Источна или балканска област

Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Континентални блок

Противно егејској области много мањој, по главним особинама медитеранској и евроазијској, у коју море дубоко продире и тако сваки део постаје приморски, или бар њиме господари море, противно томе, свака је од великих области блока масивнија, више континентална, мање приступачна. Јадранско и Црно Море којима је континентални блок ограничен на Истоку и Западу, нигде тако дубоко не продиру у континенталну масу као Егејско Море. Осим тога, и једно и друго су унутрашња мора која са Средоземним комуницирају једино мороузинама. Континентални блок је увек био у већој зависности од сувоземних комуникација но од маринских. Никада није имао интимне везе са јелинским делом; ове две велике области истога Полуострва остајале су често стране једна другој; њихове узајамне везе су биле мање интимне него поједине од њих са земљама изван Полуострва. Али континентални блок је био, а и сада је једним делом у тесној вези са трачко-македонским приморјем. У опште, континентални блок је затворенији, усамљенији, ћутљивији, ако се тако може рећи, и утицаји с поља, нарочито приморски, кроз њега се много теже распростиру но у егејској области.

Даље, континентални је блок насељен највећим делом Србима и Бугарима, апстрахујући Арбанасе који насељавају косе и венце пиндског масива и изузевши групе турског становништва које се налазе на Истоку и Југу Полуострва. Противно егејској области, континентални блок је нарочито погодан за земљорадњу. Југословени који га насељавају прави су земљорадници, народ који плугом ради. Њихов начин исхране, становања, рада и зараде сасвим су друкчији од истих начина грчко-егејског становништва.

Континентални блок се одликује особинама спајања и прожимања, затим изоловања и одвајања које су описане у предходним главама. Према овим особинама, он се дели на три природне области:

– Источну или балканску област у правом смислу;

– Централну или моравско-вардарску и

– Западну или динарско-пиндску област.

 

Источна или балканска област

Извориште реке Марице у Рила планинама, западна Бугарска
Извориште реке Марице у Рила планинама, западна Бугарска

Ова је плоча одвојена од других области континенталног блока масивним и високим планинама: Карпатима, који се везују са Старом Планином и чине планински лук; јужније родопски масив, уметнут између басена Марице и сливова Струме и Месте. Само овде, противно другим балканским областима, планински венци и басени имају правац И.-З. Источна област је подељена Балканом на две природне целине: доњодунавску плочу која се налази између Балкана и Дунава и марички басен, и они су међусобно везани балканским превојима, нарочито онима у источном ниском Балкану. Маричком сливу припадају и северне стране Родопа. Оне су одвојене од јужних страна и долина овога масива пространом високом и ненасељеном облашћу. А између дунавске плоче и маричког басена уметнута је суббалканска удолина, коју на Северу граничи Балкан, на Југу површ Средње Горе. Она је састављена од низа тектонских потолина, почев од басена Златице на Западу па до Бургаса у приморју Црног Мора; у центру суббалканске удолине налазе се басени Казанлика и Сливена, најпространији и најплоднији. Кроз суббалканску удолину теку разне Маричине притоке; она је у економском погледу упућена нарочито на железнички пут Софија–Цариград, и у ствари чини део маричког слива од кога се разликује само неколиким особинама.

Доњо-дунавска Плоча од једног је комада, једноставна: то је готово потпуна географска целина. План који превлађује у њеном тектонском саставу очевиднији је и простији но у другим великим областима континенталног блока. Морфолошке црте су једнолике, готово потпуне правилности. Услед тога њоме влада и готово један једини климски тип. Одликује се једноликошћу производње: то је земља цереалија, нарочито пшенице. Њено становништво, било бугарско, било турско, одавно је било више земљорадничко него и једно друго Балканског Полуострва.

Искарова клисура, Бугарска
Искарова клисура, Бугарска

Централни Балкан, као и један велики део западног Балкана западно од Искрове клисуре, готово су искључиво састављени од црвеног пешчара, шкриљаца и гранита. На Југу су ограничени раседима; због тога се централни Балкан спушта на Југ одсецима од неколико стотина метара у суббалканску удолину. Због овог наглог и младог спуштања мале се реке јужних страна Балкана одликују врло живом ерозијом и корита су им искидана слаповима и скоковима. Северно од централног балканског венца ређа се низ венаца посталих набирањем, све нижих у колико се приближавамо доњо-дунавској плочи. На јужној ивици ове плоче, онде где се она сучељава са Балканом, балканске боре нагло престају и зато северни обод Балкана често представља такође одсек, али мање висок него што су одсеци јужне стране Балкана, који падају у суббалканску удолину; иза те линије где балканске боре на Северу нагло престају и где је било младих епирогенетских покрета, почиње доњо-дунавска плоча састављена од кретацејских и терцијерних готово хоризонталних слојева, који су само изузетно дислоковани и то раседима правца С.-Ј.

Река Јантра, Бугарска
Река Јантра, Бугарска

Изузев централног венца који је пресечен Искровом клисуром, сви други венци постали набирањем, као и доњодунавска плоча, дисецирани су системом паралелних долина правца Ј.-С., чије воде теку Дунаву. Делови ових долина прелазећи плочу иду често дуж раседа и зато су асиметричне: десне обале су више од левих. Потолине су ретке чак и у самим набраним венцима; у колико их има незнатне су, као басен Орханије на Западу, којим тече река Бербеш, притока Искрова. Речна мрежа Јантре, у центру плоче, најразгранатија је и најважнија. Сасвим су друкчије реке источног Балкана: Камчија и Провадија, лонгитудиналне долине правца З.-И., које се одликују ешнгенетским клисурама; оне се завршавају на Црном Мору. Ушће Провадије је лиман, језеро Девна. То је једна од многобројних геолошких и морфолошких особина којима се источни део бугарске плоче везује за јужну Русију. Источно од Јантре, реке су ређе и оне које постоје имају безначајну количину воде због степске климе која превлађује. Ови речни сливови деле бугарску плочу на жупе које су боље ограничене у набраним венцима но оне у доњо-дунавској плочи.

Готово је цела доњо-дунавска плоча покривена лесом и без шуме до северних одсека Балкана. То је најраспрострањенија област леса на Полуострву. Долине су усечене у лесу, а испод леса удубљене у терцијерне слојеве па и мезозојске који се појављују на њиховим странама. Под лесним су покривачем често затрпане терасе језерског порекла, које због тога овде не играју исту улогу као у моравско-вардарској области.

Доњо-дунавска плоча је агриколна земља велике плодности, где се нарочито гаји пшеница, мање кукуруз; то је једна од најпространијих житница на Полуострву. Али због тога што ексцесивна континентална клима варира из године у годину и жетве су различне и то у знатним размерима. За време летњих жега спрљен је највећи део плоче, који се налази изнад дна долина; ливаде и пашњаци су на плочи врло слаби. Она је осим тога тако оголићена да велики број села употребљава ђубре као средство за гориво. Овај монотон изглед прекидају вијугави појасеви зеленила, који се јављају на дну долина усечених готово до издани, до подземне воде. Воћке су ретке. Ова област готово нема рудног блага.

Тврђава Царевец у Великом Трнову, Бугарска
Тврђава Царевец у Великом Трнову, Бугарска

Кад се од северног балканског оквира пође на Југ, рељеф постаје разнолик. Земљорадња истина остаје главно занимање становништва али се јавља и сточарство у све већим размерима. Становници околине Трнова, нарочито села Љасковеца, били су до скоро познати као баштовани и вртари у многим земљама, па чак и изван Полуострва. У западном делу Полуострва њих данас замењују мештани и Срби из Баната и Бачке. Воћака има све више и више. Шуме су пространије, када се приближава централном балканском венцу. Густе шуме са ниским дрвећем, чије развиће изгледа ометано степском климом, појављују се у источном Балкану, у сливу Камчије, и у области Дели-Ормана. Сточарство постаје све више занимање становништва, нарочито око централног Балкана, где пространи пашњаци Вежена, Кадимлије и Јумрукчала са Чафадарицом као и пашњаци западног Балкана привлаче чак и аромунске пастире који мењају своја боравишта.

Доњо-дунавска плоча се разликује од других области Полуострва спољним везама, историјском улогом коју је играла и етничким саставом. Она има у многоме карактер понтијске области. Пошто се налази на источном ободу Полуострва и пошто је на Западу ограничена великим планинским карпатско-балканском луком, она је широко отворена према доњем Дунаву и Румунији, Црном Мору и јужној Русији. На Југу преко балканских превоја одржавала је везе са Тракијом и Цариградом. Близина ове велике вароши изузетног значаја нарочито је привлачила и утицала на народе, који су се настанили на доњо-дунавској плочи. У њеном источном делу развила се у Средњем Веку једна снажна држава, постала стапањем бугарских и словенских елемената. У Дрстару (Силистрија), Абоби, Преславу и Трнову Бугари су оснивали своје престонице и тврђаве. Ниједна балканска област није била у толикој мери под утицајем туранских народа који су дошли из Азије и јужне Русије.

Марачки басен који се простире до околине Цариграда, и који се до турске најезде звао Тракијом, можда је још потпунија географска целина но и доњо-дунавска плоча, нарочито његови горњи и средњи делови. То је велика потолина ограничена на Југу гранитом и кристаластим шкриљцима Родопе, на Северу шкриљцима и мезозојским стенама Средње Горе и Балкана. За источни су део карактеристични палеогенски пешчар, лапор и кречњак чији су слојеви готово хоризонтални. То је најпространији и један од најстаријих тектонских басена На Полуострву. Његово дно је ретко састављено од неогених слојева, већ готово искључиво од наноса балканских и родопских река. Правог леса нема јужно од Балкана.

Улица у старом делу Пловдива, Бугарска
Улица у старом делу Пловдива, Бугарска

Клима и производи су разноврснији но на доњо-дунавској плочи. Када се силази са балканских превоја или од Трајанових Врата (код Ихтимана) у равницу Марице, запажају се у вегетацији од Татар-Пазарџика, а још више у Пловдиву, утицаји медитеранске климе. Дуж Марице и њених притока појављују се пространа поља пшенице и кукуруза, затим плантаже дувана, паприка и многобројна поља ориза. Винова лоза успева на брежуљцима и на странама планина. На странама се ввде разноврсне воћке и дудињаци који служе за гајење свилене бубе.

Међутим, у источном делу басена превлађују утицаји степске климе, У њему, нарочито у околини Старе Загоре, Јамбола, Карнабада и Ајтоса, најпространија су поља покривена пшеницом; лети се виде велика поља покривена укрштеним стоговима пожњевене пшенице и цели ројеви жетелаца. Изузев сувих и спрљених платоа Странџе и предела исте природе којим пролази река Ергене, цела је област дакле врло плодна. Међу малим басенима суббалканске удолине, Туловско Поље око Казанлшса привредно је измакло од осталих басена пространим ружичњацима, од којих се добија скупоцено ружино уље, трандафилово масло. Мали басени Златице и Пирдопа, са њиховим воћкама, нарочито шљивацима, подсећају на Шумадију.

Одвојен Балканом од бугарске плоче и Родопом од Македоније, марички слив се отвара према Цариграду. Отворен је исто тако и према трачком приморју, нарочито према пристаништима у Дедеагачу и Еносу, окуком коју чини Марица близу Једрена. Странџа га одваја од стрмих обала црноморског приморја које се одликује клифовима и ситном разуђеношћу, те су слабо приступачне; једино је Бургаски Залив имао увек стварни економски значај за један део ове области.

Скупљачи ружа у Ружиној долини код Казанлака, Бугарска. Гравура Феликса Филипа Каница из 1870их.
Скупљачи ружа у Ружиној долини код Казанлака, Бугарска. Гравура Феликса Филипа Каница из 1870их.

Цариград је имао господарећи утицај на област Марице од првих дана Византије па до стварања данашње Бугарске; у Тракију су продирале цивилизација и историјске и етничке струје Византије. Све до турске најезде она је имала мешовито грчко-словенско становништво, које је дочевши нарочито од XV века прошарано етничким острвцима турских освајача. За време турске владавине, и нарочито почев од 1878. године, овде су се у масама настанили и превладали Бугари земљорадници, поглавито као чифчије. Изузев Македоније, ниједна друга јужнословенска земља на Полуострву није била под тако јаким утицајем старе балканске, промењене византијске цивилизације, као маричка област. Врло је лако познати њене трагове, још врло очигледне, готово у свим варошима, у великом броју села, и у онима која су насељена Бугарима. Био сам изненађен кад сам их нашао далеко на Западу, у вароши Клисури, јужно од Балкана. Ова цивилизација само по изузетку прелази Балкан и развође између Марице и Искра. Постоји врло јасна психичка разлика између трачко-маричког бугарског становништва и Бугара дунавске плоче. Напослетку марички је слив у доста великој мери био под азијским утицајем. Интересантно је забележити да се у областима Једрена и Пловдива појавила у Средњем Веку позната верска секта Патарена или Богомила, коју су из Азије овде донели јерменски досељеници. Одатле се она распрострла у знатном делу Полуострва, у Италији и јужној Француској, где је била позната под именом албигојске јереси.

Вискјар планина, Бугарска
Вискјар планина, Бугарска

Горњи слив Искра и предео од Софије до српске границе не припадају ни доњо-дунавској плочи ни сливу Марице. То је област специјалних географских особина, уметнута између Балкана на Северу, и родопског масива на Југу и Западу. Готово се у њеном центру дижу планине Вискјар и Љуљин, састављене од еруптивних стена и мезозојских слојева, који се смењују, а боре им имају правац И.-З. С обе стране ових планина ређају се кречњачки гребени; они на Северу (Србеница, Чепан и т. д.) имају облике широких гребена, а јужни, виши, оштрији, често назупчени (Влашка и Парамунска Планина и т. д.). Ови низови од гребена су просечени дубоким и дивљим клисурама Нишаве (Јерме) и њених притока. А ти гребени су растављени потолинама, карсним басенима и речним сливовима: трнски басен (Знепоље), басен Ћустендила (Крајиште) и Перника (Грахово) на Југу; котлине Драгомана, Забрђа изнад Цариброда, Висока и друге на Северу. Цариградски пут и железничка пруга прелазе у овој области развође Нишаве и Искра. Ова шопска област је готово потпуно обешумљена, а обрађена су само дна речних долина и котлина, са којих је принос од земљишта незнатан. Иако јако распрострањено сточарство је примитивно. У рудницима угља у Перншсу запослен је један део становништва. Према томе је ово један део Полуострва слабих средстава за људски живот. Шопи или Торлаци, који насељавају ову област, издржавају се на тај начин, што у великом броју иду у печалбу; раније су ишли готово једино по Србији, највише по ниској Шумадији, где су се многи и населили.