Панонски тип: Духовни развитак и опште особине

2042

Племство и интелигенција у Хрватској и Славонији су знали хрватску историју. Али ове старе успомене нису биле ни живе ни дубоке у народним масама. Оне су се у националној свести пробудиле тек почетком 19. века под утицајем књижевности, школе и економског развитка. Напротив, панонски су Срби, као и динарски, чували успомене из своје прошлости; код њих је национално осећање било већ врло јако у доба кад се је почела развијати нова књижевност. Велика већина Срба северно од Саве и Дунава, пошто су били нови досељеници, нису имали никаквих веза с Аустро-Угарском. Вера их је од ове државе још више раздвајала и чинила их страним елементом у двојној монархији. Код њих је била ухватила дубока корена идеја да са својим балканским саплеменицима створе независну државу. Утицај књижевности на ове тежње долази тек на друго место.

Стара зграда Карловачке гимназије, основане 1791. Фотографија из 19. века.
Стара зграда Карловачке гимназије, основане 1791. Фотографија из 19. века.

Српско становништво у јужној Угарској су чинили, поред народне масе, многобројни трговци и занатлије, поглавито пореклом из косовско-метохиских вароши. Они су се брзо обогатили. Расејани по свима варошима од Земуна до Будим-Пеште, често су били на челу народних покрета, нарочито почевши од 18. века. Немачки научник Ото Пирх је био изненађен кад је 1829. год. наишао на занатлије који су познавали савремену српску књижевност и осетно доприносили њеном ширењу. Године 1792 је Димитрије Анастасијевић, трговац, основао у Карловцима српску гимназију; две године доцније је у истом месту основана прва српска богословија. Године 1810 је установљена у Новом Саду, заузимањем трговца Саве Вуковића и захваљујући његовој помоћи, друга српска гимназија. Године 1812 је у Сент-Андреји отворена прва српска учитељска школа, која је 1816 год. премештена у Сомбор, где је и сада. Године 1825 је неколико српских трговаца у Будим-Пешти основало књижевно друштво – Матицу Српску. Она је ускоро затим премештена у Нови Сад. Часопис овога друштва, „Летопис”, има на три стотине тридесет свезака. Такође су особито трговци и занатлије дарежљиво помагали оснивање народних школа и многобројних штампарија, којих је било скоро свуда.

Улога свештенства је исто тако била значајна, нарочито после Велике сеобе Срба под Чарнојевићем, крајем 17. века. Патријарх је био тада не само духовни већ и световни старешина свих Срба. Изгледало је да се повластице које су давали аустриски владари више дају некој вероисповести него једном народу. Православна вера је тако за избегле Србе постала симболом њихове нове отаџбине, а верска гоњења којима су били изложени до пред крај 18. века допринела су да се још више групишу око својих духовних пастира. Многи су међу њима познавали стару словенско-српску књижевност, а како су и преписивали старе књиге, с правом су уживали опште поштовање. Око 1700 године споменици помињу преписиваче Рачане, по манастиру Рачи у Србији, где се живо радило на том преписивању. Многи су калуђери били такође научили штампарски занат у српским штампаријама којих је било од краја 15. века: у Ободу (1494 г.), близу Цетиња, у Горажду и Милешеву, у Босни, у Скадру, у пределу Старом Влаху, у манастиру Грачаници (на Косову), у Београду, итд.

Гроф Сава Владиславић Рагузински (1668. – 1738), оснивач модерне руске обавештајне службе
Гроф Сава Владиславић Рагузински (1668. – 1738), оснивач модерне руске обавештајне службе

На основи ове цивилизације балканског порекла развио се духовни живот код Срба у земљи у коју су се доселили. Средишта су му била Нови Сад и Карловци. Али, иако су остали верни старом балканском духу, изменили су свој књижевни језик. У стари словенско-српски језик, књижевни језик Срба на Балкану, све су се више увлачиле руске речи. У новим крајевима које су заузели панонски Срби су били ближе словенској и православној Русији. Изложени верским прогонима, тражили су потпоре. Срби који су се отселили у Русију и тамо ушли у кругове војничког племства, високог чиновништва и свештенства, слали су им учитеље, црквене књиге и утвари. По Јовану Скерлићу утицај руске цркве и књижевности се нарочито осећао од 1740 године до краја 18. века. Једна врста говора са руским елементима ушла је не само у цркву, у школу и у књижевност, већ и у обичне разговоре, бар код интелигенције.

У то се доба почиње већ осећати и утицај средње и западне Европе услед повољног географског положаја који су имале ове области. То су најпре били немачки утицаји, нарочито аустро-немачки, затим уопште утицаји философских идеја Запада. Балканска цивилизација и обичаји досељених Срба били су дубоко измењени. Најтипскији претставник овога новог духа је велики писац Доситеј Обрадовић, који је највише допринео да се српски народ окрене западној цивилизацији.

Он је први радио на томе да се народни језик уведе у књижевност и проповедао је јединство Јужних Словена без обзира на верска схватања. Али је реформу српског језика и књижевности у народном духу извео тек Вук Караџић. Он је својим радом поглавито утицао на Србе у Аустро-Угарској, који су затим давали тон књижевности и духовном животу читавог народа.

Нови Сад је био духовно средиште панонских Срба све до средине 19. века, па и неколико година доцније. Осим „Летописа” Матице српске, који је заузимао прво место у овој новој књижевности, у Новом Саду су излазили и многи други књижевни и дневни листови. У њему је основано и прво српско позориште. Он је постао збориштем свих израза народног јединства. Друштво уједињене српске омладине, које је имало одборе до свима српским крајевима, изабрало је Нови Сад за средиште своје делатности.

Загреб је у ово време играо исту улогу код Хрвата. Особито је овоме покрету давала полета књижевност, која се све више удаљавала од покрајинских тежњи и проповедала јединство свих Јужних Словена. Положај Загреба је био веома повољан положај за овај покрет. После миграција су се овде измешали Срби и Хрвати. Ту је била као нека граница између српско-хрватске и словеначке области. На југозападу, све до Јадранског Мора, осећао се утицај Загреба на становништво историске Хрватске. У њега су притицали Срби из Лике и из Славоније и Срема и образовали су веома предузимљиву групу, из које су изашли многи врло угледни трговци.

Иван Мажуранић (11. август 1814. – 4. август 1890), хрватски песник, лингвиста и политичар.
Иван Мажуранић (11. август 1814. – 4. август 1890), хрватски песник, лингвиста и политичар.

Захваљујући путевима и железничкој мрежи, који од Загреба воде у словеначке крајеве, а нарочито према Јадранском Мору, ова је варош дошла у везу са приморским српско-хрватским становништвом и са Дубровником. Образовани људи из тих крајева су се настањивали у Загребу. Загребачки научни кругови су се први почели бавити проучавањем дубровачке књижевности. Преко Загреба су се начела Вука Караџића раширила међу све Јужне Словене на западу. Из њега је потекао велики покрет илирства и јужнословенства Људевита Гаја, Рачког и ђаковачког бискупа Штросмајера. Иван Мажуранић, највећи хрватски песник, пореклом са јадранског приморја (из Новога у Винодолу), живео је у Загребу и 1846. год. објавио је најзнатније своје дело, „Смрт Смаил-аге Ченгића”.

Овај је покрет био потпомогнут оснивањем научних установа, које су биле замишљене на врло широким основама. Такве су биле нарочито „Југословенска академија знаности и умјетности”, основана 1867 год., и университет (1874 год.). Југословенска академија је досад издала знатан део великог српско-хрватског речника под руковођењем најбољих лингвиста, као и врло значајну грађу која се односи на историју свих Јужних Словена. Осим тога су заједничким напорима загребачке и београдске академије постављене основе Јужнословенској енциклопедији. Сва научна и књижевна друштва у Загребу, Новом Саду и Београду су у сталним везама. На српским или хрватским књижевним гласницима сарађују књижевници и научници оба племена.

Становништво панонскога типа, састављено великим делом од балканских досељеника, нарочито динарских, по менталитету се јако приближава динарском становништву. Оно је још од средине 19. века живело патријархалним животом. А становништво Војне границе је чак и после овога времена углавном остало патријархално. Код њега су се одржали динарски обичаји и схватања, народне умотворине и живот у задругама. Овде се такође јављају, особито код Срба, и посебне црте балканских особина, које су последица историје и старе балканске цивилизације. Оне су много ређе код старог становништва северозападно од Загреба, које је измењено другим чиниоцима.

Услед овога Балканцу, кад пређе Саву и Дунав, одмах падну у очи психичке особине становништва које су истоветне с особинама његових земљака; тек доцније запази промене, које су на овим особинама извршене под утицајем друкчије географске средине и друге цивилизације.

Народна ношња у Банату. Слика Теодора Валерија из 1865.
Народна ношња у Банату. Слика Теодора Валерија из 1865.

То су уопште равничари, не тако живог духа као динарски планинци и маље предузимљиви. У Банату, Бачкој, Славонији и Срему плодно земљиште даје обилне приносе, а лак живот је допринео да је ублажена динарска жустрина. Национална свест се боље одржала код земљорадничких слојева, који су били мање изложени страним утицајима, и код највишег реда (елите) образованих људи, него код варошког становништва и код неких мање културних средина. И језик је код ових последњих мање чист: уместо да у своме говору створе речи за означавање нових предмета и нових идеја, они примају стране речи не мењајући их или са незнатним изменама.

Ово панонско становништво готово није или је врло мало подлегло утицају турске управе; оно је у своме развитку уживало благодети боље одржаване, сталније цивилизације. Код њега има више углађености и уљудности и маље грубих поступака него код Балканаца. За дивљење су, нарочито у Загребу, ред и тачност који се одржавају по установама и у целој вароши, правац књижевног и уметничког духа и укус просвећене средине.

Словенци се нарочито истичу јако израженим организаторским особинама. Постојани су и штавише упорни у напорима. Поштују постојеће установе. Средњи друштвени ред је врло просвећен. У Хрватској се с разлогом „Крањец” сматра за претставника средњеевропске цивилизације.

Ове организаторске особине, које су примили од Аустро-Немаца, Словенци су примењивали у борби за независност. Изгледа да овај народ, који је био дуго под туђинском влашћу и чији је национални развитак био успорен, будећи се даје доказа жестоке отпорности, као опруга која се отпусти пошто је била дуго притиснута. Борба без престанка и одмора против туђинског угњетавања је уосталом утиснула нарочити печат на менталитет свих панонских Јужних Словена, јер је овде непријатељ био особито вешт и препреден.

У Аустро-Угарској је династија била исто што и држава. Војска, чиновништво и свештенство су били само њени органи. Схватање да држава треба да служи интересима народа није било познато у двојној монархији. Напротив, она је сматрала да су народи у њеној служби: у служби династије. Под овом погодбом држава није стајала на пут материјалном развитку својих народа, али их је стално држала под оштрим надзором.

Катедрала св. Стефана у Бечу, Аустрија, крајем 19. века.
Катедрала св. Стефана у Бечу, Аустрија, крајем 19. века.

Са оваквим средњевековним схватањем државе је била у непосредној вези велика моћ католичке цркве, једине државне цркве у Аустро-Угарској. По природи конзервативан, аустриски клерикализам је постајао, кад му се укаже прилика, врло насртљив, чак и насилнички. Битно његово настојање је било потчињавање вере и верских организација политичким циљевима монархије.

Полиција, па и војска, су имали као главни задатак, да будно пазе на верност поданика династији Хабсбурговаца. По њиховој процени степена верности грађани су разврстани у грађане првог, другог и трећег реда. Разуме се да су у последњем реду увек били православни Срби, који су, тако рећи, били као изван монархије и сматрани увек за врло подозриве. Сваки родољубиви покрет, свака помисао на независност, чак и употреба ћирилице, и избор традиционалних српских мотива у народној орнаментици, сматрани су од стране полиције и војске за знаке „велеиздаје”. Свима средствима: хапшењем, вешањем и стрељањем, хтели су ови браниоци државе и династије да уразуме Словене. Познато је докле се ишло у другој половини 19. века с овим бесом у тлачењу и угушивању. Али оно што се не зна, оно што се не може замислити, то су несносна кињења, надзор и ухођење сваког тренутка, што је доводило до очајања чак и најмирније, то су средства застрашавања и подмићивања, видљива или скривена, неисцрпна у врстама (све оно што су Срби називали „суви зулум”), средства којима су органи монархије покушавали да убију дух појединаца и народа.

Овака владавина је само потпиривала мржњу разних народних слојева, утолико пре што је познато начело divide et impera („раздвој, па владај”) у Аустро-Угарској већ одавно било постало начелом владе. Ово се начело примењивало и на појединце исто тако као и на народе. Најистакнутији државни чиновник, контролисан и ухођен свакога часа, није никада био сигуран да ће сачувати свој положај. Још мање је то могао потчињени чиновник, који је био увек изложен потказивању свога такмаца. Слободе савести управо није било.

Можда су се ова начела примењивала са мање суровости у правој Аустрији, нарочито у Бечу, где су благи и лепи обичаји народа, већ одавно цивилизованог, поред свега, ипак били од утицаја, Али, у јужним покрајинама монархије, нарочито јужно од Љубљане, аустриска влада није знала више за меру, и свирепо тлачење и угушивање је било правило. Није било средства које није употребљено да се Јужни Словени разједине – divide et impera – да се ставе једни против других, а највише употребљено оружје у ову сврху била је вера.

Аустрија се нарочито трудила да придобије Хрвате. Органима монархије се чинило да ће њих моћи најлакше придобити. Хрвати су католици, а са династијом имају вековне везе. Такав је случај, истина, и са Словенцима; али Хрвати имају јасне историске успомене. Веровало се да ће се моћи искористити ове партикуларистичке тежње (тежње за стварањем сасвим посебне целине) и врло лако ставити Хрвате против осталих Јужних Словена, нарочито против Срба. Њихов географски положај био је повољан да се ово изведе, пошто су они баш увучени између Срба и Словенаца.

Хрвати. Гравура у бакру Јанеза Валвасора из 1689.
Хрвати. Гравура у бакру Јанеза Валвасора из 1689.

Хрватска држава има врло стару прошлост. Године 1102 се спојила са Угарском а године 1526 с Аустријом. Хрвати су се надали да ће им склопљени уговори обезбедити слободан живот. Вековним борбама они су стално радили на томе, да им се признаду ова историска права и у току многих покољења њихова су тражења имала увек правни карактер. Још до скора је било Хрвата који су мислили да би се њихова будућност могла обезбедити уређењем, које би било зајемчено јасно прописаним правним одредбама. Аустрија, увек противна овим тежњама, изгледа да им је каткад повлађивала. Али је то код ње била само једна вештина више. Аустрија се нарочито трудила да одржи равнотежу између Маџарске и Хрватске, штитећи Хрватску да не постане обичном угарском жупанијом, те да на тај начин сузбија маџарске прохтеве, али је исто тако напуштала Хрватску чим би ови исти Маџари почели претити.

Потстичући клерикализам (приврженост свештенству) код Хрвата, Аустрија је поглавито радила да их одвоји од православних Срба. Заваравани привидним користима, уз то и врло поверљиви, Хрвати, како се чини, нису увек увиђали своје властите интересе. И због тога су они тако дуго могли бити сматрани као клерикална и династичке група.

У ствари су водећи кругови код Хрвата пре свега тежили да избегну сваки сукоб који би за њих могао бити кобан. Они су претпостављали методу нагодби, приказујући се привидно као помирљиви, уздржавајући се да истичу сувише замашне тежње. Прилагођавајући се захтевима стране државе, радећи на привредном и духовном развитку Хрватске и Славоније, ове су опортунисте тежиле да им очувају, очекујући боље времена, карактер државе која се јасно разликује од Угарске и Аустрије, као и да сачувају „историско хрватско право.”

Ипак су се рђаве стране ове методе осећале на менталитету многих образованих људи. Они нису учествовали на међународним споразумима који су се могли тицати њихове земље; чак и у оквиру саме монархије њихова је делатност била сведена на обласна и локална питања. Није било праве политичке делатности. Природно је што је под оваквим приликама код њих смисао за стварношћу ослабио у корист маште. Предавали су се и сувише радо декламовањима, лепим говорима који се нису свршавали делима, церемонијама и свима врстама формалности. Изгледа да су их противници кашто могли окретати по својој ћуди, допуштајући овим патриотама да говоре и да тиме олакшају своме срцу и својој савести.

Али је међу Хрватима било и јачих људи који нису никако подлегали аустро-угарском духу и утицају. То су они људи који су оснивали народне установе и друштва и постојано заступали ствар јужнословенског уједињења.

Расположења, на изглед помирљива, која смо напред поменули, била су у другој десетини година 20. века само успомена. Ново се поколење било сасвим ослободило аустро-угарског утицаја. У току тих десетак година оно је било израдило јасан национални идеал, унитаран (за уједињење Јужних Словена), демократски, противаустриски. Успело је да за своје идеје придобије народне масе и да тако стекне политичку надмоћност.

Нека основна начела, произашла из искуства, наметнула су се свима свесним духовима у свима хрватским друштвеним слојевима. Она се могу овако формулисати: нема привредне, па ни духовне независности без политичке самосталности. Јужнословенске групе, раздвојене једна од друге, врло су слабе да би могле створити независне политичке групе. „Историска права”, која воде подвајању, поцепаности, неће им дати снаге са остварење јужнословенског јединства. Напротив, на основи начела народности, које је изнад свих посебних традиција, доћи ће се до народног јединства и самосталности. До овога се циља неће доћи помирљивом политиком нагодби, већ борбом и жртвама, истрајношћу у борби и у жртвама. Прихваћена од народне масе, идеја јужнословенског уједињења је отада почивала на чврстој основи. Народно свештенство је ову идеју ширило свим силама. На овај начин је постала моћна струја, која је у време Светског рата вукла за собом потпуном ослобођењу Југославије све слојеве хрватског племена.

ИЗВОРБалканско полуострво и јужнословенске земље
Претходни чланакПанонски тип
Следећи чланакГлавне психичке разлике код панонских Јужних Словена