Главне психичке разлике код панонских Јужних Словена

1716

У панонском типу треба разликовати становништво на западу, становништво словеначких крајева до Загреба и становништво источно од Загреба.

Западни се варијетет може назвати словеначким или алписким, јер он обухвата поглавито Словенце који су настањени у Алпима или у алписким планинским пределима. У овоме варијетету превлађује старо становништво, оно које је остало иза старих словенских најезда. Источно од Загреба, напротив, већину чине балкански досељеници, нарочито динарски. Због тога су и балканске особине јаче изражене у овој источној области. Ова је област била под непосреднијим утицајима Полуострва, док се западно од Загреба више осећају утицаји западне Европе, свакако прилагођени старој народној основи.

Али и становништво на истоку од Загреба није сасвим једнолико. Становништво славонских котлина и малих планинских масива, до Винковаца, разликује се од становништва у Срему, Барањи, Бачкој и Банату. Треба, дакле, разликовати два психичка варијетета: славонски и сремско-банатски. У Славонији превлађује становништво које је пореклом од досељеника из Босне и Херцеговине, а у сремско-банатском варијетету становништво пореклом од досељеника са Косова, из Метохије и из моравске и вардарске Србије. У Славонији су измешани православни и католици, али већину чине католици. У сремско-банатској области превлађују православни. У славонском варијетету превлађују икавци и јекавци, док у сремско-банатском варијетету превлађује екавски дијалекат.

Уосталом прелаз између ова два варијетета је неосетан. Од Винковаца до Митровице се пружа широк појас земљишта чије би се становништво могло подједнако придодати или једном или другом варијетету. Почећемо са славонским варијететом.

 

Славонски варијетет

Народна ношња у Славонији
Народна ношња у Славонији

Оно што код овог варијетета одмах падне у очи јесу експансивна осећајност (широка осећајност, која се дели са другима) и доброта која кашто иде до слабости. Ове особине народне душе потсећају на руску душу. У обичајима и у народним умотворинама има много балканских утицаја. Тиме се ово становништво везује за становништво Мачве у Србији и за оно у северној Босни.

Указали смо на разне животне изворе у Славонији: плодно земљиште, шуме, шљиве, стока, нарочито свиње. Мада земља великим делом припада племству, кашто страног порекла, већина сељака су поседници, али често малих комада земље, што им не допушта да живе у онаком изобиљу као сељаци у моравској Србији. Многобројна су лепо уређена села, нарочито у суподини планина, где су куће, које су доста удаљене једна од друге и окружене шљивацима, поређане дуж недогледних улица. У селима по равници ове су дугачке улице покривене дебелим слојем прашине или блата према годишњим добима. Куће су уопште мале; има их и алписког типа, али покривених кровином. Мали је број вароши, и то само са по неколико хиљада становника. У њима знатно место заузимају Немци и Јевреји, али су их Хрвати готово већ похрватили.

Становништво је вредно и врло одано уживањима. На прелазном је ступњу: тек је изишло из патријархалне културе и није се још потпуно прилагодило савременом животу. Сви, али жене више него људи, надахнути су мишљу да живот треба уживати. Овај менталитет, који се подудара са руско-словенском нехатношћу, можда је и последица лаког живота у пределу у коме је земља уз мале напоре врло издашна у даровима.

Мушка ношња са широким чакширама није тако живописна као женска ношња. Женска се ношња одликује народним шарама у разним бојама које су кашто комбиноване са много укуса.

Још и у другој половини 19. века ово је становништво живело у великим задругама, које су данас готово сасвим ишчезле. Старешина задруге се звао газда. Уређење и унутрашњи живот били су исти као у задругама у Мачви, у Србији. Католици имају породичне свечаности које одговарају слави код православних, а сви на исти начин прослављају Божић, Ускрс и Духове. Гостопримство је врло развијено. По Ловретићу, њихове су епске песме још и у почетку 20. века биле исте као у Срему и у балканским земљама. Данас само старци знају песме о Краљевићу Марку, “цар” Лазару и Мандушићу Станку, али их певају без пратње уз гусле или уз какву другу свирку.

Лирске песме имају знатну вредност. Неке су сличне лирским песмама моравске Србије. Одржавале су се и старинске песме високог надахнућа као и друге које су очевидно босанског порекла.

Свадбено весеље у Славонији
Свадбено весеље у Славонији

Али се све ове песме губе, одношене бујицом савремених песама или балканских песама прилагођених данашњем укусу. У овим се песмама опевају догађаји из савременог, па чак и из свакидашњег живота. Врло су кратке. У овим се новим славонским песмама опевају поглавито љубавна страст и често необуздана чулност, уосталом без икаква притворства. Чулни је живот код њих необуздан. У тој бујици од страсти жене дају тон. Изгледа да им људи само следују. Уосталом, ни у једној другој јужнословенској области односи између полова нису тако слободни ни женски морал тако лабав. У њиховим песмама се често опева и скоројевић, заљубљен у самог себе. То су уопште типови, узети из самог живота.

Средњи друштвени слојеви живе у претераној раскоши, грубо подражавајући раскоши Беча и Будим-Пеште. Треба поменути и прекомерну употребу алкохола. На срећу, последњих се година славонско становништво почело привикавати здравијем животу, захваљујући српско-хрватским земљорадничким удружењима која се све више и више шире под утицајима из Загреба, као и под утицајем школованих људи, који се труде свим средствима да подигну морал код народа.

 

Сремско-банатски варијетет

У овом варијетету, који је врло близак славонском, одржало се више балканских особина. Осим Срба који су пореклом са Косова, из Метохије и из Северне Србије, он обухвата и досељенике из Босне и Херцеговине, па чак и из Далмације: познато је, на пример, да су се 1774 год. многи Срби из Далмације населили у околини Митровице, Голубинаца, Сурдука и Доњих Петроваца, па и око Карловаца, у Срему.

Салаш у Банату, Србија
Салаш у Банату, Србија

Највећи део зиратне земље припада Србима, нарочито у Срему, у западном Банату, и у оном делу Бачке који је у углу између Тисе и Дунава, познатом под именом Шајкашка. Срби сељаци су често богати. Живе у великим збијеним селима, са дугачким, правим улицама, или по расутим насељима, „салашима”. Нарочито су се на салашима одржале задруге, последњи остаци великих задруга из доба Војне границе. Ове су равнице много пространије од балканских, а земља је масна и плодна.

Неке особине динарских и балканских досељеника су се под утицајем туђинске управе доста измениле, али нису потпуно уништене; чак се и по варошима сусрећу јаки и необуздани балкански темпераменти. У овој новој друштвеној средини они чине утисак залуталих. Иако нису могли своју енергију употребити против угњетача, као што је то био случај у балканским земљама, ипак су јој давали маха. Чак и они који изгледају мирни и умерени постају енергични виолентни, ако им се дирне у народност или у веру. У овој су се средини одржали трагови хајдучког темперамента, његове плаховитости и његова одушевљавања. Приликом маџарског напада на Сентомаш, 1848 год., српски устаници су били најпре узмакли. Тада је један свештеник отрчао у цркву и овако се молио: „Боже! Ако Срби не победе, ти ниси Бог!”. Могло би се навести доста примера оваке плаховитости у осећањима, нарочито из времена Светског рата.

Ова се страсност показује и у приватном животу. Девојке више воле поносите и храбре младиће, који побеђују у јуначким играма и који су највештији јахачи. Ове особине више цене него богатство.

Михајло Идворски Пупин (9. октобар 1854. – 12. март 1935), српски научник и проналазач
Михајло Идворски Пупин (9. октобар 1854. – 12. март 1935), српски научник и проналазач

Целокупно становништво се одликује жарким родољубљем. Ни најмање сумње не може бити о националном идеалу који одушевљава Србе ових крајева. Код њих су, као и свуда међу Србима, врло јака историска предања: још се певају епске песме балканског порекла, нарочито у Срему. У овим је крајевима Вук Караџић чуо и забележио многе од најбољих народних песама, нарочито лирских. Ово је становништво увек живело истим духовним животом као и оно у Србији, па било да су духовна средишта били Нови Сад или Карловци, било да је то био Београд. Образовани људи из ових крајева су у маси притекли у помоћ Србији после њена ослобођења. Од најпознатијих ћу поменути философа Обрадовића, лингвисту Даничића, песнике Јакшића и Змаја Јована Јовановића и начелника штаба српске војске за време ратова 1912 – 1915 год., војводу Путника. Знатан број професора университета у Београду су пореклом из ових крајева, многобројни су још професори средњих школа, учитељи и други чиновници у служби српске државе. М. Пупин, који је пореклом из Баната, професор физике на Колумбија Университету у Њујорку, један је од најодличнијих српских родољуба. Из ових су крајева, као на хаџилук, долазили сељаци у Србију, да присуствују народним светковинама, да виде „свога краља” и „своју војску”, и поред тешкоћа и опасности које су их чекале приликом повратка. Ове су посете биле још чешће после ослобођења Косова. Сваки је српски сељак хтео да види ову националну светињу и да са ње понесе грудву земље за успомену.

Ипак су се под утицајем маџарске средине у менталитету ових досељеника извршиле неке промене.

Сасвим искључени из јавног живота, сведени на степен грађана нижега реда, једино су имали прилике да испоље своја родољубива осећања у говорима и о свечаностима. У тим је приликама освајало одушевљење, али одушевљење речима, као код Хрвата, кашто без дубоког одјека. Од средине 19. века су се могли већ уочити трагови овог површног одушевљења чак и у говорима и делима „уједињене српске омладине”.

У варошима су се испољавале друге склоности које се увек развијају под владом притиска: вештина да се прикрију интимна осећања, претварање да се одобравају дела која се из дна душе осуђују и нека извештачена, отужна углађеност, која је често прелазила у отсутност достојанства. Али овим манама нису захваћени сељаци, који су у основи остали здрави.

Али се услед економског полета, који је настао у последње време, све ово почело губити. Варошко се становништво тргло, као што приличи достојанству и озбиљности живота. Оно се одупире страним утицајима јаким бедемом своје финансиске и економске организације. Захваљујући напорима познатог националног радника, Васе Стајића, код младих варошких нараштаја се испољавају снажне националне тежње. Оне су нашле одјека чак и у Америци где је П. Радосављевић, са Колумбија Университета, ставио себи у задатак, да одржава родољубље код српских исељеника који се нису одрекли повратка у отаџбину.

 

Загребачко-загорска хрватско-словеначка група

Словеначки или алписки варијетет почиње загребачко-загорском групом, која се језиком и етничким особинама везује за Словенце, али се вековима издаје за хрватску групу и за књижевни језик усвојила је српско-хрватски језик. Ми ћемо је, дакле, разликовати од праве словеначке групе.

Вараждин, Хрватска. Стара разгледница
Вараждин, Хрватска. Стара разгледница

Загребачко-загорску групу чини становништво три среза уже Хрватске: вараждинског, загребачког и крижевачког, који су највећим делом били изван Војне границе и никада нису страдали од турске најезде.

Многобројно је старо становништво, нарочито у Загорју, у Пригорју и у Туропољу. Једну групу новог становништва чине хрватски досељеници пореклом из историске Хрватске, са јадранског приморја Лике и из Босанске Крајине. Наилази се и на насељене балканске Србе који су примили католичку веру. Малобројнији су досељеници са запада, из Крањске и Штајерске. Становништво, које је готово све католичко, говори кајкавским дијалектом. Иначе има у језику, као и у свима словеначким крајевима, немачких речи, више или мање измењених.

До 1853 године су сељаци, ,,мужи”, били обични наполичари, који уопште нису имали своје земље, и живели су онако као кметови под турском владавином. У политичком животу нису играли никакву улогу. Једино се племство, већином пореклом из старе историске Хрватске, бавило јавним пословима, и то нарочито загорско племство. Земља је уопште припадала племству, а уз њега су стојали и слободни сељаци који су били добили нарочите повластице. Загорско племство је често називано шљиварима по њихову главном извору богатства.

Хрватски писац Ђалски је у својим новелама и романима савршено приказао особине овога племства, и то онакве какве су биле до краја 19. века. Оне потсећају готово на динарске особине, али са променама које су последица нове друштвене средине. Оно што код њих изненађује, то су: осетљивост, плаховитост и одушевљење. Њихово понашање и држање су били пуни достојанства. Код сељака су уживали врло велики углед и они су их звали „наша моћна господа, звеличајна и зможна”. Гостопримство „правог властелинског дома” превазилазило је чак и најиздашније динарско гостопримство. Они су били неограничено одани пријатељи. Волели су лов, проводили су весео живот, приређивали честе гозбе са игранкама, са песмама и врло честим здравицама у част „лепога пола и отаџбине”. Особито су ценили добре говорнике, оне који су умели да дирну у најтање жице.

Овај живот са гозбама и светковинама морао је у току времена утицати и на њихов менталитет, и њихово политичко понашање се често мењало под утицајем двора и аустро-угарског племства. У 18. веку и у почетку 19. века почели су подлегати зарази германских обичаја. У сабору и на скуповима су често говорили латински, а код куће су у свој кајкавски дијалекат уплитали латинске и немачке изразе. Али су се у првој половини 19. века везали за Маџаре и почели су величати „јуначки маџарски народ: “Маџаре, који се уз нас као браћа боре већ 800 година за уставност”. У току борбе за усвајање српско-хрватског језика за књижевни језик једни су били уз овај покрет, док су га други нападали, под изговором да је латински језик језик племства. Народни говор за њих није био отмен. Динарски досељеници им нису били у вољи и звали су их Власима. Готово су презирали Словенце, „Крањце”, „те крчмаре и зеленаше”. Све што је долазило од Крањаца сматрали су да је окужено западњачким духом. Али је око средине 19. века ово племство почело све више сиромашити и већина је потпуно пропала.

Међутим су сељаци „мужи”, после свог ослобођења 1853 год. материјално много напредовали. Ова је област постала најнасељенија у Хрватској и Славонији; у неким долинама у Загорју је густина насељености 114 – 167 становника на км.2, у Туропољу 117 а у околини Загреба 66 (1910 год.). Баве се готово само земљорадњом и повртарством.

Хрватско Загорје
Хрватско Загорје

Земљишним облицима, типом села упола разбијеним и богатством у шљивама, њихови предели потсећају на Шумадију. Исто тако и неке психичке црте потсећају на шумадиске. Сељаци су везани за земљу, иако је живот постао врло тежак услед прираштаја становништва: не исељавају се, већ само одлазе у суседне вароши, те у њима појачавају словенски живаљ. Врло су марљиви, трезвени и издржљиви у раду. Имају даровитих људи. В. Јагић, бивши професор Университета у Бечу и до смрти најбољи словенски лингвиста свога времена, један је од најзнаменитијих.

Али ови сељаци имају одбојни дух, дух подвајања и отстрањивања. Једино себе сматрају правим Хрватима („Хорвати”). Онога који не говори њиховим дијалектом, готово сматрају за странца; своје непосредне суседе, становнике Жумберка и Карловца, називају „Власима”. Сваког странца који носи европско одело сматрају за „Краљца”, за Словенца. Положај кметова, врло сличан положају балканских чифчија, у коме су били вековима, утиснуо им је неке особине у карактеру, којима се приближавају централном типу. Често су неповерљиви. Солидарност ових сељака је солидарност потиштених. Сасвим су им непознати хрватска историска предања. Знају само неколико штурих прича о Краљевићу Марку (нпр. како је Краљевић Марко могао да поједе 50 кг меса, како га је један гроф отровао, итд.).

Њихов дијалекат нема у изразима и у сликама оне живописности динарског говора. Њихова прошлост довољно објашњава, зашто и њих нису могла никако захватити демократска осећања. Пригорци сматрају да се само власти и племство треба да баве државним пословима: они су, веле, упућенији него сељаци, мужи; племство треба да наређује, мужи да слушају; без господе не би било никаквог реда. „Сами мужи не би се могли мед собом погајити, саки би тел заповедати, а овак не смеју, нек морају унак делати, как господа оћеду”. Ово је становништво послушно, дисциплиновано и потпуно се покорава својим старешинама.

Врло су развијена и јака верска осећања. Сваки човек, веле они, треба да живи по Божјем закону. Не треба чинити нажао своме ближњем, то је грех; онај који буде живео као добар човек биће награђен на ономе свету; други ће искусити Божју казну. Самоубиство је забрањено. Бог нам је дао живот, и само нам га он може узети. Ова побожност се лако искоришћавала за насртање на друге вере. Али је на срећу свештенство, све више надахнуто националним идеалом, постало слободоумније. Оно умногоме доприноси просвећивању сељака као и продирању демократских идеја међу њима.

 

Права словеначка група

У Белој Крањској и у Штајерској неосетан је прелаз између загорске и праве словеначке групе. И овде превлађује старо становништво са којим су се измешали балкански досељеници, данас потпуно претопљени. Северно од Љубљане, у Корушкој, готово је само старо словеначко становништво.

Они себе зову именом Словенци (једнина: Словенец, женски род: Словенка). Немци су их доскора звали Вендима или Виндима. (Wenden, Wіnden).

Град Крањ у Словенији. Стара разгледница.
Град Крањ у Словенији. Стара разгледница.

Данашње њихово географско распрострањење показали смо углавном у шеснаестој глави ове књиге. У почетку Средњега века Словенци су имали врло велику област. Пре насељавања Маџара у панонском басену они су заузимали западни део овога басена, поглавито околину Блатног Језера. Средиште словеначког живота био је тада Блатни Град. Били су у додиру са Словацима и Чесима, и та је веза била без прекида. Данас више нема Словенаца у Угарској, осим у околини Зале и Ваша и даље до Шопроња. Они су држали не само Крањску, већ и целу Штајерску и Корушку, прелазећи чак и у Тирол, нарочито у Пустертал до Линца. На северу су допирали до Дахштајна и до Тотесгебирга. Најзад, они су на југозападу захватили један део данашње Италије до Таљамента. Изгубили су од свога земљишта у свима овим правцима, нарочито у алписким пределима, где су били у додиру са моћним немачким народом. Одржали су се само у Крањској и у јужном делу Штајерске и Корушке. Али су и у тим пределима крајем 18. века вароши биле јако понемчене. Почетком 19. века настало је словеначко буђење, изазвано духовним напретком и још више економским узроцима.

Иако краткога века, француска управа у земљи је била од великог значаја. Љубљана је била постала главним местом илирске краљевине. Француска је управа увела словеначки језик у наставу и подигла велики број школа; чак је излазио и један дневни лист на словеначком језику. Национално буђење код Хрвата јако је деловало на Словенце, који се од тога доба тесно везују са Србо-Хрватима. Врло су се радо школовали, и из њихове средине су изашле највеће словенске лингвисте 19. века, Копитар и Миклошић, и песник Прешерн.

Али поглавито економским напрецима имају Словенци да захвале што су се повратили, што су дошли себи и затим превладали у многим варошима које су дотле биле готово понемчене.

Многобројни су узроци овом економском полету. Услед тога што је сеоска производња била недовољна, а уз то се становништво умножавало, Словенци су се окренули индустрији и слободним занимањима. Многи су отишли у чиновнике, адвокате и свештенике. Ниједна јужнословенска област бивше Аустро-Угарске није дала толико учитеља, средњешколских наставника и, нарочито, католичких свештеника.

Учили су на немачком језику и у немачким школама, које су тек у најновије време замењене словеначким. Као и Чеси, они су тако усвојили немачке методе и организацију. Кад су се Словенци почели будити, тај је покрет добио највише присталица међу овом војском од образованих људи. Словеначко свештенство, откако је постало национално, играло је и игра и данас знатну улогу.

Град Копар, Словенија. Стара разгледница.
Град Копар, Словенија. Стара разгледница.

Досељавање из села у вароши је врло повољно утицало на овај национални покрет. Услед напретка индустрије, брзог развитка вароши и подизања железница у току 19. века сељаци су притицали у вароши где су јако конкурисали талијанским и немачким радницима. У почетку су долазили појединачно или у малим групама, због чега су врло често бивали понемчени или поталијањени; али убрзо затим, боље уједињени, почели су добивати поуздања у себе и у словеначку ствар. Чак и полупонемчени или полупоталијањени варошани словеначког порекла су почели да се враћају својој народности. Услед овога притиска Немци су готово потпуно ишчезли из вароши у Крањској, а јако су ослабили у другим словеначким средиштима. Истакли смо велике напретке Словенаца у Горици и у Трсту. Свуда су се јављали у све већем броју као трговци, предузимачи и банкари. У свакој вароши они данас имају врло јаке школске и економске организације. Престали су бити Крањци „увек задовољни” и са малим задовољни, како је рекао песник Водник крајем 18. века. Постали су енергични, предузимљиви и борбени; решени да заузму место које им у рођеној земљи припада, примају борбу са свима страним елементима. Дисциплина, на коју су навикли, нарочито им је помогла у овом родољубивом послу. Њихов економски напредак превазилази сличне напретке код осталих Јужних Словена бивше Аустро-Угарске (штедионице, кредитне задруге, развијени послови); у неким привредним гранама превазилазе и Чехе.

Економски напредак и са њиме национална свест продрли су скоро у све вароши. На све стране су основана земљорадничка удружења; многи се листови баве о економији и о интересима сељака. Пошто није био довољан број школа које је држава помагала, Словенци су оснивали приватна удружења, која су радила да се њихов број повећа. Ретки су неписмени. Свака словеначка породица сматра за потребно да учествује у раду родољубивих друштава, а издања књижевног друштва Матице у Љубљани свуда су распрострањена.

Мада нису имали университет (који су добили тек у својој ослобођеној и проширеној јужнословенској отаџбини) и мада је број средњих школа код њих био врло ограничен, Словенци су се врло често одавали вишим студијама. Университети у Загребу и у Београду су каткад налазили своје професоре међу њима. Има их и на университетима у Аустрији, чак и у Немачкој.

Идеја јужнословенског јединства је продрла свуда, чак и у сељачке масе. Нема више претставника покрајинске подвојености. Симпатије за Србију су велике и дирљиве. Словенци сматрају Србију за свој Пијемонат. Они су са зебњом пратили њене борбе за економску независност и за ослобођење својих сународника. Неизмерно је било њихово одушевљење за време ратова 1912 – 1918 године. Чак и у Корушкој, на најсевернијој граници словеначких крајева, аустриске су власти 1913 год. затвориле велики број сељака, који су отворено изражавали своје симпатије за Србију и прикупљали прилоге за српски Црвени крст. И поред свих прогона и претњи, у току Светског рата су стално испољавали своју несаломљиву вољу, да са Србима и Хрватима образују независну државу.

Истина су готово без историских успомена, али су потпуно захваћени јужнословенском идејом и данас су јој потпора. Вредни, постојани, снажни и методични, имају смисла за организацију. Код њих се наилази на исте особине као и код Динараца, али само утанчаније. У основи су демократе. Због свих ових особина, а и због свога географског положаја, они су одређени да играју врло значајну улогу у данашњој јужнословенској држави. У њој ће они бити најјача индустриска и највише западњачка група.

ИЗВОРБалканско полуострво и јужнословенске земље
Претходни чланакПанонски тип: Духовни развитак и опште особине
Следећи чланакУвод у Европа и Источно питање