Новог Брда да копају подземне ровове. Византијском артиљеријом управљао је Немац Јован Грант. Византинци су одбијали нападаче особито бушитеље мина горућом течношћу.

Два месеца се посада храбро бранила, док нису Турци пробили зидове и на јуриш заузели град, опљачкали га и силни народ, скупљен понајвише у црквама на молитву, одвели у робље. У бојном метежу погинуо је јуначки последњи византијски цар Константин XI Драгаш. Султан Мехмед II уђе свечано у Цариград и претвори одмах саборну цркву Св. Софије у џамију Аја-Софију. Византијска је флота заплењена, а највећи део латинских лађа умакнуо је у општем метежу и одвезао многе угледне и богате бегунце. Ђеновљани из Пере измолише од султана опроштење као неборци. Млетачки баило (представник) и многи Латини бише погубљени. Омрзнути латински патријарх Исидор побегао је, а султан је поставио популарног борца за православље Генадија за патријарха и тим ставио у своју службу јаку црквену организацију.

Мехмед II уведе у Цариграду турску управу, постави јаничарску посаду и у напуштене домове насели многе Турке, а задржа још Једрене као престоницу. Али, од 1471. већ је Цариград стварна престоница, а Једрене дочека судбину Брусе.

Млетачка и папина флота, скупљене с великим одуговлачењем, нису стигле на време да бар учествују у одбрани, јер и тако нису биле јаке да спасу град. Оне су у грчким водама добиле вест о паду града и прекинуле су пут. Француска и Угарска биле су забављене својим унутрашњим пословима па нису ни покушале да се одазову вапајима последњег византијског цара.

Вест о паду Цариграда изазвала је у хришћанству велико пренеражење. Особито је болан одјек био у Млецима и Ђенови, које су имале многе своје суграђане у освојеном и опљачканом граду, и код још преосталих хришћанских владара на Балкану и у Леванту, који су и у том паду видели весника и своје скоре пропасти. Јовановци са Рода, краљ Кипра, ђеновске колоније на Црном мору преклињали су папу и западне дворове за помоћ. У проповедању одбране од Турака добили су хуманисти благодарну тему за своја вежбања у античкој реторици. Славни кардинал Бесарион, један од хуманистичких првака црквене уније, предлагао је Млецима, као и многи други хуманисти, план о ослобођењу Цариграда и протеривању Турака. Ти планови постадоше предмет вежбања хуманиста у стратегији.

Ђенова и Млеци настојаху свак на своју руку да осигурају своје поседе и трговачке интересе, Млеци у целом Леванту, а Ђенова поглавито на Црном мору (Кафа и др.). Млечани су са својим привилегираним друштвима готово монополисали сву левантску трговину с Европом. После пада Цариграда гледали су да од султана добију проширење својих трговачких привилегија у Црном мору. Ђеновијани, стари савезници и први хришћански пријатељи Турака настојали су да одрже своје позиције, које су већ 1387. осигурали уговором о потпуној слободи трговине њихових трговаца из Пере у Турској и о праву највишег повлашћења. И Млечанима обнови султан после дужих преговора пређашње повластице (1454). Византијска острва Лемнос, Имброс и Тазос понудила су султану да му се потпуно покоре. Султан их препусти на управу династама суседних острва уз плаћање данка. Наскоро се морадоше обавезати на плаћање данка ђеновска трговачка колонија Кафа на Криму (1455) и молдавски кнез (1456).

Медутим се у Европи стално расправљало како би се сузбила турска сила, особито на немачким, чешким и угарским саборима. На немачком сабору у Регенсбургу (1454) проповедао је класичном речитошћу хуманиста кардинал Евеа Силвио Пиколомини (доцнији папа Пије II) крсташки рат под вођством папе и цара. Султан је исте године опустошио Србију. У идућој години вођени су узалуд преговори између цара, немачких државних сталежа, Угарске, Арагона и Пољске о акцији против Турака. Спремање у Угарској за рат узео је султан за повод да освоји Ново Брдо и косовску област и да тако прекине везу деспотовине са Зетом.

Јован Хуњади је предлагао да папа, Угарска, Арагон, бургундски војвода, српски деспот и он саставе војску од 100.000 људи и обећавао је да би он с том војском истерао Турке из Европе. Али сви ти планови остадоше неостварени, као и жеља Капистранова да преведе Ђурђа у католичку цркву. Не нашавши помоћи код Мађара и Немаца, деспот склопи мир с Турцима и одржа у својој власти Србију северно од Мораве уз обавезу да плаћа данак и даје помоћне чете.

Али, тај мир је био кратка века. Султан га је склопио само зато да би заварао Угарску о својим намерама против Београда. Угарска је била растројена борбом грофа Цељског против Хуњадија, којему су чак и о глави радили. Хуњади би потиснут с водећег положаја баш кад је била његова политика и његова акција најпотребнија. Угарски сабор већао је, додуше, у пролеће 1456. поново о рату против Турака и стварао закључке, али ништа није подузимао. Исто су тако расправљали и немачки кнезови изборници, али се свак уклањао материјалним жртвама таквог подузећа. И тако је нова навала Мехмедова затекла Угарску неприправну, иако су дубровачки трговци јавили о припремама султанавим. Једино је деспот био снабдео утврђено Смедерево свим потребним средствима, те он одби турске навале.

Поход султанов од 1456. био је, углавном, уперен против Београда, те капије за Угарску. Султан је довео у јулу велику војску, довукао топове и довезао двеста речних лађа.

Опсада Београда, од 4. до 22. јула 1456.
Опсада Београда, од 4. до 22. јула 1456.

Београд је бранила мала посада Мађара и Немаца под Силађијем. За кратко, време изрешетале су велике камене лопте градске стене. Али, Хуњади се одмах нађе у помоћ граду. С њим је био и одушевљени проповедник крсташког рата фрањевац Капистран. К њима је нагрнула маса одушевљених крсташа већином малих људи: сељака, калуђера и друге сиротиње, невојничког али фанатичког елемента. Помоћу великих угарских лађа би распршена и сузбијена турска флотила, град снабдевен по Дунаву војском, храном и муницијом. И Хуњади и Капистран уђоше у град. Они одбише главни турски јуриш с великим губицима за Турке, које је и иначе косила болест и глад.

Султан, и сам рањен у боју, напусти опсаду спаливши лађе и оставивши топове. С онаквим четама није могао Хуњади прогонити султанову војску. Том нису биле дорасле ни друге уз Дунав прикупљене разуздане чете. Све су оне наскоро постале беда за саму Угарску.

Велики је добитак ипак био да је по други пут одбрањен овај бедем хришћанства и да је провала Турака у Угарску одгођена за 70 година. Овај је рат показао и то да се с одушевљењем крсташким елементима може постићи само тренутан успех, алл да би се уређена турска војска могла уништити само са исто тако или боље уређеном војском, а ту војску хришћанске силе нису имале за борбу против Турака. Стога су све даље наде на уништење турске власти у Европи морале остати јалове.

У истој години, кад је учињено то последње велико крсташко дело, умрла су од куге и два последња велика представника двају крсташких типова: витеза и проповедника, Хуњади и Капистран (1456). Иако је крсташка идеја још живела, период је крсташких ратова закључен. Узалуд је папа Каликст III поводом успеха кад Београда својим булама позивао хришћане у рат. Владари су били одушевљени београдском победом, али су избегавали жртве, које је од њих папа тражио. Многи су чак присвојили себи десетину, која се на њихову подручју дизала за крсташки рат.

Турске успехе олакшавале су династичке борбе у деспотовини после Ђурдеве смрти. Турци су продрли у Србију и освајали је, док су се у Смедереву бориле мађарофилска и туркофилска странка. Мађарофилска странка превлада и ожени босанског наследника престола Стефана Томашевића, сина краља Стефана Томаша (1443-1461), са наследницом деспотовине, кћери деспота Лазара и деспот Стефан му предаде владу у Смедереву. Нада да ће се уједињена Србија и Босна моћи јаче опрети турском освојењу, није се испунила. Сваки покушај борбе босанског краља онемогућавао је турски вазал херцег Стефан. Ни Угарски краљ Матија, чију су врховну власт признале и Босна и Србија, не пружи помоћи, те деспот Стефан Томашевић, предаде после три месеца владања Смедерево Турцима без борбе, чим су се појавили пред градом (20. јуна 1459).

Пад Смедерева изазва велико узбуђење на Западу. Папа Пије II био је сазвао непосредно пре тога хришћанске силе на саветовање о крсташком рату и поново је закључено да се рат поведе, али је све остало само код закључка. Међутим су Турци довршили освојење Мореје, где су се међусобно борила два брата деспоти Палеолози. Деметрије им предаде Мизитру и постаде султанов таст и намесник острва Имброса, Лемноса, Тазоса и Самотраке (1460). Иза тога освоји султан после краће опсаде и Трапезунт, седиште цара Давида Комнена.

Чешки народни краљ Ђорђе Подјебрад (1458-1471), завадивши се с папом због свог утраквизма (1462), прихватио је план Француза Маринија да образује један савез европских владара, којем би врховно водство имао он и француски краљ Луј XI. Тај савез требало је да обухвати Млетачку Републику, краљеве Угарске и Пољске и војводу Филипа бургундског. Циљ савеза требало је да буде да под врховним водством Подјебрада протера Турке из Европе и Цариграда и да помоћу једног сталног савезног већа изравнава све спорове чланова савеза међу собом и с другим европским владарима. На челу таквог савеза очекивао Подјебрад да ће бити сигуран од опасног непријатељства папина. Али, ниједна влада није хтела да послужи посебним интересима Подјебрада против моћне папске курије и сав се план расплинуо.

Турци су једнако освајали земље и оних који су им се покоравали и оних који су се опирали.

Тако дође на ред и земља њихова савезника херцега Стефана. Он успе да се за живота још одржи. Али Босну заузе султан готово без отпора изненадним нападом, ухвати и погуби задњег босанског краља Стефана Томашевића (1463).

Напади Турака на Угарску и на млетачке поседе у Мореји зближише Угарску и Млетке, те склопише савез против Турака. Млеци отпочеше рат (1463-1479), и краљ Матија нападе Босну и заузе области на Усори и Врбасу и тврди град Јајце, задњу престоницу последњег босанског краља, помогнут савезником херцегом Стефаном. Ту он уреди Крајину, која је до свог пада 1528. штитила Хрватску од турских провала. Идуће 1464. године заузе Матија и североисточну Босну са Сребреницом. Сем тога, држали су Мађари Шабац (од 1476) и Београд и узан појас земље међу њима до 1521. Матија је био заузет пословима у Аустрији и Чешкој, па се на југу ограничио на дефанзиву, али је гледао да добије од папе што више новчаних супсидија за рат.

Млеци и Угарска били су упућени на своје сопствене силе у овом рату против Турака. Папа Пије II и даље се стално носио мишљу о крсташком рату. Његов кардинал Бесарион уговорио је у пролеће 1463. с Млецима да се и на њихову подручју диже десетина од свештенства за крсташки рат. Војводи Филипу Добром Бургундском, који је још од мисије Бертрандона де ла Брокиер (1432-1433) пристајао уза све комбинације за учествовање у крсташком рату, израдили су његови саветници већ 1457. ратни план те се он и овај пут спремао да се одазове папи, али и овај пут се лако дао одвратити од француског краља, да одгоди тај поход, о којем му је било лакше тридесет година ковати планове него га једанпут подузети.

После смрти Пија II настојао је узалуд његов наследник папа Павле II да склони Немачку, као најближе угрожену земљу, да се придружи Угарској и Млецима у рату. Турци су освојили млетачку Еубеју, а Млечани су нападали њихове приморске поседе уз помоћ флоте Хришћанске лиге, која је склопљена 1471. између Напуља, папе, Јовановаца с Рода, и острва Кипра. Приступиле су и неке династе из западних балканских области.

Узун Хасан (1423. – 6. јануар 1478), султан јужне Арменије
Узун Хасан (1423. – 6. јануар 1478), султан јужне Арменије

У исто време скршио је Мехмед II отпор бунтовне Караманије и спојио ју је директно с државом (1465). То је довело до рата с туркменским владаром горње Месопотамије и јужне Арменије Узун-Хасаном, који је молио Млечане те су му послали топове и тобџије. Упркос првих успеха Узун-Хасанових потуче га Мехмед II до ногу, али га није даље прогонио (1473) него је добро утврдио границу према Перзији.

Том победом је коначно утврђена османлијска власт у Малој Азији и граница према Перзији. Посланство Млечана Узун-Хасану и његово Млечанима као и посланство кримских Татара нису могла да допринесу ништа остварењу њихова међусобног савеза и заједничког рата против Турске. И наде на далеког московског великог кнеза Ивана III Васиљевића (1462-1505), који се преко заменика, венчао са Зојом, братичном последњег цариградског цара Палеолога (1472) и као наследник претензија на Цариград узео византијског двоглаваг орла у руски грб, биле су само музика будућности. Папа се надао да ће моћи тако деловати на Ивана III да буде склонији флорентинској унији источне цркве са западном, о којој његов отац Василије III (1425-1462) није хтео ни да чује. Али, не само да се Русија није могла задобити за унију, него је у њој завладало уверење, да је источни Рим бог казнио пропашћу због те уније, док се, међутим, православна Русија ослободила татарског јарма (1480). “Света Русија”, далеко од утицаја папе и западног хришћанства, остала је задње уточиште православног хришћанства, једина самостална православна држава. На Русију је прешло водство источног хришћанства. Једнакост вере с поданицима Турске дало је основицу за значење Русије у Источном питању, још пре него што је Русија имала икаквог територијалног додира с Турском и пре него је била у могућности да ратује с Турском и да у пракси почне остваривати своје претензије. У Русији се развила мисао да је бог наменио Москви улогу трећега Рима. На почетку осмог тисућлећа од стварања света по црквеном рачунању (1492) поздравља митрополит Зосим “господара и самодршца Русије” Ивана Васиљевића као новог цара Константина, оснивача новог Цариграда: Москве, а мало доцније истиче калуђер Филофеј мисао о Москви као о “трећем Риму”: два су Рима пала, трећи стоји, а четвртог неће бити. Том схватању је одговарала и титула цара, коју почеше носити московски велики кнезови. Тако се стварала мисао о историјској мисији Русије на основи верске идеје.

После осигурања азијске границе могао се Мехмед II опет посветити својим освајањима у Европи. Господар јужне и западне обале Црног мора, султан је хтео да добије и северну и полуострво Крим, где су живели ратоборни, муслимански Татари, и где су биле неколике старе напредне латинске колоније. Ако није на Јегејском и Средоземном мору могао да се мери с флотом западних хришћанских сила, он је на Црном мору био неоспоран господар. Изненадним нападом флоте заузе он ђеновску Кафу, врло важну колонију на татарском Криму, центар ђеновљанске трговине на Црном мору и с источним азијским земљама (1475). Ту се завршавао источни трговачки пут, којим се преко Астрахана доносила свила, памук и зачини из Индије, Перзије и далеке Кине. Огроман богат плен западе освајачу и Тана (Азов), крајња лука на Азовском мору, и друге латинске колоније предадоше се без борбе.

На Криму су владали татарски муслимански ханови остатком негдашње монголске државе, која се за време најезде великог татарског освајача Тимура простирала у Кипчаку, тј. између Каспијског и Црног мора и пала под његову врховну власт крајем 14. века. Ханови Кипчака, потомци великог монголског Џингис-хана, ступили су у родбинске везе и са Тимуровом данастијом. Између многобројне браће из породице хана биле су династичне борбе, кад се појавила султанова флота и војска и заузела не само латинске колоније него и татарски Крим. Султан остави у њему једнога од браће из ханове династије: Менгли-Гирај а као хана под турском врховном власти. У том лабавом вазалном односу остали су татарски ханови све до отцепљења од Турске (1774), после којега су припојени Русији (1783). Они су наставили уобичајени начин живота: упадали су сваке године у околне пољске и руске земље и пљачкали. Као одбрана против њих развила се Војна крајина козака на јужној пољској и руској граници.

Турски погранични заповедници упадали су у околне земље и пустошили како у рату тако и у миру. Од 1469. допиру чак до Крањске.

У Албанији се држао Скендер-бег (1468), ослањајући се на напуљског краља против Турака и Млечана. Трипут је (1450, 1466, 1467) тврда Кроја издржала турску опсаду. После Скендер-бегове смрти пала је и Албанија и Кроја (1478) под Турке. Турци нису поштедели ни области свога вазала херцега Стефана Вучкића (1466) него су по његовој смрти довршили освојење Херцеговине (1482).

Црнојевићи у Зети остали су под млетачком врховном влашћу али су 1481. морали признати турску врховну власт. Турци су завладали 1499. непосредно Зетом, која се у то време почиње називати Црном Гором. Потурчењак Скендер-бег Црнојевић управљао је њом 1514-1528. као турски санџак, а после је спојена са скадарским санџакатом.

Дубровачка република, град Дубровник
Дубровачка република, град Дубровник

Једина од југословенских држава очувала је Дубровачка Република неку самосталност, под врховном влашћу Угарске, која се састојала само у плаћању једног малог годишњег данка. После пропасти Угарске краљевине 1526. такав је однос био с Турском све до француске окупације 1806. Већ 1397. осигурали су Дубровчани ферманом слободу трговине по целој турској царевини. После пада Србије 1459. почео је Дубровник за ту слободу плаћати султану годишњи данак: најпре 1.500 златних дуката, нешто доцније 15.000, а од 1481. све до 1804. 12.500.

Дубровчани су сваком приликом показивали јавно приврженост свом сизерену султану, али су потајно осећали и често пута и радили за општу хришћанску и словенску ствар. Али, снага мале републике св. Влаха није могла имати каквог јачег утицаја на решавање Источног питања ни у једном ни у другом правцу.

Шеснаестогодишњи рат с Млечанима донео је Турцима све млетачке поседе у Албанији са Скадром (1479). Млецима је остала зетска обала с Котором, Будвом, Баром и Улцињем и њихови поседи у Мореји. Млеци се обавезаше за те поседе плаћати султану данак.

Турци успеше да флотом изненаде Отранто у јужној талијанској Апулији и да га освоје. Талијанске владе на челу с папом тргнуше се пред том непосредном опасношћу и заједничким силама избацише Турке са талијанског земљишта.

Мехмедов син Бајазит II имао је да издржи тешку борбу за престо с братом Џемом. Џем је подлегао у борби и склонио се код Јовановаца на Роду. Ови су га уз велику годишњу награду од стране Бајазита држали на Западу. Најпосле га је папа добио од Јовановаца, а с њим и његову пензију. Због опасности од Џемових претензија избегавао је Бајазит ратове и тим изазивао незадовољство јаничара, жељних пљачке. Ипак се морао упустити у рат с мамелучким султаном Египта, који је водио несрећно, али без територијалних губитака (1490).

Дотле је угарски краљ Матија био заузет према Аустрији где је освојио Доњу Аустрију с Бечом (1485).

Тек је после Матијине смрти цар Максимилијан поново заузео Доњу Аустрију и Беч (1490). Али, велика заузетост цара Максимилијана на другим странама и слаба влада Владислава Јагеловића у Угарској стварале су Турској сигурност на северним границама.

Турци су осигурали своју власт у црноморском подручју западно од татарског територија у Влашкој и Молдавској. Ову последњу притеснули су с истока навалама Татара. Пошто јој није могла помоћи ни Угарска ни Пољска, Молдавска је плаћала данак Турској.

Опасност од Турака за Средњу и Источну Европу појачавала је потребу да се угрожене земље медусобно приближе. После смрти Хабсбурговца Ладислава Посмрчета образовала су се два национална краљевства против немачког утицаја. После Подјебрадског изабрали су Чеси за краља пољског принца Владислава Јагеловића (1471-1516). Угарски краљ Матија Корвин покушао је да под угарском егидом споји чешке и аустријске земље с угарским у једну велику дунавско-судетску државу. Он је успео само да завлада Моравском и Аустријом с Бечом. Али, Угарска, која се скоро морала сва посветити одбрани од Турака, није могла одржати своју власт над освојеним земљама него их је одмах после смрти Матије Корвина морала напустити и сама се ослонити на Чешку, изабравши њезина краља Владислава Јагеловића за свог краља (1490-1516). Аустрија под Хабсбурговцима долазила је у све тешњу везу са “Светим римским царством немачке народности”. Аустријски Хабсбурговци успели су да добију угарску и чешку круну после погибије Владиславова сина Људевита на Мохачком пољу 1526. и да уједине силе Централне Европе против продирања Турака. Тако се на прелазу из средњега у нови век образовао на фронту турског продирања средњоевропски блок хришћанских држава за одбрану од Турака. Тај средњоевропски блок представљао је сада центар у борбеној линији измеду хришћанске Европе и Турака, као што су га на Балкану представљале српске државе пре пада. Као што су за време турског продирања на Балкану чиниле бугарске и румунске државе једно, а Млеци и западне силе друго крило хришћанске одбране, тако су сад при помакнутом фронту дошли на истоку Пољаци, а остали на западу Млечани на крилима тог хришћанског фронта. После одбијања турске навале на Италију служи западним силама идеја хришћанске борбе против Турака више као излика за њихове ближе себичне циљеве.

Тако је француски краљ Карло VIII прикривао своје аспирације за Италијом (1493) великим планом о крсташком рату против Турске за успоставу цариградског царства и ослобођење Јерусалима. На глас о тим његовим намерама настало је кретање у Црној Гори, Албанији и Грчкој. Ипак се тим плановима нису дали одвратити француски противници да не сузбију француску власт у Италији. Чак је том приликом тражио арагонски краљ Алфонз савез код султана, а и папа је султану изражавао пријатељство. Папе ренесансе гледали су, као и други савремени владари, у првом реду на моменталне политичке интересе своје државе у Италији.

Поморска битка код Наварина или Прва битка за Лепанто, август 1499.
Поморска битка код Наварина или Прва битка за Лепанто, август 1499.

Тако су Млечани окривљавали миланског војводу Лудовика Мора да је потицао Турке на рат, који су они наскоро отпочели против Млечана (1498-1503) и заузели им у Далмацији Макарску (1499), у Албанији Драч (1501) и стара млетачка упоришта у јужној Мореји: луке Коран, Модон, Лепанто, Наварин и остале. Одмах у почетку рата (1499) биле су млетачка и турска флота, тада две најјаче светске флоте, поморску битку код Наварина, другу после галипољске битке од пре осамдесет и три године. Резултат наваринске битке показује уједно промену, која је од времена оних првих заметака турске поморске силе у време галипољске битке настала у односу поморских снага у корист Турске. Битка се, додуше, свршила повлачењем, али не поразом турске флоте.

Млецима се придружила Угарска, али се цео рат свршио без икаквих важнијих промена.

ИЗВОРИсточно питање
Претходни чланакТурска борба са Србима до Косовског боја
Следећи чланакОсновице османлијске надмоћности