Евроазијске особине и старе цивилизације

1708

Увод

Балканско Полуострво је мењало више пута име, чешће него ма која од европских географских целина. Ова су имена позајмљивана било од цивилизација које су се на њему развијале, или од имена великих царстава која су се на њему смењивала. Нека од тих имена се везују за начин како се схватао рељеф Полуострва у класично доба и у доба Ренесансе.

Tabula IX Europae, мапа Балкана из 1535.год. Лоренза Фрајза, Стразбург
Tabula IX Europae, мапа Балкана из 1535.год. Лоренза Фрајза, Стразбург

Пре XIX века научни свет се бавио поглавито историјом старина и старом цивилизацијом ових области. Образовани људи су били под јаким импресијама јелинске цивилизације, и због тога је превлађивало име Јелинско па чак и Грчко Полуострво. Други народи, и ако многобројнији, били су готово непознати, и поред њиховог великог броја бледели су пред Јелинима. Кад-кад се називало и Византијско Полуострво под утицајем студија које су се односиле на његову средњевековну историју и цивилизацију. Они, који су се бавили проучавањем римске историје и старина, зваху га кашто Римско или Илирско Полуострво, по имену области Илирика (Illyricum); а било их је који су претпостављали да су Јужни Словени западних области потомци старих Илира.

У исто време када су се употребљавала ова имена, неки географи и картографи са Запада служили су се именом Европско Отоманско Царство, Европска Турска, или још Царство Великог Турчина. Почетком XIX века, и до Берлинског Конгреса (1878. год.), име Европска Турска превлађивало је над другима. Оно је одговарало политичкој ситуацији у којој се налазила ова област до почетка XIX века; готово је цело Полуострво до тога доба припадало Турцима. Далмација, редом млетачка, аустријска, француска, затим опет аустријска, и мала Црна Гора, једина унеколико независна држава на Балканском Полуострву, нису значиле много. Али, првих десетина XIX века, Србија и Грчка се ослобађају и појављују на картама. Ове две државе скорашњег постанка пореметиле су картографска схватања. Са очевидном забуном, у недостатку другог општег имена, још увек се целом Полуострву давало име Европска Турска. Међутим, оно је све више и више улазило у сферу европских интереса, и у њега је продирала европска цивилизација. Испитивачи из првих десетина ХIХ века знали су да су у њему најмногобројнији јужнословенски народи, да они нису имали никаквог етничког сродства ни са Јелинима ни са Римљанима или Византинцима, и да се разликују од старих Илира. Раније дата имена нису се слагала више са новим фактима и новим знањима. Увидело се да је потребно напустити класична имена: Полуострво Јелинско, Византијско, Римско или Илирско, као и политичко име: Турска.

У почетку XIX века, под утицајем географских идеја Хумболта и Ритера, појавила се тежња да се политичке и историјске целине замене природним или географским целинама. Појединим великим областима давана су имена која су одговарала главним географским особинама, нарочито планинским венцима. Али у ово доба није био познат рељеф Полуострва. Још од класичне старине, па до средине XIX века, превлађивало је о томе сасвим погрешно мишљење. У доба Страбона и Птоломеја, цртало се на картама и описивало у географским делима једно планинско било, које се без прекида пружало од Истока на Запад, од Црнога Мора до Алпа. У доба Ренесанса оно се звало Catena Mundi или Catena del Mondo. Испитивачи прве половине XIX века зову га Централно Било (Centralkette). Оно је делило јужне балканске земље: Грчку, Македонију и Тракију од северних, теже приступачних и хладних области, са великим снеговима и јаким мразевима, које су насељене, како говораху Јелини, варварима. То Било је чинило високу баријеру између дивљих северних области и цивилизованог Југа.