Слом Првог српског устанка

3649

Русија и догађаји у Србији 1807 – 1812.

После примирја у Слобозији од 24 августа 1807 однос Срба према Порти зависио је од руско-турских односа. Исто тако, кад је, по завршетку примирја, настављено ратовање и Руса и Срба против Турака, догађаји на српском ратишту били су у јакој зависности од руско-турских ратних операција.

Своју ратну акцију Срби су могли везати и везивали су само с Русима, али су политичку и дипломатску акцију покушавали проширити и добити помоћ од Аустрије и од Француске. И у том погледу остала је Русија једина сила која је имала политичких интереса да помаже Србе.

Константин Константинович Родофиникин (1760. – 1838), руски дипломата
Константин Константинович Родофиникин (1760. – 1838), руски дипломата

Она је сарађивала и на њихову унутрашњем уређивању. По савету њеног министра спољних послова, Адама Чарториског, основан је 1805 Савет, који је био прва влада и уједно врховни суд Србије. Кад је остварен руско-српски савез, послали су Срби капетана Чардаклију, Аврама Лукића саветника и Јеремију Гагића, бившег земунског трговца, а тадашњег секретара Савета (који ће од 1815 постати руски конзул у Дубровнику) у Влашку команданту руских трупа генералу Михељсону да уреде руско-српску сарадњу. Депутати су упознали у Букурешту Константина Родофиникина, који је раније био изасланик министра спољних послова при дунавској команди руске војске. Под његовим утицајем депутати затражише и постигоше да Русија пошаље Родофиникина као свог претставника у Србију (у августу 1807). Избор тог првог руског претставника у Србији није био срећан. Родофиникин је био пореклом Грк, а Грци у јавном животу и у јавним службама били су међу Србима омрзнути. Родофиникин је још уз то ступио у пријатељске везе с београдским митрополитом Леонтијем, такођер Грком, који својим држањем према Турцима није уливао Србима поверење, а још и русофилским старешинама који су били Карађорђеви супарници у власти.

Родофиникин, Леонтије као и Ипсиланти нису били далеко од идеала фанариотских Грка: да се на Балкану створи грчко царство у које би ушле Грчка, Србија, Влашка и Молдавија. Родофиникин је добио задаћу да обавести владу о свима приликама, расположењу, потребама и везама Срба, да утврђује руски утицај међу њима и да помогне Србима у уређењу унутрашње управе. Као руски конзули у Јашу и Букурешту, као Санковски у Црној Гори, Мазуровски и Ивелић у Котору, Фонтон у Дубровнику и као Паулучи, тако је и Родофиникин у превеликој ревности настојавао да околне хришћане веже за Русију тешње него што су биле интенције руског цара и његове владе. Карађорђе је изразио своје осећање о доласку Родофиникинову речима: мени треба војска, а ње не видим.

Међутим Турци су, ипак, из обзира према Русима одустали од навале на Србију и без формалног уговора. После примирја у Слобовији покушала је Порта да се директно споразуме са Србима, па је у ту сврху, по њеној жељи, цариградски патријарх послао митрополита Аксентија у Београд да однесе поруке Србима (новембра 1807). Срби су, по савету новог руског команданта дунавске војске Прозоровског одговорили да ће примити султанов предлог ако турско-српски споразум буду гарантовале Русија и Француска. До сличног резултата довео је годину дана доцније покушај Мустафа-паше Бајрактара, који је постао велики везир новог султана Махмуда II (1808—1839).

Пошто су с Русима вођени преговори за мир у Паризу без наде на скори успех, Мустафа Бајрактар покушао је да се споразуме са Србима и да тако ослободи војску с тог фронта. Он повери преговоре видинском Мула-паши (октобра до децембра 1808). У ту сврху састао се видински митрополит Дионисије са српским изасланицима: београдским митрополитом Леонтијем, секретаром Савета Стеваном Живковићем и Родофиникином, који се прерушио као српски старешина. Споразум се поново осујетио на питању гарантије Русије и Француске коју су Срби безусловно тражили, истичући поносно своју војну снагу од осамдесет хиљада бораца.

Прозоравски је наглашавао Србима да се не поуздају у споразум са Турцима, јер Турци заступају мишљење да их не обавезује никакав споразум који склопе са својим поданицима. Једино им Русија може зајемчити испуњење турских обавеза. Међутим, руску гарантију може Порта примити само ако склопи с Русијом мир. Према том и решење српског питања не може се одвојити од преговора Русије с Турском.

Пошто су се преговори између Русије и Турске у Паризу завршили неуспехом (у јануару 1808), покушала је Русија да директно склопи мир с Турском после ерфуртског споразума с Наполеоном и у духу тог споразума који је држала у тајности. Као услов захтевала је да јој Турска уступи Бесарабију, Влашку и Молдавију, а да Србији даде унутрашњу аутономију према жељи народа и под заштитом Русије. У том смислу добио је упутства командант руске дунавске војске кнез Прозоровски. Он је онда потражио од Родофиникина подробнија обавештења о жељама и потребама Срба.

Родофиникин је одмах по доласку у Србију израдио у споразуму с Карађорђем и са старешинама један нацрт устава (у августу 1807), који није одобрио цар Александар, јер је у њему било установљено сувише велико мешање Русије у унутрашњу управу Србије. И нови Родофиникинов нацрт, који је Прозоровски са својим примедбама послао цару (новембра 1808) цар није усвојио. Цар је одобравао основну мисао пројекта да једино Русија треба да има утицај у Србији, али је хтео да се то постигне поверењем и заједницом интереса Србије и Русије и уређењем које би сами Срби сматрали за најкорисније.

Међутим су аустриски агенти и многе народне старешине појачали неповерење према Родофиникину, те је оно захватило и Карађорђа. Зато је Карађорђе отпремио директно цару Александру изасланике: Ивана Југовића, секретара Савета, Павла Поповића, саветника, и свог личног секретара Јанићија Ђурића (крајем децембра 1808). Генерал Милорадовић их је упутио из Букурешта кнезу Прозоровском у Јаш. Прозоровски је објаснио Југовићу да Русија може, према тадашњој ситуацији, тражити за Србе само унутрашњу аутономију под руском заштитом, с обавезом за Србе да плаћају известан данак Турској. Доказивао му је да је немогуће постићи потпуну независност Србије, коју је Југовић тражио позивајући се на немеродавна обећања у прокламацији генерала Михељсона којом је позвао Србе на заједничку борбу с Русима, а и да су, и с војног и с дипломатског становишта, неостварљиве наде да се општим устанком ослободе Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Албанија и тако обнови српско царство.

Кад је дошла Прозоровском турска депутација за преговоре о миру, дошла је по његовој жељи и нова српска депутација да му даје потребна обавештења приликом преговора. У њој су били војводе: Миленко Стојковић, Милан Обреновић и Сима Марковић (у марту 1809). Пошто није било наде на споразум с Турцима, он их је вратио у Србију, давши им, по њиховој жељи, написмено оно што је казао и Југовићу и препоручивши им да буду спремни на продужење рата.

Док је ова депутација била у Јашу, покушао је Хуршид-паша да се споразуме са Србима, нудећи Карађорђу да га султан именује за кнеза Србије, али је Карађорђе одговорио да ће Срби примити оно што уговори главни командант руске војске у Јашу.

Стеван Синђелић (1770 – 31. мај 1809), српски војсковођа у Првом српском устанку
Стеван Синђелић (1770 – 31. мај 1809), српски војсковођа у Првом српском устанку

Кад је Турска 5 јануара 1809 склопила савез с Енглеском, захтевао је цар Александар ултиматумом од султана да отера енглеског посланика из Цариграда. Порта је одбила тај ултиматум и обновила рат с Русијом. После обнове непријатељстава Срби су повели општу офансиву.

Карађорђе је заузео вароши Сјеницу и Нови Пазар, али се јужна српска војска код Ниша морала повући после јуначке погибије Стевана Синђелића на Каменици.

Због разливеног Дунава спречена је била руска офансива, те су Турци снажно навалили на Србију и освојили су јаки положај код Делиграда.

Карађорђе је дигао у војску све од 12 до 70 година, али су Турци продрли у Јагодину и у Пожаревац (до краја августа 1809). У тој невољи Карађорђе се обратио за помоћ не само Русији него и Аустрији и Француској. Међу старешинама је избила неслога и настало је бекство у Аустрију. Против Русије је завладало велико огорчење што не притиче у помоћ. У Аустрију су избегли и Родофиникин, митрополит Леонтије и војвода Петар Добрњац. Међутим је кнез Багратион, наследник кнеза Прозоровског који је тада умро, потукао Турке на Дунаву (10 септембра), освојио Исмаил и тим приморао Турке да повуку војску из Србије да би се бранили на Дунаву. Тим су ослобођени поседнути крајеви Србије.

Главни командант руске дунавске војске удаљио је, због жалба са српске стране, Родофиникина од српских послова, те је Родофиникин по повратку у Петроград, постао у министарству иностраних дела директор врло важног азиског департмана, у чијој надлежности су били и балкански послови.

Наследник графа Багратиона у команди дунавске војске гроф Каменски послао је генерала грофа Цуката с руским трупама у Србију (17 јуна 1810). Победа уједињених Срба и Руса над Хуршид-пашом код Варварина (8 септембра 1810) подигла је јако дух српске војске и привукла поново све старешине, осим Карађорђа и Младена Миловановића, у руску странку.

Руске присталице осуђивали су Карађорђеве везе с Аустријом и Француском. Под њиховим утицајем закључила је скупштина старешина да пошаље руском главном команданту у Влашкој као депутате: Доситеја Обрадовића, и војводе Миленка Стојковића и Милана Обреновића, да моле да Руси поставе сталан гарнизон у Србији и да помогну да се уреди стална управа у Србији. Да би онемогућили утицај руске странке, Карађорђе и Младен натерали су скупштину старешина (у јануару 1811) да место савета установи владу и велики суд. Војводе Миленко Стојковић и Петар Добрњац одбили су да приме министарске положаје, који би им зависили од Карађорђа, па их је Карађорђе прогнао из земље. Тај расцеп међу старешинама ослабио је и политичку и војну отпорну снагу Србије.

Међутим је цар Александар очекивао скори сукоб с Наполеоном, па је покушао привући Аустрију, нудећи јој да узме Влашку, Молдавију и Србију, али узалуд (фебруара 1811). Он је журио да натера и Турску на мир. Наследник оболелог генерала Каменског Кутузов успео је да опколи војску великог везира код Рушчука и доцније је зароби.

Турци су одмах повели преговоре о миру, али су дуго и упорно одбијали руске услове. Подржавала их је Француска и Аустрија надом на скори рат Наполеонов против Русије.

Европска политика Русије као и других сила била је одређена односом према Наполеону. Због Наполеонова спремања на поход против Русије, Русија пожури да склопи мир с Турском, а и Турска се хтела користити том приликом, не могући очекивати никакве значајније користи од даљег продужавања тешког рата, макар и упоредо с припреманом француском навалом на Русију. С попуштањем обеју страна закључен је најзад Букурешки уговор о миру (16/28 маја 1812), управо пред Наполеонову провалу преко руске границе.

 

Политика Наполеона I према Србији

Наполеон у бици код Ваграма (5-6. јул 1809). Уље на платну Хораса Вернета
Наполеон у бици код Ваграма (5-6. јул 1809). Уље на платну Хораса Вернета

Наполеон је у овом периоду морао оставити непокорену Шпанију и доћи да води нов рат с Аустријом.

Победивши Аустрију, отргнуо је од ње шенбрунским или бечким миром (14 октобра 1809) поред осталог: Истру, западну Корушку, Крањску и Хрватску с десне стране Саве до ушћа Уне. Те ново освојене земље спојио је с Далмацијом у засебну управну целину: Илирске Провинције. Тако је он обухватио турску Босну с јужне, западне и северозападне стране и развио је јаку политичку и трговачку активност на Балкану. Неуспеси и тежак положај у 1809 години утицали су на Србе да су се обраћали за помоћ на све стране: Русији, Аустрији и Француској.

Карађорђе понуди Аустрији и Француској, тајно свакој напосе, да ће примити њен протекторат само нека му даде војну помоћ против Турака. Карађорђе је свакако морао такву понуду сматрати као велику жртву од стране Срба, али те велике силе нису је могле прихватити као неки добитак од значаја, јер је био скопчан с многим опасностима и с несразмерним жртвама.

Наполеон није држао да му је у интересу да отуђи Турску због Срба, иако је високо ценио њихову војничку вредност.

Држање Наполеона I према Карађорђеву устанку било је одређено његовом политиком према Турској, Русији и Аустрији, али највише интересима које је имао у супарништву с Русијом. У то време он је настојао одржати свој утицај на Турску, али је, по потреби, чинио и Аустрији и Русији, на њен рачун тајна обећања. Када је Карађорђе послао свог изасланика Рада Вучинића (1809) да потражи од њега помоћ и заштиту, Наполеон није обећао ништа одређено, али је задржао Карађорђева изасланика кад је дошао у Париз и издржавао га је (1810—1814).

Ослободилачке тежње Карађорђеве Србије нису се слагале с Наполеоновом политиком на Блиском Истоку. Наполеон није могао вршити повољан утицај на решавање српског питања. Зато ни његов слом није имао непосредног утицаја на судбину Србије, као што је имао на државе које је он створио и подржавао. Судбина Србије остала је везана за перипетије руске политике на Балкану.

Поред политичког, Наполеон I имао је и јак привредни интерес на Балкану, јер је сада француски промет с Истоком (са Смирном) ишао копном преко Балканског Полуострва, на линији Солун – Скопље -Приштина – Пљевља – Сарајево – Травник – Костајница. Туда је највише преношен памук с Истока и отпремана пошта. Француска и Аустрија основале су конзулате у Травнику. Француска је одржавала тај конзулат 1793—1797 и 1806—1815. За време Наполеоново водио је послове конзулата генерални конзул Давид (1807—1814).

 

Политика Аустрије према Србији после шенбрунског мира

Портрет принца Матерниха (15. мај 1773. – 11. јун 1859). Уље на платну Томаса Лоренса из 1815.
Портрет принца Матерниха (15. мај 1773. – 11. јун 1859). Уље на платну Томаса Лоренса из 1815.

У најтежем часу по Аустрију уочи Шенбрунског мира, прихватио је Метерних кормило аустриске спољашње политике из Стадионових руку. Он је затекао у политици према Србији тежње војних кругова да мирним путем добију у руке Београд. Та политика надвојводе Карла преко Симбшена завршила је при првом покушају (фебруара до јуна 1808) неуспехом. Према новим Карађорђевим понудама од 1809 заузео је Метерних негативан став. Он је изражавао уверење да Србија може припадати само Турској или Аустрији, али у тадашњим тешким приликама није се требало због ње завадити и с Турском и с Русијом, него измирењем завађених страна одгодити решавање тог питања за време згодније по Аустрију.

У том смислу утицао је он преко званичних органа на српске старешине и на Порту, а преко тајних изасланика на српски трговачки сталеж и ниже класе народа да се створи расположење за споразум.

Ублажење извозних забрана оружја, муниције и хране, и намера да постави у Београду аустриског конзула или агента, требало је да ојача поверење Срба и да служи утврђењу аустриског утицаја. Кад су се Срби показали упорни, забрањено им је набављање пушчаног праха, олова и оружја у Аустрији. Државна канцеларија, која је управљала спољашњим пословима, обавестила је војне власти да тада за Аустрију није повољно да, према српској понуди, поседне тврђаве у Србији и да не треба много веровати понудама Срба да се покоре Аустрији, јер они то говоре и у Петрограду и у Паризу, а вероватно нигде с тим не мисле озбиљно. У том смислу Аустрија је одбила понуде које јој је донео у Беч српски изасланик Југовић од стране
Карађорђа и Савета.

Цар Франц је још више него Метерних ограничио политику Аустрије према Србији на пасивну улогу. Али, кад су се почели ширити гласови да ће руске трупе посести Београд, Аустрија је размишљала о плану да предупреди ширење руске власти на десној страни Дунава тим што би сама посела Београд.

Експанзивне тежње према Балкану увек су биле живље у аустриским војним него у дипломатским круговима, па су се зато војни кругови увек према српским устаницима држали пријатељскије него политички фактори. Кнез Шварценберг је желео да Аустрија у споразуму с Наполеоном добије накнаду на рачун Турске. Један мемоар Радецког, доцније прослављеног војсковође, из марта 1810, изражавао је мисао да је Дунав жила куцавица Аустрије и основица њеног војничког и политичког система и да би се помоћу француског савеза могле, између осталог, добити Србија, Босна, Влашка и Молдавија.

Свесна војничке и финансиске немоћи и политичке усамљености, аустриска дипломатија настојавала је да одржи престиж Аустрије и заштити интересе на Дунаву дипломатском вештином, падајући при том у пусте жеље, као на пр. да Порта сама затражи аустриско посредовање за мир с Русима, или да се Наполеон наведе, „а да то и не опази”, да предложи да Аустрија узме у руке одбрану заједничких француских и својих интереса на Дунаву против Русије.

Прелазак руских трупа у Србију (у јуну 1810) јако је узнемирио Аустрију. Она се колебала између најпротивречнијих тежња. Најпре је због српско- руске сарадње забрањен сваки извоз у Србију. Затим је, од страха да ће се том мером Срби потпуно отерати у наручје Руса и да ће и аустриски извоз страдати, та забрана ограничена само на ратне предмете.

Аустрија је тешко осећала ширење руског утицаја у дунавским областима. Наполеон је Метерниху изјављивао да се он, према ерфуртском уговору, не може противити руској власти на левој обали Дунава, али да неће трпети то ширење на десној обали, нити руски протекторат над Србијом.

Препоручивао је да Аустрија препадом или предајом од стране Срба поседне Београд. Изјављивао је да сматра само као корист ако би Србија дошла под аустриски протекторат, али не у аустриски посед, јер би у овом последњем случају Аустрија довела Србе да се туку против њега. Наполеон, који је осетио војничку вредност српских граничара, знао је оценити и значај војне снаге Срба из Србије.

Метерних је био мишљења да се Аустрија мора „са свом силом и отворено одупрети тој тако несрећној узурпацији Русије против аустриског најсигурнијег и најбољег суседа (Турске)”. Био је спреман да се удружи с опасним пријатељем Француском, ако би она хтела војнички помоћи Аустрију да спасе леву дунавску обалу. Он је хтео отворено посредовати између Порте и Срба да би добио мир на граници и да би спречио ширење руског утицаја у подунавским областима. За посредничке услуге надао се добити Београд, Ту окупацију је мислио приказати Порти као да тим Аустрија хоће да претекне Русију и помоћу тога да оснује свој утицај на преговоре. „Ми морамо ту важну покрајину сматрати као нашу за све будуће случајеве”.

Тицанова буна у Срему, април 1807.
Тицанова буна у Срему, април 1807.

Радећи на оснивању свог утицаја у Србији, Аустрија је именовала потпуковника Паулића за конзула у Србији и израдила је чак један пројект за уређење Србије под влашћу Порте, какво би било најзгодније и најкорисније с погледом на Аустрију. У опширној инструкцији за Паулића види се програм аустриске политике према Србима. Ту се истичу као главни пороци Срба неверство и грабежљивост и препоручује се опрезност против њихове подмуклости. Вођи су залуђеном народу натурали своје планове о независности и обнови старог српског царства. Чак се тако далеко ишло да је један од тих занесењака, тадашњи командант Београда, јавно рекао да се с новим царством морају ујединити Срем и сва једноверна браћа у Славонији и Банату. Као доказ да уз те идеје пристају аустриски Срби, наводили су се у тој инструкцији угушени немири у аграрној Тицановој буни у Срему (крајем марта 1807) и политички покрет међу Србима у Банату да се уједине са Србијом и обнове стару српску државу (средином јуна 1808).

Заиста је било занесених вођа у Србији који су као Станоје Главаш крајем 1807, озбиљно предлагали да се упадне у Аустрију. Али, Карађорђе је својим реалним погледима пресекао те све фантастичне жеље, премда је подвлачио да се не разуме у политику него само у ратовање. Он је с правом захтевао да се сва пажња концентрише на ослобођење српских земаља од Турака, а да се уједно не изазива непријатељство Аустрије, па можда и Француске. Опоменуо је Совјет врло „убедљивим” разлозима: да се у тој политици не заведе користољубљем, јер ће сваког таквог совјетника обесити пред његовом кућом.

У инструкцији Паулићу образложена је важност Београда за Аустрију, што не само влада источном трговином за Аустрију и пловидбом на Дунаву и Сави и делимично на Драви и извозом жита из Баната у унутрашњост аустриских држава и понајвише Савом у суседни Илирик до Јадранског Мора, него што би посед те тврђаве могао да учини Аустрију судијом у српско-турском спору. Требало је да конзул настојава да склони Србе да из властите побуде замоле Аустрију да заузме Београд. Ако би Срби у преговорима тражили новаца, оружја или муниције, требало је да конзул то на згодан начин одбије и да објасни Србима да при овом заузимању Београда стварно добија српски народ а не Аустрија. Наравно, природни здрави разум слободољубивих Срба није могао схватити своје интересе на тако сервилан начин.

Да се не би постављање аустриског конзула тумачило као формално признање српског Савета као законите власти, што су аустриски непријатељи заиста и претставили тако код Порте, то министар није дао конзулу никакво писмо за српски Савет него је требало само да му фелдцајгмајстер Хилер, славонски командант, даде писмену препоруку.

Даље је наређено конзулу да се особито држи Карађорђа, јер је дотад он показао највише привржености Аустрији, али да не треба да занемари ни друге старешине, него да се тачно обавести који од њих припада француској, а који руској странци.

Порта се жалила што се одржавају трговачке везе са Србијом. Пред њом је увек Аустрија порицала да постоји такав трговачки промет и признавала је да можда има криумчарске трговине. Али, аустриском пограничном становништву били су потребни многи трговачки артикли из Србије: стока и сточни производи, коже, восак и лој а Србима, због њихове неразвијене пољопривреде, жито из Баната и Срема, а, сем тога, требало је тим саобраћајем одржавати добро расположење Срба према Аустрији. У тим пословима требало је убудуће да се Срби обраћају конзулу место директно генералима командантима у Банату и Славонији.

Карађорђе и Савет нису се, наравно, могли уверити да је таква аустриска политика у њихову интересу. Њима је требало стварне помоћи. Та им је могла тада доћи само од Руса. Зато нису хтели да ту стварну помоћ осујете подозрењем које би изазвали код Руса ако би примили аустриског конзула, па су одбили да га приме и изјавили су да им Аустрија може стварно помоћи једино ако им даде војника. Сасвим је достојан пандан аустриској аргументацији Карађорђево извињење које је наводио као један од разлога што одбија ту царску милост, наиме, што му је непознато како се исказују почасти конзулу, па се боји да се не огреши код Њ. Величанства. Али, навео је и озбиљан разлог: да га непријатељска сила гони да одгоди до бољих времена све ствари које не спадају у рат.

Порта се није противила да се постави аустриски конзул у Београду, али је била против тога да Срби држе свог претставника у Бечу. Изјаву Аустрије, пак, да ће претећи Русе и посести Београд у корист Турака, дочекала је Порта с одговором да ће то сматрати као повод за рат. У исто време одбила је предлог Аустрије да Србији да повластице сличне влашко-молдавским под гарантијом Аустрије. Порта није хтела да омогући Аустрији у Србији ону улогу какву је имала Русија у двема румунским кнежевинама.

Тако је Аустрија претрпела неуспех и код Срба и код Порте у покушају да је позову као арбитра и да јој зато чак даду у руке Београд, кад она, после пораза у борби против Наполеона, није могла своју дипломатију подупрети војним притиском.

Нови Сад и Петроварадинска тврђава у првој половини 19. века. Илустрација из издања Матице српске
Нови Сад и Петроварадинска тврђава у првој половини 19. века. Илустрација из издања Матице српске

Због неуспеха према Србима замењен је Симбшен фелдцајгмајстером Хилером у петроварадинској генералној команди. Паулић је добио тајну мисију да извештава из Земуна, па је наскоро постављен за конзула у Травнику.

Ни Хилер се није показао дораслим за поверену му задаћу ни за кривудаве путеве Метернихове политике. Он је Карађорђу писмено нотификовао да је примио дужност, а једној српској депутацији давао је савете како ће постићи аустриску заштиту. То је могло компромитовати Аустрију код Порте, Русије и Француске, па му је навукло Метернихову осуду. Кад код Срба није постигао жељени резултат, Хилер је предлагао да се забраном извоза и глађу Срби натерају на покорност. Тај војнички прави пут није одговарао интенцијама Метерниха, који се није хтео да замери ни на једној страни. У свима инструкцијама о овом предмету понавља се као рефрен мисао да сав рад и држање треба удесити тако како се не би аустриска влада изложила ни у ком правцу. Хилеру и Паулићу наређено је да се држе пасивно и да саветују Србима да се што пре потчине власти законитог господара.

Аустриски интернунције Штирмер одржао је с реис-ефендијом 25 новембра 1810 конференцију о аустриском предлогу: да се успостави мир у Србији и да се заштите становници од тлачења. И султан се у том смислу обратио цару Францу. Али, ствар се разбила на жељи Порте да је Аустрија енергично помогне и на одбијању турских предлога које је цар Франц још и саопштио цару Александру. Неуспех овог аустриског посредовања у којем је султан био лично ангажован, уздрмао је аустриски углед у Цариграду. Тешко је било остварити Метернихову жељу да одржи утицај на Истоку само дипломатском акцијом, иза које није стајала никаква одлучност да се по потреби та акција помогне и ефикаснијим мерама. Порти је требало веће помоћи него што је доносила Метернихова пасивна жеља да се на Истоку поврати мир са што мање турских губитака.

У исто време косила се та Метернихова жеља за миром на Истоку с француском жељом да Русија буде што дуже заузета ратом, а тада се Метернихова европска политика оснивала на пријатељству с Наполеоном, коме је дата царева кћер Марија Лујза за жену. Метерних је зато објашњавао своју источну политику у Паризу тако да он потстиче, додуше, Русију на мир, али да Порти саветује непопустљивост. Он је, заиста, саветовао Порти да не уступи Русији дунавске кнежевине, јер ће Русија морати склопити мир због страха од скорог прекида с Француском.

У једној инструкцији из јануара 1811 за интернунција у Цариграду изнесени су разборити, готово неметерниховски погледи и рационалан програм за решење српског питања према интересима Турске, а према реалним могућностима: Аустрија би могла очекивати успех од свог посредовања, ако би Срби изгубили наду да ће с руском помоћи постићи крајњи циљ: самосталност и независност, или да ће се моћи одупрети продирању турске војске, те ако би тада пристали да се врате у поданички однос према Порти, под условом да се осигурају од тлачења и да се сва давања од зиамета, тимара, мукада и вакуфа претворе у један данак који би сами Срби скупљали и предавали београдском везиру годишње у готовом.

Баш тлачење турских пореских чиновника сматрано је у тој инструкцији као повод устанку. Самим обећањима Порта неће моћи више уклонити неповерење Срба. Може Србију војнички опустошити, али за будућу сигурност и добро турске царевине није свеједно на који ће начин и у којем стању доћи до поновног поседа Србије. Многу је државу упропастило то што се држала старих начела, па је при употреби пропустила да води довољно рачуна о сасвим промењеним приликама времена.

Метерних је неуморно понављао Порти да је његов циљ једино да својим посредовањем пожури повратак Србије под врховну власт Порте, да би се, и у аустриском интересу, вратио мир на том делу аустриске границе, мир који јој је тада више него икад био потребан, кад је већина других трговачких излаза била отежана и кад је Србија тада била једно од главних тржишта за аустриску робу.

 

Аустрија против руске експанзије на Дунаву и Аустро-француски савез

Колико је Метерних сматрао важним да спречи руску експанзију у дунавским областима у то време, види се из његова одговора Шувалову кад му је саопштио да Русија намерава да припоји Влашку и Молдавију, а да српском народу даде гарантије његових права, стварно протекторат. Тада је Метерних одговорио: „У том случају требаће Вас тући”.

Кад је Шувалов позивао Аустрију да склопи с Русијом дефанзиван савез, одговорио је Метерних да не може бити ни говора о савезу између Русије и Аустрије, док се Русија не одрече освајачких намера у Турској. Метерних је избегавао да се заплете на овом као и на каквом другом мање важном питању, јер је повраћај старих државних граница и међународног положаја, а и опстанак Аустрије зависио само од крупних европских односа у вези с победом или поразом Наполеона. Због тога је оставио мисао о поседању Београда. Кад су Руси послали посаду у Београд (у јануару 1811), Метерних је употребио само дипломатске мере против тога, премда су војни кругови, с Радецким на челу, сматрали губитак Србије тежим од губитка Нидерландије.

То утврђивање руског утицаја на десној страни Дунава узбудило је јако и Аустрију и Француску и приближило их јаче једну другој. Цар Александар је умиривао цара Франца уверавањем да су то само пролазне војне мере, покушавао га је придобити бар за неутрално држање у будућем француско-руском рату. Најзад је писмом од 8 фебруара 1811 нудио цару Францу Влашку и Молдавију до Серета и Србију, али Аустрија је остала на заузетом становишту.

Мапа Европе на врхунцу Наполеонове моћи
Мапа Европе на врхунцу Наполеонове моћи

Кад је већ само зима делила Наполеона од похода на Русију, прихватио је цар Франц и мисао о савезу с Француском (у новембру 1811). Наполеон је тражио од њега да не остане неутралан него да му даде једну помоћну војску, а као резултате рата сматрао је, између осталог, Молдавију, Влашку и Србију као „аустриске покрајине”, а Дунав као аустриску реку. Галицију је Аустрија могла задржати, а Илирију је требало да пре или доцније добије. Али, у преговорима с кнезом Шварценбергом одбио је војвода од Басана аустриске аспирације на Илирске Покрајине, јер су од велике важности за француску трговину, особито због континенталног затвора.

Ипак је у уговору о савезу од 14 марта 1812 пристао на могућност замене једног дела Галиције за еквивалент у Илирским Провинцијама. У члану 6 уговора гарантован је интегритет Турске и одређено је да ће се Порта позвати да приступи овом савезу (чл. 9 тајног додатка).

Примивши гарантију за интегритет Турске, Метерних је колебљиву аустриску политику од почетка српског устанка вратио на старе чврсте темеље из, доба Марије Терезије. На тим темељима остала је, углавном, аустриска политика до краја обе царевине.

У исто време осигуравао се Метерних и код Русије, обавештавајући је о савезу с Наполеоном и гарантујући јој да ће аустриске трупе оперисати само према Буковини.

Став Порте према француско-руском сукобу и решење српског питања у Букурешком миру између Русије и Турске

У духу новога савеза с Француском, Метерних је позивао Порту да одбије руске понуде за мир и да комбинује војну акцију с аустриско-француском. Порта није послушала аустриско-француске савете, не видећи да од жртава за те две силе може ишта добити. Напротив, она се бојала да ће Аустрија тражити накнаду на Балкану за Галицију која је неминовно морала припасти Пољској, кад је Аустрија ступила у ратни савез с Француском за обнову те државе. Порта се бојала да се најзад те три хришћанске државе не измире на њен рачун, на основу поделе турске царевине.

Сем тога, Порта није хтела да навуче на се последице непријатељства с Енглеском, руском савезницом у новом рату. Не видећи никакве користи за се да се изложи жртвама било за једну или за другу страну, Порта није попуштала ни Француској ни Енглеској од своје одлуке да у француско-руском рату остане неутрална. У обрачунавању између Европе и Наполеона Турска није могла никако постати равноправан учесник у подели плена, али је врло лако могла постати објект за трансакције међу силама. Зато се она после Букурешког мира повукла и са стране је пазила да заштити оно што поседује и користила се општом забуном Европе да поврати Србију, коју је била изгубила.

Букурешким миром од 16/28 маја 1812, који је закључила с Турском управо пред Наполеонову провалу преко руске границе, Русија се морала ограничити у свима својим захтевима. Добила је Бесарабију с Прутом и дунавским рукавом Килијом као границом. Потврђене су привилегије Влашке и Молдавије. Уговорена је амнестија за учеснике рата, па и за Србе. Чланом VIII регулисан је положај Срба. Порта је добила право да поседне тврђаве у Србији гарнизонима, а Србима је обећала иста права која уживају њени други поданици на острвима Архипелага и у другим областима. Поред тога, оставила је њима управу унутрашњих послова земље, обећала је да ће им ударати умерене порезе и да ће их примати непосредно од њих и обавезала се да ће за ту сврху издати потребну уредбу у споразуму са српским народом. Војна евакуација крајева које је требало вратити Турској, уговорено је да се проведе за три месеца.

Важност Букурешког уговора лежала је у том што је Порта признала неку самоуправу Србије у једном међународном уговору и што је тим Русија стекла формално право да се меша у однос Срба према Порти. Прве три године Русија није могла одлучније применити то своје право, јер је била заузета ратом и изгоном Француза са своје територије (1812), а затим учествовањем у европској коалицији која је рушила Наполеонов империјализам и проводила реконструкцију Европе (1813—1815).

Смрт хајдук Вељка Петровића (1780. – 1813.) у бици код Неготина, 28. јул 1813.
Смрт хајдук Вељка Петровића (1780. – 1813.) у бици код Неготина, 28. јул 1813.

Порта се користила заузетошћу Русије и других европских сила у тешкој борби с Наполеоном да покори Србе. Турска војска успела је да савлада отпор Срба и да окупира Србију (1813).

Карађорђе и већина народних вођа побегоше у Аустрију. Турци су робили, пљачкали и светили се Србима. Али, кад дође глас о Наполеонову поразу код Лајпцига, настојали су да попустљивошћу умире народ и да врате избеглице на њихова огњишта. На то се народ и заостале старешине предадоше. Милош Обреновић би именован обор-кнезом рудничке нахије.

Аустрија је, у смислу својих уговора с Турском, удаљила од границе Карађорђа и избегле старешине и интернирала их у унутрашњости државе, па их је доцније пустила да се, по својој вољи, иселе у Русију. По истом праву одбила је све Портине захтеве да јој преда бегунце.

ИЗВОРЕвропа и српско питање
Претходни чланакУтицај Наполеонових ратова на устанак
Следећи чланакДруги српски устанак