Полошка, Сиринићко-средачка и група Врањског Поморавља

2653

Полошка група

Долина Полог, Македонија
Долина Полог, Македонија

Заузима област од извора реке Вардара под Влајиницом па до планине Жедена и до Суходолице (теснаца између планине Сухе Горе и Жедена). То је у правом смислу горњи Вардар или Полог: уска котлина између Шар-Планине и Сухе Горе. Има јаких географских и економских веза са Радиком и дебарским Подримом: њихова је житница и главни житни трг. До средине 19. века полошка је котлина била у јаким трговачким везама са Скадром. Али је кроз Суходолицу имала увек још живље везе са Скопљем и одатле са моравско – вардарским саобраћајним правцем. Тако је она одржавала живе трговинске везе на две стране. Осим тога је имала слабијих веза и преко прелаза на Шар-Планини са косовском и метохиском облашћу.

Према овоме што је речено разумљиво је, што је овде и састав становништва разноврстан: уз старинце има доста мијачких и дебарских досељеника, а нарочито много Арбанаса са запада. Има досељеника и с оне стране Шар-Планине, јер сточарском становништву ова планина није била преграда. Положани су се поглавито исељавали путем низ Суходолицу и има их много у Србији у већим групама, као нпр. испод Јастрепца, или растурених по варошима. Појединци су се отсељавали и у Бугарску.

Многи досељени Арбанаси потисли су словенски живаљ из Шаре и сузбили га поглавито на шарски Подгор и на Вардарију. Насилно насељавање Арбанаса у овој области било је слично ономе у Метохији и у Косову, али зато што није у близини српске границе процес није био онолико интензиван и није било косовско-метохиске несигурности. И иначе је полошка област слична овим двема котлинама, нарочито пећкој Метохији. Клима јој је слична њиховој: спада у зелени појас Балканског Полуострва, који престаје с њеним јужним ободом, па одатле настаје према југу голет и летња спрљеност македонска, изузевши неке високе крајеве. Особито је Шаром заклоњена од северних ветрова и услед тога има воћарски појас у шарској заветрини. Такав је на првом месту Подгор, и иначе најплоднији део полошке котлине. Његово је дно састављено од многобројних планина. Брзе и јаке реке са Шаре служе за наводњавање. На њима су млинови и ваљалице. Многобројни су извори са Шаре и из плавина. Осим понеких плавина све је земљиште обрађено. А уза стране Шар-Планине, нарочито од села Вратнице преко Тетова до Врутока у Вардареву изворишту, простире се воћарска област у поменутој заветрини Шаре: шуме од кестена, ораси, јабуке, крушке, шљиве, бостан, виногради и др. Област је пренасељена бар за данашњи начин рада. Особито од Вратнице преко Теараца до Тетова има читав низ села, која се скоро додирују. Пролази се као кроз улицу од 20 км. дужине. Већ између Тетова и Гостивара су села ређа.

Изнад ових села су у долинама шарских река такође многобројна села у повољним економским положајима: мање живе од усева, више од воћарства, дрва, дрводељског рада и шарског сточарства.

Знатне је плодности Вардарија, раван око Вардара, на којој жита успевају као по бољим долинама моравске Србије, а кукуруз је, због довољне влаге, исте плодности као тамо. У њој рађа најслађи пасуљ Балканског Полуострва. Веће је плодности и због тога што земља није оноликим водама и наводњавањем изапрана, као у Подгору. Али је земља у том земљорадничком делу Полога била беговска и села махом читлуци, као што је случај и на Косову.

Село Вратница испод Шаре, Македонија
Село Вратница испод Шаре, Македонија

Особито су лепи положаји љуботинских села: Глобочице, Рогачева, Јажинца и Горњег Села, која су на суподини Љуботина, у љуботинском Подгору, али нису на плавинама и у знатно су већој висини но села шарског Подгора, који почиње селом Вратницом. То су поглавито сточарска села, која имају по Љуботину пашу, а испод села су ливаде и усеви. Многобројни су извори испод Љуботина, који није онако разуђен дубоким долинама као прави Шар. Вода тих извора је разведена по равнима, чије је дно од серпентина, и услед тога је овде и у позно лето све зелено као у најплоднијим пећким крајевима Метохије. Свуда су ливаде које су огрезле у води, водама пуштеној, и зеленило које јако пада у очи и опомиње на шкотско зеленило.

Нигде се веза насеља и живота са морфолошким особинама и климом на Балканском Полуострву не види јасније него у полошкој котлини.

Шар-Планина се дуж раседа спушта у полошку котлину. Тај расед има правац сси.-јјз., од Љуботина до Врутока. Њиме је одређено пружање свих морфолошких елемената, а за њих су везана насеља и живот. Расед пролази изнад зоне подгорских села.

Сва су насеља испод Шаре и Љуботина поређана у низу, правца сси.-јјз.; тако исто и подгорска села и она у Вардарији, а сва су везана за три главна морфолошка елемента: за шарске долине, старе и млађе, изнад раседа, за зону плавина и најбоље наводњену област Подгора и за поље око Вардара.

Високи отсек раседа и раседна површина стоје као фацете (испресецане равни), које су остале између паралелних многобројних долина, што рашчлањавају Шару и избијају у котлину. Тим је отсеком заклоњен Подгор од северних ветрова и створена заветрина испод раседног отсека.

Као расед и опште пружање котлине, тако исто и сви главни путеви имају правац сси.-јјз. То је правац у коме пулсира живот ове области. То је, даље, главни правац народних кретања и миграција.

Дуж раседа избија низ киселих и гвожђевитих вода од Лешка до Врутока, које се све више употребљавају.

Од свих котлина на ј. од Шар-Планине до јужних граница Србије ова има најбоље природне и економске погодбе. Али је ипак последњих четири-пет десетина година почела печалба увелико, и сада нема села, готово ни куће, из којих мушкиње не иде у печалбу: у Србију, у Румунију, у Бугарску, а последњих двадесетак година и у Америку. Откуда печалба у једној овако плодној области? Један је од узрока без сумње у томе што је Полог за данашњи начин рада пренасељен услед прираштаја здравога и плоднога становништва. Последњих 50 – 60 година настало је знатно досељавање Арбанаса и често насилно заузимање земље. Уз то је у Вардарији народ био притиснут читлучким системом, који не развија људску активност. Даљи је узрок општа лична и имовна несигурност у Турској. А један је од узрока и угледање на Мијаке и уопште на становнике Радике, који овуда пролазе и враћају се са печалбе.

По угледу на мавровску груду најпре су почела ићи у печалбу села око Гостивара, па се то постепено распрострло низ Полог: што су села нижа, све је позније њихово одлажење у печалбу.

Психичке особине и начин живота код народа ове котлине имају свој засебни тип, као што је друкчија и сва природа котлине од природе у осталим крајевима централне балканске групе. У целини су у овом погледу најближи људима Средске и Сиринића. А становници љуботинских села и Вратнице су слични Косовцима и са историском свешћу Косоваца.

Од Вратнице настају села збијенога типа: куће су им без реда утрпане, без улица у правом смислу, само што у средини има мали простор, средсело или зборило, где се скупљају на разговоре и где оро игра.

Стари тип кућа у селу Вратница, Македонија
Стари тип кућа у селу Вратница, Македонија

Дворови или „авлије” су прљави и запуштени. Кућа је на два спрата, од којих је доњи за стоку. То је карактеристика скоро целог централног типа, изузевши Битољскога и Прилепскога Поља, у којима је кућа на једном спрату и у њој живе заједно људи и стока. Карактеристичан је „чардак” уз горњи спрат, као велики балкон дуж целе предње стране кућне. И он је махом прљав и у нереду. Лети се спава на њему; зими служи само за успрему.

У кући је највеће оно одељење у коме гори ватра и у коме је најпотребније посуђе. Изнад ватре су гредице, на којима суше обућу и одело, „сушалник”. Нарочито место за „стомне” зову „водник” или „водниче”. Даље су ту „наћве” или „натве”. У неким кућама има „хладник” за мрс, оплетен као кош. Кућа је дакле доста празна, уз то чађава и махом прљава и у нереду.

Имају собе, једну или две-три, ако је већа задруга. Тако је нпр. кућа једне велике задруге од 30 душа у Вратници имала више соба. Овде је у сандуцима или обешено све што имају најбољега, нарочито ћилими и женско одело. Кревета нигде нема.

Око куће је мало зграда, и то поглавито „плевна” за сено и „кош” за жито.

Накратко: иако су ово већином сељаци који имају своје земље, кућна чистота и општи ниво живота је нижи него на Косову, мада су тамо сељаци већином чифчије.

Али је природни оквир полошких села скоро лепши но косовски. Она су у зеленилу од кестенова, кашто дебелих, вековних, са великим крунама, и у другом воћу које је око села и између села. Зелене ливаде се простиру између села. По дворовима („авлијама”) никад нема дрвета. Ретке су и баште са поврћем. Многобројне су воде и све је у жубору од воде (особито подгорска села). Ограде су од облутака.

Скоро су сви одрасли по селима били у печалби, или су сада у печалби. У сваком селу није код куће велики број људи. Печалба је новија, али је ипак променила људе. Многе је одвојила од правог сељачког живота, те нису згодни објекти за студију етничких особина. Али пошто отскоро иду у печалбу, ипак се може ухватити главни етнопсихички карактер ове групе. Бирао сам за проматрање оне што нису ишли у печалбу, иако су врло ретки. Жене су етнички свежије и телесно готово снажније од људи, који су, нарочито у Горњем Пологу, измучени печалбарским животом и бригама. Несумњиво брже старе од жена. У физичком типу и изразу лица тешко је наћи разлике између Положана и Косоваца. Као поуздано сам могао само ово запазити:

Мештани села Вратница, Македонија
Мештани села Вратница, Македонија

Има доста ситних живих лица, која су иста са косовским; али се поред њих јављају и код жена и код људи и грубља лица, мање изразита и с мање осећајности и саучешћа. За њих је везан онај затворени, стегнути и стиснути психички тип, који се одавде чешће сусреће према југу. Ређа је она отвореност, експанзивност и осећајност и мање је онога широког гостољубља које не пази на трошкове, него код динарских људи. Хоће да угосте и понешто да понуде, али пазе на трошак и имају скученију меру. Ретко кога цене и припознају, осим ако имају користи од њега.

Више је него у динарском типу оних работљивих, којима је главно или готово све „работа” и стална ситна забринутост. Непрекидно раде и чепркају и у празничне дане. Има нечега ситнога и ситничарскога у тој работљивости. Јер „работа” није само рад, већ и послови уопште: колико раде, можда исто толико намештају, удешавају, гледају да избегну тешке послове, да се извуку, да ситним средствима, кашто и обманом, дођу до користи. Услед тога је сума правога производнога рада несумњиво мања него у моравској Србији.

Због работљивости и сталне забринутости не тиче их се готово ништа што није у вези са њиховим материјалним интересима. Тога свега има, истина у мањој мери, и код косовских сељака.

Има добро имућних људи, али су они друкчији но динарски, и за њихов живот и карактер потпуно вреди све оно што смо у том погледу казали напред за имућне људе централнога типа уопште. И они се увек туже и кукају. И код њих нема великога замаха и полета. Ничега од великодушности.

У вези је с работљивошћу и забринутошћу, која све најбоље у њима апсорбује, што не памте много ни прошлост како општу тако ни ових крајева. Кад сам се о томе распитивао, осећао сам, како им то није онако знатан саставни део душе, као код динарских људи. Кашто им то изгледа и неозбиљно и „срамују се” да о томе причају. Често кажу: паметније је да говоримо о „работи”.

Али као што им је језик српски, тако имају и само трагова српске историске свести; ничије друге, а од бугарске ни најмањег трага. Сви славе и о славама певају јуначке и „кралске” песме, и то само старији људи. Осим о Краљевићу Марку певају и о Косову и косовским јунацима и о „Милошу-чобанину” (Војновићу). Има Милошево Језеро изнад села Горњег Јеловца. Гусле немају. Мало знају да причају и о старим развалинама којих тамо има, као што су Градиште у Вардареву теснацу (Дервенти), Звездино Кале, развалине старе вароши Крева и др.

Православни манастир Лешак, код Тетова, Македонија.
Православни манастир Лешак, код Тетова, Македонија.

Али имају у Подгору манастир Лешак, о коме причају, да је задужбина „цара” Лазара. Даље има у поменутој Дервенти Вардаревој (у хатару села Рогачева) Савин Камен, око кога Вардар нечујно и потајно тече, и за њега везују приче о Св. Сави. Те историске успомене су живље у шарским селима (нпр. у Јелошнику) него у Подгору и у Вардарији. Има даље тајанствених прича о Краљевићу Марку и вилама (Самовилско Навијалиште и др.). У шарским селима је и више гостољубивости и кашто отворености која се приближава динарској.

Али иако је све стегнуто, пригушено, неразвијено и не даје основе да се оцене њиxове праве способности, ипак се неке од њих могу запазити. Мени је ово особито пало у очи. Имају много психолошког проматрања и умеју оценити људе и њихове склоности. Уздржљивији су но Динарци у исказивању оцена о људима и стварима. Није ми се никад десило у овој околини, да сељак „испадне” у говору или да учини нешто неуљудно. Учинило ми се да имају промућурности и такта.

Област није играла неку нарочито знатну улогу у историји, нити је могла створити неке више творевине, по којима би се могле оценити колективне способности њена становништва. Због прилика под турском владавином није дала ни људи од више културе. Али сам у турско време запазио, да су вође српске из Тетова показивале такта и умешности. Даље је Никола Пашић, бивши претседник српског министарства, тврдио да су се његови стари из тетовске котлине, из села Рогачева, преселили у Зајечар. По другим обавештењима сам мислио да је он из шопске зоне. Било једно или друго, он је из централнога типа. Познајем и више трговаца по Србији и неколико официра, који су пореклом из Полога. Код свих, без изузетка, приметио сам исте особине промућурности и такта.

Кад се с Косова наиђе у Полог падају у очи женска ношња и везови. Виде се поред многобројних речица низови жена у белој ношњи са црним везовима како грушкају рубине и простиру их и суше по камењу и оградама. Главни је део те ношње тешка ланена или кудељна кошуља, било „летошница”, која се носи за време радова, било „великденска”. Унеколико је само слична кошуљи Скопске Црне Горе, и то црном орнаментиком на белини. Те орнаментике има и остраг на кошуљи, на рукавима и на прсима. Шаре су од црне вуне и претстављају само вертикалне линије и површине са великим звездама од срме. Из даљине чине ванредно укусан ефекат, и за утисак на даљини ефектније су од косовске ношње. Али изблиза показују несавршенију композицији и грубљу израду. Нема на њима оних косовско-метохиских црквених утицаја.

На први поглед се запази и разлика у оделу између Горњег и Доњег Полога: до Тетова је доњополошка китњаста ношња, с доста везова, од Тетова до Влајинице горњополошка ношња, без орнаментике, без ичега нарочитог свога. Међутим старија ношња, која се губи, одликовала се женским „клашеницама” (од сукна, као зубун) и „доламама”. Противно доњополошком, горњополошки је свет и по оделу, као и по психологији ближи мавровској групи.

 

Сиринићко-средачка група

Сиринића жупа, Косово и Метохија, Србија
Сиринића жупа, Косово и Метохија, Србија

Сиринић и Средска су шарске жупе између Призрена и Косова, прва око Лепенца, друга око Призренске Бистрице. Прва је заграђена од Косова и од Качаника високом пречагом испод села Брода сиринићког. Друга је затворена кречњачком пречагом Дервенграда и клисуром реке Бистрице, које одвајају Призренско Поље од Средске. То су географски заштићене и скривене области.

Око Бистрице има мало палучака (омањих тераса) и уских равни. Обрађени су и подови по висини, докле се због климе може обрађивати. У Сиринићу су равни пространије, нарочито на двема шљунковитим терасама и на планинама испод Готовуше. Овде се запажа асиметрија долине и асиметрија насеља и живота: велика већина села и сва велика села су везана за десну страну Лепеница.

Али та земља не даје довољно средстава за живот овим жупама, готово пренасељеним. Остало је сточарство за које су особито повољне прилике, нарочито због испаша на Шари. Могло би се развити и етапно сточарство. Али је дошао арбанашки насилнички утицај из Љуме и спречио развитак сточарства у већим размерама. Нападали су на Србе у великим четама, и пре но што би напали на сточаре лелекали су ради уливања страха. Такође су гледали да праском из пушака поплаше сточаре. Продирали су и одводили стоку и из најјачих села, као нпр. из Горњега Села у Средској и из Штрбаца у Сиринићу. Силазили су и до самих села. Услед свега тога сточарство је морало бити ограничено на близину села.

Иако је тако мало погодаба за живот, Срби су се намножили. У те скривене планинске области повлачили су се пред насиљем и поисламљивањем Срби са Косова и из Метохије и Подриме. Овде има много старинаца и старих досељеника из тих области. Има их и из области јужно од Шаре, али мање.

Српска народна ношња Сиринићке Жупе у околини Призрена, Косово и Метохија, Србија
Српска народна ношња Сиринићке Жупе у околини Призрена, Косово и Метохија, Србија

Живе у селима која су збијена или подељена у по две-три махале од збијених кућа. Јако су везани за свој крај и због тога су се ретко на даљине исељавали, него понајвише у Косово, и то око Гатњег и Неродимље. А откако су ослобођени настала је јака струја њихова исељавања у Косово. Али се развила и печалба. Одају се свима радовима, нарочито зидарству. Иду у Румунију, Бугарску, Србију, последњих деценија и у Америку. Услед тога има све више угодности по селима. Виде се лепе зидане куће, да их нема бољих ни у косовским варошима. Услед нагомилавања становништва и печалбарске зараде развио се варошки тип села, села сличних варошицама, и таква су скоро сва села: Средска, Горње Село, Штрпци, Готовуша итд.

Код жена и код оних што нису ишли у печалбу најбоље је очуван косовски дијалекат, затим косовска ношња, нарочито женски превези. Има их доста и који имају своју земљу. Имају гусле. Нема скоро никога ко не зна за Косовску битку и за стару српску историју. Има самосталности и слободног духа више но игде у косовско-метохиском варијетету, осим Подгора и групе Кијево – Дрсник. Пада у очи живост духа код жена. Код људи се кашто запажа тип психичких Гога услед печалбе и зидарства које људи психички формира.

Поисламљивање које је захватило сву област и овде је продрло, нарочито онда када је Гора поисламљена. У овом је погледу највише учинио Синан-паша (Синадин) према психологији поисламљених хришћана. Ширење ислама је захватило и у Средској и у Сиринићу доња села, на улазу у корутину – што је природан географски процес. У Средској је отишао и даље, те су сад већина села мешовита. Остала су чисто српска православна само села Средска и Горње Село: у њима нема поисламљених. Арбанашка и муслиманска српска села при улазу у Средску и у Сиринић изгледају бедна према православним српским селима. Куће су им накривљене, кровови нахерени, жене издрпане. Таква су нпр. Фираја и Брод у Сиринићу и Речане у Средској.

Црква св. Ђорђа у Горњем Селу, Средска, Косово и Метохија, Србија
Црква св. Ђорђа у Горњем Селу, Средска, Косово и Метохија, Србија

Овде је процес арбанашења ишао споро, вековима, и није далеко одмакао. Он даје живу претставу о томе како су Срби посрбљавали балканске староседеоце у планинама. То се становништво морало овако исто повући у планинске котлине и перифериски бити начињато.

Слабљење и напуштање своје народности било је започело и у Средској. Крајња је фаза тога процеса, да се народно име губи или постаје споредно, а место њега остаје само вера. Нашао сам понеку жену и човека и у Средској који избегавају да кажу да су Срби и да им је језик српски, него веле, да су хришћани и да им је такав говор из старине. Тај се процес извршио и у већем делу Македоније.

 

Група Врањског Поморавља

Улице Врања, Србија
Улице Врања, Србија

Захвата предео од Прешева до Грделичке Клисуре, са Врањем као главним и Бујановцем и Сурдулицом као споредним средиштима. Излазећи из Изморника у велику моравско-вардарску котлину код Бујановца, Морава се пробија кроз Кончуљску Клисуру, која је дугачка око 10 км. а усечена у кристаластим шкриљцима. Скоро у средини клисуре је арбанашко село Кончуљ, које је новије насеље. Клисура је дејствовала као пречага, која одваја две различне групе становништва: биначко-моравску од становништва врањског Поморавља – тим више што кроз Кончуљску Клисуру до новијих времена није било правога пута. Ту преграду још ојачавају Кончуљ и остала арбанашка села, која се одавде јављају до Бујановца (Лучане, Осларе итд.). Иако ту има друм и особито предео, Изморник извози земљорадничке производе највише у Бујановац, ипак мешања бива готово само пазарним даном.

Велико проширење моравске долине око Бујановца назваћу Бујановачким Поморављем. Ниском пречагом оно сужава долину Моравице на ј. изнад села Левосоја. На северу је низак кристаласт венац Карпине пробијен Трнавском Реком, уз то је избраздан многобројним паралелним вододеринама и подељен у ребра. Изгледа као вајарски рад, тако је правилно моделисан. Тај се венац везује даље за Св. Илију и за Пљачкавицу код Врања. На истоку је ниска кристаласта и гола планина Рујан, благих страна, преко које воде многи путеви у планинску и шумовиту област Козјачију и у горњу Пчињу, која се простире на истоку до Чупина Брда и до Патарице на српско-бугарској граници. После Косова овде се опет наиђе на отворен предео и на широки хоризонат. Земља је плодна, има много паше, а на истоку и шума. Зато је област богата, и из њених села су само изузетно појединци одлазили у печалбу, која овде није имала онај економски значај као даље на југу. Услед тога се у Бујановцу развио јак земљораднички и сточарски промет, један од најјачих на југу од Лесковца. На његов трг долази не само бујановачка околина, већ и знатан део Биначке Мораве, нарочито Изморник. То је житно тржиште, затим трг од поврћа: кромпира, купуса, пасуља и паприке у великим количинама. Уз њих се продаје кудеља као један од знатних производа, знатнији но у Биначкој Морави. Одавде почиње у већим размерама област јужноморавске конопље, која траје до Лесковца. Такође су обилати сточарски производи, нарочито је много вуне, затим кожа. Бујановац је због повољног географског положаја постао знатно привредно средиште веће области и привукао је много од околног сеоског становништва, које се последњих десетина година поварошило: осећате и на људима и на женама оне једре и свеже сељачке типове који су попримали нешто од одела и од живота варошког. Има досељеника и из Лесковца, из Врања, од Куманова и Прилепа. Отскора је проглашен варошицом.

Бујановац, Србија
Бујановац, Србија

Села су збијеног типа, али нестаје оне двоспратне куће (са креветом) јужнијих крајева и јавља се једноспратна кућа, већа приземљуша, од ћерпича или плетери и махом ћерамидом покривена са оним гломазним и неспретним димњаком, који је од плетери и са настрешницом и који зову комином. Та је кућа, с овим особитим димњаком, карактеристична старија моравска кућа и простире се не само до Бујановца, већ је прешла и прешевско развође и јавља се овде и јужније, у сливу Вардара. Све те куће имају пред главним вратима сувоту или доксат, на коме се у јесен суше поцрвенели низови паприка, а гдешто су и зидови покривени њима, ређе и дуваном. Око куће су купе од конопље.

Народ Бујановачког Поморавља је по свима особинама иста врста људи као онај у врањској околини. Има доста високих и јако развијених људи, код којих су нарочито карактеристични кратки, густи бркови. Превлађују смеђи; као да има више плавих но гараво-црномањастих. Међу женама превлађују снажни и често урањени типови.

Овај је свет последњих десетина година примио много моравских утицаја из Северне Србије и не само у материјалном погледу се јако изменио. Људи су напустили стари крој одела и беле пешкире које су око главе обавијали (сад се ретко виде) и преко Врањанаца усвојили чакшире и гуњче од црнога сукна, који још немају онај бољи крој и оно финије сукно шумадиске ношње.

Ни на једном комаду женске ношње нема веза. Везене шаре престају код Сливова, па се јављају тек око Куманова и у скопској околини. Жене носе „футу”, а то је обична вунена ткана прегача, која као сукња цело тело од појаса обмотава, али није сашивена. На леђима носе „доламу” од црнога сукна, која је слична мушком гуњчету. На ногама су само опанци, а на глави шамија, поглавито зејтињаве и зелене боје. Дакле исто одело као око Врања. Вредно би било испитати да ли у старој ношњи која је истиснута није било веза, јер је ово практичнија и јефтинија ношња која са севера продире.

Мештани Врања, Србија
Мештани Врања, Србија

Као у облику куће и у ношњи осећају се овде утицаји из моравске долине са севера и у развитку језика и психичких особина, јер је бујановачки крај био у сталном додиру са Северном Србијом и у старо време.

Дијалекат је по испитивањима Олафа Брока и Александра Белића несумњиво српски језик. За мене је од интереса, што праве поређења са ио и нај (повисок, поголем и најголем) и што употребљавају гу место је и ју. То су јамачно утицаји с југа.

Ја сам наишао на више сељака, који имају особине и осећања, нарочито јака национална осећања, моравскога типа. То је новији развитак, поглавито последњих деценија, који се лако могао извршити на старијој основи српске историске свести. Преиначене су унеколико и све друге особине: заузетост и запосленост људи код којих је работа главно, стегнутост, уздржљивост, мирноћа и присебност. Али су врло солидни и брзо, кашто потпуно отворе своју душу.

ИЗВОРБалканско полуострво и јужнословенске земље
Претходни чланакСтрушко-охридска група и дебарска група
Следећи чланакИсточнобалкански тип