Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован
Тешко је у овом кратком прегледу изнети све разлике које постоје између начина живота у разним деловима Полуострва: разлике изазване рељефом и климом, већим или мањим богаством земљишта, разним облицима својине и занимања; осим тога, начини живота на Полуострву зависе од врста цивилизације, у неколико и од тога, да ли су села збијеног или разбијеног типа; даље између муслиманског и хришћанског начина живота има познатих разлика. Остављајући на страну појединости, изнећемо само главне црте разних начина живота.
Постоји велика супротност између начина живота у приморју медитеранске и на континенталном блоку средњеевропске и понтијске климе. Између ове две има и једна прелазна зона, у центру Полуострва и у маричком сливу. И у границама сваког од ових појасева има такође разлика, нпр.: између јадранског и грчко-егејског приморја, а у континенталном блоку између области старе балканске и других култура.
У грчко-егејском приморју и по острвима има земљорадње, али је она незнатна кад се упореди са земљорадњом континенталнога блока, и поглавито је мотичка земљорадња. То у главном вреди и за далматинску Загору, изузев њена већа поља, као Косово, Петрово и Сињско Поље. Ретка су села у којима су имања тако велика да се могу орати, и она су позната и јако цењена, јер у њима бар поједини имућни сељаци могу имати свога жита преко целе године; тако је нпр. село Мајкови изнад Сланога у дубровачкој области, унеколико и Каштела, најплоднији део Далмације, где се ору ипак само поједине партије поља ради сејања детелине. Има хранљивих биљака које су заједничке и континенталном блоку и приморју, као нпр. пшеница и јечам, али је привреда, узета у целини, друкчија.
Приморско се становништво бави поглавито гајењем винове лозе и маслине, и пшенични хлеб, уље и вино су основа његове исхране; затим поврће, разноврсније него на континенталном блоку; особито има више врста купуса, кеља, карфиола, салате, који остају зелени већи део године; јужно воће је од значаја за исхрану и за продају, као маслине, грожђе, смокве, бајами (бадеми), затим трешње и вишње. Као што је познато, вино и уље су главни производи које продају и извозе, а последњих година је поред њих добила нарочити значај једна врста вишње (мараска), сочнога и миришљавога плода, која се гаји у јадранском приморју од Каштела до Неретве, нарочито у приморским Пољицама; суше је на лесама и извозе у Америку и Немачку; осим тога од ње праве познати мараскино (у Задру и Шибенику). Рошч или рошчићи расту самоникло а и гаје се у заклоњеним деловима јадранског и егејског приморја и на острвима, и извозе у све већим количинама. Даље се извозе миришљаве биљке и зачини, као бухач, пелин, ловорика, рузмарин, од кога се на Хвару и Стонском Рату или Пељешцу прави врло тражено уље. У новије се време и дуван све више сади и постаје важан предмет извоза.
И у грчком и у нашем јадранском приморју важно је занимање бродарство или поморство, о коме се баве нека цела острва (тако да је на њима мало земљорадника, и то само у медитеранском смислу), села, вароши; поред њега се све више развија поморска трговина. Сада бродарство нема онакав значај и не даје прихода становништву као у време једрењача, пре изналаска парних бродова. Тада су неки крајеви, као Бока и Стонски Рат, не само добро живели од бродарства, већ су се били почели и богатити. У неким крајевима приморја морска риба је преко целе године важан део исхране. Уз обале је лове далматински и грчки рибари, а даље од обала, на дебелом мору, поглавито италијански, у Јадранском Мору Ћозоши (из Chioggia-е у Италији). Мало се рибе извози; највише срђеле (сардине), туњевине, затим јастози и рарози (морски раци око Ластова и Корчуле), каменице (Стонски Рат) и корали и сунђери (Крпањ код Шибеника). На Скадарском Језеру је важан део и за исхрану и за продају риба укљева (scoranze) и јегуља.
Мање се меса троши но на континенталном блоку, и то поглавито овчијег, козијег и од пернате живине, ређе говеђег и свињског, осим у већим варошима. Свињче је ретко, и ако је распрострањеније у јадранском него у грчко-егејском приморју. Од мањег су значаја у исхрани становништва млеко и млечни производи. Пре увођења шећера пчеларство је у великим размерима неговано на целом Полуострву, нарочито у приморју, због меда, познатог средњевековног пића медовине и воска. Затим је опало, и у новије време се опет диже. Сада је пчеларство развијеније у приморју него на континенталном блоку, где су се пре неколико десетина година о њему бавили поглавито калуђери и старци; пчела је сматрана као света, пошто се од ње добија восак за свеће и мед који се често као лек употребљавао.
Као што је приватна својина махом мајушна, и заједничке земље су незнатне. Покривене су макијама, махом ретким, кроз које се провиди стење; свака породица има права да ту напаса козе и овце, да сече дрва за гориво и (у егејском приморју) да спреми ћумур. Нема испаша и пространих ливада; мало је, и то ситних и кржљавих говеда. За транспорт се употребљавају мазге или магарци (које у јадранском приморју обично зову „товар”), и двоколице које вуку исте животиње, ретко мали волови. У трачко-македонском приморју, међутим, има бивола и више кола са четири точка.
У медитеранској области нема довољно средстава за живот; у њој је непознато оно изобиље којим често располажу земљорадници континенталног блока. Ипак је у приморју често већа густина становништва него у унутрашњости, због мора и дужега мира који је тамо владао. Људи су зависнији један од другога и везани су многобројним везама. Благодарећи благој клими највећи део слободног времена проводе ван кућа, на улици и на тржиштима, и тако се боље навикавају једни на друге. Многобројне су и разноврсне везе са другим државама, чак и најудаљенијим, и зато се овде осећају утицаји страних, кашто и удаљених култура.
Готово сасвим престају медитерански начин живота и занимања у јадранском залеђу, у Загори; као климу и вегетацију и њих су задржали први гребени; превлађује онај начин живота као на континенталном блоку. Међутим, идући од егејског приморја на Север, наилази се на врло широку прелазну зону чије су северне границе Балкан и Шарпланина. Земљиште је обешумљено, са модификованим медитеранском климом и разноврснијим хранљивим биљкама; у начину живота се осећа утицај читлучког режима и старе византијске цивилизације. Земљорадња је развијенија него на егејском приморју, али није онаква као у северним земљама. Њиве су махом под пшеницом и кукурузом, али су жетве слабије него у северним земљама Полуострва; нарочито је кукуруз кржљав. Јављају се пиринчана поља а местимично и поља под памуком. Велике просторије су засађене дуваном, паприком, опијумом и сезамом. Наводњавање је много лакше него у северним деловима Балканског Полуострва. По странама котлина успевају врло добро виногради. Местимично има доста и дудињака: ово су праве свиларске области на Полуострву. Од великог је значаја и јако развијен риболов на многобројним македонским језерима, нарочито на Охридском и Дојранском. Сточарство је распрострањеније него у Приморју. У прелазној зони су била а и данас су описана карактеристична сточарска кретања, јер нису далеко ни жупна приморја ни високе пашне планине.
У овој као и у приморским областима друштво је било до скора више диференцирано него у северним земљорадничким земљама; нарочито има више трговаца и занатлија. Ово је област старе печалбе, и данас има села насељених искључиво богатим печалбарима. Напослетку, у њој је више богатих хришћана, који као и Турци имају чифлике, него што је то случај у северним областима Полуострва.
Северно од Балкана и Шарпланине почињу праве земљорадничке земље са општом употребом плуга од кога има више врста. Земља је често масна и становништво је са задовољством обрађује, и у целом животу се осећа звук и одјек агриколних радова. Махом, а поглавито за време родних година, има животних намирница у довољним количинама, тако да и сиромах до њих може лако доћи. Огромна већина сељака могу безбрижно живети, не мислећи на сутрашњицу.
Поља су под цереалијама, поглавито под кукурузом и пшеницом. Кукуруз се сеје више него пшеница, изузев источног дела доњо-дунавске плоче, јер се радије једе кукурузни хлеб; пшеница се махом извози. Становништво континенталног блока сматра кукуруз као хранљиви и економнији од пшенице. Сеје се по дну долина које су у пролеће влажне и нису погодне за друге цереалије. Кукуруз даје по правилу више приноса него друге цереалије; често једна стабљика има по три четири кукурузна клипа. Са кукурузних поља се и пре жетве добија храна за стоку (некорисни изданци, адвентивна или сувишна стабла); лети се често виде кола натоварена зеленим стабљикама кукуруза, и тада се њиме поглавито говеда хране, нарочито волови за вучу. Зрео кукуруз се употребљава и за гојење свиња.
Поред пшенице и кукуруза сеје се још овас, јечам, раж, мање просо и хељда. У планинским је областима у честој употреби ражани хлеб, а ређе хлеб од проса и хељде. У новије је време све више ниског земљишта под репом и детелином.
Али, ово нису само земљорадничке земље. Северно од Шарпланине и Балкана настају области у којима превлађује зеленило: ливаде, паше, воћњаци и шуме. У њима је најбољи сој говеда, свиња и коња, према којима, изузев бивола, говеда и свиње у приморју и у прелазној зони готово ишчезавају, и осим тога су много ситнији.
Гајење свиња, нарочито пуштање на жир, сталан је обичај на континенталном блоку, где су и владаоци у Средњем Веку имали своје чопоре свиња и своје сељаке – свињаре. Наставило се у турско време, и ако то Турци нису трпели, наставило се у великим размерима даље од путева, особито у областима жиропадних шума. Последњих деценија свиње се гоје највише кукурузом и разноврсном мећом.
У Шумадији је свиња била и сада је један од извора богаства. Даље, сеоске а кашто и варошке породице, поред намењених за извоз, гоје више или мање комада свиња за кућу. Огледима које су вршили одгајивачи, укрштањем са јоркширским и беркширским сојем, добијају се мелези који су отпорни према заразама као и шумадијска врста, али су плоднији и раније сазру него домаћи сој.
Најбољи сој говедине у Србији, нарочито колубарски, и у колико се више обраћа пажња на сточну храну, стока је све боља. Изгледа да је та најбоља врста домаћих говеди добијена укрштањем домаће пасмине са маџарском стоком, и то најпре око планине Маљена. Укрштањем са разним страним сојевима и са сименталским, добија се једна врста која даје више млека, плоднија је и брже се гоји домаћи сој; погоднија је за вучу од правог сименталског соја. Ово је од великог значаја нарочито због тога, што се за вучу и орање у свима областима континенталног блока поглавито употребљава говече.
Осим говечета и свиње, у северним земљама има и оваца, кашто и коза; око њих су мали трошкови (кажу: на овци се не штеди, јер је сама штедљива) а међутим су од велике користи јер дају млеко, месо, вуну и длаку, што се у домаћој привреди употребљава за израду разноврсних тканина, одела, врећа итд. Напослетку, нема породице у континенталном блоку која не гаји пернату живину, не само за своју потребу, већ и због продаје јаја и кокошију; и то се све више развија.
Раније смо поменули да има великих просторија под воћњацима са шљивама, јабукама, крушкама и орасима. Тиме се одликују поглавито моравска и дринска Србија, северна Босна и суббалканска удолина јужно од Балкана; као што је поменуто, у овој последњој има много ружичњака. У Србији и суседним областима Босне од свих воћака шљива је највише распрострањена, и она је један од најглавнијих прихода за становништво. Око сеоских кућа су велики шљиваци а остало је воће спорадично засађено, изузев оних крајева који су заклоњени од хладних ветрова. Становништво има велике користи од шљива као воћака, од пекмеза и ракије шљивовице. Ракија је раније служила само за потрошњу а сада се и извози; остали артикли се извозе. Крајем лета и у јесен велики део становништва је заузет послом око шљива: беру их, суше у пушницама, кувају пекмез и пеку ракију. Тада кроз ове крајеве пролазе шљиварски и пекмезарски трговци.
Али је у северним планинским областима, пре свију у динарској системи средњеевропске и алпијске климе, мање у Родопама и на Балкану, још јако развијено експанзивно сточарство, и оно чини карактеристику народнога живота и рада. Главно је гојење овце, а само у неким планинама (Златибор, Торник, Муртеница, планине око Ливна итд.) и товљење говеда, која се виде по њима, растурена у џелепе; товљење говеда није посао сеоског становништва већ нарочитих људи, које су најмили говедарски трговци.
У сточарским динарским пределима се сеоски свет бави поглавито овцом: изгоне стада оваца на пашу; бирају испаше и крећу их због тога с једнога брда на друго; траже згодне ровине у почетку зиме, где овце и кроз снег биркају траву; жене и девојке се баве пословима у стану или станини, мужом, сирењем, разливањем млека, скидањем скорупа; стрижу овце, преду и ваљају вуну и од ње праве одела; искуснији чобани спавају код торова у планини, и то у пружини или кућеру и, помагани чобанским псима, чувају овце од вукова. Свакој овци дају име, знају им особине, пазе на њихове болести и познају их, изгледа боље него људске, лече их, помажу им при јагњењу, познају по оку и покрету сваку њихову жељу. А овце слушају пастире, познају њихов глас, знају шта значи сваки покрет или удар њихова штапа. Кад се јагње овце, често више десетина за једну ноћ, измешане, чобанин збиља позна којој овци које јагње припада. Овце и кућна чељад која се о њима баве, нарочито чобани, међусобно се потпуно разумеју и воле се као чланови добрих породица.
У црногорској су Херцеговини, нарочито у Дробњацима, по Светозару Томићу, за овај начин живота везани свечани сточарски дани, према којима деле годину и рачунају датуме. Година почиње с јесени кад се овнови (празови) пуштају у овце, махом око Петковаче (15. октобра). Исто су тако датум у сточарском животу јагњила, у марту, када се овце јагње; Ђурђевдан када се овце први пут помузу; Петровдан када је главни издиг у планину итд.
Становништво се храни земљорадничким и сточарским производима. Раније смо казали да северно од Шарпланине и Балкана и у Арбанији у главноме превлађује кукурузни, а у приморју и прелазној области пшенични хлеб. Кукурузни хлеб, добро печен, у највећем делу северних области се зове проја. Од кукуруза справљају качамак само пастири и једу га са урдом; иначе је полента, мамаљуга или качамак народна храна у подунавским крајевима у којима живе Румуни. Од кукурузног брашна, јаја и кајмака (скорупа) у динарским се областима готови велики број јела, нарочито јајуша (са пројиним брашном), цицвара, чимбур (скувана јаја преливена кајмаком) и друга.
Поглавито се хране поврћем, млеком и белим смоком (разни сиреви, као сирац, плетенац, шкрипавац итд., затим скоруп, сурутка, разне врсте киселог млека, млечница, замлаз); ређе месом. Омиљено је поврће купус, затим вишња, пасуљ, црни лук, паприка и патлиџан, који се спремају и за зимницу (туршија). Све већи значај у исхрани има и кромпир, кога је до пре неколиких деценија било мало. Ређе се по селима троши говеђе месо; говече се употребљава поглавито за вучу, при орању и за производњу млека. За зиму се од говедине спрема суво месо, највише у Старом Влаху, и извози се као пршута и пастрма. Више се употребљава јагњеће и овчије месо, поглавито крајем лета и у јесен. Особито се цени свињетина, суше је и највише употребљавају. У моравској Србији свака породица спрема за зиму у великим количинама свињске пастрме и сланине. Изгледа да се у Шумадији и карсној Црној Гори троши много више меса него у другим деловима Полуострва, у Црној Гори пастрма и кастрадина.
Ипак има неких разлика. Код динарских сточара главни део исхране чини качамак, проја, млеко, бели смок, овчетина, мање поврће. Међутим сточари са Балкана и Средње Горе још мање меса троше. Има дакле разлика у исхрани између становника који живе у областима западно од карпатско-балканског лука и оних на доњо-дунавској плочи. Ови последњи су врло штедљиви и хране се поглавито хлебом и млечним производима, мање другом храном. Осим хлебом, хране се патлиџанима и паприком, обично врло љутом. Пажљиво и штедљиво се храни и остало балканско становништво, које је дуго било или је и сада под читлучким режимом. Гомиле, скоро хумови од паприке су карактеристика јесењих пијаца у свима варошима доњо-дунавске плоче и централних области на Полуострву. У тој сезони је сирова паприка нарочито важна храна становништва поменутих области. Зидови на кућама су с јесени окићени венцима од паприке која се тако суши и спрема за зиму. Паприка се, дакле, не употребљава само као зачин, већ је део исхране.
У областима које су биле под утицајем византијске цивилизације свако је јело јако зачињено, док се у динарским пределима патријархалног режима зачини мање употребљавају. У крајевима, који су били под утицајем културе централне Европе, продире све више тај начин живота. Тако у моравској Србији становништво имитира своје саплеменике из Баната, Бачке, Срема, и оне који су се из тих крајева у Србији населили: позната аустро-маџарска кујна, нарочито маџарска, сувише масна, јако папрена.
Утицај слабо развијене индустрије на начин живота осећа се само у неколико у већим варошима.