Панонски тип

1612

Највећи део земљишта са овим становништвом је изван Балканског полуострва.Обухвата Панонску низију на истоку и део источних Алпа на западу. Овде се могу јасноразликовати три области различитог рељефа.

 

Банатско-бачка равница

Обухвата крајеве поред Дунава, Саве, Тисе, Мориша и Тамиша. Ово је најнижа област и одликује се многобројним старијим и млађим окукама (меандрима) ових река, нарочито Тисиним окукама. Још и крајем XVII века су ове мочвари биле под луговима и честама. Тешке радове крчења и исушивања су извршили поглавито досељеници, и ово су данас најплодније земље, права житница у области.

Река Тиса, Војводина, Србија
Река Тиса, Војводина, Србија

Из равница, често поплављених, неосетно се прелази на површ од дилувијалних речних наноса. Глине и пескови су често наслагани на шљункове и неогене седименте.Такви су рељеф и геолошки састав Бачке до линије повучене од Сенте (на Тиси) према Баји (на дунаву). Северно од ове линије се јављају песковите дуне обично поређане у правцу северозапад – југоисток. Делиблатске дуне у јужном Банату истога су правца и настављају се и на другој страни Дунава, у Србији, између Градишта и Голупца. У овако једноликом рељефу привлачи пажњу тителска зараван која се диже на северозападу од Београда, у углу између Дунава и Тисе. Састављена је од глина и дилувијалних пескова. Ово је други земљораднички појас на коме успева позната банатско-бачка пшеница.

Идући на исток, према банатским планинама, наилази се на широк појас који чине купе од наноса, разне старости, реке Мориша, Тамиша, Караша итд. И то је плодан предео и у њему се такође најчешће сеје пшеница. У средишту су му Темишвар и Чаково.

 

Сремско-славонска ниска зараван са планинским острвима

Поглед на равницу са Фрушке Горе, Србија
Поглед на равницу са Фрушке Горе, Србија

Она је између Саве, Дунава и Драве и на југу је ограничена брежуљцима и првим планинама босанским. Састављена је поглавито од леса на истоку, од пескова и дилувијалних глина, као и од неогених слојева у средини и на западу. Из ове се заравни дижу мали, усамљени масиви, поглавито од кристалних шкриљаца: Фрушка гора (539 м), Било(288 м), Папук (865 м) и Мославачка планина (489 м).

Земљишни облици су исти као и у Шумадији и у северној Босни, али је читава област претрпела поремећаје услед стропоштавања панонског басена. Овде је било врло младих тектонских покрета: језерске наслаге плиоценске старости су јако уздигнуте, кашто набране. Од више области, која почиње северозападно од Загреба, Славонија је одвојена попречним улегнућем које иде од Саве до Драве, од Загреба до Закања, и које је искоришћено за железничку пругу Загреб – Будим-Пешта. Западно од ове линије су усамљене котлине, окружене планинама: Калником (673 м.), Слеменом, Загребачком Гором (1035 м.) и Ускочким Планинама или Горјанцима (1181 м.). Овај део Хрватске је својим рељефом тесно везан за Штајерску. Најзнатнија је од ових подвојених котлина Загорје, чијим неравним дном тече Крапина са својим многобројним притокама.

 

Словеначки крајеви

Даље су на западу и разноврсног су рељефа. Тамо могу издвојити три врло изразите географске целине.

Јужно од Љубљане почиње Бела или карсна Крањска са пољима и увалама, као што су Планина, Циркнице, Лож, Кочевје итд., који имају динарски правац.

Љубљана, Словенија. Гравура из 1850.
Љубљана, Словенија. Гравура из 1850.

У средишту је љубљанска котлина или крањски басен. Ова котлина почиње од Бледа и пружа се преко Радовљице и Крања до Љубљане, са правцем северозапад-југоисток као и Сава која њиме тече. У њеном северном делу је Камник на Бистрици, који је потолина. Горњи део ове котлине, нарочито онај између Бледа и Радовљице, покривен је моренама и речно-глечерским (флувиоглацијалним) и речним наслагама из којих избијају усамљени доломитски брежуљци. У околини Крања и Камника је од ових наслага састављена шљунковита тераса речно-глечерског порекла, која се диже око 30 метара над Савом. Алписке стране котлине одликују се пространим купама од наноса оних река које слазе са Јулиских Алпа и са Караванки. Љубљанска равница је једним делом састављена од купе од наноса реке Саве. Јужно, непосредно у подножју карсног отсека, је љубљанско тресетиште.

Утицаји средоземске климе овде сасвим престају, а настају утицаји алписке климе. Воденог талога напада преко једног метра. Врло су осетне промене у температури. Зима је оштра и са маглама које трају недељама. Лето је топло и повољно за гајење жита. Осим тресетишта, скоро је цело дно котлине обрађено: 30,5% њене површине је засејано ражи и пшеницом, а доцније, у лето, хељдом и просом. Сточарство је врло развијено. Индустрија се све више развија, нарочито у Камнику и у Крању. Густина становништва је, изузимајући Љубљану, 80 – 100 становника на км.2 Због свога средишног положаја ова је котлина играла знатну улогу. Старо градско средиште није била Љубљана, већ Крањ. Љубљана је почела напредовати поглавито у току 19. века. Данас је она, са својих 55.000 становника, чисто словеначка варош, привредно средиште и раскрсница железничких путева за Карст и за море, за Загреб, за алписке земље и за Беч.

Слив Савиње или цељска котлина, 25 км дугачка а 4 км широка, у многоме је слична љубљанској котлини. На северу је ограничена Караванкама и Бахером. На њеним странама, добро заклоњеним од северних ветрова, успевају винова лоза и воће с орасима и кестенима. По дну се гаје пшеница, кукуруз и хмељ. Исто тако има у изобиљу хељде и проса. Сточарство је незнатно, изузевши гајење свиња које све више напредује, као и гајење пернате живине. У земљорадничким крајевима ове котлине густина је становништва 83 – 100 душа на км2. Јужно од Цеља, у пределу рудника угља код Трбовља и Загорја, густина становништва се пење до 355 душа на км2.

Трећа географска целина је долина Драве са варошима Бељаком, Целовцем и Марибором. Дно долине је често покривено моренама и речно-глечерским наслагама. Пошто је у средишту источних Алпа, ова област има типску алписку климу са зимским и јесењим маглама, врло густим и врло хладним. Пада у очи да су сва насеља на купама од наноса. Долина је засејана кукурузом и ражи, али само на сунчаним странама. На њима успева и воће. Супротне су стране под шумом која се спушта до дна долине. У овој је области индустрија слабије развијена него око Цеља и Љубљане. Густина насељености не прелази нигде 50 становника на км2.

И у привредном се погледу у панонским земљама разликују три различите области. На истоку су Срем, Бачка и Банат потпуно земљораднички крајеви; остале врсте привреде су им сасвим безначајне.

Планинска Славонија и права Хрватска чине другу групу. Противно једнообразном земљорадничком типу на истоку ово су земље мешовите привреде. Осим земљорадње, експлоатисање шума, које захватају 36—37%, од целокупне површине, даје врло добре приходе. Најлепше су шуме у Славонији: храстове шуме се шире све до мочварних равница. Четинарске шуме Горског котара заузимају цео планински масив између Огулина и стрмих јадранских обала. У Славонији је врло развијено гајење свиња. Воћа, поглавито шљива, има врло много, особито у Загорју код Загреба.

Превоз руде у Идрији, Словенија
Превоз руде у Идрији, Словенија

Словеначке земље припадају трећем економском типу, код којег земљорадња, иако врло напредна, није од онаквог значаја као у панонском басену. Под шумом је 50% земљишта. Рудници, поглавито рудници угља и живе (у Идрији), чине велико богатство. Индустрија је развијенија него игде у друге две области.

У погледу саобраћаја ове јужнословенске земље немају господарећег правца: немају јединствене трговачке артерије. Трговина је упућена сједне стране разним привредним средиштима Аустро-Угарске и Немачке, а с друге Јадранском Мору, Трсту и Ријеци. Железничкој прузи Београд – Загреб, која се даље рачва за Љубљану, Трст и Ријеку, намењено је да привуче производњу највећег дела ових крајева. Али из политичких разлога, а нарочито због противљења Угарске, ова линија нема онај значај који би требало да има. Ипак је Ријека била почела постајати све више и више пристаништем за велики део панонског басена, нарочито за Хрватску и Славонију. То је природни излаз за северне динарске земље, чије су долине и путеви отворени према железничкој прузи која везује Београд са овим пристаништем.

Трст, Италија. Фотографија Ричарда Бартона из 19. века.
Трст, Италија. Фотографија Ричарда Бартона из 19. века.

Изгледа да Трст због свога ексцентричног положаја не може да привуче трговачке струје Италије; с друге стране је ово пристаниште на повољнијем положају него Ријека да послужи као излаз за словеначке земље, као и за неке аустро-немачке крајеве. Овде се нарочито стичу све трговачке линије далматинске обале. Сплит, Дубровник, Котор, па и Скадар и Драч, зависили су у трговачком погледу од Трста и Ријеке. Ове везе са становништвом приморја и са залеђем, које је насељено самим Словенцима, објашњавају стални прираштај словенског становништва у Трсту у току последњих десетина година. У Трсту живи врло знатна јужнословенска мањина. Новчани заводи и словеначке привредне установе нагло су напредовали. Они су се удружили са новчаним заводима јадранскога приморја.

У историји Јужних Словена панонског типа треба разликовати два доба: прво је до најезде Турака на Полуострво; друго је после ове најезде која је изазвала досељавање балканских Јужних Словена у ове крајеве.

У току првога доба историја Јужних Словена панонског типа је у вези са историјом Немачке и, особито, Аустрије и Угарске, изузевши доба народне независности хрватске до краја 11. века. Словенце, који су за време велике словенске најезде дошли у ове крајеве и ускоро примили католичку веру, покорили су Немци у почетку Средњега века. Али су они свима силама настојали да одрже своју националну индивидуалност. Још од средине 15. века морали су немачки поглавари Словеначке полагати заклетву – по старом обичају – на Госпосветском Пољу код Целовца и задржати словеначки језик и установе. У средини 16. века су многи Словенци били прихватили реформацију, али су овај протестантски покрет угушили католички свештеници и владари. Године 1573 су се побунили словеначки и хрватски сељаци. Та права сељачка буна, на челу које је био Матија Губац, била је уперена против племства и управе. Још је и данас овај устанак у живој успомени и даје му се тајанствен карактер, као што је то својствено западним Јужним Словенима. По предању Матија Губац није мртав, него су он и његова војска живи сахрањени између две планине које су се над њима склопиле. С осталим старешинама он проводи време седећи за једним огромним каменим столом. Његова брада обавија полако цео сто, и кад га по девети пут обавије, планине ће се расклопити, Матија Губац ће са војском пренути из сна и за увек ће ослободити сељаке.

Словенци су били населили поред алписке Крањске и велики део цивилне Хрватске (вараждински, загребачки и крижевачки срез) и Славоније, где су се измешали са старим хрватским становништвом. Али је ово старо српско-хрватско становништво, северно од Саве и Дунава, било врло ретко пре најезде Турака. И оно је било дошло за време велике словенске најезде на почетку Средњег века; тек доцније су дошли досељеници из Србије и из историске Хрватске. Због мочвари и лугова Банат и Бачка су били слабије насељени него Хрватска и Славонија. Маџарски историски документи помињу Србе у Банату 1190 године. Изгледа да их је у великом броју било у крашовској жупанији, где су у неколико махова прелазили у католичку веру: 1360, 1366, 1379 год. и доцније.

Свеучилишни трг, Загреб, Хрватска. Илустрација из књиге Бранимира Шпољарића.
Свеучилишни трг, Загреб, Хрватска. Илустрација из књиге Бранимира Шпољарића.

Ово старо српско-хрватско становништво није имало знатну улогу све до турске најезде. Историска Хрватска – средњевековна хрватска држава – била је јужније: у северној Далмацији, у Лици и у хрватској Крајини (северозападном делу Босне). Године 1102 ова је држава спојена с Угарском. Средиште хрватског политичког живота се премешта на север и Загреб постаје седиште хрватског бана. Овде, у непосредној околини Загреба и Загорја, развила се национална свест хрватска у току последњих векова. Услед досељавања са југа и утицајем Загреба хрватско име је све више захватало суседно католичко становништво које није имало својих историских успомена и са њим се будила национална хрватска свест међу католицима у Славонији.

Кад су Турци освојили угарску краљевину (1526 год.), највећи део Хрватске и Славоније је остао изван њихове власти. Хрвати су тада добили наследну монархију и за краља изабрали Фердинанда I Аустриског, рачунајући да ће у Хабсбурзима имати помоћи противу Турака. Али су Турци ускоро заузели Славонију (1536 год.), која је под њиховом влашћу остала до 1699 године.

Крајем 14. века су почели притицати у јужнословенске земље бивше Аустро-Угарске балкански досељеници, већином источно-православни Срби. Ово је проузроковало промену у етничком саставу становништва. Настаје формирање новога типа.

Пред турском најездом је старо становништво Славоније, које је говорило кајкавским дијалектом, избегло у Крањску и у Штајерску. Одржало се само у цивилној Хрватској, нарочито у Загорју и у Туропољу крај Загреба, у пределима којима је често претила опасност од Турака, али који никада нису потпали под њихову власт. За време турске владе у Славонији и после њена ослобођења у њу су притицали у великом броју католички и православни досељеници из земаља с друге стране Саве. У западној Славонији, западно од Винковаца, превлађивали су католици пореклом из Босне и из старе Хрватске. Али су се ови нови досељеници, као и заостало старо становништво, делимично отселили и даље на север, преко Драве, у Угарску, и даље све до околине Беча и у Моравску. Тако је створен „архипелаг хрватски”, растурене насеобине од тзв. Водених Хрвата („Wasserkroaten”) аустриских споменика.

Пећка патријаршија кроз 16. и 17. век.
Пећка патријаршија кроз 16. и 17. век.

Врло су многобројни били српски досељеници, који су се настанили по цивилној Хрватској, у западној Славонији до Винковаца, а особито у Срему, Банату и Бачкој, где су чинили већину. Пред њима су се малобројни Маџари повукли на север; и Румуна је тада било врло мало у банатској равници. Српски су се досељеници раширили чак и изван граница ових области, по планинском Банату и по Ердељу све до Румуније. У 16. и 17. веку су Срби били многобројни у околини Лугоша и Карансебеша, као и у крашовско-северинској жупанији. Арад је постао седиштем српскога епископа. Ердељским православним владичанством је управљао српски епископ, чије је седиште било у Будиму. Румунски научник Ј. Барбулеско је вршио темељна проучавања о Србима у Румунији из овога доба. По Барбулеску они су у цркви и у држави заузимали прва места и водили политику Румуније. Српски је језик био тада не само дипломатски, него и језик свих образованих редова друштвених. Чак је још и у почетку 19. века прота Матеја Ненадовић, пролазећи кроз Румунију на путу за Русију, налазио Србе пореклом из Ужица и Краљева у Фочанима у Молдавији. У овој се области одржало српско насеље с именом Серби, чије је становништво готово већ порумуњено. Има и других српских насеља у Малој Влашкој близу Крајове.

Један део ових Срба у Румунији, и још особито они који су се настанили северно од Мориша у Угарској, отишли су у јужну Русију (српске сеобе од 1751 до 1753 год. под Шевићем, Текелијом и Хорватом). Остали Срби из планинског Баната, Ердеља и Румуније потпуно су порумуњени. Почетком 17. века Румуни су се са планина почели спуштати у банатску равницу и овај је покрет појачан у 18. веку. Чак и у почетку 19. века „чим би једна група Турака прешла Дунав, сви који су имали нешто да изгубе бежали би у шуме по Угарској или по Ердељу; бојари су увек давали пример. У току од 40 година влашко је становништво седам пута бежало”.

У области северно од Мориша Румуни су заузели места оних Срба који су отишли у јужну Русију. Осим тога, они су се измешали са Србима и са њима се испреплетали у источном делу Баната. Најзад, нарочито у току 19. века, у Банат и Бачку су се увукле многобројне насеобине од немачких досељеника из Виртемберга, Баварске и Саксонске.

Срби који су се населили у западној Славонији често су називати именом Власи (Влах). То је био најпре назив за старо поромањено становништво на Полуострву и пренет је затим на све балканске сточаре од 12. до 14. века. Западни део Славоније је у аустриским споменицима (због Срба) називат Parva Valachіa, Мала Влашка, или Црна Влашка. Жупаније сремска и торонталска у Банату су у 16. веку и много доцније биле означаване именом Raѕcіa (Рашка), пошто је већина досељеника била пореклом из старе Рашке. Аустриски споменици називају ово становништво Ѕervіanі ѕeu Raѕcіanі. Доцније је аустриска бирократија (управно чиновништво) почела све ове Србе називати именом Илири. На двору у Бечу је постојала „Илирска канцеларија”, која се старала о досељеним Србима.

Услед ових пресељавања етничка граница Срба померана је даље на север. С друге стране Саве и Дунава основана је нова Србија, која је била утолико моћнија што је досељена српска властела добила од угарских краљева велике поседе, па чак и вароши. Ови нови досељеници су тежили за тим да створе самоуправну целину. Пре него што би се населиле, главне досељеничке групе су захтевале повластице за своју народност и за своју цркву. Најглавније су оне повластице које им је 6. априла 1696 год. дао цар Леополд I. Поред права да бирају своје војводе дата им је слобода вероисповести, па су чак ослобођени и од пореза. Они су у Банату подигли многе манастире, а тако исто и у Бачкој и у Барањи. Од Фрушке Горе у Срему Срби су створили национално светилиште: у њој су подигли многобројне манастире и пренели у њих своје балканске националне светиње, нарочито мошти својих краљева и патријараха. Цркве и манастири које су Срби основали у Славонији довољно су познати. Када је велики везир Соколовић 1557 године обновио пећку патријаршију, цела је ова област која је била под турском влашћу потпала под ту патријаршију. У 16. веку је северно од Саве било 12 српских епископија.

После ослобођења Славоније, 1699 год., а због сталне опасности од нове турске најезде, аустриским државницима се наметао проблем: како заштитити јужне границе државне, које су стално биле изложене турским упадима? Решили су га оснивајући Војне границе у пошироком појасу земље од Велебита и Лике до Карпата. Карловац је постао средиштем хрватске, а Вараждин славонске Војне границе. Војне границе су биле административне целине, независне од бана и хрватског сабора, и имале су самосталну управу. Област Војне границе била је подељена на мање јединице – „регименте” (пукове). Сви су мушкарци од 16 до 60 година били војници. Пошто би извршили своју војну дужност, остављали би пушку, лаћали се плуга и опет постајали сељаци. Официри ослобођени војне службе вршили су дужност судија. Војне старешине су схватиле, да ће организација у задруге, која је раније постојала и која је појачана Србо-Хрватима са Полуострва, осетно допринети одбрани земље. Због тога су је помагали и штитили законима.

Ово је дакле било војничко друштво, уређено тако да је могло подмиривати своје сопствене потребе. Али је посебни менталитет војника од заната био ублажен земљорадничким навикама и мирољубивим склоностима ових сељака. Захваљујући овој установи могли су, особито балкански досељеници, задовољити у исто време своје витешке склоности, жељу да се свете Турцима, љубав према земљи и склоност заједничком животу у великим задругама. Дуж целе јужне границе аустриске подигнута су утврђења за одбрану. У случају узбуне стражари су давали знак и звонили на узбуну; сељаци су се лаћали оружја и брзо долазили на одређено место. Борили су се утолико храбрије, што су бранили своја огњишта и своју земљу.

Пошто је турска сила сломљена и моравска Србија ослобођена, није више било потребе за Војном границом. Она је укинута 1870 године. Али је ова установа, која је била прилагођена приликама и духу Балканаца, оставила код њих лепе успомене. Многи се сељаци и данас хвале да су они или њихови преци били „граничари” (како су називани становници Војне границе). Они су заиста уживали веће слободе него остали сељаци у монархији; имали су своју земљу, а у верском погледу су имали врло велике повластице. Ово се становништво и данас одликује ратничким духом и многобројним остацима патријархалног живота.

Бан Петар Зрински и Фран Крсто Франкопан у тамници уочи погубљења 1671.
Бан Петар Зрински и Фран Крсто Франкопан у тамници уочи погубљења 1671.

Међутим је аустро-угарска управа притискивала душу народну, те су избијале побуне и поред борбе с Турцима, ради које се овај народ био удружио с Аустро-Угарском. Таква је била завера Зрињскога и Франкопана, којима су Аустријанци одрубили главе 1671 год. У Хрватској је после тога укинут устав и заведена насилна владавина. Марија Терезија (1740 – 1780) и Јосиф II (1780 – 1790) су отпочели са понемчавањем Хрватске. Хрватски сабор је 1790 год. стављен под контролу угарског министарства, али је потајна борба продужена.

Србо-Хрвати су се и у најновије време борили нарочито противу Маџара, који су хтели да им наметну свој језик у администрацији и у школама. Године 1848 су они објавили рат револуционарном угарском министарству. Хрвати под баном Јелачићем, а Срби под патријархом Рајачићем удружили су се тада против Маџара и тражили су потпуну самоуправу. Под притиском догађаја, аустриски двор је пристао да се установи српска Војводина са Темишваром као средиштем. Али је 1860 године, попуштајући маџарским захтевима, аустриски двор поништио ову повластицу.

Године 1868 је Хрватска начинила с Угарском погодбу којом је Хрватској и Славонији зајемчена потпуно самостална унутрашња управа и признат посебни привредни положај. Али се Маџари нису овога споразума никада држали, и то је био узрок тешкоћама и побунама, које су све биле угушене, као нпр. побуна Евгенија Кватерника 1873 године у Раковици. Хрватски устав је стављен ван снаге, а Куен Хедервари именован за хрватскога бана. Али је он био приморан да се повуче под притиском удружених Србо-Хрвата, који су образовали „српско-хрватску коалицију”, странку, која је од 1905 године постала најјачом политичком странком у Хрватској и Славонији.

Судбина Срба у Банату, Бачкој и Барањи, који су после укидања Војводине имали да се боре са моћним помаџаривањем, била је утолико тежа што су Румуни, који су до 1864 год. имали са њима заједничку верску организацију, тада основали независну цркву. Срби у Угарској, остављени сами себи у борби против помаџаривања (нарочито под вођством Светозара Милетића), нису постигли стварних успеха. Пошто је ушло у школе, помаџаривање је почело нападати и на српску цркву и на књижевне установе. Али се до краја 19. века јавио међу Србима у Угарској осетан економски полет, који је мало по мало освежавао народни живот. Он је био у вези са сличним економским покретом у Хрватској и Славонији.

ИЗВОРБалканско полуострво и јужнословенске земље
Претходни чланакРазвитак психичких особина код Источнобалканског типа у току историје
Следећи чланакПанонски тип: Духовни развитак и опште особине