Ерски варијетет: Личка група

889

Од особитог је интереса одмах после црногорских племена проучити групу становништва у Лици, добро дознате Личане. У овим двема областима, врло удаљеним једне од друге, наилази се на исте главне психичке особине. Али су географски, социјални и историски узроци учинили те су се разнолико развијале и дали им посебне печате.

Личани су становници залеђа Кварнерском Каналу, између планина Велебита на западу и Капеле и Пљешевице на истоку. Ово је југозападни део Хрватске, планинска, перифериска и забачена област, која је још и данас без довољних саобраћајних веза са панонском Хрватском. Три главна пута који из Лике воде према Јадранском Мору, пењу се на висину од неколико стотина метара и пролазе кроз пределе у којима дува сењска бура, најопаснија на јадранској обали, која често у току зиме прекине сваку везу. Најзад, јадранска пристаништа сењске обале су мала, примитивна и готово без трговинског значаја.

Плитвичка језера у Лици, Далмација
Плитвичка језера у Лици, Далмација

Лички рељеф је сличан црногорском. Ово је кршна целина, ограђена и са истока и са запада планинама (Велебит и Капела). Између њих се пружа у динарском правцу личка површ у којој су уложена карсна поља: Госпићко, Крбавско и Гацко, око истоимених река понорница. На источној граници Лике су Плитвичка Језера, низ малих језера особите лепоте, која су степенасто једна испод других поређана и бигреним пречагама растављена. Виши делови личке површи просечени су многобројним вртачама и увалама, са чијег дна, уз кише и топљење снега, узме избијати вода и привремено их поплави. Осим дна карсних поља и увала, остали су делови Лике под кршем и „гричем” (голетима) и само овде-онде има мало земље црвенице, која се може обрађивати. Али нека карсна поља, као нпр. Госпићко, покривена су кварцевитим песком и шљунком, који су непогодни за културу или дају само слабе жетве. Клима је оштра: зиме су јако снежне и врло хладне; преко јесени су чести и јаки ветрови и карактеристичне хладне кише из буре; лета су свежа. Ово је област у којој се тешко живи и од чијег земљишта треба уз велике напоре отимати мршаве плодове. У овој се је средини развио чврст, готово челичан свет, који може подносити оскудицу и невоље као Црногорци. Али је ово народ, који се крај свих невоља јако умножава, и пошто тај прираштај не може живети од личке земље, непрекидно се исељавао и исељава у панонске пределе насељене Србо-Хрватима, у Босну, у Србију и у последњим деценијама нарочито у Америку. Зато је број становника готово стациониран. Године 1910 у Лици је било 205.000 душа, међу којима православни чине незнатну већину.

Каквог је порекла ово становништво ? Међу данашњим личким становништвом има мало старинаца од пре 16. века, и то поглавито међу католицима чакавског дијалекта. Огромну већину чине досељеници из Босне и Херцеговине. Многи се од ових последњих називају Буњевцима и кажу, да су из Херцеговине, од реке Буне. Има и потомака сењских ускока, које су аустриске власти населиле нарочито око Оточца и Бриња, али су и они у Сењ дошли из Босне и Херцеговине. Ово су прави и чисти Динарци и поглавито Динарци ерског варијетета. Пошто се је старо становништво пред турском најездом иселило у панонску Хрватску и у Крањску, почело је у 16. веку ново насељавање. Оно је настављено за време турске владавине (бегови су населили кметове, нарочито православне Србе из Босне) до 1689 године, а није престало ни доцније, за време аустриске владавине у Лици. Ови су динарски људи донели у Лику најчистији штокавски дијалекат. Зато није чудно, што се овде, више но игде у Хрватској, чује онај наш звучни динарски језик, богат речима и фразама, и што се наиђе на причала и рођене приповедаче. Чакавски дијалекат старог становништва стално се губи. У Лици нема других предања осим оних о Косову, о Краљевићу Марку и о Немањићима, које је донело динарско становништво.

Личанин у народној ношњи из 1830.
Личанин у народној ношњи из 1830.

Душа у Личана је сплет динарских особина о којима смо говорили. Код њих се наилази на ерске психичке ниансе. Као код динарских људи, ове су особине претрпеле промене за време турске управе. Али је на њих од великог утицаја било оснивање Војне границе, и оно је учинило, да су Личани добили неке готово нове психичке особине.

Широки народни слојеви код Личана су сачували динарске особине: врло развијено саучешће, осећајност и благородност. Подилазе их жмарци од зебње и ганућа. Имају чедности, стида и срама, које није могла много ослабити ни Војна граница ни аустриска касарна. Имају великих покрета душе: могу много опраштати и жртвовати се, а могу се и светити до истраге. Могу се до дна душе узмутити и узрујати. Огрешити се, то је најтеже и најдубље осећање, које више пече душу но што је ма каква радост може развеселити; нема испаштања које не би поднели да олакшају души. Особито цене људе „од праве, од Божје стране” или „десне људе”, добре и на добро упућене; за човека рђавих особина и који веру не држи имају реч рашчовек. Теше се судбином у најгорим приликама и њој се покоравају.

И на Личане је утицало доба турске владавине и хајдучија, којој су се за време те владавине и доцније одавали. У турско су време Лику били притисли и држали босански, поглавито крајишнички, бегови наше крви, снажни и виолентни Динарци, и подигли по њој своје куле и градиће, да се боре са домаћим хајдуцима и сењским ускоцима. Личани су се одметали у хајдуке и стално се борили са беговима. После ослобођења, 1689. год., Турци су избегли или се покрстили, али је Лика остала на међи турске Босне и млетачке Далмације, дакле на положају згодном за хајдуке, који су могли, прелазећи границу, склањати се од непријатеља. Хајдучија се, дакле, у Лици продужила и после ослобођења, кроза све време Војне границе, до у другу половину 19. века. Личка хајдучка епопеја трајала је око три века и оставила је у њихову менталитету јаке трагове. То је била она динарска хајдучија, у којој поред суровога, осветничкога и плаховитога, има исто толико и властелинскога и душевнога. За њих је „вера”, дата реч, чак и непријатељима, била светиња; они, који дату реч нису поштовали, били су људи без вере. Волели су двобоје и нису се плашили часне смрти. Хајдуци су били заштита противу турских и домаћих пакосника. Било је и хајдучица. Сурови према насилницима, они су ипак били врло побожни: често су у кундаку од пушке носили кост некога свеца, да им не могне наудити насилничко зрно; многи нису седали за јело, док не очитају Оченаш; на поласку са даништа окретали су се истоку и молили Богу. Многе је од хајдука народ сматрао светим, јер им је живот угодан Богу и људима. Кад погину, девојке су их у колу опевале. Иако нису имали оне узвишене идеале шумадиских и црногорских јунака, ипак им се често приписује мисао о народном ослобођењу. Било их је који су ишли у хајдуке од јуначког зора и да се наносе јуначког руха и оружја. Други су и због малих увреда ишли у хајдуке, јер су као сви динарски људи сматрали, да се без образа не може живети и да се увреда мора осветити. Највише их је ишло у хајдуке због неправде и од разјарене мржње. Пушку, која свети неправду, звали су косовка. У доцније време су се одметали у хајдуке, јер су их вређале уредбе Војне границе, према којима су људи и за ситнице батинани.

Крајишник са супругом
Крајишник са супругом

Утицај Војне границе је био још јачи. У 16. веку су Турци почели све више продирати у Крањску, у Штајерску и у Корушку. То је био разлог, да се установи тзв. Војна граница или Војничка крајина, и већ око средине 16. века разликовале су се две крајине, Славонска са Вараждином као центром и Хрватска крајина, чији је центар постао Карловац, основан 1579 године. После ослобођења Лика је постала главни део карловачке Војне границе.

Немачки управници Војне границе су осетили да се на основи оних љутих и јуначких особина личких може створити војска са високим војничким способностима и употребити за интересе династије и државе. Све је било постављено на војничку основу: администрација, школе, судови. Сваки је човек био војник. Све је утврђивано наредбама: и како да се земља обрађује, и када да се усеви сеју и жњу, где и када да буде пазарни дан и где да се црква подигне итд. Пре Војне границе Личани су живели само у разбијеним селима, у одвојеним групама кућа од издељених задругара. Војничка управа их је почела сасељавати и сашоравати у друмска села, у којима су куће поређане с обе стране пута. Од тога доба нарочито њихову динарску кућу брвнару почиње замењивати кућа алписког тила, слична кућама у Салцбургу и у Горњој Аустрији.

Личанин. Уље на платну Николе Машића
Личанин. Уље на платну Николе Машића

Пажљивом посматрачу падају у очи и други утицаји цивилизације који су дошли из аустриских покрајина. Желећи да све уреди и организује војничка је управа уносила много сићушнога и формалистичкога, нарочито у варошке и у тзв. више слојеве. И сада се осећа колико су ти виши друштвени слојеви осетљиви на ранг, на друштвени положај, па чак и на најбезначајније ситнице. Да би становништво што јаче везали за династију и државу, војничка управа је употребила корисне мере: она је православне Србе штитила од католичког племства, које је хтело да их експлоатише, и била је врло толерантна у верском погледу. Знајући колико су ови динарски досељеници одани православној вери и колика би погрешка била дирати у њихову веру, била је пажљива и заштићавала их је од покушаја обраћања (у католичку веру) који су ретко успевали. Штитећи тако њихове земље и њихова верска осећања, војна управа је нашла у томе најбоље средство да их придобије и да их васпитава у погледу династичком и војничком. Ове Динарце, који су из крајева под турском управом избегли у кршну и сиромашну Лику да би се спасли глади и неправде, лако је било довести у зависност и формирати људе по одређеном калупу, кад им се отворе изгледи на колико толико бољи живот и кад се задовољава њихова јуначка сујета, динарска сујета. Да Лика није била у Аустро-Угарској, без сумње би по психичким особинама свога народа постала другом Црном Гором. Извршио се унеколико развитак истих динарских особина, сличан ономе у Црној Гори, само, разуме се, у Црној Гори у свом самосталном и националном смислу, а у Лици у ћесарском духу. Пазило се само да се вешто искористе национална и верска осећања овога становништва: распаљивали су их у ратовима против Турака, тобож предузетим ради ослобођења њихове браће ,,од Турака без вере и закона”.

Граничари са територије Војне крајине из 1742 (Лички граничар трећи са лева)
Граничари са територије Војне крајине из 1742 (Лички граничар трећи са лева)

Војничка је управа на првом месту укротила дисциплином и редом ове динарске људе и дражећи и развијајући њихове јуначке особине, дала им је свима војничку физиономију и царско-војничку душу. Можда нигде, ни у вековним аустриским земљама, није било толико династичке душе као у Лици за време Војне границе. Познато је било ово правило: „Ко је старији, старији је, а опет цареви смо сви”. Узели су разбријавати браду „по војнички”, по угледу на цара. Више од свега у животу ценили су „превишња одликовања”, „свијетлога цара”, то што су сви „царски синови”, и, што је зачудо код ових осетљивих Динараца, остајали су при томе и онда кад им је за ситнице додељивана „љескова правда” (батине). Личани су постали најбољи браниоци династије на свима европским бојним пољима, окорели војници који су у рату чак чинили сурова дела. Њихова једина сујета је била да дођу до вишег положаја у војсци. Многи су Личани доспели до највиших војничких чинова. На хабсбуршком двору је увек био бар по један генерал родом из Лике.

Укидање Војне границе 1871 године за Личане је било гром из ведра неба. Пошто су се отрезнили од династичког и војничког пијанства, видели су, да им је земља јако уназађена, да немају никакво стварно васпитање и да се њихов врло назадни менталитет не поклапа чак ни са менталитетом осталих аустроугарских области у којима је стално владао дух полицијске државе. Осим тога су, уза сву „царску милост”, остали у крајњој беди. У току мојих путовања по балканским земљама нисам нигде видео толико изгладнелих људи и деце као у Лици. Личани су затим схватали, да они никада нису ишли за својом властитом судбином нити се борили за своје идеале; да се никада нису покоравали оним великим историским струјама које у пуном сјају тежњи за независношћу потресају и заносе народе до дна душе. Јасно су увидели, да нису били ништа друго до „пандури”. Било би интересантно пратити овај народни духовни покрет за последњих десетина година.

Кад су се 1871 године ослободили војничке стеге, код ових људи, у сиромашној земљи и са малим средствима, али који су издржљиви, упорни и са тежњама за бољим животом, развио се економски покрет, код Срба нарочито изазиван и потпомаган познатом организацијом „Привредника” у Загребу. Хиљадама њих се одало разним занатима, трговини и напреднијој земљорадњи. Дубока национална свест је почела све више да их обузима. Запажа се, да се последњих десетина година све више интересују за прилике и догађаје у животу Србо-Хрвата, и власти су велики број Личана оптужиле за велеиздају. И поред сталних претњи они су у све већем броју ступали у редове српске војске.

Никола Тесла, Србин родом из Лике
Никола Тесла, Србин родом из Лике

Неколико од најенергичнијих српско-хрватских родољуба родом су из Лике. Сви они који се враћају као бивши исељеници, нарочито они из Америке, мисле сасвим друкчије него што се мислило за време Војне границе. С друге стране је несумњиво, да су неки од резултата овога доба били од користи Личанима у току њихова новог развитка: динарски индивидуализам био је укроћен; они су уносили више марљивости у своје послове и задобили способност за организовањем, која се, истина, ретко показује у делима ширих размера. Међу Личанима исељеним у Америку видно се истакао Никола Тесла, научник велике вредности. Али нов дух није још продро у личанске масе, нарочито у католичке.

Има, најзад, у души Личана нечег затвореног, неповерљивог, упорности и крутости. По овим су цртама слични Црногорцима, али само са још више опорости. Неки од приповедача, родом из Лике, нарочито Буде Будисављевић, јасно су истакли ове одлике, у којима се, рекло би се, запажа утицај њихове сурове земље, али још више војничке управе којој су били потчињени. Најбољи претставник ових особина у личанском карактеру је познати хрватски родољуб Анте Старчевић, оснивач сувог и крутог хрватског национализма са доста лажних идеја, које је он бранио с упорношћу и потпуно војничком логиком; с друге стране Старчевић је због своје искрености био заслужан човек и од великог утицаја.