Карактери изоловања и одвајања

1548

Супротно особинама спајања и прожимања, ове су географске црте препрека свима климским и биолошким утицајима, етничком премештању и покретима који произилазе из људске акције. Високе области изоловања служиле су као масивне пречаге. Етнички покрети који су преко њих прешли раздробили су се и тако ослабили и исцрпли се. Људске групе које насељавају области изоловања остале су као затворене и имале су, до извесне тачке, засебан развитак, који се разликује од развитка других група настањених у областима спајања и прожимања.

Кањон реке Мораче у Црној Гори
Кањон реке Мораче у Црној Гори

Многобројни географски фактори су узрок одвајању. Њихова дејства су различна. Чак и мале реке са ниским, али мочарним обалама, спречавале су људска кретања и данас још чине границу између извесних етничких група на Полуострву; такав је на пример случај са реком Лабом, чији доњи ток раздваја динарско од косовског становништва. Ова улога припада још више рекама, чије су долине дубоке и стрмих страна, као што су кањони Мораче, Пиве и Таре, који деле планинска племена Црногорских Брда. Међутим један планински гребен није препрека преко које би било врло тешко прећи, нарочито кад су обе стране насељене пастирским становништвом; дубоке клисуре које га просецају много су јача препрека за саобраћај између становништва. Планине и мочварне долине нарочито када су покривене густим шумама врло су знатне препреке саобраћају. Средњевековни путеви на Полуострву, којима су ишли каравани коња, обилазили су мочарне удолине и дубоке клисуре, а држали се страна и планинских гребена. Балканско становништво остављено само себи за време Турака, нарочито је искоришћавало стране и развођа и ту је градило путеве – крчанике, чији су се правци врло често мењали. Напротив, римски путеви су ређе избегавали клисуре и долинска дна. Железнички и данашњи путеви су у њима изведени. Тако је дакле ова улога одвајања, коју географски објекти врше, варирала са временом и са ступњем цивилизације, и наведени примери су само појединачни случајеви за изоловање и одвајање.

Кањон реке Таре у Црној Гори, најдубљи речни кањон у Европи
Кањон реке Таре у Црној Гори, најдубљи речни кањон у Европи

Највећа су препрека били људским кретањима а тиме и сталан фактор изоловања и одвајања: планински масиви састављени од више гребена и високих платоа, који су раздвојени долинама врло стрмих страна, или дубоким и затвореним карсним депресијама. Од истог су значаја и планинске области раздробљене на многобројне изоловане басене. Максимум изоловања и одвајања је кад се комбинују ова два типа. Али ови утицаји, мада су стални, нису апсолутни. Препрека је у вези са снагом људских кретања која теже да је савладају. Тај би се однос могао овако изразити: у колико је људско кретање моћније, у толико постаје способније да савлада чак и највеће препреке.

Динарски масив и његово раздробљавање нису могли да спрече Србо-Хрвате да свуда уђу и да га целог населе. Планински масиви мање се противе етничкој пенетрацији него покретима који произилазе из људске активности и струјама цивилизације. Централни Балкан и Средња Гора нису спречили Бугаре да пређу са једно њихове стране на другу, али деле северне области са патријархалним и турско-оријенталним режимом од јужних са јаким траговима старе византијске цивилизације. Осим тога, удаљавајући се од полазне тачке, покрет постаје све слабији и може да га задржи каква готово безначајна географска препрека. Струје српске миграције, прешавши Саву и Дунав, једва су где могле прећи Мориш и песковите брежуљке северно од Суботице у јужној Угарској; уколико су их прешле, нису се тамо дуго одржавале.

У даљем излагању ми се нећемо бавити о секундарним факторима изоловања (о мочарним долинама и кањонима и о малим планинским: масивима или о шумама и т. д.), већ само о утицају великих масива или планинских пречага и о утицају рељефа раздробљеног у жупе, јер то су главни географски узроци изоловања и одвајања.

 

Планински масиви

На првом месту су родопски масив и динарска и пиндска система. Родопски масив је најстарији, са најстаријим планинама, он је језгро Балканског Полуострва, пошто набирање тога масива датира из препермског доба, а у терцијеру је био изложен поглавито раседима и стварању потолина. Динарски и пиндски венци су млађи; они су резултат набирања терцијерног доба и доцнијих покрета. Ове три планинске пречаге су и друкчијег геолошког састава; њихов морфолошки развитак није био исти и рељеф им се знатно разликује. Због тога је била различна њихова улога изоловања и одвајања. Али, да изложимо најпре њихове заједничке утицаје.

Динарске планине, планински масив који се протеже кроз Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију и Албанију
Динарске планине, планински масив који се протеже кроз Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију и Албанију

Ови планински масиви одвајају напред поменуте области у којима се јављају противне особине, особине спајања и прожимања. Осим тога, у овим најмање приступачним областима Балканског Полуострва становништво је остало увек мање више изоловано и услед тога су у многоме друкчије све манифестације људске активности. Ти су масиви изгледали као огромна острва, око којих су се разливали и разбијали историјски таласи и струје цивилизације, као тиха и усамљена уточишта за склањање становништва које је бежало пред метежима сукцесивних најезда. Овде су се сачували и развили у најизразитијем облику старо балканско сточарство, сточарска кретања и неки стари занати, најчистије врсте патријархалног живота и племенског уређења. Према траговима старих народа који су се одржали у планинским масивима, а који данас ишчезавају пред нашим очима, можемо пратити разне фазе етничких асимилација које су се раније збиле на Полуострву. Овде су се, као готово свуда у планинским областима, укоренила и стално одржавала најотпорнија легла аутономног и независног живота слободних планинаца. На послетку одатле су готово стално полазиле струје миграција, које су плавиле области са географским особинама спајања и прожимања.

У току последњих векова цео планински део крајњег Запада на Полуострву био је зона изоловања и одвајања између Јадранског и Јонског Мора с једне, и унутрашњости Полуострва с друге стране, јер су попречни путеви били напуштени, покварени и зарасли. Динарски масив је у околини Скадра, на Југу, ограничен Дримом, а на Северу се наставља и у југоисточну Хрватску. На Југу обухвата Проклетије или Арбанашке и Црногорске Алпе, и на Северу се завршава Триглавом у Крањској. На Западу, према Јадранском Мору, обухвата последњи јадрански гребен, врло стрм, и допире на Истоку готово до реке Врбаса и до Сарајева. И ако је мањих висина и мање масиван од родопског, динарски масив има карактере изоловања и одвајања због кречњачких гребена, нарочито због пространих карсних платоа висине до 1200 м. и преко, и због затворених басена. Нормалне су реке овде врло ретке; највеће и најбрже су спуштене у уским долинама и клисурама које су дубоке до 800 м.; њих је теже прећи него највише планинске гребене. Али динарски масив не чини пречагу која би била непрекидна, без празнина. Трансверзалним долинама, превојима и усецима које смо поменули, он је подељен на делове мањег пространства, од којих је сваки избраздан уздужним депресијама, карсшш басенима. Ове удолине олакшавају унутрашњи саобраћај. Кроз та трансверзална и лонгитудиањлна угнућа овај планински масив је цео, све до крањске границе, насељен Србо-Хрватима; он је у етничком погледу најчистији крај на Полуострву.

Херцеговачки бегунци, слика Уроша Предића из 1889.
Херцеговачки бегунци, слика Уроша Предића из 1889.

Старо балканско становништво повукло се испред словенске најезде према јадранској обали као и према Сави и Дунаву; у јадранској области потпуно је претопљено у Србо-Хрвате тек последњих векова. После турске најезде у XIV и XV веку, на Србе је дошао ред да се склањају у динарски масив, нарочито они који су долазили из суседних области старе Рашке. Турци су једва кад продирали у унутрашњост динарског масива, за њих су то биле перифериске области, врло удаљене од Цариграда, и у њима су најслабији турски утицаји. Неки делови, као карсна Црна Гора, права планинска и карсна тврђава, остали су готово потпуно изоловани, и у социјалном погледу понашали су се као острва.

Становништво ових земаља, потпуно остављено себи, изгубило је врло много од оне материјалне цивилизације до које је било дошло у старој српској држави. Вративши се патријархалном стању, они су сами из себе створили своју цивилизацију. Племенске организације које су готово ишчезле под утицајем средњевековне српске државе, поново се јављају или се појачавају, нарочито у Северној Арбанији, Црној Гори и Херцеговини. Велике породичне заједнице, које станују у истој кући, задруге, брзо се поново образују. Извршило се право етничко и социјално подмлађивање. То је динарска патријархалност, која се у тако чистом облику не јавља ни у једној области. Али то није патријархалност примитивних народа (Naturvolker). Само спољни изглед задруге и динарских племена донекле одговара примитивном облику. Дух, којим је настројено ово динарско друштво, подложан је био дубокој еволуцији. Племена и динарске задруге били су обогаћени историјским искуствима која су стара више векова. Ту су се очували и израдили принципи високог морала и чврсте народне традиције. Овај нарочити облик балканске патријархалности је дакле усавршена и развијена патријархалност. Она је етничка карактеристика динарског масива.

Родопске планине у Бугарској и Грчкој
Родопске планине у Бугарској и Грчкој

Родопска система, која се простире између Марице и Струме, обухвата праву Родопу, Пирин са Боздагом и Рилу. То је најкомпактнији планински масив на Полуострву и, као целина, највиши. Супротно динарском масиву, састављен је поглавито од гранита и кристаластих стена; ретке карсне појаве су развијене поглавито у кристаластом кречњаку Пирина и Боздага. Као огромна пречага, он дели источни део Полуострва од централних области моравско-вардарске удолине; он је више пута био природна политичка граница. Ово је била област ратничких трачких племена; пастири Куцовласи који се овде налазе, вероватно су потомци Трачана и полулатинизованих становника северног дела Полуострва, који су се ту склонили. Доста њих је побугарено. Али, за време турске најезде, Родопе су населила турска пастирска племена, нарочито Јуруци. Под њиховим су утицајем многи Бугари, можда богомили, примили Ислам; то су данашњи Помаци који са Турцима чине већину родопског становништва. Етничка улога родопског масива била је дакле, донекле, различна од динарске. Као зона изоловања, он је сачувао аутохтона племена која су се овде склањала; тако и неколико бугарских група. Али због свога географског положаја, у непосредној близини Цариграда и Мале Азије и због својих пространих испаша, он је привукао Јуруке и тако био, до последњих десетина година, планински масив, више турски и муслимански но макоји други на Полуострву.

Гребен Старе планине
Гребен Старе планине

Балканска система је, као што смо већ напоменули, са венцима средњих висина и они су на више места просечени дубоким превојима, који олакшавају комуникације између дунавске платформе и маричког слива. Према томе они су много незнатнија пречага и препрека него што су динарски гребени и родопски масиви. Само се Централни Балкан са Средњом Гором на Југу одликују географским особинама изоловања. Овде су се, у Средњем Веку, повукли Аромуни или Власи, који су устали против Византије и образовали влашко-бугарско царство. Али у току идућих векова они су потпуно побугарени; остало је само нешто мало ових влашкобугарских трагова у антрополошким типовима и психичким особинама бугарског становништва овог краја. Неприступачнији од других делова Балкана, Средња Гора и Централни Балкан готово су искључиво насељени Бугарима. Неколико вароши и села ових области имали су неку врсту аутономије, због војних услуга које су чинили султану. После турске најезде, остављено себи, ово становништво се поново вратило у патријархално стање. Али се нису вратили на старо своје социјално уређење, на племена и задруге.

Планински масив Пинда састављен је од збијених венаца, који се настављају почев од Тесалије и Епира до Шарпланине у Србији. Мање затворен но динарски масив, он је осим тога много даље на Југу, тако да јужнословенска инвазија у почетку Средњег Века није овде продрла у оној размери као у претходне масиве. Поред тога, он је био удаљенији од Цариграда но родопски масив. Ове две околности биле су узрок што су карактери изоловања и одвајања пиндског масива добили велики значај. Овде се повукло испред словенских освајача многобројно аутохтоно становништво, романизовано и прожето утицајима византијске цивилизације. Ту су Аромуни били тако многобројни у Средњем Веку, да је јужни део ових планина, у Тесалији и Епиру зват Велика и Мала Влашка. Па чак се и данас највећи број Аромуна на Полуострву налази у пиндским венцима, мада су се они стално јелинизовали у јужним и пословењивали у северним њиховим партијама.

Јужни део Пинда масива у Грчкој
Јужни део Пинда масива у Грчкој

Још се и данас може пратити ова етничка асимилација. Југословени који насељавају централне и северне делове Пинда, разликују се од свих других Југословена на Полуострву неколиким архаичним: цртама, обичајима и особинама. Али, највише су утицале географске особине изоловања и одвајања пиндске пречаге на Арбанасе, старо балканско становништво, које је ту било пре насељавања Југословена. Пиндски масив их је одвајао и изоловао од лонгитудиналних полуострвских путева на Истоку, и тиме од културних утицаја чије су полазне тачке биле Византија и Солун. Осим тога, јадранско-арбанашко приморје, већим делом мочарно и, осим Валоне, скоро без добрих пристаништа, није привлачило културне струје које су могле да полазе са талијанских обала. То је један од главних узрока што су се Арбанаси етнички сачували и остали, од старина па до данас, готово у истом примитивном стању.

Напослетку ова четири планинска масива јако су утицала на распростирање разних цивилизација које су се развијале на Полуострву или тамо биле пренесене. О овоме ћемо се бавити у једној од следећих глава.

 

Раздробљеност рељефа у жупе

Врло се често сматрала раздробљеност рељефа као нарочита карактеристика Балканског Полуострва. И према томе се мислило да је раздробљеност главни узрок великог броја етничких појава и историјских и политичких догађаја, који су се на њему дешавали. Из следећих излагања видећемо да су ова мишљења претерана.

Раздробљеност рељефа је врло изразита карактеристика великог дела Полуострва, само она није ни једино ограничена на Балканско Полуострво нити је на њему нарочито претежна.

У опште, сви делови северне Европе, од Пиринеја, Алпа и Карпата на Северу, области претерцијерних набирања одликују се униформнијим и блажим рељефом од медитеранских области, које су биле изложене скорашњим тектонским покретима, терцијерним и постерцијерним. Последње се одликују младошћу рељефа, која је проузрокована тектонским процесима. Последица је ове тектонске младости живља ерозија, и зато су ерозиони облици медитеранских области у опште јаче изражени, нарочито су долине дубље и њихове стране стрмије него на Северу од венаца алпискога типа. Из тога излази да су у медитеранским областима ретке реке са онако пространим сливовима, и још ређи сливови са онако благим облицима и без дубоких клисура, као што се то види код Сене, руских па и немачких река. Реке медитеранских области теку кроз више басена и често дубоким клисурама прелазе из једног у други.

Балканско Полуострво припада јужној европској зони са раздробљенијим и млађим рељефом. Тектонски басени и речни сливови, јасно ограничени, поређани су и расути било дуж лонгитудиналних удолина било у планинским масивима. Кроз удолине теку велике реке које те басене везују један за други. У планинским масивима се тектонски басени налазе у пространим областима изоловања и одвајања и појачавају њихову обласну разноликост. Ове две групе басена чине, у оквиру великих географских целина, природне области мањег пространства, јужнословенске жупе.

Долина Радованске реке, Источна Србија
Долина Радованске реке, Источна Србија

Раздробљеност рељефа у жупе израженија је у западним и централним деловима Полуострва но у источном, изузев родопског масива. Дунавска платформа северно од Балкана и маричка удолина велике су географске целине, које ипак нису сасвим без секундарних речних и тектонских басена. Жупе су многобројније и изразитије између централног Балкана и Средње Горе; поређане са Запада на Исток, оне тако чине уздужну суббалканску удолину. На западу Полуострва, моравска област северно од Ниша, благих је облика и без дубоких клисура; овде су у свима правцима лаке комуникације. Напротив област којом теку Јужна Морава до Ниша и Вардар и њихове притоке, одликује се многобројним тектонским басенима, који дају централном делу Полуострва изглед шаховске табле. Жупе западног дела Полуострва, нарочито жупе динарског и пиндског масива, многобројне су и боље ограђене планинским: пречагама, мада су мање од претходних.

Изолаторски утицај жупа произилази из тешкоћа које становништво осећа прелазећи планинске пречаге између жупа. У колико су веће тешкоће у толико су жупе потпуније одвојене. Када су везане клисурама кроз које се може проћи, жупе су једне од других мање изоловане. Због овога, оне које се налазе у великим долинама Полуострва, у опште су мање изоловане једна од друге од оних у планинским масивима. Али су најизолованији карсни басени, који су нарочито многобројни у динарској системи. Окружени са свих страна стеновитим пречагама стрмих страна које су покривене шкрапама, они су такве природе да је до њих кашто једва могућно пешке доћи; комуникације између карсних увала и поља често су сведене на минимум.

Планински пут
Планински пут

Поред ових утицаја изоловања морфолошке врсте, има и других врло одсудних. Шуме које покривају планинске пречаге између жупа, чине да су међу њима комуникације још теже. Ако су басени испуњени језерима, онда ови водени покривачи, у примитивним приликама, врло јако одвајају становништво двеју обала. Кашто је последица ових препрека да остаје између две жупе један појас ненасељеног земљишта, који је све шири и мање се кроз њега пролази што су патријархалне прилике јаче изражене. То су морфолошки и вегетацијски узроци више или мање потпуног изоловања жупа.

Степен изоловања жупа зависи и од социјалних фактора: од ступња напретка или од цивилизације народа. О томе ћемо сада учинити само ову напомену.

Не треба мислити да је за патријархалног режима саобраћај између жупа био сасвим слаб. Патријархално становништво навикло је да прелази пешке планине, чак носећи на леђима тешке терете. Оно није било приморано, да би имало везе са својим суседима и да би могло вршити размену својих производа, да се креће колским или железничким путевима који, у осталом, нису ни постојали. Било је могуће прећи планине, па чак и изван превоја, многим стазицама које су се кашто једва виделе. Према томе саобраћај по линијама у патријархалном друштву је често замењен разбијеним саобраћајем, кретањем преко површина са угаженим путањама. Осим тога, патријархално становништво се бави нарочито сточарством. Тражећи пашњаке, пастири суседних жупа сретали су се на планинама идући за стоком. Приликом сточарских кретања они су прелазили и привремено се настањивали у суседним и удаљеним жупама. За време патријархалног стања извршене су и најмногобројније миграције на Балканском Полуострву, из чега је произашло мешање становништва разних жупа. Ово није била концентрација сеоског становништва у вароши, као што се то сада збива у многим европским областима, већ потпуно растурање исељеника из једне жупе у села друге жупе.

Катунска нахија, Црна Гора
Катунска нахија, Црна Гора

Становништво жупа било је донекле изложено различној еволуцији; оно је стекло по неке нарочите психичке особине, затим говорних црта, нешто друкчију ношњу и обичаје. Пошто је раздробљеност рељефа изразитија у центру и на Западу Полуострва но на Истоку, то је и етнографска разноврсност већа и друкчија у централним и западним областима но у источном делу. Изгледа да је раздробљеност рељефа нарочито била узрок обласној етнографској разноврсности која се види уједном истом балканском народу. Тако се само на Западу сачувала и обновила племенска организација, у затвореним карсним басенима Црне Горе и Херцеговине, у јако индивидуалисаним долинама Лима, Мораче и Зете и у готово непроходним областима између кањона Пиве и Таре; на исто тако оштре карактере изоловања и одвајања наиђе се у сливу Радике и Велике, у западној Македонији, у којима живе стара племена Мијаци и Брсјаци, сада без племенске организације. Многобројна племена или фисови северне Арбаније исто тако се налазе у оштро издвојеним жупама. Конфигурација земљишта је имала стварни утицај и на важност динарских племена у погледу броја. Племена карсне Црне Горе, која насељавају мале затворене басене (племена Катунске Нахије), беху и остала су до данас мања, малобројнија од суседних племена (Васојевићи, Дробњаци, Кучи), која насељавају простране речне сливове Лима и Таре и простране површи. Разлика између карсних и речних жупа види се дакле и у бројном стању племена.

Раздробљеност рељефа није једини узрок етничких разноврсности. Има и других, такође географске врсте, као климске особине разних жупа. Остали узроци су социјалне и психичке врсте.

ИЗВОРБалканско полуострво и јужнословенске земље
Претходни чланакГеографске особине
Следећи чланакКлима, тле и вегетација