Ерски варијетет: Динарска племена

1670

Распрострањење и старост

Највећа промена у друштвеној организацији динарских људи јавља се југозападно од Сјенице, где је динарско становништво у Црној Гори и становништво северне Арбаније до реке Маће организовано у племена или фисове. О племенима северне Арбаније која су често мешовитог, српскоарбанашког порекла, али данас поарбанашена, нећемо се бавити.

Племена Старе Црне Горе
Племена Старе Црне Горе

Српска племена у границама Црне Горе деле се у две групе. Једно су црногорска племена, тј. племена старе, историске Црне Горе, између долине реке Зете и Скадарског Језера с једне и Боке Которске с друге стране. Насељавају четири нахије: Катунску, Љешанску, Ријечку и Црмничку. Друга група заузима углавном највишу област зелене зоне, између реке Зете и отприлике реке Лима. У њој се разликују херцеговачка племена и племена „седморо Брда”. И једна и друга назваћемо рашким племенима, пошто је већина од њих у области некадашње Рашке.

Изван ових области племенска организација не постоји нигде више на Балканском Полуострву. Али у почетку Средњега века, непосредно после словенске најезде на Полуострву, историски споменици помињу као племена Брсјаке, Драговиће и друге у сливу Вардара и Црнога Дрима. Име Брсјаци одржало се и до данас у западној Македонији. Словени на доњодунавској плочи били су организовани у племена пре најезде туранских Бугара. По старим споменицима зна се за многобројна племена у северној Далмацији, у приморској Хрватској, у јужној Босни и на југоистоку Херцеговине. Ова се племена помињу у времену од 12. до 15. века.

Динарска се племена помињу нарочито у споменицима дубровачког и млетачког архива у 14. и у почетку 15. века. По К. Јиречеку помињу се црногорска племена: Ћеклићи 1381 год., Озринићи и Његуши 1435, Бјелице 1430, Бањани 1319, Дробњаци 1354, Бјелопавлићи 1411, Пипери 1416, Васојевићи 1444, Кучи 1455. Сва су ова племена дакле постојала у 14. и 15. веку.

Изгледа да су ово стара српска племена из доба насељавања, која су се у склонитим областима одржавала због географског положаја, а модификовала се под утицајем историских догађаја. Чини се да су под утицајем српске државе племена крајем Средњега века била ослабљена и смањена, као и задруге и друге патријархалне установе. За време турске владавине се у њиховом развитку осећају два појава:

Илустрација Грахова у Црној Гори, непознати аутор. Преузето са www.montenegrina.net
Илустрација Грахова у Црној Гори, непознати аутор. Преузето са www.montenegrina.net

Један је, што су динарска племена појачана или проширена многобројним ускоцима, а други: што су се мања племена утопила у већа. Ускочке породице из околних крајева добро су познате у рашким и црногорским племенима, која су у турско доба уживала полуслободу и ускоцима могла дати прибежиште. Али су ови морали ући у једно братство, узети славу и прилагодити се племенским навикама. Осим тога је било, нарочито у садашњој области рашких племена, још у 14. и 15. веку остатака од племена, често мешовитог порекла: амалгам Срба са старим поромањеним становништвом. Ова су се племена претопила у велика, нарочито за време турске владавине. У околини Дурмитора живело је мало племе Кричани или Кричкови (помињу се 1260 год.), које су Дробњаци делом асимиловали а делом истисли. Последњи су се остаци Кричана досад одржали према Дурмитору на десној обали Таре.Лужани су били исте судбине: 1455 године су живели северно од Скадарског Језера и затим су се скоро потпуно претопили у Бјелопавлиће, Пипере и друга данашња племена. Исто је тако било са Малоншићима у долини Зете, које историски извори помињу још у 15. веку, са Матаругама у околини Грахова (помињу се од 1318 до 1398 године); најзад са Букумирима. који су заузимали садашњу област племена Братоножића. Има још по који остатак од ових старих племена у данашњим рашким и црногорским племенима. Осим тога, има у целој ерској области, нарочито у Староме Влаху и у сјеничком крају, још и данас доста растурених породица које носе имена старих племена (Букумири, Матаруге, Лужани и Вараге).

За време турске владавине су се нека племена нарочито умножила и била моћна. Одржала су се после оснивања црногорске државе, која је у почетку била савез племена из карсне Црне Горе. У току последњих година почело је распадање рашких и црногорских племена. Али је њихова организација још добро очувана, као што сам већ констатовао.

Из мојих студија и из студија мојих сарадника (Ердељановић, Томић, Шобајић) излази да има особина заједничких свима динарским племенима и да има јасних разлика између рашких племена с једне и црногорских с друге стране. Обележићемо најпре оне заједничке особине које се односе на циљ нашег проучавања.

 

Образовање и развитак племена

Претпостављало се (Дучић, Медаковић, Ровински), да је свако од рашких и црногорских племена постало од једног заједничког претка и да се формирало сродством. Ово мишљење је изражај народног предања, по коме сви чланови племена Васојевића воде порекло од претка Васе који је, после боја на Косову, залутао у Лијеву Ријеку, у Црној Гори; Пипери би водили порекло од Пипа, Бјелопавлића од Бијелог Павла итд. По напред наведеним испитивањима, која су делимично објављена у Насељима, ово све је тачно само донекле. У сваком племену има по неколико старих сродних родова који чине племенско језгро. Око овог језгра су се груписали нови досељеници сасвим друкчијег порекла, образујући братства, и остаци старих племена. Дакле, више су агломерацијом него сродством створена ова племена. Нови досељеници су пореклом из суседних области, поглавито из Метохије, са Косова, из Херцеговине, од Сјенице, као и из Босне и моравске Србије. По Ердељановићу су Пипери постали од старог становништва (правих Пипера) које чини скелет, затим од остатака Лужана и „браства” Мугоша, који су и сами амалгам од Срба и старог, делимично поромањеног становништва. Кучи су постали од моћног братства Дрекаловића и од „осталијех Куча” сасвим другога порекла, који су у већини, најзад од групе католичких Куча, вероватно арбанашког порекла. Најмногобројније племе, Васојевићи, је врло сложеног порекла. Старо становништво, племенско језгро, настањено у Лијевој Ријеци, појачано је сјеничким ускоцима. Освајањем су проширили своју територију и тако асимиловали старо српско племе Лужане, затим становништво Лима, архаично становништво које се бавило земљорадњом и себе звало Србљаци. Најзад, Васојевићи су обухватили старо српско племе Шекуларце, настањено у долини једне Лимове притоке. Ово мало племе, иако добро заклоњено рељефом, почело се стапати с Васојевићима.

Племена су се дакле често увећавала освајањем. Али у овом погледу постоји разлика између црногорских и рашких племена. Прва, ограничена на карсну област, била су, поред осталог, готово са свих страна опкољена територијама које су припадале Турцима, Млецима и Аустрији, и нису се могла увећавати на штету ових држава. Сувишак становништва, који није имао довољно средстава за опстанак, био је принуђен да се стално исељава. Ова су племена остала мала и број њихових чланова се није осетно увећавао у току векова.

Трем једне сеоске куће у Његушима, Црна Гора, непознати аутор. Преузето са www.montenegrina.net
Трем једне сеоске куће у Његушима, Црна Гора, непознати аутор. Преузето са www.montenegrina.net

Напротив, рашка племена, насељена у зеленој динарској зони, пространијој области са разноврснијим средствима за живот могли су знатно више повећавати број свога становништва. Пошто су била на територији под турским суверенитетом и имала неку врсту аутономије, могла су проширивати свој домен, утолико пре што се турска управа готово није бринула о овим областима. Повећавање територије једнога племена зависило је само од његове животне снаге и јачине. У овом су погледу у најбољем положају били Дробњаци, Кучи и Васојевићи, јер су према сливовима Таре и Лима имали отворену границу, преко које динарско становништво није било организовано у племена. Дробњаци, првобитно настањени у малој области јужно од Дурмитора (у околини села Превиша, Петњице, Добрих Села и других), удесетостручили су своју територију заузимајући Дурмитор и нарочито пространу површ Језера, асимилујући или истискујући старо племе Кричане.

Кучи су проширили своју територију у два правца: према подгоричкој равници и нарочито у долини Врмоше, истискујући Клименте, племе српско-арбанашког порекла. Јако ширење Васојевића, извршено у току три последња века, као што смо поменули, још није заустављено: у току последњих година продиру у жупу Ругово и у Метохију. Ова су три племена и поред сталног исељавања непрестано јачала и увећавала се, те су сад највећа динарска племена.

Црногорски пастир. Преузето са www.montenegrina.net
Црногорски пастир. Преузето са www.montenegrina.net

Географско изоловање ових области проузроковало је и подвојеност племена и формирање особина својствених свакоме од њих. Спочетка је свако динарско племе насељавало једну јасно ограничену географску целину; чак и у току својих познијих напредовања било је често спречавано тешко проходним географским баријерама. То су биле у карсној Црној Гори: затворене депресије, поља и низ увала, јасно ограничених; у зеленој зони рашких племена то су биле нарочито дубоке долине, често кањонске, ређе планине које сточари лакше прелазе него долине стрмих страна. Друштвено уређење малих племена Катунске Нахије у Црној Гори верна је слика карсног рељефа и његова је последица. Целокупно становништво исте географске целине има заједнички интерес да чува своје границе, како их становници суседних области не би прелазили са својим стадима и напасали их на њиховим испашама често малога пространства. Борбе које су из тога произилазиле још више су појачале јединство становништва једне исте географске целине, а тако исто и његов отпор према суседима. Најзад су и други узроци диференцијације, као нпр. разноврсност етничког састава, довршили дело природних сила.

Удадбе и женидбе су се вршиле само у границама племена. Само су се по изузетку женили и удавали изван граница. Овоме су разлог узроци економске и моралне врсте. Невестинска опрема и женска ношња једног племена нису одговарали потребама другога племена. Затим су друкчији живот и обичаји спречавали ексогамију утолико пре што су жене биле главни чувари вере и обичаја. Укрштања браковима није било до последњих година нн са старим потчињеним становништвом, нарочито не са Кричанима, Букумирима и Матаругама. Сматрали су их нижим од себе и осећали су одвратност оженити се њиховим женама. Бракови су склапани између појединих братстава једног племена и тако су се чланови племена још више и интимније везивали међу собом. Узајамна симпатија у племену је бивала све већа. И то је био један од узрока подвојености од суседних племена.

 

Организација и занимање

Организацију динарских племена познајемо тек из времена турске владавине. Сва су племена била више мање независна. У сталним борбама с Турцима она су се претварала у организоване дружине за напад и одбрану. Племенски старешина био је онај који се истакао храброшћу и делима. На власт је долазио избором и прећутним пристанком. По правилу је ово достојанство било наследно у роду племенског старешине. Али ако би се његови потомци изметнули, одрасли племеници би се скупљали око „зборне главице”, збацивали би старог „војводу” и бирали новога.

Свако је племе подељено на братства, која проистичу од заједничког претка. Задруга никада није била довољно развијана ни много раширена код динарских племена. Најсолиднија и најпотпунија друштвена заједница у оквиру племена било је братство. Њега су чиниле породице настањене у засебним кућама које су често образовале цела села.

Села су, дакле, била група од породица које припадају истоме братству, и она често носе име тога братства. По схватању људи у племенима групе од кућа нису сматране као административне или војничке целине. Један племеник је пореклом из тога или тога племена, из тога или тога братства, и само ће по изузетку рећи име свога села. За време рата су братства а не села сачињавала војничке јединице, „чете.” Име села, за које се може рећи да није постојало, почело се употребљавати тек последњих десетина година.

Црногорски главар са својим коњем. Слика Чермак Јарослава. Преузето са www.montenegrina.net
Црногорски главар са својим коњем. Слика Чермак Јарослава. Преузето са www.montenegrina.net

Само храброст и дела, а не богатство, изазивали су код њих дивљење и поштовање. Трговци и занатлије, којих је уосталом било мало, сматрани су за нешто ниже. Сходно најизразитијем менталитету динарског типа, нарочито се ценило „чојство”. Јунаци који су се истакли чојством имали су кроз сва времена утицаја на своје саплеменике, и увек су између њих биране племенске и братственичке старешине. У племенском друштву, јасно ограниченом и подвојеном, били су до ситница утврђени принципи владања и морала. Сваки је знао своје дужности; знало се тачно шта се не сме урадити и како се у свакој прилици треба понашати. Све се ово одржавало самим предањем, без писаних закона. Ниједан члан племена није могао избећи овим одредбама, често оштрим и неумитним, осим да постане „никоговић”, ништавило, презрено створење. Установе и обичаји су ојачавали и одржавали племе како у физичком тако и у моралном погледу. Велики природни закони, који теже одржавању и трајности рода, били су донекле измењени: није требало одржати и овековечити физичког човека, већ моралног човека, човека од части; осим тога човек је жртвован, да би се племе овековечило, нарочито част племена. У племенским обичајима и навикама је превлађивала жеља за похвалама саплеменика и бојазан од срамоте, а пре свега жеља да племе буде хваљено од потомства. У народним песмама су овековечена добра и рђава дела појединаца и целог племена. Не може се избећи њихову суду, јер су израз јавног мишљења, одлучног, утврђеног, а не тренутног. Неумољиве су. Услед нарочитог развитка сва енергија, произашла из војничке организације и овога племенског духа, сконцентрисала се у српском народном идеалу. За време турске управе динарска су племена била најмоћније оруђе националне мисли.

У току кратких и привремених периода мира главно занимање динарских племена било је и остало до данашњих дана сточарство. У исто време су се бавили, мање или више, и кириџијањем. У Средњем веку и у првим столећима турске управе људи из племена, настањени на попречним путевима од Дубровника и Котора према унутрашњости Полуострва, били су главни „поносници” који су караванима преносили трговачку робу.

До пре тридесет-четрдесет година сви су били сточари. Земљорадња је била споредно занимање, и то поглавито мотичка. Старији Васојевићи памте доба кад нису обрађиване ни плодне равнице и кад су имали само мале вртове. Поврће је било врло ретко. Жито се морало увозити. Овом и оваквом сићушном земљорадњом су се бавиле само жене, које су у исто време израђивале и одело за породицу.

Припремање кастрадине (сувог меса) у Црној Гори. Слика Валерија Теодора. Преузето са www.montenegrina.net
Припремање кастрадине (сувог меса) у Црној Гори. Слика Валерија Теодора. Преузето са www.montenegrina.net

Често сам имао прилике да проматрам утицај сточарства на људе динарских племена. Што најпре изненађује, то је врло много доколице, коју ова врста занимања оставља одраслима. Људи у пуној снази раде врло мало, и сав посао остављају женама и особито деци и старцима. Изгледа да нема занимања које пружа телу и души више одмора него што је сточарство, нарочито кад стада остају у истој области. Сви одрасли, без стварног занимања, одлазе на катуне (летња села) по планинама, готово једино из задовољства и да би провели лепо летње време на чистом и свежем ваздуху. Из овога произилази нагомилавање физичке енергије, која се може у будућности корисно употребити кроз нараштаје. У доколици, на врховима високих планина, често се повећава навика да се размишља о свету и о људској судбини; стваралачка машта се развија. Кашто сам на динарским врховима сретао пастире пред пространим хоризонтом, удубљене у проматрање небеских појава. Понекад би разговарали о удаљеним планинама чија су им имена била позната, и о далеким крајевима и о њихову становништву које су упознали приликом сточарских и караванских кретања. Умеју са својих високих врхова показати области, које су имале историску улогу. Већина јуначких српских песама, приповедака, басни и пословица су неоспорно пастирског порекла, бар у њихову првобитном облику, како их је скупио Вук Караџић. И заиста, у њима су честе алузије на пастирски живот. Чак и неписмени често цитирају стихове о људском животу и судбини највећег српског песника, Његуша, који је био црногорски владика и кнез и који је без сумње многе своје мисли поцрпео из искуства и размишљања својих поданика – пастира. Ниједна јужнословенска група нема тако широке и простране погледе на свет.

Али из сточарског живота произилази лењост, некретност и жеља за беспослицом, на које се често наилази код људи динарских племена, а готово никако код жена.

Стари пут изнад Котора. Преузето са www.montenegrina.net
Стари пут изнад Котора. Преузето са www.montenegrina.net

Кириџијање је исто тако утицало на психичке особине. Изнећемо само главне утицаје. Код динарских кириџија изненађују спорост, безбрижност и тромост у покретима. Кириџиски путеви су најгори на Полуострву. Они неће учинити ни најмањи напор да уклоне препреке, које се могу лако уклонити. Често се неће потрудити, све док њихови коњи могу проћи, чак и са највећим напорима, да уклоне дрво сваљено на пут или велике гомиле камења, које су се на њега стропоштале, и чекају да дрво сасвим иструли или да се камење само отисне или распадне. Увек имају довољно времена и готово никада не журе. Пут који њихов караван пређе у току дана увек је мањи него што би могао бити. Али једна црта указује на кириџиску смотреност и искуство. Пазе да се добро снабдеју храном и да упакују и натоваре робу тако мајсторски, да се она чврсто држи и на најрђавијим путевима и крај свих препрека. Када стигну на одређено место, распакују и скидају товаре са истом брижљивошћу. Гледајући их на послу добија се утисак, као да мисле само на одлазак и долазак, а да су за време целога пута потпуно безбрижни. У поређењу са ранијим, данашње је кириџијање свакако безначајно.

После сточарства и кириџијања ратовање је било најглавније занимање динарских племена; борбе су биле готово непрекидне. Људи су стекли особиту извежбаност у вештини борења и у неговању јунаштва. Што се тиче сточарства, они су се готово једино старали, да спрече крађу своје стоке од суседних племена или су напротив то сами чинили, понашајући се као ратници и излажући се опасности. Пазили су такође да сачувају испаше и ливаде од туђе стоке. Изгледа да је ова стална опрезност била првим узроком развитку ратничких особина. Српска су племена кашто и међу собом ратовала, као и са арбанашким племенима, из разних узрока, а поглавито ради увећања испаша. По изузетку и врло ретко су избијале унутрашње борбе у самом племену, између братстава, у „бесудно доба”, тј. у временима кад би племенска организација олабавила и кад се није признавала никаква власт. Али су главне и најчешће борбе биле са Турцима.

 

Посебне особине црногорских племена

Рашка и црногорска племена насељавају две потпуно разнолике области у погледу геолошког састава, земљишних облика, обиља вегетације и средстава за живот.

Унутрашњост црногорске кућеИдући од Старога Влаха Јадранскоме Мору запажа се нагла промена у земљишним облицима, готово најизразитија на целом Полуострву. Ова се промена подудара са линијом која пролази готово средином негдашње Црне Горе: преко преседли Ветерника, Зетине долине и седла Повије јужно од Никшића. Североисточно су области племена Брда и Херцеговине, рашких племена; јужно су права црногорска племена, племена првобитне Црне Горе, која су остала потпуно или готово независна чак и за време Турака: племена Катунске, Ријечке, Љешанске и Црмничке Нахије.

Земљиште рашких племена је састављено од разноврсних стена, нарочито од шкриљаца; има и кречњачких маса, само ређе. Земљиште црногорских племена је састављено готово само од кречњака, све јаче заступљеног и све чистијег уколико се иде блаже Јадранском Мору, дакле превлађују облици карста. Као под ударом мађиског штапа ишчезавају шуме, пашњаци и простране ливаде Рашке; земљиште је голо, кршно, и траве има само у пукотинама кречњака и у шкрапама, а ливада једино по дну вртача и увала. Наместо обрађених поља рашких долина, на којима успевају све врсте жита, у областима црногорских племена нема другог земљишта за обрађивање осим уских дна вртача и увала, где се земља обрађује само мотиком и где су кромпир и кукуруз готово једине биљке за исхрану. Дно сваке вртаче је издељено „сухомеђинама”, каменим оградама, на више њивица, које су противност пространим поседима рашке области. Често припада једној породици само један овако мали, управо мајушни, комад земљишта.

Југозападно од Ветерника нема планина са испашама алписког типа као у Рашкој. Уместо летње свежине осећају се медитерански климски утицаји са несносним летњим врућинама и силним ветровима који, неспречени, дувају преко оголићеног земљишта. Наместо пријатног зеленила Рашке настаје бела, бљештава, боја кречњакова. Дрвена је кућа замењена каменом и високим „кулама”, које су врста малих утврђења.

Ова кршна Црна Гора је доскора била без путева. Није било других до пешачких стаза по кречњаку, преко шиљатих стена и шкрапа. Са ових је путања Црногорац могао изненада ишчезнути иза стене или у какву шкрапу. Карсни терен скрива човека исто онако као и густа шума, можда још и боље, и врло је погодан за четничко ратовање. Област црногорских племена је дакле карсна тврђава у коју је великим војскама било готово немогућно продрети, а ако би уз велике тешкоће и продрле, не би се могле задржати услед тешкоћа у саобраћају и оскудице у средствима за живот.

Свако црногорско племе насељава низ карсних облика, окружен оголићеним планинама: групу вртача и увала које чине издужено улегнуће, „валу”. И као што је карсни рељеф мрежа збијених облика, тако је и црногорско друштво састављено од малих племена, приљубљених једно уз друго. Црногорска племена нису имала слободног простора да се развијају и увећавају као рашка племена. Сувишак становништва се стално исељавао у Рашку, нарочито у Шумадију. Број становништва је остајао готово непромењен, у вези са готово ништавним средствима за живот које даје карст. Црногорци су се морали навићи на немаштину, на глад и на најтежу оскудицу. Не могући живети од производа са свога сиромашног земљишта били су принуђени куповати жито у суседним областима, нарочито у Скадру, у пределима које су држали Турци. Кад су Турци имали довољно војске, пресецали су им све везе. А није било тешко опседнути оазу која није прелазила ни 3000 км2. Још су и данас у успомени страшне године глади која је косила жене и децу. Многе су породице бежале у рашке планине. Пролеће је доносило ослобођење, јер је за исхрану било корења од биљака и коре од дрвећа. На овај су се начин људи црногорских племена навикли да подносе глад до крајњих граница. Али никада нису хтели напустити земљу неограничених слобода.

Његош са пратњом. Слика Ороу Аугуста. Преузето са www.montenegrina.net
Његош са пратњом. Слика Ороу Аугуста. Преузето са www.montenegrina.net

Готово независна у својој природној тврђави црногорска су племена стално водила борбу са Турцима. Тако су се развиле најтешње везе између братстава у Катунској Нахији, која су се прва почела покоравати једном старешини. Мала катунска племена су се удружила и признала за општег старешину цетињског владику из племена Његуша, из братства Ераковића а из рода Петровића, од којих је водила порекло и последња црногорска династија. Они од владичиних рођака који би се истакли у ратовима постајали су војне старешине. Мала теократска држава трајала је тако више од 150 година, и тек је доцније постала цивилна монархија. Племена Ријечке, Љешанске и Црмничке Нахије пристала су такође да се покоравају владици и његовим рођацима, најпре само по имену, а затим стварно. Организоване су борбе противу Турака. Црногорска племена су се све више претварала у једну ратничку заједницу. Поједина су се племена такмичила у јунаштву. Песма признаје да су међу свима Катуњани учинили највише јуначких дела и потстиче друге да их достигну и превазиђу. Пошто су се ослободила турског јарма, црногорска су племена стално осећала потребу да сачувају створену државу.

Њихова историја за последњих пет векова је историја највећег јунаштва које се може замислити. Нека њихова дела превазилазе машту. Човек се развијао само у духу јунаштва, кашто, изгледа, до себичности и окорелости. Постојао је једино јунак. Јуначка сујета, јуначки понос и охолост су, ако се тако може рећи, безгранично истицани. Оно што је испуњавало живот сваког члана племена, основна мисао у животу, било је јунаштво. Чим изиђе из колевке дете почиње „трчати за славом и споменом”, каже Марко Миљанов, славни војвода кучки. Младићи сањају да женидбом уђу у јуначки род, ако не непосредно, а оно бар преко неке од најдаљих рођака („преко девете одиве”).

Бој Црногораца и ТуракаТако су осетљиви кад су у питању част и достојанство, племе и братство, да се сваки брижљиво чува од сваке увреде. Ако би се увреда ипак догодила, „падне глава”, чак и због најбезначајнијих ствари. Не треба ни ради чега живот ономе човеку који остане без образа. Песма вели: „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека”. Народни идеали, јуначко име и част су драгоценији од живота. За ове идеале умиру не само са стоицизмом него, како песма каже, „смрти се смију и ругају”. Мајке и жене више воле кад им синови и мужеви с чашћу погину, но да су са најмање повређеним образом остали у животу. Родитељи не знају за жалост и тугу, ако су њихови јуначки погинули. Они знају да се тешко живи у њиховој сиромашној земљи, али се могу починити славна дела, умрети дивном смрћу и бити опеван у песмама.

Ови су људи готово изишли из стварног живота, они су занемарили све друге послове; нарочито презиру трговину и богатство. Готово само жене раде и старају се о свакидашњим потребама. Оне су остале ближе животу, готово су човечније. Увек у жалости за неким од својих, обучене су у црнину, како кажу у спомен несрећне битке на Косову. Али ова ношња тачно одговара њиховој унутрашњој тузи, коју оне само на тај начин испољавају. Када ове жене нису сасвим утучене бедом мучнога живота, неоспорно су најотменији тип јужнословенске жене.

Јунаштво, стални ратови, положај жене, скрхане радом, ограничили су и учинили сиромашним тако живописне обичаје динарског живота. Ипак су се одржали стари обичаји о Божићу, о слави и венчању, само што су уопште изгубили од животне снаге и што је нестало многих обреда који су их пратили. Песме, изузевши јуначке, као и склоност за игром су готово ишчезли. Ово је динарски крај у коме се најмање пева и игра, земља у којој су обичаји најпримитивнији. Нема интимног живота, никада се не говори о љубави, осим ако им се та реч у сну омакне. Сањари се најчешће о јуначком животу. Потсмевања и шале може се рећи да нема, изузевши унеколико два племена, Цуце и Пјешивце. А због тога их становништво осталих племена готово љутито назива „спрдачинама”. Људи црногорских племена су врло озбиљни, озбиљни до укрућености.

Жена из Брда. Слика Валерија Теодора. Преузето са www.montenegrina.net
Жена из Брда. Слика Валерија Теодора. Преузето са www.montenegrina.net

Над свима осталим превлађују два осећања: племенска слава и част и национална мисао или „вера Обилића”, главног косовског јунака. Црногорци су испуњени „вером Обилића” као Јевреји Старога Завета вером у Јехову. Главна храна су им предања о Косову и о српској Немањићској држави, и ова предања знају чак и жене и деца. Сви су прожети мишљу ослобођења српске земље од туђинског јарма – свега ,,што је наше од старине било”, како песма каже. Знају јој границе, славне градове и места. У ове границе увлаче „половину Арбаније” сматрајући је као историску српску област, насељену племенима српско-арбанашког порекла. Сматрају себе за сродне Арбанасима. Да би се постигао овај народни идеал, свако племе треба да буде што многобројније. Жена нероткиња могла се променити, нарочито ако је удата за јунака и познатог човека чија се „лоза” не сме угасити. Она може остати у кући поред друге жене. Признати јунак се жени само девојком од славног рода и обратно. Црногорац се не устеже оженити девојком каквог арбанашког јунака. Разлика у вери, нарочито ако је у питању католичка вера, није препрека или се бар о њој не води рачуна, утолико пре што Арбанасе сматрају за рођаке црногорских племена.

Црногорско јунаштво није упућено само овим идеалним циљевима. Пошто у своме карсном завичају немају довољно средстава за живот, црногорска су племена често састављала чете за пљачкање суседних крајева. За време гладних година ове су се чете претварале у пљачкашке дружине, које су нарочито одгониле стоку. Била је особита радост и нарочито задовољство повратити се са отетим стадом, и цело је племе славило јунака који је извршио овако опасан и користан подвиг. Суседна су села била често изложена таквим пљачкама, тако да су питали, како песма каже: „Ко би знао село неробљено, неробљено ни скоро паљено, ђе бисмо ми шићар шићарили?” Пре поделе плена један је део остављан за удовице (којих има увек много у овој земљи сталних ратова) и за најсиромашније. Граничне испаше које су заузели биле су заједничко добро свих племеника: „комуниде”.

Изгледа да је код људи у црногорским племенима било најмање демократског духа међу Динарцима. Једнакости је било само међу јунацима. Остали су „никоговићи”, никакви људи, и они нису имали иста права. Црногорци необично цене „лозу”, порекло. Код њих је култ славних предака више укорењен и чак је јачи од верских осећања. Услед тога они знају своје претке за десет, петнаест па и више „пасова” (колена) уназад. Потомци славних и јуначких родова, „кућићи”, су први у племену; остали се сматрају нижим. Само у случају кад се ови покажу, почињу их ценити и убрајати у „кућиће”.

 

Почетак распадања племена

Првобитна црногорска држава је била најпре састављена од црногорских племена удружених под династијом Његуша. Увећана у току 19. века, нарочито 1878 године, захватала је све више племена Брда и Херцеговине, која смо назвали рашким племенима. Иако подељени на племена, ти су се нови поданици по своме менталитету јасно разликовали од првобитне групе. Њихова племенска организација није била тако крута као код племена карсне Црне Горе. По своме су менталитету били ближи Шумадинцима. Желели су да се уједине са Србијом. Првобитно морално јединство Црне Горе било је раскинуто. Затим су се ова рашка племена почела распадати и духовно преиначавати. Потом се јављају све више нова занимања: трговци, па штавише и занатлије нису били више презирани. Рашка су племена ценила више благостање и богатство него црногорска племена. Међу њима су се најпре укорениле демократске идеје, донете из Србије.

Бокељска морнарица. Преузето са www.montenegrina.net
Бокељска морнарица. Преузето са www.montenegrina.net

Од 1878 године Црна Гора је држала део јадранског приморја са пристаништима Баром и Улцињом; трговачке везе са Которским Заливом су постале тешње. Велики се број Црногораца школује у Србији, чак и на београдском университету. Одлажење у Америку расте, али се већина враћају у отаџбину. Услед свега овога распадање је захватило и црногорска племена. Колективна душа брзо ишчезава, а све врлине, везане за њу, слабе. Многи се издвајају из заједнице и не примају више обавезе које произилазе из племенске организације и племенских схватања. Отпочиње борба између предања и нових схватања. Црногорска се душа мења. Неке од ранијих врлина спречавају напредак. Наместо примитивне државе, створене на племенској основи, почиње се образовати нова држава која, по угледу на Србију, уводи неке демократске установе. Али старој тврђави недостају потребна средства за изграђивање модерне државе. После балканских ратова Црногорци су увидели, да ратничке особине и лично јунаштво у данашње време нису довољни и да треба бити организован и добро снабдевен. Славна национална мисија Црне Горе је завршена. И она може имати своју улогу само као саставни део једне велике народне целине. Она је разумела ову потребу и зато је и тражила уједињење са Србијом.