Зграде или стаје и остали типови кућа

2803

Реч је о зградама око куће и у планини. По правилу их има највише око куће. Има их око сва четири напред карактерисана типа кућа, али је највише зграда у области усавршене брвнаре и њених вариетета. Мање их је око Сјенице и у старом Новопазарском Санџаку, који је до скора био под Турском; више их је чим се пређе стара граница Србије. А овде их је ипак мање у старовлашким крајевима, а највише и најлепшег су изгледа у подринској и ваљевској области. Али се њихов број и овде смањује са појавом куће новога типа.

Стари објекат у селу Коренита код Лознице, Србија
Стари објекат у селу Коренита код Лознице, Србија

Види се дакле да је зграда или стаја око куће највише у областима задружног живота. Осим тога под сличним задружним приликама број зависи од привредног типа и привредног богаства појединих области, више их је онде где се уз развијену земљорадњу и воћарство одржало и сточарство, а мање у крајевима једноставније привреде; више их је у областима већег благостања. Услед тога их је највише у подринско-ваљевским крајевима где се сељачки живот, за време задруга, био развио до највеће патријархалне угодности. А пошто су се главни од ових елемената јако мењали, нарочито последњих деценија, према њима се мењао и број зграда.

Ради примера навешћу зграде Прошићеве задруге у Јадру у селу Коренити у мали Радинковачи.

Ови Прошићи су се пре 150 год. доселили из Бијелог Поља у Херцеговини, где превлађује камена кућа и где је број споредних зграда незнатан. Двориште ове задруге је усред пространог шљивака, и ограђено је плотом где је сваки проштац биран и пажљиво отесан, још пажљивије преплетен, и тај огроман плот је дика задруге. У дворишту су све куће: стара, брвнара шиндралија, и нова, циглом зидана и црепом покривена. Око куће су четири вајата, а један од њих, велики вајаш, простран је као кућа; у њему станује старешина задруге и ту држи своју особину. Даље има два велика млекара, три коша (кукуружњака) за кукуруз у клипу, амбар са више пресека за жито у зрну, два наткривена казана за лечење ракије, једну велику качару са кацама за пиће, две пушнице за сушење шљива, машзу за смештај сувих шљива; затим велики сувошник за кола, наслонице за стоку, и напослетку хлебна пећ. На сред дворишта је под липом велика совра као сто, али у прочељу округла и са издубљењима за со; на њој се лети ручава, нарочито кад је моба. Има дакле око 20 зграда које чине импозантан утисак.

Има међу овим зградама таквих које се јављају око кућа сва четири напред поменута типа, и зато су мање карактеристичне. Најкарактеристичније су зграде у области куће брвнаре: вајат, конак или гостинска кућа, млекар, чардак и затим зграде око цркве које се зову собрашице.

Вајат у околини Ваљева, Србија
Вајат у околини Ваљева, Србија

Вајати (друга имена: ижина, клет, стасина) су раније били искључно зграде од брвана, једнодељне, без тавана, покривене даском или шиндром, а под им је био од набијене земље. У вајату се ватра никад не ложи, велики је као осредња соба и сматра се као својина појединих задругара. Пред женидбу неког задругара направи се вајат, ако већ нема празнога, и остаје његов до смрти, када постаје својина његовог наследника. Као што је поменуто, вајат је вршио и сада врши улогу собе и оставе. Мајка у њему чува за ћерку сву спрему; девојке преко дана везу и плету у вајату, нарочито зими. Из претходног излагања се види, да у већим задругама има бар онолико вајата, колико је ожењених задругара. Последњих деценија су их градили од плетери, кречили и где где црепом покривали. Има задруга, као у селу Забрдици у ваљевском округу, где има 8–10 вајата из разнога доба и представљају ступње у развитку вајата. Исто је тако била карактеристична шстинска кућа или одеојац (конак и коначић), алије, може се у главноме рећи од 1880 г., када је настао нарочито жив економски развитак, све више нестаје. Није свуда била једнака. Чак је и раја око Сјенице и Новог Пазара желела да има ма какав простор за госте, и уз примитивну кућу брвнару има кашто башкалук или гостинска соба.

Правих конака или гостинских кућа има тек почевши од Старог Влаха у Србији, а нарочито их је много и најлепши су у подринским и ваљевским крајевима и у Шумадији. То је нарочита зграда за госте, за намернике, за састанке сеоских домаћина, за свадбе, славе итд. Може се у главном рећи да су конаци, као и вајати, везани за области најразвијенијег задружног живота. Богате задруге великога гласа сматрале су да морају имати за домаћина или старешину што бољу зграду. Све што имају најлепшега посуђа и намештаја смештено је у конаку.

Његов је најпростији облик овај: из трема, који је кашто дрворезом украшен, и у коме је озидано огњиште и шупљина где се ложи ватра за пећ, улази се у собу. То је соба старешине или домаћина, у којој су у почетку постељне ствари (губери, поњаве, јастуци) биле на патосу, а доцније су уведени кревети; има сто, клупа, а у новије време и столица. Кад је врло велика задруга, онда уз домаћинову собу има друга за најстаријега до домаћина. Затим, док је раније домаћинова соба била гостинска, а он, кад има гостију, становао у старој кући или вајату, доцније се у конацима градила нарочита соба за госте. Тако се развио конак са четири оделења. Нестаје га све више у колико се задруге губе, и сада се конак као засебна кућа врло ретко зида, јер у оној кући новога типа има соба за домаћина и за госте. Како су конаке у подринским и ваљевским крајевима градили скоро искључно Осаћани, вероватно је пренет из Босне у Србију, и то по угледу на мухамеданске бегове, који у својим конацима или мусафиранама имају оделења за госте.

Млекар је од дрвета или плетери, махом је око 1 м. на сохама од земље дигнут. У њему је млеко разливено у карлицама и остали бели смок, кашто и друга јестива која се ту због доброг проветравања најбоље одрже. Покривен је даском или шиндром. Он је најчистија зграда ових крајева. Где је више развијено сточарство има више млекара, а за време задружнога живота имала га је свака кућа. Са увођењем земљорадње у већим размерама нестајало је млекара, и сада то нису онако распрострањене зграде као раније.

У Подрињу и у ваљевским крајевима има често уз куће поред коша и дугачка зграда за кукуруз у клипу која се зове чардак. Има је и уз општинске суднице, где је махом великих димензија; то је зграда одигнута од земље на сојама и дирецима, оплетена, а кров је од сламе или даске или црепа. Врло је карактеристична за ове крајеве, али њено име може изазвати забуну, јер се по другим крајевима чардаком зову друге зграде. И у непосредној близини, у Шумадији и у долини Мораве, често назову доксат или ајат – чардаком. У Босни је чардак соба или цео спрат са собама у мухамеданским кућама. По народним песмама излази као да се горњи спрат властелинске куће или дворца звао чардак. У Босни и Херцеговини се и исходне куће бегова кашто зову чардаком. Сличан је и онај чардак у читлуку сереске котлине (в. XVI главу). Као да је име чардак дошло у подринске и ваљевске крајеве из Босне, преко наших мухамеданаца.

У извесним крајевима, као и у Ибру, има кашто уз кућу великих задруга нарочита зграда за оправку алата, која се зове коваоница.

Манастир Вољача са црквом Св. Великомученика Прокопија, село Бресница код Чачка
Манастир Вољача са црквом Св. Великомученика Прокопија, село Бресница код Чачка

Собрашице и чардачићи су поглавито зградице западне Србије од Мораве до Дрине, а има их једино око цркава и манастира. Оне су од дрвене грађе, или као мале кућице, или само на високим сојама има кров; увек од једне просторије у чијој је средини велика совра а око ње клупе. Негде их, као у селу Бресници недалеко од Чачка, има у тако великом броју, да изгледају као шатре на вашарима. То су зградице сабора и народног весеља. Сваки имућнији сељак има код цркве или манастира своју собрашицу, у којој прима и гости сроднике и пријатеље о саборима.

Пушница или сушница или мишана или ошафана је карактеристична за шљиварске крајеве: Посавину и Семберију у Босни и скоро целу моравску Србију, нарочито подринско ваљевску област у Шумадији. Граде се махом изван двора али у близини куће. То су зграде за сушење шљива, и према броју леса разликују се веће или мање пушнице.

Пивнице су карактеристичне зграде неких виноградарских крајева, нарочито Крајине и копаоничке Жупе; у Жупи се групе пивница зову иољанама.

Остаци гумна у селу Драшнице код Макарске, Далмација
Остаци гумна у селу Драшнице код Макарске, Далмација

За камену кућу јужне Далмације и дубровачке области, затим за Црну Гору (мање за Брда) у неколико и за остале области камене куће, карактеристично је гумно, јер је обзидано зидом који је висок 1–1.20 м., од најлепше тесаног камена, попођено плочама, а у средини је мали камени стуб; и оно је одређено за млаћење и вршење жита као познато обично гумно других крајева. Али се овде тако добро зида, да је често скупље од куће. Даље му је готово споредна употреба вршење; то је место свечаности, скупова и игара.

Напослетку скоро цела Херцеговина и југоисточни крајеви Босне имају једну зграду која се зове кланица; има је не само у области брвнаре већ и камене куће; у Дробњацима се зове појата. Увек је на два спрата, па било да је од дрвене грађе или зидана; у доњем се спрату држи стока а у горњем сточна храна. И ако друкчијег облика, кланица у ствари одговара плевњи или појати моравско-вардарске области.

Најчешћа је зграда уз моравско-вардарску кућу племља или плевња, стара хлевина. То је зграда у облику куће приземљуше, од плетери, ћерпича или камена, блатом олепљена, покривена ражаном сламом а често и ћерамидом. Без икаквих преграда. У њу се оставља слама и сено за стоку преко зиме. Свака кућа има племњу у дворишту, а имућнији сељаци имају по једну плевњу и на њиви или ливади далеко од села.

Стари катуни у засеоку Јунча До, код Жабљака, Црна Гора
Стари катуни у засеоку Јунча До, код Жабљака, Црна Гора

Становништво које издиже лети у планину има тамо катуне или станове динарских крајева, или бачилишта и бачила моравско-вардарских крајева, салаше источне Србије. У неким областима, као у Дробњацима, има и зимских станова за чобане и стоку, и они се зову вашани. У крајевима где је сасвим или скоро нестало издига на планину, зову летња станишта стоке махом шрло или торина, а у Бугарској колибе или кошаре.

Знају се места на којима су катуни појединих села. На њих издижу сељаци који имају доста стоке. Подижу колибу или стан било од брвана а лубом или даском прекрију, било од камена, сувомеђине без малтера, а покрију даскама које притисну камењем. Те групе колиба су карактеристичне за изглед високих динарских планина. Колибе су једнаке код православних, католика и муслимана динарске системе, као што су иста бачилишта у моравско-вардарској области и колибе на Балкану и Средњој Гори.

Колиба на Вучју, Црна Гора
Колиба на Вучју, Црна Гора

Стан или колиба је у ствари кућа станаре или планинке и у њој је све као у кући, само у мањим размерама; у колиби ноћивају и чобани кад наиђу. Где где се место колиба виде на катунима савардаци, које смо раније описали. У зимским ватанима савардаци су често врло велики и у њима, у преграђеним оделењима, станују људи и држе стоку. Старије је име за колибе у планини иаде, и оно је очувано још у неким крајевима.

Око колибе су шорови где овце лети ноћивају; где где се зову торина и котар. Нарочити облик тора високо ограђеног, и чији је горњи део ограде нагнут према средишту тора, зове се трибој или слон.

Уз торове, нарочито кад су даље од катуна, има кућер или кућар (кућара) или тружина, мала зградица на саоницама колико чобанин да се пружи, и премешта се онако исто као што се торови премештају.

Стаја је зимско станиште чобана.

У горњовардарској и мијачкој области зову место где је стока на планини аршч, а према овцама: шиљегарски, јаловарски, млзничарски. Интересантно је да овде онај креветац на који полажу сиреве, зову одор. А помоћника бачу зову фичур.

Друкчији су планински станови сточарских Цинцара које код нас зову Црновунцима, Ашанима, Карагунима, Каракачанима, Куцовласима ит.д. Ашански се стан састоји из 10–20 колиба које су сасвим ублизу; те колибе су сличне сибарама или дубирозима, дакле купастог облика, од кровине, са лемезима, имају само једна врата, а унутра једну просторију. Међутим на планини Караташу, у јужној Македонији близу Олимпа, цинцарске колибе су као мање куће, од прућа оплетене, изнутра облепљене блатом, а покривене ражаном сламом; ретко је која од неотесаног камена озидана. Све имају у пресеку облик паралелограма, од једне су просторије на чијој је средини велико огњиште. Групе таквих калива зову се мандре. Уз мандру су торови за овце.

 

Остали типови кућа

То су: праве чифчијске куће, којих од ослобођења и утицајем новог времена брзо нестаје или се разноврсно преиначавају; турско-источњачка кућа која се такође губи; и егејско-грчка двоспратна кућа, слична са двоспратном каменом кућом јадранскога приморја.

 

Чифчијске куће

У главноме су описане у глави о типовима села, и то у вези са читлуцима. То су најчешће низови кућерака од „плота” (плетери) или ћерпича, неокречене, покривене сламом, ређе ћерамидом, а састоје се по правилу од једне мале сувоте, ретко од две, од трема и одаје. Градили су их бегови колико да чифчије имају заклона, и није се водило рачуна о жељама и укусу чифчија. Под тешким теретом свакодневног живота чифчије једва могу доћи на то да мисле о унутрашњем уређењу својих кућа. У њима је најмање покућанства, и то су најзапарложенији станови.

Изузимају се многе чифчијске куће на Косову, које споља такође јадно изгледају, али њихова унутрашњост често изненади. Врло чисте, увек имају једну или две собе са креветима и великим дрвеним ковчезима, у којима се чува познато косовско женско одело. Чудан контраст светлости и боја између тамних кровињара и сјајнога одела живих боја на девојкама и женама које из њих излазе. И чифчије у Тракији и македонском приморју имају чисте куће, с више посуђа и намештаја.

Село Јаворница близу тромеђе са Грчком и Македонијом у Бугарској
Село Јаворница близу тромеђе са Грчком и Македонијом у Бугарској

Праве чифчијске куће превлађују у областима које су 1912. године ослобођене турског режима, нарочито по равницама и по котлинама; још се виде и на доњо-дунавској плочи, у сливу Марице, у врањском и пиротском крају, у котлинама Тесалије, у Арбанији; али су чифчијске куће овде разноврсно преиначене, или су ослобођени сељаци градили нове куће на којима се виде различни утицаји. Тако у Бугарској има још доста чифчијских кућа од плетери са крововима од сламе (иљава); место прозора имају врло мале отворе који се даскама или капцима затварају. Кућа и двориште су ограђени живом и трновом оградом, плет или плетиште; на кочевима те ограде виде се главе од бивола, коња, оваца, намештене ради плашења птица. Зидови су ових малих кућа у јесен под низовима паприке. Још пре ослобођења (1878. год.) су куће нечифчија преиначене под утицајем турско-источњачке куће, а од ослобођења су многе промењене под утицајем нових типова, примљених из суседних области. Све више има кућа које се по облику и унутрашњем распореду приближују моравској кући, и све их је више покривених ћерамидом и црепом. Ово је нарочито случај у Средњој Гори и Бугарској, где је изгледа и раније постојала нека врста куће слична моравској. Напослетку вреди поменути да се око Трнова и суподином Родопа јављају двоспратне куће као у егејској области и у Тракији. Измешани су дакле разни типови, али ипак превлађује чифчијска кућа и њени деривати.

Друкчији је случај у средњој и јужној Арбанији, где осим двоспратних беговских кућа турско-источњачког типа има скоро једино арбанашких читлучких кућа, на којима се осећају и турско-источњачки и грчко егејски утицаји.

 

Турско-источњачке куће и куле

Превлађују у оне четири области Полуострва у којима су се Турци населили и осим тога код исламизираних у Арбанији и нарочито у Босни и Херцеговини; даље се виде онде по варошима и осталих земаља Полуострва, осим Далмације. Међу тим кућама има знатних разлика о којима се не можемо бавити, већ ћемо истаћи њихов општи карактер.

Босанска кућа
Босанска кућа

Њихова дворишта су ограђена високим зидом и имају високе лучно сведене капије, готово увек затворене. Авлије су калдрмисане или поплочане. Куће, од ћерпича или плетери, окречене и махом ћерамидом покривене, имају два спрата. У доњем су амбари и ћилери, кашто и штале, а горњи управо чини кућу са собама и зове се чардак, ако има и трећи бој са собама, он се такође зове чардак. Управо и собе у тим спратовима зову чардаком: везак везла Хадем-када млада невјеста, на чардаку на високу демир-пенџеру.

И у исходним кућама исламских бегова је доле изба за коње, а горе чардак или соба за ноћивање. Чардаци или горњи спратови са собама у динарским шумовитим областима су кашто од брвана, као што су били Ченгића чардаци по Дробњацима или као што су Љубушкови, чардаци на Мејдану у Сарајеву.

На чардацима је и харемлук, ако за жене нема нарочита кућа. Ћошка је познати изнесени део куће, источњачког порекла, са којом су слични немачки еркери. Готово у свакој соби има камин или оџаклија, негде и пећ, и услед тога се на тим кућама виде више витких оџака. А у једној соби има оџак, као камин, где се пече кава и око кога седе мушки гости.

Пред кућом је поплочана сувота која се зове хајат, а изнад хајата је диванана. На чардаку има често оделење за купање, хамамџик. Кашто у великом дворишту има две двоспратне куће, и онда је једна селамлук за људе, а друга харемлук за жене.

Као босанско-херцеговачке, такве су у главноме и куће турско-источњачког типа, које се виде по чифлуцима у Тракији и Македонији. Можда је ово византијски тип куће преиначен турско-источњачким укусом и начином живота.

И кула има по целом Балканском Полуострву; највише у његовом западном делу, у Арбанији, Метохији с Косовом, у Црној Гори, у Новопазарском Санџаку, Херцеговини, Босни. Увек од камена зидане, оне нису могле постати у шумској области, већ су у њу унесене из области камене куће, било с Јадранског било с Егејског Мора.

Деспотова кула, Манастир Манасија крај Деспотовца, Србија
Деспотова кула, Манастир Манасија крај Деспотовца, Србија

Има их више врста, али се издвајају највише ове две: куле као стражаре и тврђавице и куле – станови, а у исто време и заштита. Међу првим их има свакојако византијског и романског порекла. Јамачно су византијског порекла куле на нашим старим градовима, као на пр. на смедеревском, висока Деспотова Кула у граду манастира Манасије, куле око Раванице и друге. Турци су још више раширили тај тип куле.

Али нас се овде више тиче кула као стан, и таква се налази скоро искључно у западном делу Полуострва. Има разлике и у грађи и у облику и између кула у западном делу Полуострва.

Висока кула у Ливну више потсећа на куле око наших манастира него на остале врсте кула.

Особито су интересантне многобројне арнаутске куле по Метохији. Ретко су ограђене каменим зидом, као куле Риза-беја у Ђаковици, већ махом плотом од трња или живом оградом. У пресеку имају облик квадрата или правоугаоника и махом су на два ретко на више спратова. Озидане су од тесаног камена и зидови су до 1 м. дебели. И ако се у њима станује, већином немају прозора, већ само пушкарнице (мазгале). Како су ове куле зидали махом оглашени насилници, који су увек уза се имали и многе слуге и присталице, то су у доњем спрату ових кула поглавито собе за њих, а горе су собе за господара и његов харем, ако за харем нема нарочиту кућу.

Сличне су овима и остале куле западног дела Полуострва, и нарочито их има тврдо озиданих у Црној Гори.

У шумским крајевима, као у васојевићском Полимљу изнад Андријевице, има кула чији је горњи спрат од плетери и које су даском покривене.

И ако одређене за становање, у кулама се може издржати и опсада. Око неких кула у Црној Гори били су се прави бојеви. Карактеристично је да их има највише на Западу, у оним областима где је владала потпуна анархија као у Метохији, или у оним крајевима Црне Горе који су били близу границе.


Грчко-егејска зидана кућа

Преовлађује у Тракији и македонском приморју и већем делу Грчке, као двоспратна кућа, зидана од разноврсног материјала, често од камена. Њен облик и унутрашњи распоред одређени су друкчијом егејском климом и начином живота: доњи спрат је ређе за становање, више служи као магаза или остава, а горњи се одликује пространим предсобљем и собама са многобројним прозорима а без пећи, кашто и без камина. Двориште је око куће готово увек калдрмисано и у једном углу је мала башта. Има сличности између ње и двоспратне вардарске куће, којој је можда служила као образац. Грчко-егејска кућа је много ближа каменој јадранској кући, него што је ова брвнари и њеним вариететима.

Куће у селу Галичник, Македонија
Куће у селу Галичник, Македонија

Осим у егејском приморју, кућа овога типа, унеколико преиначених, има у свима цинцарским или аромунским насељима на Балканском Полуострву. Промењене су због континенталне климе и друкчијег начина занимања. Између многих примера да поменемо овај тип кућа у селу Галичнику, у области племена Мијака, близу Дебра. У њему има 700 кућа од камена, на два спрата, које су плочом покривене и често личе на куле. Неке имају на горњем спрату простран чардак за теферич. Имају мањи број прозора, и они су мањи него на правим кућама грчко-егејског типа; око кућа нема других зграда или врло ретко. Само су неке ограђене каменим зидом, а већина су без ограде. У приземљу се држе коњи и магарци, а горе је права кућа са собама за становање. Двориште је махом без дрвећа. Ако има вртова они су тако мали, да се њима не може подмирити домаћа потреба. У селу нема живости, ретко се ко креће. Из даљине гледано изгледа као град који је успавао неки чаробњак.

Сличан је тип кућа и у словенским селима западно од Битоља, у долини Драгора и Шемнице (Брусник, Буково итд.): камене куће покривене ћерамидом или црепом, са два ређе са три спрата.

ИЗВОРБалканско полуострво и јужнословенске земље
Претходни чланакКамени и моравски тип кућа
Следећи чланакДруштвене и психичке промене