Мавровско-реканска и Горњореканска група

1876

Мавровско-реканска група

Развође између Вардара и Радике, притоке Црнога Дрима, чини Влахиница (Влајиница), планина састављена из кристаластих шкриљаца, заравњена и са висином од 1500—1600 метара. Југоисточне стране Влахинице, према Пологу (тетовској котлини), покривене су до великих висина кестеновима; затим долазе ретке шуме, ситногорица, обично „храсталаци” („храсталак”),и напослетку сувати. На западним странама, према Маврову и Радици, клима је оштра са кратким и свежим летом, тако да ту успевају само раж и овас. Ово је област сувата, врло погодна за сточарство, супротно земљорадничкој и воћарској области Горњег и Доњег Полога. Доскора је кроз ову област водио само један кириџиски пут, који је, иако тежак, био врло добро посећен. Влахиница је етнопсихичка граница између дебарских и полошких Срба, двеју група, међу којима је често било врло живих веза.

Маврово, Македонија
Маврово, Македонија

Мавровска и мијачка област западно од Влахинице не може да подмири потребе свога становништва. Гостивар је тржиште у коме се купују жито, пасуљ, купус и све остало за живот. У њему је средиште за све земљорадничке производе Горњег Полога и суседних области.

Кад се пређе Влахиница, најпре се наилази на мавровску котлину, која се пружа од североистока на југозапад, и чије је дно високо 1000 – 1100 метара. Кроз њу теку три речице од којих постаје Мавровска Река, притока Радикина, која извире у Корабу изнад села Штировице. Мавровска котлина изгледа потпуно затворена и само је на западу отворена дубоком клисуром кроз коју протиче Мавровска.

Дно је ове котлине под ливадама; по њеним странама се сеје само раж, који због „сињака” (густе магле која је врло честа) не успева сваке године. Изнад дна су густе шуме чија је граница јасно обележена, а још више је пространа суватска зона планине Бистре. Мада су ове високе испаше врло повољне за сточарство, становништво се њиме у врло малој мери бави.

У овој области нема готово никакве везе између становништва и земљишта. Становништво нема никакве користи од привредних извора које би им природа могла пружита. Сви живе делом од онога што им доноси рад изван области. Печалбарство, које се изводи у великим размерама, старо је занимање: од пре 150 година становништво ове области зарађује хлеб изван завичаја. Пре овога доба су у незнатном броју одлазили у печалбу.

Три велика села овога краја, Маврово, Нићифорово и Леуново, истог су положаја као и села аромунских печалбара. На висинама су од 1000 – 1200 метара и на ветровитим положајима.

Куће су високе и зидане од камена: собе, унутрашњи распоред, намештај, све потсећа на куће аромунских печалбара. Има више чистоте и угодности него по полошким кућама.

Око ових села се не виде њиве са пшеницом или кукурузом. Око Маврова нема чак ни башта са поврћем, којих има око Нићифорова и Леунова. Земљораднички живот не постоји: треба све купити. Зато свака кућа има коња или магарца за доношење животних намирница и других потреба са гостиварског трга.

До прве трећине 19. века сточарство је било врло развијено, мада се становништво још и тада бавило печалбом. Њега је доцније нестало због арбанашких крађа и несигурности; сада једва понека породица у селу има понешто стоке. Печалбарство је постало главно занимање.

Становништво мавровске групе је највећим делом мешовитог порекла.

Планина Бистра, Македонија
Планина Бистра, Македонија

То је најпре словенско становништво, друкчије од Мијака, од којих је растављено само планином Бистром. Још се и данас људи ове групе не „муже” (не жене) са Мијацима, већ само међусобно и са православним Арбанасима из Горње Реке. Ношња је као она у Горњем Пологу, без шара и сасвим различита од мијачке. Тврди се само за једну породицу Станишовце да је пореклом из Јанче у Радици, где поред поисламљених Мијака има неколико породица православних Мијака. Има и старих досељеника из дебарског краја, штавише и са леве обале Дрима. Матишевци, врло разгранат род у Нићифорову, пореклом је из Мата, и зна се да се пре 150 година доселио овамо. Вероватно су ово остаци српског становништва, које је у Средњем веку живело у Арбанији.

Али је у састав становништва ових села (нарочито Маврова) ушао и други један живаљ. То су Аромуни, који су на Бистру излазили са стоком. Стапање је из ранијег доба, јер има више од 60 година како су аромунски пастири престали долазити у Бистру. У Маврову има један род, Влаховци, који знају за своје аромунско порекло и чији су старији чланови говорили цинцарски. Сви су црномањасти, малога раста и потпуно цинцарске психологије. У овој су области многобројна аромунска имена: Кораб, Малишор (планина изнад Маврова), Петилеп (извор изнад Нићифорова); исто тако имена села: Маврово, Ничпур, можда и Толен, крај у селу Дуфу. Имена готово свих махала у Маврову су са аромунским завршетком, као Дабеска (15 кућа), Тримческа (20 кућа), Кичикоска (4 куће) итд.

Положај села наговештава да су их основали Аромуни. Сточарство је исто онакво као и код ових пастира. Има стараца са аромунским телесним типом, тако карактеристичним да би их по изгледу сваки сматрао за Аромуне. Али се међу њима јављају и словенски плави типови.

Према свему овоме излази да је бар неки број ових породица арумунског порекла и да су оне пословењене: 1. због положаја у средини словенског становништва; 2. због досељавања Словена, нарочито из Дебра и Мата; 3. због заједничке вере.

Душевни тип је делом резултат овог етничког састава а делом и сасвим особитог начина живота овог становништва (сточарски живот и печалба).

Село Нићифорово, Македонија
Село Нићифорово, Македонија

„Мавровац” ужива добар глас. Људи ове групе су познати због вредноће, предузимљивости и све веће имућности њених печалбара по Србији. Имају несумњиво знатне способности за тековину и штедњу, док је цицијаштво код њих ређе. Отворенији су, приступачнији и са више гостопримства но што је обично случај код људи централног типа. Побожни су: свако село има бар по једну цркву, која се добро посећује. Воле да изналазе рушевине старих цркава: ограђују их или стављају велики камени крст на таква места. На брду изнад Мавровских Ханова често се скупља становништво око рушевина једног манастира, близу кога је света вода, „водица”, којом се умивају и лече. Сви су прожети неком старом и дубоком побожношћу. Често прилажу црквама знатне дарове или зидају цркве о своме трошку. Способни су да се одушеве и за послове који нису у вези са њиховим личним интересом. Међу женама – Србинкама, како се саме зову – запажају се отворени и срдачни типови.

Највише их је било у печалби у Србији; има их који су одлазили у Румунију, врло мало у Бугарску. Сви су надахнути родољубивим осећањима средине у којој су живели. Први су усвојили све особине, начин мишљења и осећања београдских предграђа, нарочито Палилуле, или моравских вароши и села.

Сви воле свој завичај. Чак и код оних који су се отселили и годинама живе ван свога завичаја, остала је љубав за својим селом и планином. Они воле планински ваздух и осећају лепе стране пастирског живота.

Али се поред свега овога осећа увек печалбарски дух у коме је претежно материјалистичко схватање живота. Међу њима, па чак и међу онима који су у Србији дуже година живели угодно, чак и у богатству, запажа се врло мало духовног интересовања. И код њихове интелигенције превлађује интересовање пословне природе.

Мавровци се поглавито баве предузимачким и зидарским пословима у Београду и по моравским варошима и селима. Часни и вредни, они успевају да продру у све средине. Мада се задовољавају малом зарадом, стално напредују и успевају да се обогате.

З а време шумадиских устанака 1804 – 1815 године мавровско-реканска је група дала неколико људи који су најактивније учествовали у ослобађавању Србије: Жикић, који је утврдио Делиград, био је из Маврова, Чардаклија из Леунова. Конда Бимбаша који је први ушао у београдски град био је родом из једног села Горње Реке.

 

Горњореканска група

Ова је област између Кораба, Јужне Шар-Планине и Бистре. Обухвата 12 – 14 села у горњем току реке Радике, која се овде зове Горња Река. Њени се становници, зову Реканцп.

Кањон реке Радике, Македонија
Кањон реке Радике, Македонија

Са дубоким потоцима, високим испашама и снегом који се преко лета задржава у цирковима. Радика има карактер дубоких алписких долина. Од извора па до манастира Св. Јована Бигорског нигде нема равни око реке. Дубока 300—400 метара Радика се усеца у палеозојске шкриљце у које су уметнути кречњачки слојеви. Стране су врло стрме, готово вертикалне, до висине од 100 метара над реком, што је знак младог удубљивања и подмлађивања долине. Изузевши горњи ток у мавровској котлини, Радика је врло брза река са много скокова. И то је још један доказ да је њена долина подмлађена.

Долине притока су такође уски процепи, који се често нису могли толико усећи као главна долина: у овоме се случају притоке уливају водопадима. Једино долина Жрнонице има блаже стране.

Пре него што се дође до манастира Св. Јован Бигорски нема села у долини Радике; она је сасвим пуста. Села су на површима, у шумској зони; нека су на граници шумске и суватске зоне. Сва су збијена; нека су подељена на „махале”.

По положају и типу сва ова села чине исти утисак као аромунска насеља. За главни саобраћајни правац који иде дуж Радике везана су само путањама, често вратоломним.

У привредном погледу ова села личе на села мавровске котлине, имају више ливада и стоке. Али су сви становници печалбари и иду на рад поглавито у Цариград, мање у Србију.

Становништво је православне вере, али говори само арбанашки, осим ретких изузетака. Три су села са правим Арбанасима: Трница и Дубово, високо изнад пута који води Радиком, и Штировица под Корабом. Арбанашко становништво ова три села појачано је скорим досељавањем Арбанаса и неких мухамеданаца. Православни сматрају праве Арбанасе за своје највеће непријатеље. Није било давно када су бегови, међу осталима неки Сабрија из Трнице, дизали куле високо изнад пута и пљачкали путнике који су онуда пролазили. Они из Штировице су били у вези с Арбанасима из Дебра и Лурје и помагали их у пљачкашким походима приликом одвођења стоке из овог краја. Па и 1912 године, уочи Балканског рата, они су отели од једног богатог сељака из Броца (Бродец) 6000 оваца и изнудили му 2.500 турских лира. Услед оваквих отмица сточарство је бивало све теже и Реканци су га све више и више напуштали и одавали се печалби.

У Горњој Реци особито пада у очи с једне стране непријатељство православног арбанашког становништва према закорапским Арбанасима, а с друге стране врло тесне пријатељске везе са мавровском групом. Врло су чести бракови између Реканаца и Мавроваца.

Манастир Св. Јован Бигорски, у долини Радике, западна Македонија.
Манастир Св. Јован Бигорски, у долини Радике, западна Македонија.

Реканци доказују велико поштовање према православном манастиру Јована Бигорског, који су поред Мијака и они бранили. По уверавању многих а нарочито једног православног свештеника, који је родом из Дуфа, Реканци су били Срби и некада говорили само српски. Велики број добровољаца, ,круалија”, из овога краја пришли су за време шумадиског устанка Кара-Ђорђу. Осим Ничпура сва села имају српска имена. Старац од 110 година из Беличице причао ми је да памти када су старији људи у Реци још говорили српски. За време турске владавине Реканци су сачували литургију на словенском језику. Нису само имена села него су и топографски називи чисто српски (нпр. Големе Ливаде, Трнослива, Бразде, Говедарник итд.).

Каквог су порекла Реканци?

Несумњиво је, да су они слични мавровској групи. Немају веза са Мијацима. По свему се чини, да је ово становништво бар великим делом мешовито српско-аромунско. Али се намеће питање: шта их је нагнало да задржавши православну веру приме арбанашки језик, тим пре што су Торбеши, који су непосредно испод њих у Радици, сасвим супротно томе изгубивши православну веру ипак сачували српски језик. Можда би се ово могло објаснити њиховим географским и етничким положајем, јер су, осим Маврова и предела низ Радику, са свију страна опкољени Арбанасима. У њиховој области има чак и три врло стара арбанашка села.

Иако су по типу и начину живота сасвим једнаки са Мавровском групом, рекански се печалбари на страни баве само ситним пословима: недостаје и оног предузимљивог духа кога има код људи мавровске групе.

ИЗВОРБалканско полуострво и јужнословенске земље
Претходни чланакЈужномакедонски варијетет и битољско прилепска група
Следећи чланакМијачка група