Erski varijetet: Lička grupa

1986

Od osobitog je interesa odmah posle crnogorskih plemena proučiti grupu stanovništva u Lici, dobro doznate Ličane. U ovim dvema oblastima, vrlo udaljenim jedne od druge, nailazi se na iste glavne psihičke osobine. Ali su geografski, socijalni i istoriski uzroci učinili te su se raznoliko razvijale i dali im posebne pečate.

Ličani su stanovnici zaleđa Kvarnerskom Kanalu, između planina Velebita na zapadu i Kapele i Plješevice na istoku. Ovo je jugozapadni deo Hrvatske, planinska, periferiska i zabačena oblast, koja je još i danas bez dovoljnih saobraćajnih veza sa panonskom Hrvatskom. Tri glavna puta koji iz Like vode prema Jadranskom Moru, penju se na visinu od nekoliko stotina metara i prolaze kroz predele u kojima duva senjska bura, najopasnija na jadranskoj obali, koja često u toku zime prekine svaku vezu. Najzad, jadranska pristaništa senjske obale su mala, primitivna i gotovo bez trgovinskog značaja.

Plitvička jezera u Lici, Dalmacija
Plitvička jezera u Lici, Dalmacija

Lički reljef je sličan crnogorskom. Ovo je kršna celina, ograđena i sa istoka i sa zapada planinama (Velebit i Kapela). Između njih se pruža u dinarskom pravcu lička površ u kojoj su uložena karsna polja: Gospićko, Krbavsko i Gacko, oko istoimenih reka ponornica. Na istočnoj granici Like su Plitvička Jezera, niz malih jezera osobite lepote, koja su stepenasto jedna ispod drugih poređana i bigrenim prečagama rastavljena. Viši delovi ličke površi prosečeni su mnogobrojnim vrtačama i uvalama, sa čijeg dna, uz kiše i topljenje snega, uzme izbijati voda i privremeno ih poplavi. Osim dna karsnih polja i uvala, ostali su delovi Like pod kršem i „gričem” (goletima) i samo ovde-onde ima malo zemlje crvenice, koja se može obrađivati. Ali neka karsna polja, kao npr. Gospićko, pokrivena su kvarcevitim peskom i šljunkom, koji su nepogodni za kulturu ili daju samo slabe žetve. Klima je oštra: zime su jako snežne i vrlo hladne; preko jeseni su česti i jaki vetrovi i karakteristične hladne kiše iz bure; leta su sveža. Ovo je oblast u kojoj se teško živi i od čijeg zemljišta treba uz velike napore otimati mršave plodove. U ovoj se je sredini razvio čvrst, gotovo čeličan svet, koji može podnositi oskudicu i nevolje kao Crnogorci. Ali je ovo narod, koji se kraj svih nevolja jako umnožava, i pošto taj priraštaj ne može živeti od ličke zemlje, neprekidno se iseljavao i iseljava u panonske predele naseljene Srbo-Hrvatima, u Bosnu, u Srbiju i u poslednjim decenijama naročito u Ameriku. Zato je broj stanovnika gotovo stacioniran. Godine 1910 u Lici je bilo 205.000 duša, među kojima pravoslavni čine neznatnu većinu.

Kakvog je porekla ovo stanovništvo ? Među današnjim ličkim stanovništvom ima malo starinaca od pre 16. veka, i to poglavito među katolicima čakavskog dijalekta. Ogromnu većinu čine doseljenici iz Bosne i Hercegovine. Mnogi se od ovih poslednjih nazivaju Bunjevcima i kažu, da su iz Hercegovine, od reke Bune. Ima i potomaka senjskih uskoka, koje su austriske vlasti naselile naročito oko Otočca i Brinja, ali su i oni u Senj došli iz Bosne i Hercegovine. Ovo su pravi i čisti Dinarci i poglavito Dinarci erskog varijeteta. Pošto se je staro stanovništvo pred turskom najezdom iselilo u panonsku Hrvatsku i u Kranjsku, počelo je u 16. veku novo naseljavanje. Ono je nastavljeno za vreme turske vladavine (begovi su naselili kmetove, naročito pravoslavne Srbe iz Bosne) do 1689 godine, a nije prestalo ni docnije, za vreme austriske vladavine u Lici. Ovi su dinarski ljudi doneli u Liku najčistiji štokavski dijalekat. Zato nije čudno, što se ovde, više no igde u Hrvatskoj, čuje onaj naš zvučni dinarski jezik, bogat rečima i frazama, i što se naiđe na pričala i rođene pripovedače. Čakavski dijalekat starog stanovništva stalno se gubi. U Lici nema drugih predanja osim onih o Kosovu, o Kraljeviću Marku i o Nemanjićima, koje je donelo dinarsko stanovništvo.

Ličanin u narodnoj nošnji iz 1830.
Ličanin u narodnoj nošnji iz 1830.

Duša u Ličana je splet dinarskih osobina o kojima smo govorili. Kod njih se nailazi na erske psihičke nianse. Kao kod dinarskih ljudi, ove su osobine pretrpele promene za vreme turske uprave. Ali je na njih od velikog uticaja bilo osnivanje Vojne granice, i ono je učinilo, da su Ličani dobili neke gotovo nove psihičke osobine.

Široki narodni slojevi kod Ličana su sačuvali dinarske osobine: vrlo razvijeno saučešće, osećajnost i blagorodnost. Podilaze ih žmarci od zebnje i ganuća. Imaju čednosti, stida i srama, koje nije mogla mnogo oslabiti ni Vojna granica ni austriska kasarna. Imaju velikih pokreta duše: mogu mnogo opraštati i žrtvovati se, a mogu se i svetiti do istrage. Mogu se do dna duše uzmutiti i uzrujati. Ogrešiti se, to je najteže i najdublje osećanje, koje više peče dušu no što je ma kakva radost može razveseliti; nema ispaštanja koje ne bi podneli da olakšaju duši. Osobito cene ljude „od prave, od Božje strane” ili „desne ljude”, dobre i na dobro upućene; za čoveka rđavih osobina i koji veru ne drži imaju reč raščovek. Teše se sudbinom u najgorim prilikama i njoj se pokoravaju.

I na Ličane je uticalo doba turske vladavine i hajdučija, kojoj su se za vreme te vladavine i docnije odavali. U tursko su vreme Liku bili pritisli i držali bosanski, poglavito krajišnički, begovi naše krvi, snažni i violentni Dinarci, i podigli po njoj svoje kule i gradiće, da se bore sa domaćim hajducima i senjskim uskocima. Ličani su se odmetali u hajduke i stalno se borili sa begovima. Posle oslobođenja, 1689. god., Turci su izbegli ili se pokrstili, ali je Lika ostala na međi turske Bosne i mletačke Dalmacije, dakle na položaju zgodnom za hajduke, koji su mogli, prelazeći granicu, sklanjati se od neprijatelja. Hajdučija se, dakle, u Lici produžila i posle oslobođenja, kroza sve vreme Vojne granice, do u drugu polovinu 19. veka. Lička hajdučka epopeja trajala je oko tri veka i ostavila je u njihovu mentalitetu jake tragove. To je bila ona dinarska hajdučija, u kojoj pored surovoga, osvetničkoga i plahovitoga, ima isto toliko i vlastelinskoga i duševnoga. Za njih je „vera”, data reč, čak i neprijateljima, bila svetinja; oni, koji datu reč nisu poštovali, bili su ljudi bez vere. Voleli su dvoboje i nisu se plašili časne smrti. Hajduci su bili zaštita protivu turskih i domaćih pakosnika. Bilo je i hajdučica. Surovi prema nasilnicima, oni su ipak bili vrlo pobožni: često su u kundaku od puške nosili kost nekoga sveca, da im ne mogne nauditi nasilničko zrno; mnogi nisu sedali za jelo, dok ne očitaju Očenaš; na polasku sa daništa okretali su se istoku i molili Bogu. Mnoge je od hajduka narod smatrao svetim, jer im je život ugodan Bogu i ljudima. Kad poginu, devojke su ih u kolu opevale. Iako nisu imali one uzvišene ideale šumadiskih i crnogorskih junaka, ipak im se često pripisuje misao o narodnom oslobođenju. Bilo ih je koji su išli u hajduke od junačkog zora i da se nanose junačkog ruha i oružja. Drugi su i zbog malih uvreda išli u hajduke, jer su kao svi dinarski ljudi smatrali, da se bez obraza ne može živeti i da se uvreda mora osvetiti. Najviše ih je išlo u hajduke zbog nepravde i od razjarene mržnje. Pušku, koja sveti nepravdu, zvali su kosovka. U docnije vreme su se odmetali u hajduke, jer su ih vređale uredbe Vojne granice, prema kojima su ljudi i za sitnice batinani.

Krajišnik sa suprugom
Krajišnik sa suprugom

Uticaj Vojne granice je bio još jači. U 16. veku su Turci počeli sve više prodirati u Kranjsku, u Štajersku i u Korušku. To je bio razlog, da se ustanovi tzv. Vojna granica ili Vojnička krajina, i već oko sredine 16. veka razlikovale su se dve krajine, Slavonska sa Varaždinom kao centrom i Hrvatska krajina, čiji je centar postao Karlovac, osnovan 1579 godine. Posle oslobođenja Lika je postala glavni deo karlovačke Vojne granice.

Nemački upravnici Vojne granice su osetili da se na osnovi onih ljutih i junačkih osobina ličkih može stvoriti vojska sa visokim vojničkim sposobnostima i upotrebiti za interese dinastije i države. Sve je bilo postavljeno na vojničku osnovu: administracija, škole, sudovi. Svaki je čovek bio vojnik. Sve je utvrđivano naredbama: i kako da se zemlja obrađuje, i kada da se usevi seju i žnju, gde i kada da bude pazarni dan i gde da se crkva podigne itd. Pre Vojne granice Ličani su živeli samo u razbijenim selima, u odvojenim grupama kuća od izdeljenih zadrugara. Vojnička uprava ih je počela saseljavati i sašoravati u drumska sela, u kojima su kuće poređane s obe strane puta. Od toga doba naročito njihovu dinarsku kuću brvnaru počinje zamenjivati kuća alpiskog tila, slična kućama u Salcburgu i u Gornjoj Austriji.