Јадрански варијетет: Загорска група

1538

Динарци, насељени у Загори, нису се руководили разлозима економске природе. Остављали су богате и плодне земље, да би се населили у крајеве који су са Црном Гором и Ликом најсиромашнији на Балканском Полуострву. Узроци су њихову исељавању моралне врсте. Пошто се нису могли помирити са тим да подносе мрску насилничку владавину која их је сатирала, напуштали су завичај, не обзирући се на материјалне интересе, да потраже гостољубивију отаџбину. Тако су показали најлепше особине свога карактера: жилавост у борби, упорност у опасностима и дубоку веру у будућност. Изменили су се под утицајем географске средине и историских прилика. Али су се њихове битне психичке особине одражале.

Поглед на Сплит са истока. Илустрација из књиге Адама Роберта, 1764.
Поглед на Сплит са истока. Илустрација из књиге Адама Роберта, 1764.

Загорци припадају углавном патријархалном режиму. Тесно су везани за ерски варијетет динарског залеђа. И данас живе често у задругама или кортама. У пределу Буковици, североисточно од Задра, има задруга са по 80 чланова. По динарским обичајима жене су често старешине задруга. У пределу Пољицима, старој сељачкој републици код Сплита, одржала су се штавише врло разграната братства. Као и Шумадинци, тако и Загорци више воле живот по селима, и већина загорских вароши су у ствари велика села која су постала економским центрима неке области. Праве су вароши у приморју. Загорци се, као и Динарци патријархалног режима, одликују живом осетљивошћу и срдачношћу. Као и код тих Динараца, и код њих има велики значај крвно сродство. Имају многобројне изразе за означавање разних ступњева сродства. Носе црнину, „корут”, за врло далеким умрлим рођаком. Остали динарски обичаји долазе до изражаја нарочито о великим празницима (о Божићу, Ускрсу, слави). И код њих је, као и код других динарских варијетета, у обичају побратимство и посестримство.

Први испитивачи, нарочито Алберт Фортис, запазили су код њих гостопримство, великодушност и крвну освету. Имају исте празноверице као и Динарци. „Свака појава у природи, веле, и најмање ствари које се запазе, знаци су које шаље Бог и судбина”. Народна орнаментика, нарочито украси у дрвету, често је код њих оригиналнија и примитивнија него у другим јужнословенским крајевима. У животу и у свеколиком народном духу код Загораца има нечега, врло архаичног, нарочито код православних. Неке су од навика из приморских градова продрле у Загору, као нпр. чароице (машкаре о покладама), о којима се ништа не зна у зеленој динарској зони. По неки пут се може у Загори чути и која талијанска реч.

Стара фотографија народа из Загоре, Далмација
Стара фотографија народа из Загоре, Далмација

Код Загораца пада у очи права јужњачка живахност духа, која изненади кад се долази из Босне. Често су као запета пушка, занесењаци, и ове њихове изразите особине једва се скривају под велом патријархалне мирноће. „Народна је душа, вели славни талијански писац српско-хрватског порекла, Н. Томазео, пуна љубави и узвишених осећања. Она је промишљена; није сила живинска, већ нешто слатко и добростиво које од љубави долази и љубав рађа. Укопани послије толико стољећа у незнанству, јоштер нам је танана памет, слободан разговор и оштра мисао.” Загорци исто тако показују велику способност за интелектуално и уметничко делање. Неки од најистакнутијих људи српско-хрватског ренесанса на почетку 19. века били су родом из Загоре.

Често се у Загори наиђе на менталитет, нарочито на дух и хумор, варијетета Ере. Породични надимци су код њих чешћи него по другим динарским областима. Сви, и жене и људи, па чак и деца, имају надимке којима се указује више на њихове моралне или умне него на телесне особине. Уживају да учине смешним Бодуле, становнике јадранских острва, али им ови одвраћају називајући их Власима или Морлацима.

Ускок, цртеж с почетка 19. века
Ускок, цртеж с почетка 19. века

Овим се душевним особинама придружују друге, које су се развиле под утицајем особитог географског положаја Загоре, онога који је био последица турске најезде. Загора је онда била између турског земљишта у Босни с једне и јадранског приморја, које су држали Млечићи, с друге стране. Тако је она била спорна област која је често (у целини или делимично) мењала господаре, прелазећи из турских у млетачке руке. Од краја 15. до почетка 19. века Загора је била широка необезбеђена зона, по којој су се водиле непрекидне борбе. У њој су се населили динарски ускоци или пребези, који су тукли и сузбијали турске освајаче и допирали чак у Босну. Ускоци су били браниоци јадранског приморја, које су држали Млечићи, као што су динарски досељеници и старинци у пределима Војне границе штитили аустриско земљиште.

Загора је била само један, истина најпространији део онога појаса јадранских земаља који се без прекида настављао од Црне Горе до Лике и чије је целокупно становништво чинило живи бедем противу Турака из залеђа. То је била нека врста карсне тврђаве коју су чували динарски досељеници, у чијем је менталитету, који је био у основи исти, ипак било неких разлика. Он се је развијао у смислу националне независности у Црној Гори. У Лици и у Загори су се напротив ретко могле испољити тежње за независношћу: њихово је становништво силом прилика било приморано да се стави у службу Аустрије или Млетака и да им даје пандуре и најамнике. И турска власт и турски утицаји се нису могли одржати у овој зони вековних и огорчених борби.

Цела је Загора од Ријеке до Боке Которске, почевши од краја 15. века постала зоном ускока и хајдука. Млечићи су успели да у далматинској Загори организују пандурске чете, којима су на челу били најистакнутији ускоци. Већ су почетком 16. века биле чувене чете из Клиса код Сплита. Најпознатији су били сењски ускоци са кварнерског приморја, као и они из Равних Котара, код Задра. Бока Которска, одвојена Црном Гором од турске области, била је мање изложена, али су подвизи рисанских ускока равни подвизима осталих.

Хајдучке чете, које су вршиле честе и далеке упаде на турско земљиште, биле су преплавиле Загору и суседне босанско-херцеговачке планине. Попречни путеви нису били нимало сигурни. Хватани су бегови, каравани и новац прикупљен од пореза; ништа није могло проћи а да се не сукоби са четама. Ово доба опште несигурности трајало је дуго и оставило је трагова у народној души. Смелост, јунаштво, пожртвованост, лични понос и част чете, све су се ове особине развиле до највишега ступња.

У току векова су нарочито цењени телесна снага, постојаност и храброст. Ускочке песме славе људе „који су одгајени без колевке на сестриним рукама”; оне који спавајући под дрветом „тако снажно дишу да се гране са дрвета нијају”, оне ,,који лаки као јелен могу стићи и утећи”.

Хајдук у чети је морао бити у стању да подноси муке свакојаке. Била је срамота јадиковати чак и кад је неко смртно рањен. Хајдук је морао дисциплиновати своју храброст, тако да је смео на „запету пушку ударити”, како песма каже. Пре него би се чета коначно образовала харамбаша јасно опише новим члановима муке на које Турци стављају хајдуке. Песма казује, како је једнога дана неки харамбаша, да би приказао какве су то муке, одерао маторог јарца и пустио га да побегне у борову шуму. Могу се замислити бол и вречање рањене животиње приликом додира са бодљама борових четина. Не један од чланова чете изгубио би услед тога храброст.

Хајдук Стојан Јанковић Митровић (1636. – 1687), комадант војске далматинских Срба у служби Републике Венеције
Хајдук Стојан Јанковић Митровић (1636. – 1687), комадант војске далматинских Срба у служби Републике Венеције

У граничним крајевима босанским су Турци имали обичај да не убију хајдука пре него га метну на муке. Најпре су му ломили руке и ноге, затим су му вадили очи.

Витешки хајдуци нису одмах убијали заробљене Турке. Опраштали су им живот, да би могли причати о њиховим делима: ,,Не лажи, кажи истину о ономе што се десило, а ја ти опраштам живот који сам у љутоме боју задобио”. Двобоји су били чести, и то због безначајних ствари. Каквог бега, чувеног са велике храбрости, хајдук је чикао да се огледају. Борбе су се често водиле једино да би се опробало какво ново ратно лукавство. Отмица жена од Турака и од самих хајдука доводила је често до бескрајних борби и двобоја. Љубав према каквој лепој девојци изазивала је страшно супарништво међу заљубљенима.

Главни је задатак хајдука и ускока био у томе да чувају границе Загоре и да штите рају, своје сународнике тежаке, од Турака. Мирни сељаци су високо ценили ову услугу. Још и данас Загорци сматрају за част имати за претка неког хајдука. Имена и дела најистакнутијих и данас су добро позната, нарочито Стојана Јанковића, Илије Смиљанића, Синобада, Накића и других. У неким крајевима (особито у Буковици) људи и данас носе старо хајдучко одело.

Град Сењ са тврђавом Нехај, Даламција
Град Сењ са тврђавом Нехај, Даламција

У ускочким песмама и у загорским предањима нема похвале која би ишла у прилог Млечића. Очевидно је, да су они, као хришћани, радије гледани него Турци. Трпели су их, али се њихов карактер и њихови скривени начини нису допадали овим витешким и великодушним људима. Песма опомиње, да ваља увек бити на опрези, јер су Млечићи „старе варалице”. Није се могло развити ни узајамно поверење, утолико мање што су динарски досељеници били задахнути националним идеалом. „Досељеници су, каже Емил Оман, заиста долазилу са својим успоменама и ширили су их; познато је, да се српска средњовековна властела, коју су Турци лишили имања, настанила у Дубровнику са својом пратњом, међу којом беше гуслара који певаху о слави српских јунака. Било од ових гуслара било од других, главно је, да је у 16. веку већ “по целој Далмацији знање о томе било раширено”. Православни досељеници су у котлини између Дрниша и Книна у далматинској Загори дали име Косово, име поља на коме је била чувена битка. На томе се Косову сви загорски Срби скупљају 15/28 јуна сваке године. У једном извештају млетачког гувернера у Сплиту, 1574 год., реч је о подели животних намирница становништву: један стари, слепи ускок, кога води унука, враћа се с оним што је добио певајући песму о Краљевићу Марку а народ је у хору прихвата: сви су је знали. У песмама које славе ускоке јасно се казује, да се они боре „за крст часни и слободу златну”. Андрија Качић-Миошић, познати католички свештеник у 18. веку, родом из околине Макарске, иде још даље. Његова збирка народних песама је права настава о српским легендама и о српском родољубљу, а многобројна издања ове збирке су доказ њеног утицаја. У њој су испричана дела загорских ускока и цела српско -хрватска историја. Четири века млетачке владавине нису ниуколико ослабили народни идеал. Демократска осећања 19. века су га још појачала: и тако Загора, као и Шумадија, спада међу области са најразвијенијом националном свешћу. Често сам био изненађен наилазећи у најзабаченијим загорским селима на сељаке који су у српско-хрватским новинама пратили све догађаје који су се дешавали у Србији и који су били готови на све жртве за народно уједињење. Неки од најистакнутијих претставника српско-хрватског јединства су родом из Загоре: Павлиновић, Сава Бјелановић као и велики народни вајар, Мештровић.

И код католика као и код православних је била врло знатна верска сношљивост. У Средњем веку су мирно живели једни поред других. Турска најезда, која је православне одвела чак у северну Далмацију, још је више учврстила ову солидарност. Удружени у ускочким четама и католици и православни су се вековима борили противу Турака, свога заједничког непријатеља. Има интересантних примера ове сношљивости. Католици празнују многе чисто православне свеце и ради њих посте; то исто раде и православни и још присуствују молитвама католичких свештеника. Кашто су православни, кад нису имали своје цркве, годинама посећивали католичке. Али ова верска трпељивост не искључује потсмевања, која су последица живог духа код овога народа. Штавише међу њима долази до сукоба, сличних сукоба који се дешавају између странака.

Ово су особине становништва далматинске Загоре. Становници Боке Которске, Бокељи, унеколико се од њих разликују.

Бокељи су настањени на површима које су наставак Црне Горе и по уском приморју које их одваја од Јадранског Мора.

Бока је великим делом, као и Црна Гора, љути карст, који се отсецима и стрмим странама спушта у Јадранско Море. На више од тих отсека је брдска и планинска Бока, а испод отсека је уска приморска зона, право приморје, под пуним утицајем медитеранске климе, у коме, поред лозе и маслинке, успевају и лимуни, наранџе, палме, датуле итд.

У загорском (брдском и планинском) појасу се разликују северна и јужна Бока. Прва је на северу од Которског Залива, са Кривошијама и Суторином, а јужно од овога залива настаје с Грбљем јужна Бока и пружа се преко Паштровића до Спича.

Разгледница места Кривошије у Црној Гори из 1901.
Разгледница места Кривошије у Црној Гори из 1901.

Северна Бока је виша, и, осим доње Суторине, под карсним вртачама и увалама, међу којима је највећа Дврсно у Кривошијама, чинећи прелаз од увале карсном пољу. Међутим је јужна Бока нижа и осим карсних облика има у њој вала динарскога правца; питомија је дакле од северне. Изнад обеју се дижу кршевити отсеци и планине старе Црне Горе, преко којих води један друм од Котора на Цетиње, а остало су постопице и кириџиске стазе. Нема правога копненога залеђа, које би за Боку било везано и на њу упућено, осим неких делова старе Црне Горе; не дакле цела, јер су јужни делови Црне Горе, нарочито у новије време упућени на Бар и Скадар. Међутим је карсна Бока врло сиромашна и не може од својих производа живети.

У северној Боки је главно занимање сточарство, поред нешто гајења маслинке у нижим партијама, а јужна Бока живи више од уља, мање од сточарства. Немајући веза са даљим залеђем и будући производима сиромашна, Бока је целим животом упућена на море. Највећи је приход имала од бродарства, од преношења робе преко мора. Још и у првим десетинама 19. века имали су Бокељи око 250 бродова, којима су ишли по целом свету. Осим ових и многи други Бокељи су као морнари имали знатних зарада. Кад је са увођењем парних лађа пропало бокељско морнарство, настао је тежак живот, јер је Бока морала живети готово једино од својих скучених средстава. Осим тога, одајући се морнарству, Бокељи су запустили маслињаке, који су закржљавели, а виногради су заражени пероноспором и филоксером. Напустили су били донекле и зидарски занат: Бока је у ранијим временима давала чувене мајсторе, који су зидали Немањићима многе задужбине, тако и по Млецима, затим су градили куће, цркве, мостове по Херцеговини, Црној Гори и другим земљама. Сада су се томе занату опет почели враћати. Остало им је као сталан приход рибарство, од којега поред приморја живи знатни део јужне Боке. Становништво се морало исељавати или ићи на рад у прекоморске земље, нарочито у Америку одакле се неки враћају после дужег низа година, а други стално остају. Зато је број становништва у Боки остао скоро исти од средине 19. века до данас: 33.000 до 34.000 душа.

Херцеговачке избеглице. Илустрација из Illustrirte Zeitung, 1875.
Херцеговачке избеглице. Илустрација из Illustrirte Zeitung, 1875.

Бока је чисто српска област и њено је становништво по Сави Накићеновићу (Насеља српских земаља књ. IX) састављено од 836 српских братстава. Од ових су 137 старинци зетскога типа, већином католици (мада међу бокељским католицима, који чине нешто преко четвртине становништва, има и покатоличених Црногораца). Остало су досељеници, и то 325 братства из старе Црне Горе, а 288 братстава из Херцеговине (Ј. Ердељановић: Етничко сродство Бокеља и Црногораца. Глас Српске краљ. академије ХСУ1). Најјача су црногорска братства. Црногорци су се насељавали постепено, од 14. и 15. века до данас, а већина херцеговачких братстава доселила су се од 1693—1701 год. Бежали су од оскудице, због крвне освете, слабија братства су истискивана од јачих, напослетку су као сточари силазили преко зиме у жупнију Боку и неки остајали. По композицији становништва унеколико су различне северна и јужна Бока. У првој има мање старинаца, и, поред црногорских досељеника, има и много херцеговачких; у другој, поред више старинаца има поглавито досељеника из Црне Горе, а мало Херцеговаца. И пре пропасти бокељског бродарства било је овде онде исељавања из Боке. Тако су се нпр. 1453 год., после неуспешне побуне против Млечића, Грбљани исељавали у Италију. Има бокељских досељеника у ниској Херцеговини, нарочито у Шуми, Површи и Зупцима, затим у Црној Гори. Има их у Србији, у долини Љига и у Качеру. Расељавали су се и после неуспелих побуна против Аустрије од 1869 и 1882 године.

Иако су данашњи Бокељи већим делом досељеници из Црне Горе и према томе су с Црногорцима врло сродни, ипак они нису потпуно иста етничка група с Црногорцима.

Сишавши са карсне тврђаве, из земље слободних осветника, који су готово стално у ратном стању, Црногорци су дошли у Боки под јаче утицаје медитеранске климе, мора и поморских веза, у земљу много мирнију, са старим, иако ретким, становништвом, и са многобројним траговима и остацима старе и средњевековне културе.

Поглед на Херцег Нови на уласку у Боку Которску, Црна Гора. Цртеж Грансир Пјер Ежена. Преузето са www.montenegrina.net.
Поглед на Херцег Нови на уласку у Боку Которску, Црна Гора. Цртеж Грансир Пјер Ежена. Преузето са www.montenegrina.net.

Бока је имала и друкчији политичко-историски развитак. После римске и византиске периоде настала је српска; за Немањића је особити значај имао Котор, а на Превлаци је била епископија, коју је Св. Сава основао; немањићске традиције су врло јаке. Затим настаје владавина зетских Балшића, млетачка владавина, кратка француска и напослетку аустриска, против које су се Бокељи још и 1882 год. бунили (Кривошиски устанак). И после владавине Балшића остао је народ у тесним везама с Црном Гором, а једно време је Бока у црквеном погледу припадала цетињској митрополији. Услед смењивања разних владавина, услед старина и старих успомена, код многих Бокеља је развијена љубав и интересовање за старине и историски смисао, тежња за историским знањима. Између осталога, то сам осетио дописујући се са испитивачима насеља у Боки, који су због ових наклоности чинили често непотребне историске дигресије. Даље као резидијум историје и као резултат приморског положаја осећају се, нарочито у јужној Боки, трагови романско-медитеранске културе, штавише и утицаји талијанскога језика. Услед свих тих нових утицаја и прилагођивања стариницима образовала се дакле у Боки нова етнопсихичка група, у којој се истина још осећају трагови неких староцрногорских особина.

Тако је и у Боки до пре 40—50 година било пљачкашких похода. Држала се крвна освета, а судије при умиру звали су се „добри људи”, у јужној Боки „миротворци”. Што се иде више у старину, у Боки је све више био изражен ратнички карактер неких свадбених обичаја, честе зађевице међу сватовима, нарочито међу „старим сватима”; „и сада, каже Вук Врчевић о свом времену, не вреди свадба без икаквог старосвацког ината и кавге”. Било је много више Бокеља од јуначког поноса, од кичељивости, који су носили стару бокељску ношњу, китњасту и богату, са доламама и калпацима. Вук („Ковчежић”) каже, да је „у све четири грбљанске кнежевине било нашљедних кнезова, за које се говорило да би и дужд млетачки пред њима устао на ноге, кад би видео како су лијепо одевени и наоружани”. Уз ту ношњу је пристајала бокељска поза, која је слична староцрногорској. Још се умеју појавити са особитим самопоуздањем и самосвешћу, која се у пози осећа, слично Староцрногорцима. Осим губљења ових особина сада се по правилу запажа да не дају маха виолентности, кичељивости и осветљивости. Али имају правог поноса, и као да су међу Бокељима најпоноснији Паштровићи, који, до Аустрије, нису страној држави данак плаћали, а свак им признавао повластице и остављао их да се слободно управљају по својој племенској уредби и решењима, која су дванаест братствених главара доносили на „Дробном Пијеску”, на жалу поред мора. У новије време се развила предузимљивост за послове, има добрих трговаца и предузимача, свет се јако окренуо тековини, и зато им Црногорци замерају, сматрајући да све више постају „лацмани”: мисле, да су лукави. Има овде онде моралне еластичности, која се разуме и у опортунизму, слично оној далматинских приморских градова.

Уз ове моралне, главна је духовна особина Бокеља разборитост и духовна ведрина. „Небо је над Боком готово увијек плаво, јасно и чисто, као и душа њених синова”. (С. Накићеновић, Насеља IX). Има смишљања, и готово су увек способни уздржати се и испитати разлоге за и против неке ствари. У томе се можда опажају утисци оних многоструких искустава, које доносе поморске везе и додири.

Бокељи су говорџије и причала, који ни најмање не уступају Старовласима. Треба се само сетити беседника и причала из Љубишиних приповедака и из прича његова Вука Дојчевића. И језик су, причањем и домишљањем да ствари лепо искажу, тако усавршили, да је обилат речима, реченичним обртима и изразима као можда нигде у нашим земљама. Али много говоре, а о свадбама, крсном имену и на осталим великим гозбама „пију управо само по седам здравица: у славу Божју, у славу свијех светијех, у здравље домаћиново, у здравље црквено или свештеничко, у здравље својијех старешина или поглавица, у здравље царско, у здравље софре; осим напијања уза сваку здравицу имају мали припјеви, које сви у глас пјевају”. Око половине ручка јаве се почаснице, „неколике изабране певачице, младе жене и девојке, и наоколо трпезе у песмама припевају све мушке, који су за трпезом, и то редимице”. (Вук Караџић). Кад ко умре, ожале га сроднице загорским јаукалицама или тужбалицама, које су особито изразите и китњасте.

Црногорци на пазару у Котору, цртеж Лавића Л. Преузето са www.montenegrina.net.
Црногорци на пазару у Котору, цртеж Лавића Л. Преузето са www.montenegrina.net.

Имају много истесаних, готових фраза и флоскула, прича и пословица, које служе као норма или калупи за многе појаве у животу, и према њима се, изгледа, управљају. Особито их је лепо изнео Љубиша. Као да су мешавина од њихова животног искуства, искуства људских појасева, и од примљенога, и то по свој прилици двоструко примљенога, и са Истока и из Млетака. Нарочито су интересантне правне поставке, на основу којих умеју сваку ствар бранити као прави адвокати.

Али можда је за Боку најкарактеристичније то што је она област досетљивости, шале и хумора. Има људи ,,који умеју буру потковати и длаку на деветоро расцијепити”. Кажу, да је „шалу Бог оставио”. Нашалиће се и на рачун „светог владике”. Даље њихова је шала друкчија од ерске: ерска је шала махом убојита, оштра, кашто проста, док је бокељска шала блага и финија. По врсти шале више се приближују подринским и ваљевским крајевима Србије.

Бокељи су високо развијене националне свести, која је ојачана богатством српских историских традиција.

Ове особине нису развијене у једнакој мери по целој Боки. Има нарочито разлика између северне и јужне Боке, које су растављене Которским Заливом. И иначе се у Боки јављају изоловане мале географске целине, унеколико различних особина, на које је још Вук Караџић обратио пажњу. Утврђивање свега тога задатак је детаљних етнопсихичких студија.

ИЗВОРБалканско полуострво и јужнословенске земље
Претходни чланакЈадрански варијетет
Следећи чланакЈадрански варијетет: Приморска група