Камени и моравски тип кућа

5727

Камена кућа јадранског приморја и голог карста

Сасвим је друкчија кућа медитеранске климе и њених одјека. То је кућа од камена, приземна или на два спрата, врло ретко на три. Место пећи има камин или огњиште нарочите врсте. Распрострањена је у јадранском приморју и по голом карсту, дакле у Истри, у карсту од Трста до Постојне, овде онде и даље до љубљанске котлине, у целом приморју од Трста до Скадра, и у Загори све до великих карсних поља западне Босне, где се још спорадично нађе. Уз Неретву продире до планине Ивана, и изнад Коњица је измешана са дрвеном кућом. То је једина кућа херцеговачке Хумине, а местимице је продрла и у северну планинску Херцеговину, где превлада дрвена кућа са собом и пећи. Напослетку, ово је кућа Црне Горе, од Боке до Ветерника, одакле почиње шумска динарска зона племена Васојевића. Угледањем на суседе, камене куће су продрле у Дробњаке, и овде онде у Васојевиће у чијим пределима има доста шуме. Област ова два племена представља мешавину камене и дрвене куће.

Манастир Студеница крај Краљева, Србија
Манастир Студеница крај Краљева, Србија

Најмање су трајне куће од ћерпича и плетери, које се, напуштене брзо обурвавају под утицајем влаге, кише, снегова. Дуже се од њих држе брвнаре, и ја сам видео у Србији брвнара грађених пред крај XVIII века, које су се добро одржале, али им је дашчани кров обнављан; ипак брвна иструле, и осим тога су дрвене куће изложене пожару. Камена се кућа најдуже држи, вековима. Не само да је камена кућа сталнија, већ се каменом и облик куће боље фиксира, могу се градити стубови и трајни украси и може јој се дати много лепши архитектонски тип, него кући од ћерпича. Истина и дрво може имати своју архитектуру, и у дрвету се може изрезати особито лепа орнаментика, али мање трајна. Напротив, камене су куће готово „вечите”, и у њима је материјализирана историја: по остацима и развалинама и из врло старих времена може се осетити ступањ историјског и културног развитка. И док је то случај у области камене куће, у унутрашњости Полуострва нема трага ни од двораца средњевековне властеле и владалаца, јер су били грађени од дрвета, плетери и ћерпича. Одржале су се једино од камена зидане цркве и манастири Средњега Века, и све боље у колико је у близини било доброг грађевинског материјала. Махом су грађене од слатководног травертина или бигра, који се да лако резати и клесати и који се под утицајем зуба времена превуче патином топле жућкасте боје. Мермери су употребљени у Студеници (из Радочела), у Дечанима (из Проклетија), у Бањској итд. где их у близини има, и то према укусу онога времена, махом мермери разних боја. Травертин, као грађевински материјал, изостаје иза брачког кречњака и трогирскога мермера, од којих су зидане многе од најлепших грађевина јадранскога приморја јер се у њима дају фино уклесати линије и разноврсни урези и врло се добро очувају.

Камене куће јадранског приморја су махом једна уз другу и поређане у тесне улице. Двориште је врло малено и у њему су стаје за стоку. Па како махом нема довољно воде за прање, то су дворишта и приступи ових кућа често прљави. Спадају међу најнечистије куће на Полуострву. Што се иде даље према унутрашњости, камене куће су разређене и с већим двориштима, изузевши нека села Катунске Нахије.

 

Камена приземљуша са кровом од сламе

Стара катунска кућа, Црна Гора
Стара катунска кућа, Црна Гора

Има више врста камених кућа, али се у главноме могу разликовати две. Једно је једноспратна камена кућа или једнодељна приземљуша, без икаквих унутрашњих преграда и презида; одговара динарској једнодељној брвнари. Од ње се разликује што је од камена, што је покривена ражаном сламом, ретко даском, чешће плочом, а у новије време све више црепом. Под је махом ледина или набијена земља, ређе од камена и плоча. Димњака махом немају, већ ако су плочом покривене, онда су све три плоче на крову мало одигнуте и зову се сачаци. Иначе имају на крову баџе или виђелице. Имају једна или двоја наспрамна врата. У зидовима има четвртастих, махом малих отвора, који се капцима затварају.

У неким крајевима, на пр. у херцеговачкој Хумини, карактеристично је за камену једнодељну приземљушу (која се кашто зове плоча) огњиште нарочите врсте, увек уз један зид примакнуто и саграђено од набоја, махом од црвенице. Око њега су с обе стране кревети од истог набоја, високи као и огњиште 2–3 дм. над подом; на њима се ноћива и седи око огња. Иза огњишта и кревета, уза зид, налази се пријеклад или иижуљ такође од набоја или озидан, висок 1 м.; служи за оставу; и по облику и по употреби је дакле, друкчији од преклада брвнаре.

Између њега и огњишта је куш, рупа за пепео. Изнад огњишта и кревета је черјен за сушење кукуруза, као што се кашто нађе и у брвнари; њега у неким крајевима Црне Горе зову иешер. Припуштени зид унутра у кући, на коме стоји посуђе и који одговара атули брвнара, зове се банак; банком се негде зове и набој у прочељу огњишта. А ашулом се овде зове опет дебела греда, али намештена преко горње равни кућњег зида, одакле почиње кров.

Од овога најпримитивнијег облика развиле су се дводељне и тродељне камене куће тиме што је унутрашња просторија подељена преградама од перде или чатме, дакле обичном преградом од дасака, чија је шупљина испуњена малтером а с поља окречена. Још чешће је предњи део, у који се с врата најпре улази, одвојен од куће плетером и зове се предкуће или харалук, јер се ту кашто и стока везује.

Напред поменутим начином је од „куће” одвојена засебна сувота која је из почетка служила за успрему, и зове се остава или хуера. Из ње се развила камара (соба) без пећи, ретко са оџаклијом или камином.

Кад се овако кућа издели, онда се онај део у коме је огњиште зове огљеница, ватреница или гријовница, како у којим крајевима; само се у околини Мостара и Невесиња то каткад назове и међувраће. Камин постаје све чешћи што се приближујемо јадранском приморју.

 

Дупла и тројна приземљуша

Има једна друкчија подела првобитне једнодељне приземљуше која се види у далматинској Загори и херцеговачкој Хумини. Отац који има више синова, направи често дугачку кућу од камена, коју доцније кад се синови ижене, прегради ниским зидовима, мало изнад човечијег боја, на две или три куће (на пр. у селу Радошићу у залеђу Трогара).

Осим тога и код Куча има двојних или дуплих кућа, које се тако у напред граде, да би чланови задруге, кад одрасту и оделе се, одмах имали своје засебне куће.

Ни у свима једнодељним приземљушама нема онаквог огњишта са креветом као у херцеговачкој Хумини, нарочито их нема у јадранском приморју и Загори. Овде су обично огњишта на набијеној земљи са познатим камењем или прекладима. А кад се у кући издвоји камара, онда редовно нема кревета ни у херцеговачкој Хумини. Пошто се то све више дешава, кревета постепено нестаје.

У приморским крајевима, почев од Кастава изнад Ријеке, и од Истре према Југу, затим у беговским кућама Босне, јавља се нарочита врста преклада који се зову демир-оцак или мечка, од гвожђа, негде од месинга, и на крајевима са изливеним или кованим скулптурама: најчешће главе од лава или хрта и других животиња; на мечку се наслањају главње при налагању ватре. Распрострањене су до у племе Васојевића. Ово је несумњиво романски, а неки мисле чак и илирски или келтски обичај. Некад је мечке од гвожђа било и у Левчу у Србији.

 

Двоспратне камене куће

Камене куће у некадашњем селу Рибарић, на обали Цетине (сада језеро), Далмација
Камене куће у некадашњем селу Рибарић, на обали Цетине (сада језеро), Далмација

Врло су честе куће на два спрата, и то нарочито у јадранском приморју, затим у Суторини и у Конавлима, у Црмници и Цеклину у Црној Гори; али се осим тога може рећи да су оне овде онде распрострањене по целој области камене куће. Оба спрата су зидана од тесаног камена.

Покривене су плочом или црепом и имају димњаке; прозори су од стаклета и затварају се капцима. Различити су уређење и употреба доњег и горњег спрата према начину занимања, и према томе су друкчији у селима и варошима.

У селима се овде онде јави кућа на ћелици, слична истој кући у области брвнаре, само је цела од камена. Права „кућа” са огњиштем је онај део који је брду окренут; док се доњи део, који одговара подруму брвнаре на ћелици, овде зове изба, негде и коноба, и служи за оставу или за затварање стоке. У спрату изнад избе је камара. Кад је кућа од два спрата и пространија, изба је кашто подељена плотом или зидом на одељке за разне врсте стоке; кад није то случај, онда је она магаза за пиће и за разне оставе. Тада су на горњем спрату више камара.

Кашто су ове куће велике и особито добро израђене грађевине, и то не само у јадранском приморју већ и у Црној Гори. У оном кршу и неплодности често изненаде посматрача двоспратне камене куће, које кашто имају облик кула са пушкарницама и зову се кулама. Дика је Црногорцу да има лепу кућу: има случајева да сељаци све своје имање потроше око грађења куће, па после остану сиромаси

У области племена Васојевића, нарочито око Лијеве Ријеке па до Андријевице, јављају се комбинације камене и дрвене куће, поред праве дрвене куће.

Васојевићске куће су често са свих страна окружене шљивацима или воћњацима са јабукама, крушкама итд., нарочито у Полимљу изнад Андријевице, и у том су погледу сличне са кућама у Шумадији. Саграђене су од дрвета, ређе од камена, а покривене даском или ражаном сламом. Често су на ћелици и на два спрата; зидови су доњега спрата или избе од камена, а горњи део је од брвана и то је „кућа”, кућа над избом; у њој се кашто виде на огњишту мечке, као у каменим приморским кућама. Имају двоја врата: веља и мала. Испред вељих врата има кашто целом дужином куће ајат, сличан шумадијским. А черен је (где га има) као у каменим кућама. Око огњишта нема кревета од набоја као у херцеговачкој Хумини. Напослетку, око васојевићских кућа често има клијеш, који по грађи и по употреби одговара вајату динарске, нарочито шумадијске брвнаре.

 

Кућа од ћерпича и плетери у моравско-вардарској области

Чим се удаљимо из крајева брвнаре и камене куће и њихових деривата, настају у централним и источним деловима Полуострва најразноврсније врсте кућа, међу којима је тешко установити типове. Све, изузевши оне у приморским областима Егејског и Мраморног Мора, граде се поглавито од плетери или чатме и од ћерпича, и та је грађа њихова заједничка црта. Иначе се на облицима, додацима и украсу кућа виде разноврсни утицаји: највише утицај феудалног система и с њиме у вези чифчијске и готово најамничке куће; византијско-егејски и турско-источњачки утицаји; и напослетку све више једна нова врста кућа која је у вези са брзим економским и културним развитком нашега доба. Али се у том шаренилу типова и утицаја ипак издваја кућа моравскога, затим у мањој мери кућа горњо-вардарског типа.

 

Моравска кућа и њени вариетети

Моравска кућа је често у пресеку квадратна, ређе правоугаона, здепаста, саграђена од плетери или од ћерпича, ћерамидом или кровином (у ранија времена и даском) покривена. Има карактеристичан плетен димњак, који је кашто горе шири но при основи; кад је ћерамидом наткривен зове се комин, а кад није наткривен онда гологлави. И целокупним обликом и овим димњаком, који је противност шумадијском капићу, ова кућа јако пада у очи.

Реновирана кућа војводе Степе Степановића, Кумодраж, Србија
Реновирана кућа војводе Степе Степановића, Кумодраж, Србија

Што се унутрашњег уређења тиче, она је редовно састављена од три дела, од ајаша, куће и собе. Док је ајат редак код брвнаре, овде је он готово редован део куће. То је ходник пред предњим делом куће, где су врата, чије је тле од набијене земље, ограђен даскама или летвама, са дрвеним стубовима који држе кров над ајатом, продужење кућњег крова. Негде ајат заузима само један део испред предњег зида, између врата и једног угла куће, и његов под је уздигнут те изгледа као нека врста ћошке. Поред имена ајат чује се име доксат. Из ајата или кроз велика врата улази се у ,,кућу” која је у главноме иста као и у брвнари; и кад је без тавана нема у њој черена. Соба је једнака са собом шумадијске полубрвнаре – получатмаре.

Око моравске куће нема вајата, али у неким крајевима, као у Левчу, има обичне собе и таквих које зову вајатима и у њима ноћивају ожењени задругари. Кашто у овој кући има и гостинска соба или оџаклија у коју се улази непосредно из ајата, не пролазећи кроз „кућу”.

У Посављу и Подунављу Србије моравске куће задржавају унутрашњи распоред, али су кашто од набоја, по угледу на познате куће од набоја у панонском басену, о којима ћемо се бавити у другој књизи.

Моравска је кућа сада скоро искључно везана за села збијеног или разрађеног типа, онако исто као што су брвнаре и полу-брвнаре куће разбијеног типа села. Услед тога је око моравске куће мало двориште и у њему мало стаја, обично по две до три. И оне су, као и кућа, с мање пажње и укуса грађене но зграде око брвнаре; око старовлашке и шумадијске брвнаре је велико двориште и много већи број и често укусно изведених стаја.

Кућа породице Крџалић у Јунковцу, Србија (сада споменик културе), са кровом покривеним ћерамидом
Кућа породице Крџалић у Јунковцу, Србија (сада споменик културе), са кровом покривеним ћерамидом

Ћерпич, од кога су често ове куће, морао је бити најпре употребљен у јужним вардарским областима, где се може лако испећи или стврднути под утицајем сунчаних зракова. Што се иде даље на Југ, до врата Солуна, све је више ћерпич употребљен. У Малој Азији, око Јенишехера и Ескишехера скоро искључно. И ако се с разлогом може претпоставити да су ћерпич и овај тип кућа дошли с Југа, ми сада можемо несумњиво само ово утврдити: најстарије куће овог типа у Морави градили су мајстори печалбари од горњега Вардара, из врањског и пиротског краја, нарочито Дарковчани и Црнотравци, и сељаци из Жлне код Књажевца. У новије време има и у области кућа овог типа вештих мајстора који граде куће истог унутрашњег уређења, од ћерпича и цигле, а покривају их не само ћерамидом већ и црепом; избацују камин и гологлави, а место њега уводе димњак као и по варошким кућама, и у опште целој кући дају бољи облик; особито је ајат кашто лепо израђен.

Област моравске куће је врло велика и једнако се увећава, а ја могу њено распрострањење изван Србије утврдити само по својим проматрањима од пре петнаест до двадесет година. Несумњиво је она и у доњој Морави новија кућа, можда тек од првих десетина XIX века, јер поуздано знамо да је до тога времена у овој шумовитој области превлађивала брвнара. Међутим је она данас, поред нове, главна кућа доњо-моравске равнице, и далеко је продрла уз Моравине притоке Јасеницу, Лепеницу, уз Ресаву, у Белицу, у Левач и Темнић итд. Шта више, од Сталаћа уз Западну Мораву продрла је до Краљева. Даље, то је боља кућа целе источне и јужне Србије заједно са шопском облашћу. То је кућа која од ослобођења (1878. г.) све више превлађује у целој Бугарској. Даље се она види на Косову, поред нормалне чифчијске куће; затим у скопској области као кућа од једнога спрата, јер тамо се јављају двоспратне куће вардарског типа, које ћемо мало ниже описати.

На овој великој територији има више вариетета моравске куће, као што је онај у области Црне Реке, по салашима и „котунима” Звижда и Хомоља и нарочито у Скопској Црној Гори и у Поречу. Да се задржимо само на неким од њих.

Као што је поменуто, у Скопској Црној Гори поред двоспратне куће има и приземљуша. Оне су велике, јер ови сељаци имају тако мало споредних зграда да кашто и стоку и сточну храну држе у кући. Зидане су од ћерпича, неолепљене и неокречене, противно осталим кућама моравског типа. Предвојени део куће, где зими стока борави, зове се пондило. Махом имају једну собу која се зове клеш. Немају тавана, а изнад „куће”, клети и пондиле има леса за сушење белог жита.

Карактеристична је за скопски вариетет кућарица или девојачка кућарица којих има и у Поречу. То је привремена зграда, која се гради после Митров-дана у иструлелом ђубрету, и граде је махом саме девојке, и то у облику дубирога. Разграде је о Ђурђеву-дану. Девојачка кућарица је нарочита стаја у којој девојке везу и шију преко зиме. У њој оне ураде све што једној жени треба за цео живот од везених ствари. Граде их у иструлелом ђубрету зато што је ту преко зиме топло.

Има једноспратних кућа од плетери и ћерпича сличног унутрашњег уређења и по Македонији јужно од Велеса све до Демир Капије, затим у дебарским и битољским крајевима. Али ове куће, неокречене, често покривене ражаном сламом и кровином, кашто без оџака и без прозора, чине бедан утисак. Раја није смела кречити и улепшавати куће. Чине прелаз између моравске и чифчијске куће. Нису једнаке и међу њима има више врста.

Тако се и у Поречу кућа састоји из два главна дела: „куће” и пондиле. Са врата се најпре улази у пондилу у којој је стока. ,,Кућа” је од пондила одвојена негде зидом а негде само дрвеном оградом или плетером, који је обично висок до 1 м. а никад не допире до тавана. У кући гори ватра и станује се, држи се све кућно посуђе, суши жито и чува храна. У зидовима има прореза који се капком затварају. Под им је увек земљан. Уз овакву кућу често има једна одаја, сасвим ретко две. Кашто и уз пондилу има мали одвојен простор, који се зове изба, и у њој се држе каце и још какве оставе.

Мало је друкчија приземљуша у охридском крају и Дримколу. Поглавито је од слабог материјала и још сличнија читлучким кућама. Много је више оваквих кућа са два одељка; један је иондило, у који се најпре улази и где се махом стока држи, други је део „кућа” где гори ватра. Ова су два одељка одвојена преградом од дрвета или плетеним зидом, који је висок 1.50 м. У ,,кући” се често држи поред посуђа и жито. На среди је велико огњиште, а његов део на коме се хлеб пече зове се средноиол; на једној страни од огњишта спавају старији, и тај се део куће зове нашланик, с друге стране спавају млађи, и то је кашишше. У зидовима су мали отвори, који се капком затварају. Ако су на кући двоја врата, онда се једна зову голема. Ретко је уз кућу одвојена соба, одајче, међутим има кашто гостинска соба (пријатељска одаја). Сасвим се ретко уз пондилу налази мали, плетеним зидом одвојен простор, који се зове изба, где се држе каце и остава. Пред големим вратима има кашто трем.

 

Појата источне Србије

Појата у селу Слатина код Бора, источна Србија
Појата у селу Слатина код Бора, источна Србија

Са моравском кућом у источној Србији, у тесној је вези појата; то је сточарска зграда. Породице ових области проведу скоро половину године на појати. Има и таквих села, чији сељаци стално на појатама живе; у село слазе само о празницима или по позиву власти. Кућа у селу је овде, дакле, нека врста иразттне куће, а права је сељачка кућа појата. Има и таквих села, чији сељаци већином немају куће у селу, већ једино појате. Тако је на пр. село Танда у Поречу. Појата, у којој сељаци стално живе, почиње од Дунава, не иде даље на Југ од Ртња, ретко мало даље, па и на овом простору јој значај са Севера на Југ опада. Све се више гради онако исто као и кућа моравске врсте.

 

Горњо-вардарска двоспратна кућа и вариетети

Противно брвнари и моравској кући, ова је редовно двоспратна. Јавља се у сливу горњега Вардара, нарочито у тетовској котлини, око Маврова, у Поречу, од Скопља до Велеса и даље; скоро у целој централној области Балканског Полуострва, изузев битољско поље, где, поред чифчијских превлађују једноспратне куће вардарског типа.

У вардарској области је око ових кућа често камени зид (у земљорадничким селима у равници), који личи на зидове утврђења и кашто стаје више од саме куће. Улазећи споља, у пространом дворишту наиђе се на кућу, обично неокречену, амбар и кош. Кућа је готово увек двоспратна, ћерамидом покривена. Доњи спрат је без патоса; ту се кува и гори ватра. Преградама од дасака су одвојена оделења за стоку, која се затвара у унутрашњости куће, и тако чува од крађе. Поред осталог посуђа, у вардарској кући махом се налази и бућка, за справљање масла. Горњи спрат се састоји из кревета и соба којих има онолико, колико је чланова задруге. Кревет одговара доксату моравске куће, само је ограђен дебелим даскама или брвнима. Лети се на њему ноћива и суши рубље или паприка. Кашто је у једном крају „кревета” амбар са два дела: у једном се чува брашно, а други служи као наћве. У собама нема патоса и кревета; место на коме се спава окружено је даскама а покривено сламом. Куће великих задруга, са преко тридесет чланова, имају већи број соба. Све ствари од вредности, одело, ћилими и т. д. чувају се у скрињама или ковчезима, или се вешају о зид. Ова кућа је слична конацима православних манастира на Полуострву. Можда је преиначени остатак властелинске куће Средњега Века.

Стара кућа у селу Сарацино, код Тетова, Македонија
Стара кућа у селу Сарацино, код Тетова, Македонија

У двоспратним кућама тетовске котлине и гњиланске околине је доле пондила, кашто и изба, а у пондили су степенице које воде на горњи спрат или „кућу” са огњиштем и са једном или више одаја. И у двоспратној кући су дакле и стока и људи под истим кровом. Ретко држе стоку изван куће. Сасвим ретко имају око куће ограђено двориште, а било ограђено или не, око куће је врло мало зграда, јер се труде да све сместе у кућу. Само где има амбар који зову житником или кош у коме се држи иченка (кукуруз). На другом спрату, у „кући”, највеће је оно одељење где гори ватра. Изнад ватре су гредице на којима суше обућу и одело и то зову сушалник. Имају нарочито место за стомне (тестије) и зову га водник или водниче; даље су ту ношве (наћве). У неким кућама има у једном углу хладник за мрс, облепљен као кош. Кућа је по правилу скоро празна, чађава, махом прљава и у нереду. Због задруга имају уз кућу кашто и две и три собе; у њима су сандуци или је обешено све оно што имају најбољега, нарочито ћилими и женско одело. Кревета нигде нема. И за куће ових области је карактеристичан чардак уз горњи спрат, као дугачка диванана дуж целе предње стране куће. Лети се на њему спава а зими служи за успрему.

Такве су куће и у шарским жупама, нарочито у Средској и у Сиринићу, само су често осим ћерпича и од камена зидане и облепљене, а нису такође никад окречене; покривене су ражаном сламом, ређе ћерамидом. Овде је сваки двор зидом ограђен, тако да се кроз село као између градских платна пролази. Двоспратне куће ових жупа су велике, јер има доста задруга, кашто и са 40 и 50 чланова. Скоро свака кућа има поменути чардак на диванану и држи целу једну страну другога спрата на кући; под њим је сухота која се зове ајаш.

Овакве су и арнаутске куће поменутих области у колико нису куле. У толико су се разликовале, бар у турско време, од хришћанских кућа вардарског типа, што су махом велике, од камена зидане, окречене, ћерамидаре са много оџака. На Косову су ограђене скоро непрелазном оградом од трња, које је набацано између зашиљених кочева, а на овим су натакнуте лубање од говеда и коња.

 

Нови типови кућа

На територији сва три претходна типа почели су се јављати разноврсни нови типови кућа; највише у области брвнаре, затим куће моравског типа. Сви имају ове неколике заједничке особине. Ти су домови махом пространији од оних старијих типова кућа, имају често две или више соба којима теже, између осталога, да замене и вајате и гостинске куће ранијих типова кућа. Што се више имућство развија, тоје све више ових нових типова, а у неким областима су превладали над свима старијим, као у Мачви, доњој Морави, Млави и Стигу, босанском Посављу и Семберији; али их има и у најудаљенијим планинским крајевима и ако, разуме се, ређе.

Некадашња кућа породице Живковић из тридесетих година 19. века, Бели Поток, Србија
Некадашња кућа породице Живковић из тридесетих година 19. века, Бели Поток, Србија

То су куће увек са зиданим темељом, овде онде још од плетери, нарочито од ћерпича, али све више од цигле зидане, а ћерамидом или црепом покривене. У овим областима цигла није римског или романског порекла (tegula) већ дошла ,,из прека”, и немачког порекла (Ziegel). Имају познате оџаке наших варошких кућа. Увек су окречене. Махом имају једна врата. Некадашња кућа породице Живковић из тридесетих година 19. века, Бели Поток, СрбијаПред кућом је наткривен трем или притремак и кроз врата се најпре улази у „кућу”, која се све више зове кујна или књижевно кухиња. Зна се да је од скора уведена; нема овде никакве везе између ње и горњонемачке или франачке куће, већ је такође усвојена „из прека”, а ови од Немаца (Kuche). Осим кујне, овакве куће имају редовно два оделења, од којих је једно соба и у њој станује домаћин са породицом, а друго је гостинска соба или башкалук. Ако је породица многобројнија, и нарочито ако има више ожењених чланова, нова кућа може имати и до 4–5 соба (ваљевска Тамнава, Колубара и Мачва). У свима собама има пећ, ређе гвоздена; још се држи стара каљавачка пећ са лончићима, јер је сматрају за бољу. Осим тога, и посуђе и намештај оваквих кућа све се више удаљују од посуђа и намештаја старих типова, и постају готово маловарошки. Још се највише у распореду појединих делова, затим у посуђу кујне, види утицај земљорадничког живота.

Многобројне су врсте ових нових кућа и мање више су друкчије у свакој области. Ретко су где, и то само по нека кућа, старије од 60–70 година. Изгледа да су такве куће најпре подизане у Мачви, и то је позната врста мачванских кућа, кашто споља бојама украшене и са лепим димњацима. Можда се упоредо с њима развила једна врста мало простијих али врло солидних кућа, које се зову нове осаћанке. Друге млађе, зову се шумадинка, тамнавка, и најдаље одмакла од свију богатинка, тако названа по селу Богатинцима у ваљевском округу. У ово село су долазили талијански мајстори, обрађивали камен и градили куће, управљајући се према навикама и жељама сељака; ови су од њих научили зидарски и клесачки занат и сами после куће градили. Оне се не разликују по типу и распореду од осталих нових кућа, већ су само боље изведене и темељ је озидан од лепо клесаног камена. Прозори су увек само од стакла. У Посавини и Подунављу јавља се, истина врло ретко, кућа од набоја с више оделења, коју зову ердељка. И негде, као на Забрежју, најпре ју је подигао досељени Влах.

Уз многе од ових кућа задржала се брвнара или полубрвнара-полуплетара као „стара кућа”, и то је још права сељачка кућа, у којој се млађи чланови породице више задржавају него у новој кући.

Нема сумње да су ове нове куће постале по угледу на варошке, овде онде можда и по угледу на новије сремске и банатске куће варошке врсте. Али, што се унутрашњег распореда тиче, оне нису никад исто ни са једним ни са другим од ових кућа: промењене су према потребама и укусу сељака.

Граде их мештани, а у Шумадији и Морави и мајстори печалбари из јужне Србије, од Маврова и Дебра, затим Пироћани, Лесковчани, Књажевчани и Врањанци, који су научили те нове начине.

За последњих тридесет година, од како путујем и проматрам, у свим крајевима су се у погледу типа куће извршиле огромне промене; могло се корак по корак пратити како се брвнара преиначава у дводељну, тродељну и т. д. кућу, како се брвна смењују најпре плетером и ћерпичом, а затим све више циглом, и тако јављају и необично брзо распростиру поменути нови типови кућа. Није далеко време кад ће старих типова, нарочито брвнаре, тако нестати, да ће је требати тражити само у забаченим планинским крајевима, готово онако исто као што сад тражимо сибару и бусару.

ИЗВОРБалканско полуострво и јужнословенске земље
Претходни чланакТипови кућа – брвнаре
Следећи чланакЗграде или стаје и остали типови кућа