Буна на дахије

3991

Револуциони значај устанка

Буна на дахије у Београдском Пашалуку 1804 године није могла Европи у почетку изгледати друкчије него покрет пролазног значаја, каквих је тада било често у трулој турској царевини. Али, кад се из историске перспективе добио преглед идејних основа и стварних резултата тог покрета, онда је могао један од највећих немачких историчара, Леополд Ранке, да му да назив „Српска револуција”, који много тачније одговара његовом општеисториском значају, него назив први српски устанак, како га је усвојила наша домаћа историографија, држећи се народне терминологије и гледајући га са ужег становишта националне и регионалне историје. Ранкеов назив оживео је поново последњи немачки историчар „Борбе Југословена за слободу и јединство” Херман Вендел.

Са становишта општеисториских идејних основа и резултата првог српског устанка оправданији би био онај термин ширег значаја. Њим се тачније изражава велики значај тог покрета за општу историју, па тим се даје и боље место нашој националној прошлости и њеном значају у општој историји.

Рига од Фере (1757. – 24. јун 1798), грчки писац и револуционар
Рига од Фере (1757. – 24. јун 1798), грчки писац и револуционар

Француска је ширила бунтовни дух по балканским земљама, међу босанским пограничним муслиманима, код владике Петра I, скадарских Бушатлија, видинског Пазван-огла, код Грка у Турској и на страни. Грчки револуционар песник Рига од Фере смакнут је баш у Београду. В. Ћоровић је тачно нагласио уску везу првог устанка с европском стварношћу, видећи у њему „одјек оне велике узбуне духова и поремећаја политичких односа које је изазвала француска револуција – француска револуционарна дипломатија.” То сејање бунтовног духа могло је посредно помагати и српски покрет. Том духу одговарала је и прва застава међу српским устаницима која је била тробојница.

Али, непосредна веза се не показује. Има само унутрашње сличности између те две револуције. Српска револуција има сличан историски значај за источно питање и балканску историју као француска за европску. Источно питање испреплетено је с међународном политиком целе нововековне историје. Српска револуција поставила је за његово решење ново, револуционарно национално начело, као што је француска револуција поставила то начело за решавање националних и међудржавних односа уопште.

Са српском револуцијом отпочела је балканска револуција, револуционарно решавање источног питања по националном и демократском начелу, противно легитимистичком и империјалистичком, те се заиста по том начелу и спровело после борбе од једног века, уз врло активно учешће Срба.

Српска револуција имала је политички и социјални садржај какав је имала и француска револуција: идеју националне и грађанске демократске слободе и једнакости и укидање феудалних односа радикалним решењем аграрног питања. И ово је била револуција бесправних поданика против привилегисаних господара за права човека и грађанина.

 

Ситуација у београдском пашалуку пред устанак

Стара зграда Карловачке гимназије, основане 1791. Фотографија из 19. века.
Стара зграда Карловачке гимназије, основане 1791. Фотографија из 19. века.

Из једнолике српске сељачке масе у Србији, уздигли су се под крај 18 века зачетници грађанског сталежа: народне старешине, свештеници и трговци марвом и грађом. Код Срба настањених с оне стране Саве и Дунава у хабзбуршким земљама развио се имућан и просвећен грађански ред, који је већ имао и знаменитог претставника филозофије просвећености и националне и унитаристичке идеје – Доситеја, будућег првог српског министра просвете.

Из сарадње тих грађанских елемената с ову и ону страну Саве и Дунава развила се национална идеологија која је одговарала најнапреднијем европском, слободњачком духу француске револуције. У верски ексклузивном османлиском државном систему није могао овај грађански елеменат постићи никакав положај који би одговарао његову карактеру.

Ј. Цвијић је истакао главније географско-етнографске моменте који су утицали на стварање ослободилачког центра у Шумадији, као и у Грчкој. Ти географски елементи надопуњују горе споменуте социјално – политичке. Погранични положај Србије, и то баш на дипломатски и војнички активистичкој аустриско-турској линији, био је од великог значаја за ослободилачку улогу Србије.

Разривена турска царевина почела се на крајевима одроњавати. Пограничне земље биле су бар с једне стране заштићене од оружане акције централне власти. На тој страни могле су имати веза с иностранством, па су најпре у вези с њим могле се приучавати на борбу с Портом, добивати материјалну и моралну помоћ и снабдевати се оружјем, муницијом и храном.

И у политичком погледу било је најприродније да се српско питање постави на додирној линији с хришћанском Европом. Тако се на периферији према млетачкој области према мору најраније почела развијати независност Црне Горе, па Србије, Грчке и Румуније. Мали војнички и дипломатски значај како Црне Горе, тако и суседне јој Млетачке Републике, па најзад и пропаст те републике 1797, нису омогућили да Црна Гора остане главни ослободилачки центар Срба и носилац српског питања.

Султан Селим III (24. децембар 1761. – 29. јул 1808). Уље на платну Константина Капидаглија из 1803.
Султан Селим III (24. децембар 1761. – 29. јул 1808). Уље на платну Константина Капидаглија из 1803.

Унутрашњи разлог за развијање ослободилачког покрета у Србији после свиштовског мира лежао је у новим приликама Београдског Пашалука после тог мира. Реформни султан Селим III (1789—807) сматрао је јаничаре као главни узрок војне слабости Турске и као главну сметњу њезину реформисању, па је одлучио да их укине и да заведе савременију војску. У последњем рату показали су се они као врло непоуздана одбрана Београда и тог целог пограничног пашалука. Они су у њему, у последње време, били главни узрок нереда и насиља. Султан је одлучио да у овом пограничном крају уведе ред и сигурност, на што се обавезао и у свиштовском миру, хтео је да поврати масе избеглица, да ојача привредну и пореску снагу земље. Због горњих разлога, особито што нису у последњем рату одбранили како треба Београд и пашалук од аустриског освојења, забранио је султан јањичарима повратак у Београдски Пашалук.

Порта је ферманима од 1793 и 1794 увела неке реформе у Београдском Пашалуку да би задовољила Србе и увела ред. Тим реформама се развијала нека врста самоуправе кнежина. Те повластице имале су сличности с повластицама које су од старине имала Архипелашка Острва. Ова врло уска самоуправа добила је и неке елементе посебне војне организације Срба. Срби су употребљени као народна војска да помажу султанову војску у одбрани против протераних јањичара који су се склонили у Видин, код султанова одметника Пазван-огла и покушавали да се врате у Београдски Пашалук.

У овој, макар и уској, самоуправи вежбали су се Срби несвесно за самосталну државну управу, а у настављању војне активности одржавали су пређашње и стварали нове елементе за самосталну народну војску.

Због спољних неприлика и тешкоћа султан није успео да трајно спречи јањичарима повратак у Београдски Пашалук. Он их је најзад пустио у тај пашалук, где су убрзо приграбили сву власт. Њихове четири поглавице – дахије завеле су убрзо у пашалуку режим самовоље и насиља. Срби у Београдском Пашалуку, већ навикнути на неку самоуправу и на борбу против јаничара, почеше се спремати за борбу.

Револуционарно спремање против турске власти захватило је Србе у свима крајевима, не само у Шумадији него и у Црној Гори, Босни и Херцеговини и у Угарској.

 

Постављање српског националног програма

Сава Поповић Текелија (17.8./28.8. 1761. – 21.9./07.10. 1842.), први Србин доктор права, председник Матице српске, добротовор, племић, филантроп и ктитор.
Сава Поповић Текелија (17.8./28.8. 1761. – 21.9./07.10. 1842.), први Србин доктор права, председник Матице српске, добротовор, племић, филантроп и ктитор.

И пре и после почетка устанка стварају се планови о слободној српској држави. Пивски архимандрит Арсеније Гаговић 1803. и карловачки митрополит Стеван Стратимировић 1804 године настоје да задобију руског цара за план да се створи „славјано-сербско царство”, а Сава Текелија 1805. покушава да заинтересује аустриског цара за план „српског или илирског краљевства”. Непосредно пред устанак изражавао је бачки владика Јован Јовановић у писму петроградском митрополиту од 14 јануара 1804 наду у помоћ православног цара за подјармљене Србе. Вође српског народа тога времена, и у Србији и ван ње, мислили су да треба покренути српско питање у Турској, и то да га треба покренути сопственом снагом самих Срба помоћу великих сила, најближе заинтересованих на Балкану: Аустрије и Русије.

Тако постављен програм показивао је не само нечувену смелост него и дубоку инстиктивну проницљивост и осећање духа времена. То је значило претварање вековног инстинктивног става у практичан покрет и акцију у згодно време. Ма како да је за Турску резултат био од релативно малог значаја, ако се схвати само као губитак једног пашалука од остале велике царевине, значај његов је био огроман у начелном и идеолошком смислу.

До тада се поступало с источним питањем само по империјалистичком методу освајања и интересних сфера две најзаинтересованије велике силе на истоку: Аустрије и Русије. Покретањем српског питања унутрашњом иницијативом српске раје по једном новом начелу, које је поставила француска револуција: по начелу националне демократске слободе, примењен је сасвим нов метод у решавању вековног источног питања. Стара национална традиција спојена је с новим тенденцијама и конкретизирала се код духовних и политичких народних вођа у плану о обнови националне државе.

Убиство хаџи Мустафа-Паше, београдског везира, 15. децембра 1801.
Убиство хаџи Мустафа-Паше, београдског везира, 15. децембра 1801.

Покрет је најпре почео као буна против дахија који су сазнали за спремање и почели убијати народне старешине. Устаници су најпре поставили своје питање као лојалну борбу против насилних султанових одметника дахија (1804).

Вође устанка почели су рано да постављају широк програм за народно ослобођење и да траже помоћи на страни, осећајући се сами преслаби према Турцима и не верујући ни у какву поправку стања без стране гарантије. Вековно искуство, потврђено најпосле и примером дахиског режима, упућивало је Србе на мисао да им је немогуће под турском управом осигурати достојан човечански живот. Зато су брзо створили непроменљиву одлуку да се под сваку цену ослободе непосредне турске власти.

У том програму биле су одмах од почетка све основне идеје ослободилачког покрета: бескомпромисна одлучност да се створи народна аутономија, да се у том циљу организује сва народна снага и да се за тај народни идеал добије помоћ неке велике силе, макар се за то признао њен протекторат који не би угрожавао унутрашњу самосталност земље. Тим је српско питање постављано као европско питање.

Почетак Првог српског устанка, сабор у Орашцу, 14. фебруара 1804.
Почетак Првог српског устанка, сабор у Орашцу, 14. фебруара 1804.

Историчар „Васкрса државе српске” Стојан Новаковић сматрао је да је српски покрет почео изненадно из простог очајања „да се само живот и лични опстанак спасу” и да се српска основица сасвим изменила „успесима, током борбе, немоћу турском да се ново стање ствари уведе у живот, општим нередом у Турском Царству и утицајем других политичких идеја”. Међутим, В. Ћоровић је указао на широку подлогу спремања устанка у свима српским земљама, те се устанак у Београдском Пашалуку може сматрати као почетак српске револуције која је због споменутих специјалних прилика баш ту избила.

 

Аустрија и буна на дахије

Поп Лука Лазаревић (1774. – 1852), један од вођа устанка
Поп Лука Лазаревић (1774. – 1852), један од вођа устанка

Врховни вожд устанка Карађорђе увек је изражавао такве главне шире ослободилачке смернице програма, а и народ их је тако осећао. Основни циљ је увек био да се збаци турска власт, а стално се тактизирало да се добије преко потребна страна помоћ ма и уз цену признања страног протектората.

У почетку су наде биле управљене на суседну Аустрију. Већ крајем марта обраћају се Карађорђе и друге старешине земунском пуковнику Томерлину. У молби се позивају на верну службу у последњем рату због које им се Турци свете, па због чега су се и завадили с њима. Молили су Томерлина да испослује код цара да им пошаље доброг вођу да их предводи и уреди. Крајем априла изражавао је Карађорђе пограничном аустриском капетану Шајтинском жељу да прими аустриски протекторат и једног царског принца као намесника, а ако Аустрија не хтедне дати протекторат, он ће га затражити од неке друге силе, али под турским јармом неће више никако остати.

Тако су Срби правили од тог унутрашњег спора Турске дипломатско питање и увлачили су своју ствар у велике међународне комбинације, с којима у вези се могла једино решити. Одмах у почетку помишљало се на заштиту и друге силе, осим Аустрије, а то је могла бити само Русија, као сила поред Аустрије најзаинтересованија на Балкану.

Аустрији није било у интересу, за време великих заплета у Европи поводом Наполеонове освајачке политике, да се у њеном суседству мењају прилике, кад она не може на тој страни имати на расположењу све своје силе да натури решење која одговара њеним интересима. Ни погранични извештаји ни дипломатска акта Аустрије из тога времена – које сада систематски штампа А. Ивић у новој опширној збирци „Списа бечких архива о првом српском устанку” у издањима С. к. академије – не показују да се буна у Србији у почетку озбиљније схватила него покрети који су у разривеној Турској тада били на дневном реду. Нарочито у почетку није се могло ни замислити да ће она узети онај замах и имати онакав значај и онакве последице какве је имала. Аустриској влади је било разумљиво што се Срби дижу против насиља дахија и што хоће да се сами помогну против њихова неподношљивог режима, кад је и сама предузимала кораке код порте против Кучук-Алије и захтевала да га уклоне из Београда због стварања нереда на граници, али је на то добивала одговор свог цариградског интернунција да он верује, додуше, у добру вољу Порте, али да не верује у њену снагу да би могла провести своја наређења против Кучук-Алије.

Слично убеђење изражавали су Срби непрестано према претставницима аустриских власти: да их турски режим не може осигурати од насиља, нити трајно одржати обећања ако их и даде. Повратак режима јањичара то је најбоље доказао. Зато су одмах тражили јемство аустриских власти и одбијали сва обећања дахија без тога јемства. У турска обећања нису могли веровати не само због тога што Порта није имала снаге да их одржи против одметника од њене власти, него и због тога што су Турци имали убеђење да не морају одржати реч коју даду раји. Слично убеђење, да не могу веровати непријатељу своје вере, изражавале су исто тако и дахије, кад су им у почетку неки крајеви обећавали да ће остати у миру.

Поглед на Београд и Земун крајем 18. века. Слика Кристијана Шуца из 1788.
Поглед на Београд и Земун крајем 18. века. Слика Кристијана Шуца из 1788.

Схватајући буну у Београдском Пашалуку као оправдан револт народа против насиља и безакоња дахија, Аустрија је настојавала и код Порте и код устаника да се међусобно споразумеју и уклоне повод за немире. У томе смислу заузела се у Цариграду. Тим је мислила одржати пријатељство Порте, добити утицај на Србе и ипак одржати старо стање у суседном турским областима, јер се, у тадашњим приликама, ту нису могле провести промене у аустриску корист. Том помирљивом циљу служили су састанци њених пограничних органа с вођама устаника, па и посредовање да дође до личних преговора између изасланика београдског паше и дахија и српских старешина с Карађорђем на челу у Земуну 10 маја 1804. Командант Славоније и Срема генерал барон Генеин отворио је лично конференцију и ставио обема странама на срце да успоставе мир на граници који је потребан и за њих и за опште добро. Али, на том састанку није могло доћи ни до каква споразума између Срба и Турака.

Аустрија је желела да се поврати мир у Београдском Пашалуку не само због интереса опште политике, него и због посебних потреба пограничних области. Због тих немира отежан је погранични саобраћај и трговина, а граничари су оптерећени појачаном стражарском службом.

Пошто су избиле борбе између устаника и дахија, аустриска банатска генерална команда предузела је половином марта 1804, по одобрењу надвојводе Карла, да избегне сваки повод због кога би се Порта могла пожалити на повреду уговора о миру, па је одбила молбу Срба да се могу склонити на аустриско земљиште и снабдевати се муницијом у аустриским земљама. Али, та забрана није у таквом облику остала. Иако је желела да се покаже лојална према Порти, Аустрија није хтела ни устанике сасвим отуђити, па је барон Генеин већ у марту допустио да се устаници могу у мањим количинама у облику нормалне трговине снабдевати муницијом код овлашћених трговаца барутом. Пребацивање на аустриску територију се могло толерирати само за ненаоружане породице. Аустриске пограничне власти чиниле су исто тако мање услуге турским државним органима и дахијама, особито одашиљањем писама преко аустриске територије.
Међутим, аустриски погранични војни команданти имали су живе традиције и симпатије за војну активност у Србији још од времена прошлог рата, па су тим својим држањем улевали наде и давали потстрека Србима уочи устанка и у почетку његову. О том сведоче многа писмена обраћања проте Матије, Карађорђа и старешина, особито земунском мајору Митесеру, земунском заповеднику, у којима се позивају на његове савете и сугестије и траже помоћи у муницији.

Jохан Дудвиг Јозеф Граф вон Кобенц (21. новембар 1753. – 22. фебруар 1809), дипломата и политичар Хабзбуршке монархије
Jохан Дудвиг Јозеф Граф вон Кобенц (21. новембар 1753. – 22. фебруар 1809), дипломата и политичар Хабзбуршке монархије

Порти је канцелар гроф Кобенц давао разборите савете преко свог цариградско интернунција Штирмера, да што пре лечи зло и да благо и обазриво поступа према Србима приликом успостављања мира и свог ауторитета. У одговору реис-ефендијину види се став Порте која је изјављивала да хоће да заштити хришћанске поданике од тлачења београдских дахија, али да им, због политичких и верских разлога, не може жртвовати дахије и тако изазвати незадовољство јањичарског кора, коме припадају. Стога је одлучила да пошаље босанског везира Бећир-пашу да измири обе стране и да утврди сигурност за будућност. Интернунције је закључивао да се Порта неће ни у овој прилици одрећи својих уобичајених половних мера.

Аустрија је одбила понуду Срба да им даде свој протекторат, јер би то узимање туђе земље усред мира имало у тадашњим мутним временима недогледних последица. Али, та понуда је јако поправила расположење цара Франца према Србима, па је он решио да се никако не оставе освети Порте Срби који су се обратили њему за заштиту и понудили да му се покоре. Порти је требало само у општим изразима саопштити да је из очајања дошла и таква инсинуација из те провинције и саветовати јој да што пре нађе лека тим немирима.

Гроф Колередо је одлучио да Русију о том свему обавести преко петроградског посланика грофа Стадиона, делом због тога да би се предупредило евентуално обраћање тих православних поданика на Русију и да би се руска предусретљивост аустриским примером ограничила, а делимично да би се Русији дао несумњив доказ да Аустрија стоји непоколебљиво на начелу одржања Турске. У духу те аустриске политике смиривања слао је устаницима писма и архипастирске посланице карловачки митрополит Стратимировић, али је тајно помагао њихово снабдевање оружјем и муницијом.

Аустриским властима било је наређено да у свакој прилици одбијају понуде Срба да се потчине Аустрији и да их саветују да остану покорни својој законитој власти, а уједно да их уверавају да им је аустриски цар наклоњен и да ће се заузети за њих код свога пријатеља а њихова законитог суверена султана.

Укратко, Аустрија је желела одржати поверење и Порте и устаника и склонити их на трајнији споразум, уклањањем узрока буне, у првом реду уклањањем дахија. Тако се развијала ситуација до доласка Бећир-паше под Шабац 26 јуна 1804.

Некадашња тврђава на острву Ада Кале на Дунаву, потопљена 1971. изградњом бране
Некадашња тврђава на острву Ада Кале на Дунаву, потопљена 1971. изградњом бране

Дотле су Срби водили одлучну оружану борбу да униште дахије. Кад је стигао Бећир-паша пред Београд Срби га лепо дочекаше, а дахије побегоше Дунавом. Срби их, по одобрењу Бећир-паше, стигоше у Ада-калу и побише. Бећир-паша обећа Србима скучену самоуправу, какву су добили 1793 године, те их привремено умири. Али, после дахија осили се у Београду вођ крџалија Халил-ага Гушанац. Поред њега нису имали стварне власти ни дотадашњи везир Хасан-паша, ни његов наследник (од краја августа) Сулејман-паша, ни Портин изасланик Бећир-паша, кога је Гушанац пустио да оде из Београда тек кад су му Срби послали суме које је тражио као најам за своје крџалије још од времена дахија.

Порта, дакле, није могла ослободити Београдски Пашалук од насилника. Она није послала ни потврду Бећир-пашиних обећања Србима. У таквом стању, без стране гарантије, Срби нису били сигурни да се неће вратити насиља као за време дахија, те народне старешине одлучише да не пуштају из руку оно што су постигли, тј. своју власт у десет од тринаест округа Београдског Пашалука, у којима су истерали Турке из села. Они су се обратили цару Францу с молбом (од 3 августа 1804) и у питању споразума с Бећир-пашом, молећи цара да посредује да се склопи тај споразум и да узме јемство за Њ. Међутим, упркос предусретљивости обе стране, споразум се није могао дефинитивно потписати.

Постављањем Сулејман-паше, пријатеља дахија, за београдског везира, Порта није могла стећи поверење устаника. Зато је остао без ефекта и ферман којим је обећала Србима законитост и узимање само законског харача и десетине.

Српски устанак излазио је одмах из унутрашњег оквира Турске и постепено се ширио преко Аустрије и ускоро нарочито преко Русије у питање европског карактера, како га у широкој дипломатској вези прати у нашој историографији опширно дело Г. Јакшића „Европа и Васкрс Србије”.

ИЗВОРЕвропа и српско питање
Претходни чланакУвод у Европа и Источно питање
Следећи чланакВелике силе и српски устанак