Диференцијације услед промене вере

Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Од преласка јужних Словена у хришћанство и поделе на западну и источну цркву, није међу њима никад било толико промене вере као у турско време. Јер пред овом епохом Балканско је Полуострво било хришћанско. Међутим, већ у првим деценијама турског завојевања целе народне групе прелазе су на ислам у свакој области Полуострва. Издвојио се тип исламизираних, нарочито у западним земљама. Осим тога, многи православни и богумили западних земаља преобраћени су у католичку веру. Било је и унијаћења, и ти су често прелазили даље на католичку веру. Услед тога се, осим антагонизма између хришћана и мухамеданаца, све више развијала супротност између католика и православних.

Босански фрањевац међу верницима. Из књиге Ј. Асбота 1887.
Босански фрањевац међу верницима. Из књиге Ј. Асбота 1887.

И једни и други су се обраћали за заштиту и помоћ турским властима. Тако су на пример фанариотске владике у Босни сматрале да и католици спадају под њихову управу и тражили од њих приносе као и од православних. А католички бискупи, жупници, фрањевачки ред изјављују да је папа врховни главар обеју цркава, да су православни шизматици а они права вера и раде на сједињењу цркава под папом. У земљама под Аустријом осећа се иста тежња код неких аустријских владалаца и загребачких бискупа. У Босни и Славонији, фрањевци, главни представници католичке цркве, развијају велику прозелитску ревност јер кажу, њихова је прва дужност „обраћање иноверника на католичку виру”.Због свега тога је ојачала верска разноликост у српско-хрватском народу и развила се верска осетљивост и суревњивост, која се утицајем просвете и напретком цивилизације почела стишавати тек у току XIX века.

Чим се људи издвоје у групе, партије, класе, онда се између појединих група јавља бар нетолеранција, ако не и живља осећања супротности, зависти, мржње. Ово тим јаче што су људске групе више у се затворене и што у тако уском кругу израде т. зв. своју идеологију, не ступајући довољно у контакт са противним групама и не споразумевајући се. А та наклоност је још повећана код верских група, чији се представници баве о људској души и њеном спасењу, и везани хиљадугодишњим догмама и начинима мишљења, своју веру сматрају као једино спасавајућу. Због тога је ојачала и заоштрена верска разноликост, најтеже наслеђе, које остало иза турских времена, млетачког и аустријског доба.

1. У извесним областима било је нарочитих предиспозиција за промену вере: у Босни и Захумљу код богумила; у Босни и код православних, јер изгледа није било чвршће организоване православне цркве. Напослетку, конвертирања је било тамо где хришћанство није ухватило дубљег корена, као у Арбанији. Услед тога, кад су Турци завладали Босном и Захумљем, исламизирали су се богумили заједно са племством и извесан број православних. Створена је снажна исламска група од националних елемената.

Хаџи Халил Скурова Џамија, саграђена прво као црква 1510.год, у Улцињу, Црна Гора
Хаџи Халил Скурова Џамија, саграђена прво као црква 1510.год, у Улцињу, Црна Гора

Преобраћање у ислам наставило се и приширило на остале динарске Србе до планине Рогозне на Југу од Новог Пазара; а на Косову, Метохији и у призренској области исламизирање се вршило и до краја XIX века. У Арбанији огромна већина становништва је прешла на ислам; само великим напорима Рима и Шпаније, доцније Аустрије, успало је за руком одржати у католичкој вери Миридите и нека малисорска племена; међутим су Тоске на Југу већим делом остали православни, брањени грчком црквом.

У Македонији је врло мало православних преобраћено на ислам, и те зову Чишацима и Торбешима. Јамачно услед сличних узрока, као у Босни, прешао је на ислам и знатан део Бугара и северно и јужно од Балкана, највише изгледа у Родопама; зову се Помаци. У извесним крајевима доњо-дунавске плоче и у маричком сливу одржало се нешто богумила, које у извештајима и путописима називају Павлићанима.

Било је и спорадичног прелажења у ислам код свих народа Полуострва, најмање код Грка и Цинцара; као да је највећа грчка исламизирана група она на Криту а цинцарска у Меглену у јужној Македонији.

2. Православни су превођени у католичку и унијатску веру највише при сеобама, услед тешких животних прилика, затим за владе Марије Терезије и у више случајева када се њихове мале групе настањивале међу масе католичког становништва.

Као да је највише католичења било у Далмацији, Славонији и Босни. После одвајања католичке и православне цркве крајем XI века, Далмација је постала област културне и црквене борбе између Рима и Византије. Превладали су Рим и католичка вера, нарочито после сплитског провинцијалног синода од 1075 год. Кад су Млеци заузели Далмацију било је само овде онде грчких православних општина, које су образовали стратиоти, грчки војници у млетачкој служби, са по неким грчким трговцем.

При досељавању, у млетачко доба, Срби су се прикључивали тим грчким православним општинама којих је било само у приморју. Срби из далматинске Загоре беху под влашћу дабро-босанског митрополита у Сарајеву, а они у приморју под управом филаделфијског митрополита у Млецима; кад су Млечићи заузели целу Далмацију, онда су сви православни остали дуго под влашћу тога митрополита. Немајући својих, они посећују католичке цркве и сахрањују их и католички свештеници. Око половине XVIII века би им допуштено саградити православне цркве.

Православни манастир крај реке Крке, који је подигла српска принцеза Јелена 1350, Далмација
Православни манастир крај реке Крке, који је подигла српска принцеза Јелена 1350, Далмација

Духовно средиште православних северне Далмације био тада манастир Св. Архангел на реци Крки, а оних у јужној Далмацији православна епископија у Котору. Црквена организација била слаба, и за све време млетачке владавине било је католичења.

По Јиречеку Млечићи нису били пријатељски расположени према православном свештенству; године 1446 добио је которски бискуп налог да истисне ‘preti schiavi’ и да их замени католичким свештенством, али полако, на згодан начин.

Као што је поменуто, Дубровчани нису на својој територији трпели православне цркве и покатоличили су православне и богумиле на Стонскоме Рату; нестало је православних цркава и свештеника и у Конавлима где се помињу у XV веку.

И за време аустријске владавине било намесника који нису повољно гледали на православну веру. Фрањевци наводе многобројне примере, према којима су на хиљаде православних превели на католичанство. Њиховом сарадњом чак 1831. г. прешли на „католичко сједињење” попови села Кричка и Баљка у Петровом Пољу у Далмацији заједно са сељацима, а у исто време и „различите обитељи у варошима Дрнишу и Врлики.” Али они сами тврде да „помињу само оне у већем броју, а предуго би било кад бисмо и поједине биљежили.” И збиља је много више православних покатоличено него што се то може потврдити записима и историјским изворима.

Преобраћања православних у католике дешавала се у Далмацији, нарочито у XVII веку, као што се види из извештаја Фрањеваца.

Почетком XVII века раширила се унија међу православним у Хрватској. Тада је прешао на унију марчански владика Вратања с много народа, а 1670. г. проширила се унија и на Жумберак. Унијатска бискупија 1777. г. пренесена из Марче у Крижевце где је и данас.

3. Од интереса је споменути и супротан процес, преобраћање мухамеданаца нашега језика у католичку веру, које се изгледа највише вршило у Далмацији и Славонији, затим у мањој мери у Штајерској и Крањској.

Најређе, и само у незнатним размерама, било је промене вере код католика. Познато је да су у славонској Подравини прелазили на калвинизам, понеки су примали ислам, чак и који хрватски племић и жупник у Славонији. Има један помен да су католици у западном Срему прешли на православље.

Католици у Босни током служења свете мисе, око 1900.
Католици у Босни током служења свете мисе, око 1900.

4. У Босни се може особито добро проучавати колико је католичка црква, а нарочито фрањевачки ред утицао на верско формирање католика. Једва би се могло претпоставити да је од динарског човека могућно створити онако кротке и смирене људе као што су босански католици; а такви су не само католици од старине, већ и покатоличени православни и богумили. Сви они, као што кажу фрањевци, „попут овчица слиједе своје духовне пастире.” Раније поменути папски изасланик фра Иван од Вјетри каже у своме извештају од 1708. г.: ,,камо среће кад би италијански католици толико поштовали најзнаменитије останке светих колико босански католици поштују свештеничку одећу, те да би толико у Италији ценили бискупе, колико овде цијене воду којом свештеници руке умивају.” Услед тога је природно што су они доцније пришли Аустрији, као католичкој држави. Тако је настала диференцијација у карактеру и погледима између православног и католичког динарског становништва.

Као што је познато црква Светога Саве је много мање утицала на формирање верског човека него католичка. Има ипак крајева где је предност вери готово безгранична, као у Метохији, на Косову, у Полимљу и Потарју, и ове последње је Гиљефердинг у свом познатом путопису (ст. 315) стављао као образац целом православном свету. Има тога и у другим областима, али увек онде где је био највећи притисак и где је православна вера била изложена опасности. Међутим и у овим случајевима преданост и пожртвовање намењени су бар исто толико народности колико и вери. Друкчија је дакле врста верске оданости код православних.

 

Анархичко арбанашко друштво на Косову и у Метохији

Од Арбанаса северне Арбаније исељених у Метохију, Подрим (околина Призрена и Ђаковице) и на Косово, формирао се у турско време нарочити социјални и психички вариетет, чија је главна карактеристика анархично стање и унутрашња узрујаност.

У земљи матици око главног Дрима и у Проклетијама Арбанаси живе организовани у фисове Миридита и Малисора (Клименте, Груде, Хоти итд.). Истина немају историјских традиција и националне свести, али су њихове племенске заједнице чврсте а унутрашњи ред и односи између племена оснивају се на беси и крвној освети. Њихова морална схватања и начин мишљења и акције слични онима црногорских племеника; као и ови, имају особито развијено осећање части и поноса. У материјалном погледу је то најпримитивније и најсиромашније становништво на Балканском Полуострву. Идући од Љум-Куле Хасу и миридитској области наилази се не ретко на полунаге и изгладнеле људе и жене. А прираштај становништва је врло знатан у овој земљи слабих привредних средстава. Због тога се северни Арбанаси као и црногорски Брђани још од Средњега Века почели спуштати у плодне котлине Метохију и Подрим. Као да тада нису допрли до Косова, где су се насељавали у XVII и XVIII веку, после сеобе Срба и доцније. При насељавању, католички Арбанаси, слабо утврђени у хришћанству, под утицајем мухамеданских власти и чаршија лако су прелазили у ислам; тим пре што су тако постајали господарећа класа и задобили повластица. Заузимали су најпре пусте земље које су остале после Срба, затим истискивали заостале Србе из села и са имања, или их претварали у чифчије. То је доба кад је највише Срба исламизирано па затим поарбанашено, и тај се процес наставио кроз цео XVIII век и у току XIX века (поарбанашени Срби у Опољу, Гори, околини Ђаковице, Рекама и т. д.). Још сам 1900. године наилазио на српске породице у којима су одрасли људи прешли на ислам, а жене и деца још остали православни.

У Метохији и на Косову населили су се, дакле, Арбанаси пореклом од различитих фисова. Досељени појединци у земљи колонизације изгубили су фисну организацију. Међу појединим групама није било никакве стварне везе и заједничког осећања. И у земљи матици један другог су убијали, а овде то наставили у већим размерама и без регула. Ову унутрашњу разноликост и узајамну одбојност само су могли повећати поарбанашени Срби. Турска власт била без икаквог ауторитета и није могла осигурати никакав ред и личну и имовну безбедност.

Манастир Високи Дечани на Косову и Метохији, Србија
Манастир Високи Дечани на Косову и Метохији, Србија

Ту анархију су повећали још и ови узроци. Изгладнели арбанашки сточари населили се у врло плодним котлинама у којима су имали велика имања, ливаде које се по три пута косе, воће особитог квалитета и велика крда стоке, коју је лако хранити. Јако су се осилили. По Метохији су саградили куле, велике грађевине од тесаног камена, често на три спрата, окружене зградама за успрему, кошевима, амбарима, стајама за стоку. Изгледају као племићске тврђаве Средњега Века. Навикли се на земљорадњу, и ако примитивну. Наставили бавити се сточарством, али гајећи искључно ситна говеда жућкасте длаке, познату пасмину арбанашких планина. Притиснувши српска села и учинивши Србе чифчијама, многи од њих постали су бесни бегови, а међу њима и по који поарбанашени Србин. Дошавши у ову земљу прекривену православним црквама, они су рушили мале цркве или их претварали у џамије, али зазирали од великих цркава и манастира као Дечана, Пећке Патријаршије и Грачанице, јер су у њима изазивале страхопоштовање. Осим тога, и у турско се време могао запазити међу овим Арбанасима сталан страх од тога, да не буду изагнати са земаља које су великим делом силом заузели; тим пре што су ове области биле на граници Србије и Црне Горе, које су помагале метохијске Србе и неретко слале чете које су убијале поједине арбанашке насилнике.

У овом осиљеном и узрујаном арбанашком друштву Турци су анархију само повећавали. Од старине био обичај да султан за време рамазанских празника шаље софте, које су имале за задатак да у овим пограничним областима учвршћују Арбанасе у исламу и мржњи против странаца. Преводили су у ислам католичке Арбанасе и православне Србе. Утицали на Арбанасе да не одржавају бесу дату неверницима, који живе у истој области. Проповедали да земља по Корану припада само вернима, и наводили и иначе томе склоне Арбанасе, да присвоје српска имања и у варошима, нарочито у Ђаковици и Приштини, и да тако Србе сведу на најнижу класу; у томе су у овим двема варошима били успели: многи Срби су радили послове који се сматрају за најниже, и сведени били на незнатну верску секту, сличну онима које изумиру по варошима предње Азије. Софте су се трудиле да код поарбанашених Срба искорене обичаје који су их подсећали на раније доба, као на пример обичај гледаница, који се до скора био одржао у шарској жупи Гори; састоји се у томе, што се девојке скупљале за време празника на једном месту у селу, шетале откривенога лица, да би их младићи могли видети.

Дечански игуман испраћа госте манастира који су под обезбеђењем турске полиције због шиптарских разбојника
Дечански игуман испраћа госте манастира који су под обезбеђењем турске полиције због шиптарских разбојника

За време младотурског режима ово хаотично стање је у другоме правцу погоршано. Они су сматрали Арбанасе за султанове савезнике и гонили их. За време мога бављења у Призрену, септембра 1910. године, сваког јутра се видео на пијаци по који у току ноћи обешен Арнаутин. Долази и утицај Аустро-Угарске, која је потпаљивала мржње и подбадала једне против других, Арбанасе против Срба, и Арбанасе католике против Арбанаса муслимана.

Услед свега тога, нигде на земљи није било мање личне и имовне сигурности него у Метохији и на Косову. Сваки човек живео за себе и у другоме гледао непријатеља, или се бар на њега није смео поуздано ослонити. Ако је сматрао да га довољно не респектују, он је убијао, као што је и сам у првој згодној прилици могао погинути због истог узрока или другог. То анархично арбанашко друштво одржавало се само узајамним бојазнима. У њему сада ври.