Извор: Европа и српско питање, Васиљ Поповић
За велику европску политику између 1866 и 1870 била је од пресудног значаја чињеница да је Аустрија била дефинитивно потиснута из Италије и Немачке, да се Прусија спремала да уједини Немачку и да је остварење немачког уједињења Француска сматрала опасним за своје животне интересе. Питање уједињења Немачке постало је централно питање. У Аустрији је нови министар спољних послова Бајст водио политику реванша према Прусији. Француска, Аустрија и Италија водиле су у највећој тајности преговоре за склапање савеза против Прусије. Зато су те силе желеле мир на Истоку па су сваком приликом утицале на Порту да попуштањем избегава заплете и да не даје прилике Русији за агресивнију акцију.
Француска и Аустрија помогле су код Порте да призна наследство малолетном кнезу Милану и противиле су се руској сугестији да се кандидује црногорски кнез Никола. Намесништво (1868—1872) продужило је политику одлагања балканске акције против Турске.
Француска је покушала да се споразуме с Русијом о Балкану тако да Грчка добије Крит, Епир и Тесалију, Србија да се ослободи турских гарнизона, да се Турској осигура мир и финансиска помоћ, а да се зато Русија држи симпатично према француским интересима на западу. Русија није хтела да помаже француске интересе на западу против пријатељске силе Прусије а да ту помоћ да као накнаду за то што ће се Турска потпуно претворити у националне државе, при чему не би Русији запао ниједан део плена. Руски програм је одавна претпостављао у источном питању катастрофалан распад Турске уз активно учествовање Русије при чему би и Русија добила део. Зато се при сваком питању сукобљавало начело самоопредељења народа и начело империјализма.
Француска није имала никаквих територијалних аспирација на Балкану, али је због трговинских и финансиских интереса тражила савременије економске реформе у Турској. Будући да је предвиђала да ће се Турска распасти, то је сматрала да јој је интерес да помаже развијање малих националних држава а да спречава ширење Аустрије и Русије које су јој могле бити супарнице у области Средоземног Мора. Кад је Аустрија истиснута из Италије и Немачке, почела је активније да резервира балканске области Турске као сферу за своју евентуалну будућу експанзију.
Тако се француска политика на Балкану после 1866 слагала једним делом с Аустријом, а једним делом с Русијом. Француска је примала од руског програма замењивање Турске народним државама, али не и уједно с тим и руску експанзију. Од аустриског програма је примала противност руској експанзији и поправљање стања хришћана али не зато да би се продужавао живот Турске док јој Аустрија буде могла у згодним тренуцима откидати једну провинцију за другом, него да би се хришћани снажили и умиривали и постепено се ослобођавали без руске и аустриске експанзије, а и без катастрофе за Турску у тадашњем моменту кад Француска не би могла водити одлучну реч због тешког проблема Немачке. Енглеска политика је одлучно штитила Турску против Русије и руских штићеника, па се тако једним делом слагала с француском и аустриском политиком.
Тако је српска акција на Балкану могла рачунати на активну помоћ Русије, али још усамљене и оптерећене последицама кримског пораза. Француска је давала само дипломатску помоћ за добитке дипломатским путем, а није била спремна ни за какву војну интервенцију због Балкана.
Кад је Француска објавила свој програм за реформе у Турској нотом од 22 фебруара 1867, Русија је одговорила још радикалнијим меморандумом, указујући на неспособност Турске да се реформира због непомирљивог антагонизма између државног уређења основаног на Курану и начела хришћанске цивилизације. Русија је зато тражила гарантију европских сила за реформе. Кад је, у исто време, Наполеон III у престоној беседи рекао да Русија не одваја на Истоку своју политику од француске, одговорио је одмах руски канцелар да Русија не може примити потчињене улоге коју јој Француска јавно даје у питањима која се у првом реду тичу руских народних интереса.
Француски план за решење источног питања на Балкану узимао је Србију као стожер око кога је требало да се окупе сви балкански словенски народи, дакле и Бугари. То се види не само индиректно из споменутих наговештених планова њених дипломата из 1861 него и из једног формалног предлога који је она ставила у Петрограду 1867.
Аустриски посланик из Петрограда гроф Ревертера известио је своју владу о новим предлозима француског кабинета руском, по којима је требало да се од Србије учини као неко језгро за словенске народе отоманског царства. Тим поводом изложио је аустриски министар спољњих послова Бајст отворено француском посланику у Бечу Грамону да се питање Словена Турске који су суседни Аустрији мора решити у смислу аустриских интереса: “Аустрија не може никако допустити проширење моћи и независности Србије која би тако постала привлачан центар не само за друге словенске народе Турске него и за Јужне Словене аустриског царства, за Србе и Хрвате. Ми не желимо да порушимо оно што постоји и ми радо штитимо аутономију Србије у њеним садашњим географским границама, али Босна и Херцеговина треба да остану изван тих комбинација. Аустрија не може подносити да Србија буде позвана да сачињава чвор једне компактне групе словенских народности на вратима царства. Једна једина комбинација даје Аустрији све гарантије које жели, а то је присаједињење Босне и Херцеговине Аустрији у случају распадања турског царства. Те провинције треба да буду или турске или аустриске.”
Види се да је Аустрија већ имала јасан програм за своју експанзију на Балкану, куда јој је једино било могуће да се шири, и означен пут којим ће остварити тај део програма у згодној прилици, што је ускоро успела на Берлинском конгресу. Пут којим је мислила то постићи био је: добијање мандата од једне европске конференције сила. Сазив такве конференције предлагала је она Француској 1 јануара 1867. И Аустрија је на основу овога свога програма, као и Француска на основу свог споменутог програма, покушавала задобити Русију за сарадњу и за савез против Прусије, природно с истим неуспехом као и Француска. Али, овај империјалистички програм Аустрије остављао је и Русији интересну сферу за експанзију и с тим могућност сарадње на Балкану, која ће се показати доцније у њиховим уговорима. Тај поверљиви тадашњи аустриски покушај није успео највише због прераног објављивања индискрецијом, вероватно с француске стране, која га је тим осујетила.
Русија је одбијала и француски и аустриски програм и надала се да ће остварити свој опширнији балкански програм ослањајући се на пријатељство Прусије. То је утицало на Аустрију и Француску да наставе своје приближавање против Прусије, па да се споразумеју и о Балкану на основу негативних страна свог програма: одржавања статус квоа и уклањања узрока немира с помоћу преко потребних попуштања и рефорама. У том раду Француска је застрашавала Аустрију спремљеном руском и српском акцијом на Балкану и у Босни. Ипак, најзад, нити је Француска успела да постигне формалан савез с Аустријом против Прусије нити Аустрија споразум с Француском за своје аспирације у Босни.
Андрашијев мамац да изолира Србију обећањем Босне
Србија везана за Русију и за Јужне Словене у хабзбуршкој монархији показала се као јака сметња и аустриској и мађарској политици у више прилика од 1848. Угарски министар претседник Андраши и генерални конзул Калај у Београду подузели су да делимичним задовољавањем српских аспирација у Босни прекину те везе и вежу Србију за Аустро-Угарску. Андраши је уверавао кнеза Михаила приликом састанка на кнежеву имању Иванци, да је Наполеон III на састанку с Францом Јосифом у Салцбургу, у августу 1867, нудио Аустрији Босну и Херцеговину и да му је понуда одбијена, јер, по Андрашију, аустроугарски државни брод не може поднети више терета. То је Андраши поново говорио и Јовану Ристићу почетком 1868. Он је изјављивао и Гарашанину у септембру 1867 да би анексија Босне и Херцеговине Монархији била штетна за Мађаре јер би умножила словенски елеменат.
По Андрашијеву биографу Вертхајмеру Андрашијев план је био да употреби Босну и Херцеговину као јабуку раздора између Срба и Хрвата, да помогне Србију да добије источни део и тим да је отуђи од Русије.
Наполеон III је и после састанка у Салцбургу саветовао аустриском посланику у Паризу Рихарду Метерниху да Аустрија помогне амбиције Србије за Босном и Херцеговином и да је тако одвоји од Русије.
Међутим јавно, у црвеној књизи, којом је заједничка влада Аустро-Угарске Монархије предложила 21 новембра 1868 Делегацијама дипломатску кореспонденцију из те године, изјављивала се против сваке повреде интегритета Турске, нарочито у областима у суседству Монархије, и обећавала је помоћ за све концесије које би ишле за тим да сузбију покушаје очајничке самопомоћи и улију поверење у интенције Порте.
У том смислу интервенисале су Аустрија, Француска и Енглеска у Београду и Букурешту против сваког агресивног оружања и против помагања револуционарне агитације у Турској.
Бисмарк је желео да се аустриске амбиције одврате од Немачке на Исток и с помоћу Мађара настојао је да ослаби Бајстову франкофилску политику.Зато је Француска морала привидно да и сама потиче те аустриске аспирације на Босну и Херцеговину, да је не би код Аустрије надлицитирала Прусија.
Ипак је, у тајним преговорима од 1868—1870 између Француске, Аустрије и Италије о савезу који би био управљен против Прусије, за Балкан предвиђена консервативна политика: да се одржава власт султанова докле се може, да се штите интереси хришћанских народа и прогрес западне цивилизације.
Слом Француске дезавуисао је Бајстову прускофобску политику, склонио њега на посланички положај у Лондон, а на кормило спољне политике довео Андрашија. Четири године доцније, 1874, Бајст је покушавао да прикаже Андрашију, сасвим у духу тадашње промењене ориентације, да у ондашњим преговорима с Француском он није имао агресивних намера према Немачкој него да је сматрао да су интереси Монархије упућени према Истоку, где се сви народи Монархије могу борити без устезања.
Због непријатељског држања панславистичке Русије предвиђао је он могућност рата Аустрије и Француске против Русије, у којем би Русији помогла Прусија. Али, Наполеон III је остао у заблуди да може оделити Русију од Прусије.
У исто време, док су Андраши и Калај нудили кнезу Михаилу и, после његова убиства, Намесништву источну половину Босне и Херцеговине, настојала је Аустро-Угарска да у народу у Хрватској и у Босни створи повољно расположење за своје анексионистичке планове. Бечка влада покушала је да за такву пропаганду придобије хрватску народну странку, али није успела. Тај план дошао је до руку српској влади и она га је поверљиво саопштила руској и енглеској влади и Порти (у другој половини септембра 1870).
Приликом одлучивања о учествовању Монархије у француском рату против Прусије, у крунском савету од 18 јула 1870, Андраши је давао велику важност неутралности Србије у евентуалном рату Аустрије с Русијом. Из тих брига морао је потећи аустро-угарски предлог преко Калаја Намесништву да Монархија и Србија склопе уговор (под јесен 1870). Аустро-Угарска би се обавезала на немешање у случају рата између Србије и Турске, о којем би Србија морала унапред обавестити Монархију.
У случају рата Аустро-Угарске с неком силом Србија би задржала пријатељску неутралност. Као накнаду за то Аустро-Угарска би се обавезала да ће Србији после рата израдити припојење Босне и Херцеговине и Старе Србије под сизреном влашћу Порте. Ова анексија имаће да се изведе, ако буде потребно, и самим ратом. Кад Србија проведе ту анексију, заузеће Аустро-Угарска за се део Босне до Врбаса и Неретве. Ако би за време рата настали немири у том подручју, поселе би Аустро-Угарска и Србија споразумно свака свој део који је за њу предвиђен. Ако би у случају ове интервенције Порта напала Србију, Аустро-Угарска би признала независност Србије и радила би код других сила да то исто учине.
Од свега тога таквог уговора имали би практичну корист само Аустро-Угарска у обавези Србије да буде неутрална у случају рата Монархије с Русијом. Сем тога, Србија би се компромитовала код Русије и везала би се безусловно за Аустро-Угарску. Тако би престао и њен неповољан утицај на Србе у Угарској. За накнаду је добивала Србија једно обећање за које се наскоро видело, колико је малу вредност имало.
Поводом расписа кнеза Горчакова од 19 октобра 1870, којим се Русија самовласно ослобођавала од обавеза париског уговора о разоружању на Црном Мору, бојала се Аустро-Угарска да ће се узнемирити балканске земље и почети веровати да је престало стање створено уговорима. Зато је послао Бајст својим претставницима у Београду и Букурешту ноту од 23 новембра 1870, у којој се наглашавало да Аустро-Угарска неће допустити да се потресају основе које су постављене уговорима од 1856 и 1858 па да ће заложити сву своју снагу за њихово одржање.
Хабзбуршка монархија је, дакле, консеквентно била противна реалном појачању и повећању Србије. Француско друго царство, међутим, хтело је илузијама на проблематичне користи да склони хабзбуршку монархију да допусти стварно појачање и повећање Србије.
Преориентација европске политике на Балкану
Француски пораз у немачком рату потиснуо је за дуже времена значај француске протекције народности у Европи и на Балкану. Аустро-Угарска је напустила Бајстову политику реванша и прихватила је Андрашијеву ориентацију према Истоку. Русија је ослобођена јаког француског притиска против њеног империјализма па је наставила још активније своју агресивну политику на Истоку.
Још није потпуно осветљена руска револуционарна пропаганда на Балкану из овог времена. Та панславистичка пропаганда захватила је Словене у Турској, па и у Аустрији, а протектори и органи били су јој чланови царске династије, високе дипломатске и политичке личности Русије, посланици и конзули у Турској и у суседним земљама.
Панславистички комитети, особито бечки комитет с послаником Новиковим на челу, развили су врло активну пропагандистичку акцију у српским земљама.
Руска политика на Балкану одвратила се после смрти кнеза Михаила од Србије, у којој су почеле превлађивати унутрашње слободњачке струје и јачати се демократизам. Руски аутократски режим почео је преносити тежиште своје српске политике на Црну Гору у којој је кнез Никола одржавао сличан режим патријархалног апсолутизма, а тежиште балканске политике на Бугаре који су били у ближој сфери руских интереса и могли боље послужити непосредним руским циљевима на Истоку.
Бугари су успели да добију ферман за самосталну цркву у Турској, свој егзархат 1870. Русија је пристала на те бугарске тежње, надајући се да се њима користи против Турске, а Порта је, међутим, мислила да ће се с помоћу Бугара сузбити утицај грчке и српске државе и разбити се југословенска и хришћанска солидарност. Егзархат је захватио и многе српске епархије. С егзархатом су Бугари добили јаке позиције за своје врло широке националне претензије у Турској и оделили су своју акцију од српске.
Русија је успела да су је силе потписнице париског уговора ослободиле од неутрализације Црног Мора 1871, па је онда наставила своју балканску акцију. Ослоњена на Немачку, она је настојавала да се споразуме с Аустријом и тим да обезбеди своју акцију на Балкану. На берлинском састанку тројице царева: Виљема I, Александра II и Франца Јосифа I 1872 припремише министри Бисмарк, Горчаков и Андраши троцарски савез који је идуће године писмено утврђен, а као циљ му је истакнуто: одржање и заједничка одбрана мира.