Велике силе и српски устанак

1913

Русија и српски устанак

Русија је била суревњива на Аустрију из два разлога: што је Аустрија постала готово посредник између Порте и устаника, па тим појачала свој утицај на обе стране, док је дотада Русија својом пријатељском политиком вршила јачи утицај на Порту, а због идентичности вере и расе претендовала да има и на Србе такво првенствено право. Гроф Стадиан је, по упутству Дворске канцеларије, имао да докаже кнезу Чарториском примерима како се Аустрија држала пасивно и неутрално: да је вратила из Беча агенте Пазван-огла и београдских бунтовника кад су дошли да набаве оружја, да је одбила молбу Срба за аустриски протекторат, да је забранила обема завађеним странама да се снабдевају с аустриске територије, али да је то допустила Портину изасланику Бећир-паши, и чак му дозволила да пече хлеб за војску на аустриској територији. Што се, пак, тиче аустриских официра у устаничкој војсци, то су сигурно појединци, бивши учесници у аустриском фрајкору у последњем аустриско-турском рату. Гроф Стадион се жалио Чарториоком на бес којим су претставници многих европских дворова покушавали да компромитују држање Аустрије у тој ствари. Чак је гроф Голц сумњичио Аустрију да жели да Србију учини аустриском провинцијом.

Будући да Аустрија није хтела да активно помогне Србе, обратили су се они Русији. У јесен 1804 (13 септембра) послали су они депутацију у Петроград. Чланови те депутације били су прота Матија Ненадовић, Јован Протић и бивши аустриски официр Петар Новаковић Чардаклија, ожењен Рускињом. У Харкову су узели за секретара Тодора Филиповића, професора универзитета. Депутати су молили кнеза Адама Чарториског, министра иностраних дела, да Русија помогне Србе оружјем, муницијом, војском и новцем и да изради Србији аутономан положај под руском заштитом, као што су га имала Јонска Острва. Та острва су, наиме, били посели Французи, кад су укинули Млетачку Републику, а од њих их је освојила руско-турска флота, па су Турска и Русија учиниле од њих Републику седам острва под султановом врховном влашћу и под протекторатом Русије, – јединствен пример да је стављена једна хришћанска земља под турску власт у савременом периоду. У таквој аутономији Срби су тражили српско правленије, тј. управу, а изјављивали су се спремни да признају суверена права султанова, да му плаћају умерен данак и да војују против његових одметника.

Руски цар Павле I (1. октобар 1754. - 23. март 1801). Уље на платну Владимира Боровиковског из 1800.
Руски цар Павле I (1. октобар 1754. – 23. март 1801). Уље на платну Владимира Боровиковског из 1800.

У време кад је избио српски устанак, Русија је још водила политику пријатељства и заштите Турске, како ју је утврдила савезом од 1799 године и заједничком акцијом против Бонапарта. Она је имала циљ да таквом политиком јача свој утицај у Турској и да спречи да се Порта не баци у наручје Француској. Том политиком успела је Русија да регулише свој утицај на управу у дунавским кнежевинама Влашкој и Молдавији. То је уређено тако да је султан једним хатишерифом од 1802, неком врстом уставног или органичког статута, одредио да се кнежеви Влашке и Молдавије постављају на седам година и да се пре истека тога рока не могу свргнути без пристанка Русије.

Ипак су и у овом периоду руске протекторске политике према Турској изношени у руским утицајним круговима планови о подели Турске. Тако је гроф Ростопчин излагао писмено цару Павлу да је Порта растројена у свима деловима и да су све њезине мере само лек који лекари дају болеснику без наде не хтејући га обавестити о опасности. Он је предлагао да се Турска раздели у споразуму с Прусијом, Аустријом и Француском.

Требало је да Русија узме Румелију, Бугарску и Молдавију, Аустрија Босну, Србију и Влашку, Прусија накнаду у Немачкој, а Француска Египат. По примеру млетачких острва требало је Грчку са свима архипелашким острвима учинити републиком под заштитом споменуте четири силе. Још, дакле, нису били ишчезли пројекти Катаринина доба о подели Балкана на источну руску и на западну аустриску интересну сферу.

Цар Павле је прихватио тај план, али је наскоро био убијен (1801). Његов наследник Алексадар I наставио је курс протекторске политике над Турском па такви планови нису били више актуелни.

Кад је Бонапарте, као први конзул, почео да говори о изгледима на скору пропаст Турске, поручио му је цар Александар, у смислу те нове руске политике, да је он противан сваком непријатељском плану против Турске.

Цар је очекивао да ће Бонапарте напасти на Турску из јужне Италије, па се спремао да пошаље војску у дунавске кнежевине и флоту у турске воде, па да тако с протекторском улогом врши руску експанзију у Турској. У тој ситуацији избио је српски устанак и створио је опасност да би се Француска могла на тој страни уплести, а уједно тај устанак је дао прилику Русији да протегне свој утицај на још једну област Турске.

Русија је повела акцију код Порте да обнове већ тада савезни уговор од 1799, премда му је рок истицао тек 1807 године. Док су још о том вођени преговори, руска влада је лепо примила српске депутате, дала је устаницима новчану помоћ али им је и саветовала да по једној депутацији ставе своје захтеве у Цариграду. Срби су послушали руски савет и послали су у Цариград депутацију, у којој су били: прота београдске нахије Алекса Лазаревић и главни лиферант устаника Стеван Живковић. Успут у Букурешту узели су капетана Чардаклију да им буде посредник код руског посланика Италинског у Цариграду. Депутација је предала Порти једну молбу (од 13 маја 1805) у којој су Срби тражили самоуправу и изражавали верност султану. Али, Порта је схватила сав значај српског устанка и одлучила је да га угуши, бојећи се како успеха аутономних тежња Срба, тако и потстрека који би њихов успех дао другим хришћанима у Турској у то бурно време. Чак и кнезови вазалне Влашке и Молдавије, фанариотски Грк и патриота Ипсиланти и Мурузи одазвали су се споро и неискрено Портиној жељи да утичу на Србе да се умире (у пролеће 1805).

Српска депутација ступила је у тајне везе с Италинским. Овај се заузимао за жеље Срба и покушавао је да за то добије помоћ и аустриског посланика, али узалуд. Он је послао опомену депутацији да се не заведе тежњама фанариота, који су радили да Србија добије једног фанариотског кнеза. Порти је јавио Реџеп-ага, према обавештењима из аустриског извора, да је српска депутација била у Петрограду и добила велика обећања. Мислило се да је то охрабрило Србе те су проширили своју акцију и заузели и преостале три нахије Београдског Пашалука у којима су се окупљали побегли јањичари (у јулу 1805).

Порти су стизале вести да се узнемиреност раје шири и изван Београдског Пашалука. Покрет таквих размера, помогнут Русијом, могао је имати недогледних последица. Зато Порта одлучи да се не обзире на препоруке и жеље Русије и да не верује уверавањима Италинског да је руски цар саветовао српској депутацији у Петрограду да Срби буду покорни султану и да ће и он препоручити султану да им по својој милости да оно што моле.
Порта одлучи да Србе покори силом. Она постави за београдског везира нишког Хафиз-пашу и нареди му да с војском успостави старо стање.

 

Борба против султана и тражење стране гарантије

Спомен обележје Боја на Иванковцу (18. августа 1805.)
Спомен обележје Боја на Иванковцу (18. августа 1805.)

Од пролећа 1805 устаници су прегли да што боље снабдеју, уреде и увежбају војску. Покрет је почео да се шири и у нишки и пиротски крај и у Херцеговину. Позвали су и црногорског владику Петра I да побуни Херцеговину, али је владика с најлепшим жељама одговорио да ће сачекати заповести из Петрограда, јер се налази под заштитом руског цара.

Први војни нападај Порте дочекали су Срби приправни и сузбили су Хафиз-пашу код Иванковца близу Параћина (18 августа 1805). Тако су устаници ступили у отворену борбу против султана, те је њихова буна против насилника добила карактер отворене борбе против турске власти уопште, али, ипак, они су и даље уверавали да се не боре против султана.

Неколико дана пре тога турског пораза уклонили су се српски депутати из Цариграда на једном руском броду у Одесу.

Порта се није могла помирити с овом војном срамотом и поново је чинила војне и дипломатске припреме да угуши устанак. Шеих-ул-ислам је једном фетвом позвао верне у рат против бунтовника. Порта је спремала војску из Софије, Скадра и Травника против устаника и именовала је румелиског валију Ибрахим-пашу за сераскјера (главног команданта).

Поглед на ужичку тврђаву и град. Слика из 1862.
Поглед на ужичку тврђаву и град. Слика из 1862.

Устаници су појачавали своје унутрашње позиције: уређивали су управу, установили управни савет и заузели су Смедерево. Али, наставили су покушаје да приволе Порту да им испуни жеље. Поновили су преко Италинског своју молбу султану од 13 маја 1805, а замолили су поново и цара Франца да се за њих заузме код султана, надвојводу-палатина угарског да их помогне оружјем и муницијом, а цара Александра да их спасе од пропасти (12 децембра 1805).

Молбу султану поновили су и 5 јануара 1806. У сличном смислу одговорили су и на писма цариградског патријарха од јула и октобра 1805. 24 јануара су поновили молбу султану, аустриском и руском цару. Од оба цара су молили, ако их султан неће да обезбеди по њиховој молби, да онда једна комисија претставника Порте, Русије и Аустрије испита узроке немира у Србији. Тим предлогом је још више наглашаван међународни карактер решења који су Срби желели, а који Порта није никако хтела примити.

С тим молбама упутили су устаници депутацију у Беч (почетком фебруара 1806), у којој су били прота Матија Ненадовић, Божа Грујовић (који је тако посрбио своје старо име Теодор Филиповић) и земунски грађанин Милош Урошевић. У целој ужурбаној акцији и у тексту молба изражавао се велики страх Срба од нових великих војних припрема Порте, али у исто време и одлучност да се што боље дипломатски и војнички припреме за непопустљиву борбу против повратка старог стања.

 

Проширење Наполеонова интереса на Балкан

Међутим, током 1805 године јако се променила међународна ситуација у Европи, па и око Балкана. Наполеон се прогласио царем (2 децембра 1804) и наставио је своју империјалистичку политику, која је продужила рат с Енглеском и изазвала образовање треће европске коалиције.

Цар Александар је желео да задобије Енглеску за план да се не само врати Француска на границе пре револуције, него и да се реши балканско питање припојењем Влашке и Молдавије Русији и образовањем једне српско-грчке конфедерације од балканских земаља под руским протекторатом. Енглеска је била одлучно противна руској експанзији на Балкану, према Средоземном Мору, па је пристала само на онај део плана који је био против Француске, те су на тој основи приступиле у коалицију уз Енглеску и Русију Аустрија, Шведска и Напуљ.

Поморска битка код Трафалгара 21. октобра 1805. Уље на платну Џозефа Тарнера из 1806.
Поморска битка код Трафалгара 21. октобра 1805. Уље на платну Џозефа Тарнера из 1806.

Енглеска је утврдила своју превласт на мору победом код Трафалгара, Наполеон је одлучио копнени рат победом у троцарској битки код Славкова (Аустерлица, у аустриској Моравској, 2 децембра 1805), одузео је од Аустрије миром у Пожуну (данашњој Братислави), 26 децембра 1805, поред осталог, бившу млетачку област с Истром, Далмацијом и Боком Которском и тако је постао сусед српских земаља на турском Балкану. Сад је Француска и територијално и политички постала јако заинтересована сила за сва питања која су се тицала опстанка турске власти на Балкану.

Нови сусед Турске Наполеон иступио је као турски протектор и настојавао је да протекторску улогу преотме од Русије. У шенбрунском уговору од 15 децембра 1805 којим је успео да пруском посреднику Хаугвицу, под утиском сјајне победе над царевима Францом и Александром, натури савез и разне уступке штетне за Прусију, уговорио је Наполеон с Прусијом да обе стране чувају независност и интегритет Турске. Тим је Наполеон наставио политику коју је био вратио на старе пријатељске основе према Турској, пошто је оставио Египат и склопио мир с Турском. Он је успео да разбије неповерење које је после египатског похода владало на Порти према амбицијама француским на истоку.

Његов министар спољних послова Талеран предлагао му је 1805 године другу политику, којом је требало да гурне Аустрију на Балкан и непомирљиво је завади с Русијом. По том предлогу требало је од Аустрије отргнути млетачку територију и Тирол, а као накнаду дати јој Влашку, Молдавију, Бесарабију и северну Бугарску. Тако би Аустрија чинила на Дунаву запреку против руског продирања на Балкан и могла би служити као ослонац против Русије и Прусије. Наполеон није одобрио тај план, уколико се тицао компензација Аустрији на штету Турске. Он се одлучио да стави слабу Турску, а с њом и цео Балкан, под свој протекторат и да ту не пушта ни Аустрију ви Русију. Турска му је могла послужити да веже један део руске силе, кад Русија буде на страни његова крвног непријатеља Енглеске.

У фебруару 1806 посео је Наполеонов генерал Молитор, по пожунском уговору, Далмацију до Неретве. Црногорци и Руси с руске флоте претекоше га и заузеше Боку Которску. Дубровник допусти генералу Лористону пролаз с војском кроз град. Он поседну тврђаве и тако учини стварно крај Дубровачкој Републици (крајем маја 1806, а коначно је укинута 31 јануара 1808 године).

Наполеонове балканске трупе
Наполеонове балканске трупе

Турска сада поче све више нагињати Француској, а против Енглеске и Русије, које су и даље остале у рату с Француском. Због тог приближења француске територије и због сумњивог држања Порте дође у опасност руска војска на Јонским Острвима и све руске амбиције и утицај у Турској. Русија поче већ с пролећа 1806 гомилати војску на граници према Турској.

Помицање француских граница до Босне и Црне Горе могло је проширити француски утицај и на Србе на штету аустриског и руског утицаја. У том смислу је говорио кнез Чарториски графу Мервелту позивајући Аустрију да претекне Наполеона снабдевајући Србе оружјем и муницијом и тако их придобијајући. На то је упућивала и српска депутација која је примљена у царској канцеларији у Бечу 28 фебруара 1806. Депутати су изјављивали да ће се обратити Наполеону за помоћ, ако их одбије аустриски и руски цар.

Тим су се, дакле, и у стварности и у надама Срба отварале могућности да српско питање уђе у шире међународне односе, да се уплете у политику и треће велике силе у Европи.

 

Појачавање компромисног става Русије

Већ поводом децембарске молбе устаника одредио је цар Франц аустриско становиште у тадашњој ситуацији инструкцијом надвојводи Карлу од 3 јануара 1806. Из ње се види да је нова ситуација после тешких губитака још јаче приморавала Аустрију да се држи своје дотадашње помирљиве политике. Прилике тога момента и односи с Портом допуштали су цару Францу, по тој инструкцији, само ту могућност да својим заузимањем допринесе толико колико се може постићи на задовољство обеју страна. Изражавао је мишљење да се ни од Русије у тадашњим приликама не може очекивати активније учешће. Порту је, пак, уверавао преко интернунција Штирмера да неће ни на који начин помагати Србе ни њихову борбу против султанових трупа које на њих иду.

Али, Портине сугестије да Аустрија посредује да се Срби врате у потпуну покорност, уз једино обећање амнестије а без сигурности за мирно и срећније уређење у будућности, граф Стадион је сматрао неизводљивим, јер је многоструко искуство научило Србе шта могу од Порте очекивати, ако се појаве само као молиоци, а испусте из руку свако средство за јачу потпору својих жеља, Међутим, што даље буду трајали ти немири и што критичније уједно буду прилике Европе у погледу Турске, то опаснији су могли постати ти немири не само за Порту, него и за Аустрију као непосредну сусетку. Зато је Стадион одлучио да одмах са српским старешинама што ближе расправи целу ствар и из тога створи закључак, како би се што пре могао повратити мир у тој земљи.

Усмене и писмене жеље које је српска депутација поднела у царској канцеларији, потврдиле су уверење аустриског министра спољних послова да се Срби не могу умирити празним обећањима без икаквих стварних гарантија. Ти немири угрожавали су аустриску границу, трговину и саобраћај, као што је показао случај кад су београдски Турци отели неколико аустриских лађа с хлебом и храном, и, најзад, примицање француске границе у Далмацију и Боку стварало је опасности и за Аустрију и за Турску.

Прота Матија Ненадовић (1777. – 1854.), војвода из Првог српског устанка, председник Правитељствујушчег совјета и дипломата.
Прота Матија Ненадовић (1777. – 1854.), војвода из Првог српског устанка, председник Правитељствујушчег совјета и дипломата.

Српским депутатима: проти Матији, Божи Грујовићу и Милошу Урошевићу приказао је 1 марта 1806 у Тајној дворској и државној канцеларији у Бечу дворски секретар Валенбург ситуацију у којој им Аустрија не може испунити молбе, да им даде спремних вођа, редовних трупа, оружја и муниције, јер би то довело до рата с Портом и њеним савезницима. У Бечу су умиривали српске депутате да у то зимско доба Турци не почињу операције. Увиђали су да искуство оправдава што Срби неће да положе оружје док им се не реши судбина, али су им напомињали да морају знати којим средствима могу од турских команданата добити времена. Препоручивано им је да онда то време брзо употребе да од султана добију опроштај и такве уредбе за њихову сигурност које им муслимански владар, који је приморан да посебно штити своје сувернике, може као хришћанима дати. Стога им је препоручено да напишу такве предлоге, па, ако хоће, нека их настојавају посредовањем аустриског двора остварити код свог законитог суверена.

Даља молба депутата да се аустриска влада заузме код суседних паша у њихову корист, могла се, по мишљењу графа Стадиона, прихватити и чак сложити с намером Порте, тим више што њој не може бити свеједно да ли ће неки искрени пријатељ, каошто је аустриски двор, уклонити те немире пре него можда Француска добије времена да се умеша.

У духу царева решења по реферату графа Стадиона од 6 фебруара 1806 и у смислу тог одговора,српској депутацији посредовао је интернунције код султана, а генералисим надвојвода Карло, царев брат, чији су подређени војни органи на граници одржавали везе са српским старешинама и турским властима, посредовао је код румелиског сераскјера Ибрахим-паше и код београдског, босанског и видинског валије и зворничког паше, а обавестио је о том и Карађорђа.

Од почетка устанка Аустрија је дозвољавала да устаници набављају на њеној територији оружја и муниције у трговини намало, тако како се није могло повредити начело неутралности. За извоз жита и брашна била је издата општа забрана. У августу 1804, и доцније, изнимно је дата дозвола београдском гувернеру за набавку хране.

Али, кад су београдски Турци присвојили неке аустриске лађе с храном, а и устаници чинили безакоња, примљена је строжије та забрана. Од коликог значаја је било за Србе снабдевање из Аустрије, показују ове речи из једног писма депутата Живковића из децембра 1805: „Оскудни смо сеном и храном те морамо из Немачке куповати брашно по 30 гроша (3 дуката) 100 ока”.

У писму које је цар Франц послао султану објашњаван је српски устанак насиљима дахија над својином, женама и децом Срба. Чак су повредили и аустриску границу и нису више признавали никакву закониту власт. После њихове погибије то исто је наставио Гушанац Алија који држи у Београду у завасиности и самог султанова гувернера. Раја „верне провинције Србије” дигла се на оружје у очајању кад више није могла наћи заштите код локалних власти и кад су њихове покорне молбе изопачили нечисти канали кроз које су морале проћи, јер су ти тирани сејали неповерење између суверена и његових поданика. Они су онемогућили миран погранични саобраћај с Аустријом. Ти нереди и анархија постају опаснији због општекритичне ситуације времена. Измирити обе стране, значило би уклонити огњиште раздора и анархије, а тим и поље за све субверзивне комбинације. Због тих разлога је, објашњавано је у том царевом писму, његов брат надвојвода Карло пријатељски интервенисао код обе стране да одрже мир док се цар заузме код султана да изда општу амнестију и проведе цивилно изравнање сукоба.

Ова аустриска тежња била је искрена и најбоље је одговарала њеним интересима тога момента. На Порти су ипак налазиле одјека оптужбе да Аустрија помаже устанике ратним потребама, тобџијама и другим стручним војним лицима, Интернуиције је сумњао да чак и Италински потхрањује турске сумње против Аустрије, јер је био суревњив на аустриску интервенцију и желео ју је заменити руском.

Аустрија је желела да не испусти из руку уређење српског питања у Београдском Пашалуку у смислу својих интереса и да не пусти да га Русија уређује, јер тенденције Русије, премда јој је тада била савезница, нису могле бити потпуно у сагласности у овом питању с аустриским интересима. Зато је њена влада одвратила српску депутацију од пута у Петроград и узела српску молбу за руског цара да је сама отпреми.

Неповерљиви депутати предали су другу сличну молбу руском посланику у Бечу графу Разумоваком да је отпреми цару. У њој су молили да им се да помоћ у новцу, оружју и војсци и да им се стави на чело царев брат велики кнез Константин Павловић. Цар Александар, као претставник православних и словенских народа, има на то много веће право него Наполеон кад је послао свог брата да покори Италију.

 

Пораст значаја српског питања за Русију

Међутим су се у исто време бавили у Петрограду чланови српске цариградске депутације: Алекса Лазаревић, капетан Чардаклија и – место Стевана Живковића – Гаврило Вујановић и изнели су у министарству спољних послова српске жеље. Иначе су Срби стајали у вези с руском владом и с цариградским послаником Италинским преко руских конзула у Букурешту и Јашу. Јашки конзул и цариградски посланик, по интенцијама Чарториског, саветовали су им да заузму Београд и да тим појачају своју ситуацију према Порти.

Победа француске војске под Наполеоном, Битка код Аустерлица или Битка три цара, 2. децембар 1805. Уље на платну Франсое Жерара из 1810.
Победа француске војске под Наполеоном, Битка код Аустерлица или Битка три цара, 2. децембар 1805. Уље на платну Франсое Жерара из 1810.

Кад се цар Александар после пораза код Аустерлица вратио у Петроград, предузео је у јануару 1806 свестрана саветовања о новој спољној ситуацији Русије. У свима мишљењима изражавана је бојазан од француске опасности за Балкан после њеног проширења на источне јадранске обале.

Тим је питање Срба, како у Београдском Пашалуку, тако и у Црној Гори и Херцеговини, добивало нови појачани значај у констелацији великих сила. Министар спољних послова кнез Адам Чарториски поднео је опширан предлог цару о смерницама руске политике у новој ситуацији. Он је указивао на велику опасност од Наполеона по Турску и балканске народе и по дотадашњи руски утицај на њих. Ако би настале велике промене с Турском, требало је да хришћански народи добију широке аутономије под руским протекторатом, а Влашка, Молдавија и Бесарабија да се сједине с Русијом.

Поводом српске молбе од 12 децембра 1805 реферисао је Чарториски цару 11/23 јануара 1806. У реферату је он постављао алтернативу, да ће Срби, ако их Русија не помогне, или бити уништени, или ће потражити заштиту Француза. За тим примером ће се морати повести и Црногорци, Брђани и Херцеговци. Предлагао је да Италински склони Порту да обустави војне припреме против Србије и да прими њихове жеље о унутрашњој самоуправи, да се не би Срби обратили Наполеону. Затим, требало је да их Русија помогне новцем и да склони Аустрију да их помогне војним потребама. Преко јашког генералног конзула Иполита Балкунова требало је потакнути их на борбу и на заузимање Београда и саветовати их да стално уверавају султана о својој верности и готовости да плаћају данак и дају му војску против одметника и непријатеља.

Аустријски надвојвода Карло (5. септембар 1771. – 30. април 1847), аустријски фелдмаршал, трећи син цара Леополда II. Уље на платну Томаса Лоренса.
Аустријски надвојвода Карло (5. септембар 1771. – 30. април 1847), аустријски фелдмаршал, трећи син цара Леополда II. Уље на платну Томаса Лоренса.

За уређење српске аутономије било је предвиђено угледање на Влашку и Молдавију, али под управом једног домаћег кнеза а не неког Грка Фанариота. Русија би понудила Порти своје јемство за нови поредак, који би ова утврдила једним хатишерифом или сличним актом.

У том смислу су послата Србима упутства и новац с препоруком да то држе у тајности и да избегавају везе с Французима. Руском конзулу за Црну Гору Санковском препоручено је да ради на остварењу веза Црногораца и околних племена с Карађорђем.
По горе наведеним упутствима својих влада предузео је и Италински, 30 марта, и Штирмер, 8 априла 1806, кораке код Порте у корист Срба. Већ и пре Портина одговора наређено је аустриским војним властима на граници да могу примати и веће масе српских избеглица, ако се разоружају, а то је мотивисано и правима из уговора и праксом по којој је исто тако Порта примала аустриске избеглице и пољске избеглице из Русије. Тим је Аустрија задовољила једну врућу жељу српске депутације. Међутим, кад се турски посланик Мухиб-ефендија, при проласку за Париз, пожалио у Бечу на снабдевање Срба оружјем из Аустрије, надвојвода Карло је, 20 маја 1806, забранио и продају намало која је од почетка устанка била дозвољена.

ИЗВОРЕвропа и српско питање
Претходни чланакБуна на дахије
Следећи чланакУтицај Наполеонових ратова на устанак